Prema tajvanskom izbornom zakonu, kandidat koji dobije najviše glasova pobeđuje na izborima po principu „pobednik dobija sve“, te je u izvesnom smislu sporno da je sadašnji potpredsednik Vilijam Laj iz Demokratske napredne stranke (skraćeno DNS) postao novoizabrani predsednik iako je dobio svega četrdeset odsto od ukupnog broja glasova.
DNS je takođe pretrpela gubitke na skupštinskim izborima, izgubivši većinu u zakonodavnom telu koje broji 113 članova, te su sada po broju mandata iza Nacionalističke stranke (Kuomintang). U stvari, to je izborni rezultat sličan onom u Francuskoj ili Brazilu, s tim izuzetkom da su i Emanuel Makron i Lula da Silva dobili većinu glasova u drugom krugu predsedničkih izbora.
Ovakvo cepidlačenje može da deluje irelevantno, ali postoje „lokalne specifičnosti“ oko Tajvana koje čine složenijom situaciju oko nedeljnih izbornih rezultata.
Veliko pitanje
Kineski predsednik Si Đinping je naznačio kao cilj „nacionalno podmlađivanje“ što bi Peking trebalo da ostvari do polovine veka – između ostalog i podvođenje Tajvana pod kontrolu, odnosno ponovno ujedinjenje Kine, deo je te podmlađivačke vizije. U svom novogodišnjem obraćanju Si Đinping je insistirao da je „ujedinjenje otadžbine istorijska neminovnost“. Prema ovom narativu, kontinentalna Kina i Tajvan su razdvojeni u izvesnom vremenskom trenutku zato što je Kina bila „slaba nacija“, što je problem koji se može razrešiti kada se ostvari „podmlađivanje“. Stoga, ovo pitanje je u srži legitimnosti kineske Komunističke partije.
S druge strane, Laj i DNS vide Tajvan kao nezavisnu državu, dok dve glavne opozicione stranke, čiji su kandidati uspeli zajedno da okupe šezdeset odsto glasača na nedeljnim izborima, ne dele ovo gledište. Kuomintang, stranka koja je naklonjena Pekingu, protivi se tajvanskoj nezavisnosti i zagovara „pragmatičan“ dijalog dok drugi suparnik, Tajvanska narodna stranka, predlaže saradnju sa Pekingom i održavanje mira.
Ukupno uzev, veći deo tajvanske javnosti ne ide toliko daleko da insistira na nezavisnosti države i skloniji je putu dijaloga i saradnje sa Pekingom, umesto sukobljavanju. Uistinu, neki analitičari na Tajvanu procenjuju da rezultati skupštinskih izbora mogu na kraju da otvore put za politike koje zagovaraju povećanu saradnju sa kontinentalnom Kinom, kao što je umanjenje ograničenja za studente iz NR Kine i čak promovisanje uzajamne komunikacije.
Nije iznenađujuće da je Peking izuzetno kritičan prema Laju, koji je jednom prilikom sebe opisao kao „pragmatičnog delatnika u prilog tajvanske nezavisnosti“ i čiji je kandidat za potpredsednika takođe poznata ličnost u Vašingtonu, gde je služio kao de fakto tajvanski ambasador u SAD. Suština stvari je da pitanje Tajvana seže u samo jezgro šireg geopolitičkog rivalstva između SAD i Kine. Drugim rečima, ključno će biti kako će Peking tumačiti uspon treće uzastopne vlade u Tajpeju koju predvodi stranka koja zagovara nezavisnost, DNS. Da li će Peking osećati potrebu da povisi uloge? To je veliko pitanje.
Nedeljno glasanje sasvim sigurno će opredeliti ne samo tajvansku politiku prema Pekingu u narednim godinama, već i geopolitičke odnose u azijsko-pacifičkom regionu i američko-kineske odnose. Vojne napetosti već su u usponu. Pod Lajem, koji će preuzeti predsedničku dužnost u maju, Vašington će bez sumnje nastaviti da tretira Tajvan kao „sličnomislećeg“ partnera. To će, zauzvrat, zakomplikovati krhke američko-kineske odnose.
Svako zatezanje američko-kineskog rivalstva može samo da poveća stratešku vrednost Tajvana za Vašington, koji će u svakom slučaju nastaviti da igra na tajvansku kartu protiv Pekinga, pošto je to za Vašington igra sa niskim ulogom i velikim povratom – barem za sada.
Rukavica bačena u lice
Internacionalizacijom tajvanskog pitanja, koje je suštinski kineski unutrašnji problem, i razglašavanjem propagandne kampanje protiv takozvane pekinške asertivnosti u regionu i šire, SAD su bacile rukavicu u lice kineskim diplomatama, koji se olako etiketiraju kao „vučiji ratnici“[2] ukoliko žešće reaguju. Može se reći da ova strategija donosi koristi sve dok američki azijsko-pacifički saveznici, Japan, Australija, Južna Koreja i Filipini, koji zavise od vašingtonskih bezbednosnih garancija, kao i u manjoj meri njihovi NATO saveznici, osećaju pritisak da prate vašingtonsko vođstvo u vezi sa tajvanskim pitanjem pod plaštom „kolektivne bezbednosti“.
