Legendarni otkrivači „srpskog fašizma”

Dok se srpsko društvo proglašava saučesnikom „nacističke” politike, nepopravljivo obolelim od „fašizma”, priziva se prava okupacija ili makar neki oblik direktnog zapadnog paternalizma nad našim narodom

Nije malo naših umišljenih „antinacionalista” koji na svakom koraku vide fašizam u Srbiji. I to ne bilo kakav, već upravo – „srpski fašizam”.(Njima je teško da reč „srpski” upotrebe u bilo kom pozitivnom kontekstu. Čak ni u neutralnom – preznojiće se 100 puta kada treba da kažu „srpski jezik” ili „srpsko društvo”. Ali, „srpski fašizam” – to im je kao dobar dan.) Ipak, nekoliko je istinskih šampiona-legendi u otkrivanju fašizma u Srbiji. Tu su, najpre, klasici – Radomir Konstantinović i Latinka Perović.

„Srpski nacizam nije ‘import’ iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke”, objašnjavao je Konstantinović (ovde 366). „On nije delo ‘tuđinstva’ ili, kako se to obično kaže, ‘odrođavanja’” (373). Ne, on se nužno razvija iz tipično srpskog „duha palanke”, a preko onoliko odvratnog srpskog nacionalizma.

Genetska bolest

„Srpski nacizam je krajnji izraz srpskog nacionalizma pa i duha palanke koji, u pokušaju povratka duhu plemena, neizbežno jeste i ovaj duh nacionalizma” (367). „Jednostavno, postoji nužnost nacizma u duhu palanke” (373).

Nije nacizam u Srbiju došao na okupatorskim tenkovima. Ne, nacizam je ovde rođen i autohtono se razvijao po formuli: palanački duh – nacionalizam – nacizam. Ili kako to kaže Sreten Ugričić, u svom „prilogu u korist i čast čitanja Konstantinovićeve Filozofije palanke”: „Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam. Pronađimo uljeza. Tačan odgovor glasi: ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza”.

Kad kažeš patriotizam rekao si i nacizam. Konstantinovićev „srpski nacizam”. Otuda, Odbor za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića svake godine, na Međunarodni dan borbe protiv fašizma, organizuje tribinu „Duh palanke i fašizacija društva”. Srpskog društva, naravno. Jer, fašizam u Srbiji je kao genetska bolest – protiv nje se bori, ali je neizlečiva.

Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas” i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke”, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

Otud, kako je to dobro primetio Ćirjaković, kod Konstantinovića i sledbenika, zapadni fašizmi su slučajni i prolazni, više vezani za kakvog sumanutog demagoga, nego za narod. Samo je srpski nužan i večan! Zato kod Konstantinovića u istoj rečenici i stoje „srpski nacizam”, ali „Hitlerov nacional-socijalizam” (367). U Srbiji je nacizam srpski, a u Nemačkoj je Hitlerov.

Drugi klasik je Latinka Perović. I ona propoveda da je „srpski fašizam autohtona pojava; on nije samo refleks nacizma u Nemačkoj – nismo mi samo satelit koji se hrani Trećim Rajhom. (…) Znači, imate nešto autohtono, što mi do sada nismo priznavali, nismo interpretirali, pa zbog toga nismo mogli ni da ga definišemo niti da tako lako iz toga izađemo.” Genetska bolest, ništa drugo.

Srećom, tu su Latinka Perović i njena škola da nam pomognu da priznamo autohtonost srpskog fašizma. Tek iz toga ćemo moći „da objasnimo zašto se taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu”. Jer, pazite, upravo je Srbija fenomen svetskih razmera po neprekidno obnavljajućem fašizmu. Ima ga u Nemačkoj, ima ga i u Italiji, a bogami i „u svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma. Ali, ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija” – kao u savremenoj Srbiji!

A kad u nekoj zemlji imate „autohtoni fašizam” koji se neprestano „regeneriše”, i koji neprekidno ima pretenziju „da postane vladajuća ideologija”, takav dubinski fašizam može da se izleči samo dubinskim merama. I upravo tu nastupaju naši spasioci, naša draga „građanska Srbija”, uz malu pomoć naših atlantskih prijatelja – da nas leče, i leče, sve dok nas ne izleče.

Trostruki kvinsling

Uz ove klasike – otkrivače srpskog fašizma, na sceni su i mnogobrojni aktivisti – otkrivači. Istina, s ambicijama da i oni budu klasici. Recimo, Filip David. Očigledna je ambicija da se F. D. izviče za Tomasa Mana „fašističke” Srbije. Tako on, najavljen na prvoj strani lista Danas, poručuje da u Srbiji „iz podzemlja nadiru elementi fašizma koji su u društvu sve prisutniji”, odnosno da smo usred nekakvog „puzajućeg fašizma”. Ali, kako većina nas to ne vidi? To je zato, jer smo „preuzeli ruski model, po kome su svi fašisti, samo mi nismo”. A tačno je, valjda, upravo obrnuto.

Naš dragi Filip David, taj „neumorni verifikator nacoidnosti srpstva” (Ćirjaković 84), vidi sebe kao srpskog Tomasa Mana, kao glas ljudskosti velikog pisca pred nacističkim terorom. Samo, da biste bili Tomas Man, najpre morate da budete pisac, a ne „društveno-politički radnik u kulturi”, poznat najviše po tome što ste bili „prijatelj Danila Kiša”.

A i da budete pod stvarnim nacističkim terorom, a ne da uživate nacionalnu penziju, dobijate NIN-ovu nagradu, te da za svoja politička smatranja imate naslovnu stranu dnevnih novina. E, grdno li se pati Filip David u „srpskom fašizmu”.

Filip David na konferenciji za medije nakon „Ninove nagrade” za roman godine „Kuća sećanja i zaborava”, 2015. (Foto: prometej.ba)

Kandidati za klasike su, naravno, Kišjuhas i Gruhonjić – ti Gec i Majer ovdašnje autošovinističke kulture. O Kišjuhasovom ratu sa „srpskim fašizmom” već sam opširnije pisao, dok kod Gruhonjića, kao nekog ko se – prema sopstvenom viđenju – „čitav život borio protiv srpskog fašizma”, valja izdvojiti sledeću originalnost.

Kako bi objasnio zašto je baš Srbija, od svih suseda, naravno najviše fašistička, on je izumeo teoriju trostrukog kvislinštva. Po toj teoriji, svaka zemlja je u Drugom svetskom ratu imala svoje fašiste – Hrvatska ustaše, Bosna handžar divizuju, Albanija baliste… Međutim, „često se prenebregava notorna činjenica da je Srbija u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bila trostruko kvislinška: tu su bili i nedićevci, i ljotićevci, i četnici”. „Srbija je, dakle, bila većinski kvislinška, nemojte da se lažemo”, pa nije ni čudo da je i danas „većinska Srbija masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska”.

U Srbiji se, objašnjava Gruhonjić, od Drugog svetskog rata neprekidno regeneriše fašizam, pa su i „zločini iz 1990-ih učinjeni na istoj fašističkoj platformi na kojoj su činjeni zločini u Drugoj svjetskom ratu”. A „pošto taj fašizam nije do kraja slomljen, on nastavlja živjeti”. Zato Srbija danas Gruhonjića „podseća na evropska društva koja su 1930-ih godina prošlog veka skliznula u fašizam”, dok vlast „već godinama sprovodi klasičnu fašističku prevaru: militarizuje društvo pripremajući ga za rat”.

Uopšte, verovatno ste primetili da naše otkrivače odlikuje neprestano perverzno fantaziranje o Srbiji kao nacističkoj Nemačkoj. Nacizam se najradije projektuje u Srbiju 1990-ih, a Milošević se proglašava Hitlerom.

„Srbija je ta koja je tokom 1990-ih najviše približila svoj oblik vladavine onom suštinskom, okorelom nacizmu”, reći će Nikola Krstić. „Srbija pod Miloševićem u potpunosti je prihvatila ideologiju koja je ličila na nacizam”, složiće se i Miloš Ćirić. „Genocidi i kampanje etničkog čišćenja”, objašnjava on, „ne razlikuju se mnogo od onih koje su nacisti koristili”, pri čemu su „Bošnjaci i kosovski Albanci propatili najviše pod srpskim nacizmom”.

Atlantistička propaganda

Aleksandar Sekulović, predstavljen kao „potpredsednik Saveza antifašista Srbije”, objašnjava da je rat u BiH bio zapravo „agresija srpskog nacionalsocijalizma”. Da bi ocrnio kvalifikovanje tog rata kao „građanskog”, on tvrdi da bi to bilo isto kao kada bismo rekli „da su tokom ‘građanskog rata’ u Nemačkoj (1933-1945) Jevreji i antifašisti ubili 20 nacista, a nacisti 6,5 miliona Jevreja”.

Slika Srba u BiH kao nacista, a Bošnjaka kao Jevreja, omiljena je i za Dragana Bursaća. Osuđujući kačenje fotografija pobijenih srpskih civila iz Bratunca i Kravica, duž puta za Srebrenicu, on kaže: „Zamislite da put do Aušvica ‘krase’ fotografije ubijenih njemačkih vojnika”. Srebrenica = Aušvic, naravno!

Dok Tomislav Marković pravi paralelu Hitler-Milošević, Bojan Tončić izjednačava „radikale” i „SA odrede”, a Aleksandar Kraus piše o „politici srpskog nacionalsocijalizma Slobodana Miloševića”.

Sve je to refleks stare atlantističke propagandne matrice iz 1990-ih, po kojoj su Srbi „nacisti”, a Hrvati, Bošnjaci i Albanci „borci za slobodu” (ovde 142). „Izjednačavanje zločina ‘Srba’ tokom 1990-ih, s onima koje su tokom 1940-ih godina vršili nacisti, predstavlja najuspešniji potez informacione industrije Zapada”, piše Tomislav Longinović (ovde 71). „Medijskim prizivanjem holokausta nad Jevrejima, ‘srbi’ se transformišu u kolektivno genocidnu naciju zaokupljenu divljim uništavanjem svojih suseda” (isto).

Bivši komandant srpskih snaga u Odbrambeno-otadžbinskom ratu Ratko Mladić (desno) napušta sedište UN na sarajevskom aerodromu nakon razgovora sa generalom UN-a ser Majklom Rouzom i bosanskim komandantom Rasimom Delićem, 9. april 1994. (Foto: AP Photo/Enric Marti, File)

Šta bi tek o nama pričali da su Srbi 1914, 1941. ili 1999. napali, recimo, Austriju i Nemačku, bombardovali Berlin i Beč, razorili im industriju, potrpali ih u logore i pobili im pola stanovništva?

Naravno, deo otkrivača čak i današnju Srbiju izjednačava s naci Nemačkom. „U Srbiji je, u mnogim aspektima, danas slično stanje kao u društvu Nemačke u vreme Trećeg rajha, odnosno u vreme vlasti Hitlera”, piše Aleksandar Fatić. „Kao i Nemačka sredinom prošlog veka, Srbija je danas bolesna zemlja”, dodaje on.

I dok Srbiju prikazuju kao nacističku Nemačku, ovdašnji otkrivači fašizma nikako da objasne kakav je to nacizam u kom u medijima možeš pričati šta god ti padne napamet – uključiv i o „obnovi srpskog fašizma”?

Dakako, takav narativ upućen je prvenstveno strancima, od kojih se valjda očekuje nova tranša dolara za borbu protiv „srpskog nacizma” koji „ugrožava mir na Balkanu”. I dok se čitavo srpsko društvo proglašava saučesnikom „nacističke” politike, nepopravljivo obolelim od „fašizma”, zapravo se priziva prava okupacija ili makar neki oblik direktnog zapadnog paternalizma, u kome će ovdašnji otkrivači-informatori određivati ko je u Srbiji „fašista”, a ko treba da bude „denacifikovan”.

Kako zlokoban poduhvat, čiji krajnji cilj nije teško prepoznati. Ali, i koliko samo utrošenih para i prosutih reči uzalud…

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Stephen Barnes/Shutterstock

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u