Suština je u tome da Vašington shvata kako je nerealistično i teško da SAD samostalno odgovore na kinesku nacionalnu materijalnu moć i da je potrebno da mobilišu sredstva svojih saveznika i istomišljenika kako bi osnažili „kolektivno odvraćanje“. U stvari, šef spoljne politike Evropske unije Žozef Borelj pozvao je prošle godine evropske mornarice da patroliraju u Tajvanskom moreuzu kako bi „pokazale evropsku posvećenost“ ovom regionu.
Međutim, zanimljivo je da države Globalnog juga – takozvana „svetska većina“ – ostaju nepokolebljive i nisu spremne da rizikuju svoje odnose sa Kinom zbog Tajvana, te ni najmanje nisu zainteresovane da zauzmu stranu u američko-kineskom rivalstvu.
Peking zna da se u onosu na Tajpej nalazi u nadmoćnom položaju, da Laj raspolaže sa ograničenim brojem povoljnih mogućnosti, te da mu je manevarski prostor veoma sužen. Može se reći da za Peking predstavlja izazov pitanje kako da pokaže svoje žestoko nezadovoljstvo, a da se ne upusti u rat. To će možda zahtevati neke nove načine delovanja, pri čemu će cilj biti da, čineći to, ne gurne regionalne saveznike SAD još čvršće u američko naručje.
Prema početnoj retorici, izgledalo je da Peking nije siguran kako da reaguje na pobedu DNS. Puni kineski odgovor mogao bi se odvijati tokom više meseci ili godina, ali velika je verovatnoća da tajvanski izbori ne mogu da promene putanju odnosa u moreuzu, što znači da će se produžiti dinamika napetosti i kretanja na ivici eskalacije.
Izveštavajući o izborima održanim u nedelju, Njujork tajms je zabeležio da je „za Peking ostrvo (Tajvan) zaostatak iz građanskog rata u vezi sa kojim nema mesta za mešanje Sjedinjenih Država. Za Vašington, Tajvan je prva linija odbrane globalne stabilnosti… i fabrika mikroprocesora za čitav svet“. Uistinu, u geostrateškim okvirima, SAD vide Tajvan kao ključnu kariku u takozvanom prvom lancu ostrva koji se proteže od Bornea preko Filipina do Japana i Južne Koreje, odakle američke baze mogu da onemoguće raspoređivanje kineskih snaga u zapadnom Pacifiku.
Ali ovakva hladnoratovska strategija obuzdavanja je prevaziđena, s jedne strane napretkom novih transportnih aviona, strateških bombardera, nosača aviona i hipersoničnih raketa što sve ima umnožiteljski efekat na kineske vojne kapacitete, dok, sa druge strane, vojna tehnologija vođena veštačkom inteligencijom i mašinskim učenjem može da unese trajne promene širom nacionalno bezbednosnog aparata.
U stvari, samit u San Francisku između predsednika Džoa Bajdena i Sija ispostavio se kao „openhajmerovski momenat“ za veštačku inteligenciju. Dvojica lidera saglasila su se da „rade zajedno kako bi procenjivali pretnje koje predstavlja veštačka inteligencija“ sa naumom da se razviju konkretni regulatorni okviri kako bi se sprečile potencijalne destabilišuće posledice brzog razvoja vojne primene veštačke inteligencije koji bi prevazišao regulative međunarodnog prava.
Kada se mreže znanja sudare sa bilo kojom novom tehnologijom, na horizontu se pojavljuju različiti ishodikoji zahtevaju mudrost i temeljniji dijalog. Ono što je značajno jeste da tajvanski izbori nisu obeshrabrili američke i kineske vojne zvaničnike da održe svoje „razgovore o političkoj koordinaciji“ u ponedeljak i utorak prošle nedelje u Pentagonu – što je prvi ovakav sastanak uživo još od početka pandemije virusa korona.
U izjavi iz Pekinga, portparol kineskog Ministarstva odbrane naznačio je u petak kako Peking „očekuje da se SAD svrstaju na stranu razvitka ispravne percepcije o Kini, poštujući suštinski interes i glavnu brigu kineske strane, i preduzimajući konkretne poteze kako bi sarađivali sa Kinom u skladu sa glavnim konsenzusom koji su šefovi država postigli u San Francisku“.
______________________________________________________________________________________
[1] Diplomatija „vučjih ratnika“ je izraz koji se koristi da označi nametljivi i navodno agresivni stil kineskih diplomata u vreme Sija Đinpinga; izraz je izveden iz naziva kineskog akcionog filma Wolf Warriors
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Naslovna fotografija: Reuters/Loren Elliott
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Izvor Indianpunchline.com
BONUS VIDEO:
