Легендарни откривачи „српског фашизма”

Док се српско друштво проглашава саучесником „нацистичке” политике, непоправљиво оболелим од „фашизма”, призива се права окупација или макар неки облик директног западног патернализма над нашим народом

Није мало наших умишљених „антинационалиста” који на сваком кораку виде фашизам у Србији. И то не било какав, већ управо – „српски фашизам”.(Њима је тешко да реч „српски” употребе у било ком позитивном контексту. Чак ни у неутралном – презнојиће се 100 пута када треба да кажу „српски језик” или „српско друштво”. Али, „српски фашизам” – то им је као добар дан.) Ипак, неколико је истинских шампиона-легенди у откривању фашизма у Србији. Ту су, најпре, класици – Радомир Константиновић и Латинка Перовић.

„Српски нацизам није ‘импорт’ из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке”, објашњавао је Константиновић (овде 366). „Он није дело ‘туђинства’ или, како се то обично каже, ‘одрођавања’” (373). Не, он се нужно развија из типично српског „духа паланке”, а преко онолико одвратног српског национализма.

Генетска болест

„Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма” (367). „Једноставно, постоји нужност нацизма у духу паланке” (373).

Није нацизам у Србију дошао на окупаторским тенковима. Не, нацизам је овде рођен и аутохтоно се развијао по формули: паланачки дух – национализам – нацизам. Или како то каже Сретен Угричић, у свом „прилогу у корист и част читања Константиновићеве Филозофије паланке”: „Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. Пронађимо уљеза. Тачан одговор гласи: ово је трик-питање, јер у овом низу нема уљеза”.

Кад кажеш патриотизам рекао си и нацизам. Константиновићев „српски нацизам”. Отуда, Одбор за очување мисаоног наслеђа Радомира Константиновића сваке године, на Међународни дан борбе против фашизма, организује трибину „Дух паланке и фашизација друштва”. Српског друштва, наравно. Јер, фашизам у Србији је као генетска болест – против ње се бори, али је неизлечива.

Рол-ап банери са рекламом дневних новина „Данас“ и ликом Радомира Константиновића у дворишту његове родне куће у Ивањици поводом разговора о 50. годишњици објављивања „Филозофије паланке“, 25. август 2019. (Фото: Снимак екрана/Нови Оптимизам)
Рол-ап банери са рекламом дневних новина „Данас” и ликом Радомира Константиновића у дворишту његове родне куће у Ивањици поводом разговора о 50. годишњици објављивања „Филозофије паланке”, 25. август 2019. (Фото: Снимак екрана/Нови Оптимизам)

Отуд, како је то добро приметио Ћирјаковић, код Константиновића и следбеника, западни фашизми су случајни и пролазни, више везани за каквог суманутог демагога, него за народ. Само је српски нужан и вечан! Зато код Константиновића у истој реченици и стоје „српски нацизам”, али „Хитлеров национал-социјализам” (367). У Србији је нацизам српски, а у Немачкој је Хитлеров.

Други класик је Латинка Перовић. И она проповеда да је „српски фашизам аутохтона појава; он није само рефлекс нацизма у Немачкој – нисмо ми само сателит који се храни Трећим Рајхом. (…) Значи, имате нешто аутохтоно, што ми до сада нисмо признавали, нисмо интерпретирали, па због тога нисмо могли ни да га дефинишемо нити да тако лако из тога изађемо.” Генетска болест, ништа друго.

Срећом, ту су Латинка Перовић и њена школа да нам помогну да признамо аутохтоност српског фашизма. Тек из тога ћемо моћи „да објаснимо зашто се тај фашизам овде регенерише, упркос поразу његовог изворног облика на глобалном плану”. Јер, пазите, управо је Србија феномен светских размера по непрекидно обнављајућем фашизму. Има га у Немачкој, има га и у Италији, а богами и „у свим земљама антифашистичке коалиције јављају се манифестације фашизма. Али, не дешава се обнова идеологије фашизма и нацизма до нивоа претензија да он постане владајућа идеологија” – као у савременој Србији!

А кад у некој земљи имате „аутохтони фашизам” који се непрестано „регенерише”, и који непрекидно има претензију „да постане владајућа идеологија”, такав дубински фашизам може да се излечи само дубинским мерама. И управо ту наступају наши спасиоци, наша драга „грађанска Србија”, уз малу помоћ наших атлантских пријатеља – да нас лече, и лече, све док нас не излече.

Троструки квинслинг

Уз ове класике – откриваче српског фашизма, на сцени су и многобројни активисти – откривачи. Истина, с амбицијама да и они буду класици. Рецимо, Филип Давид. Очигледна је амбиција да се Ф. Д. извиче за Томаса Мана „фашистичке” Србије. Тако он, најављен на првој страни листа Данас, поручује да у Србији „из подземља надиру елементи фашизма који су у друштву све присутнији”, односно да смо усред некаквог „пузајућег фашизма”. Али, како већина нас то не види? То је зато, јер смо „преузели руски модел, по коме су сви фашисти, само ми нисмо”. А тачно је, ваљда, управо обрнуто.

Наш драги Филип Давид, тај „неуморни верификатор нацоидности српства” (Ћирјаковић 84), види себе као српског Томаса Мана, као глас људскости великог писца пред нацистичким терором. Само, да бисте били Томас Ман, најпре морате да будете писац, а не „друштвено-политички радник у култури”, познат највише по томе што сте били „пријатељ Данила Киша”.

А и да будете под стварним нацистичким терором, а не да уживате националну пензију, добијате НИН-ову награду, те да за своја политичка сматрања имате насловну страну дневних новина. Е, грдно ли се пати Филип Давид у „српском фашизму”.

Филип Давид на конференцији за медије након „Нинове награде” за роман године „Кућа сећања и заборава”, 2015. (Фото: prometej.ba)

Кандидати за класике су, наравно, Кишјухас и Грухоњић – ти Гец и Мајер овдашње аутошовинистичке културе. О Кишјухасовом рату са „српским фашизмом” већ сам опширније писао, док код Грухоњића, као неког ко се – према сопственом виђењу – „читав живот борио против српског фашизма”, ваља издвојити следећу оригиналност.

Како би објаснио зашто је баш Србија, од свих суседа, наравно највише фашистичка, он је изумео теорију троструког квислинштва. По тој теорији, свака земља је у Другом светском рату имала своје фашисте – Хрватска усташе, Босна ханџар дивизују, Албанија балисте… Међутим, „често се пренебрегава ноторна чињеница да је Србија у време окупације у Другом светском рату била троструко квислиншка: ту су били и недићевци, и љотићевци, и четници”. „Србија је, дакле, била већински квислиншка, немојте да се лажемо”, па није ни чудо да је и данас „већинска Србија масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска”.

У Србији се, објашњава Грухоњић, од Другог светског рата непрекидно регенерише фашизам, па су и „злочини из 1990-их учињени на истој фашистичкој платформи на којој су чињени злочини у Другој свјетском рату”. А „пошто тај фашизам није до краја сломљен, он наставља живјети”. Зато Србија данас Грухоњића „подсећа на европска друштва која су 1930-их година прошлог века склизнула у фашизам”, док власт „већ годинама спроводи класичну фашистичку превару: милитаризује друштво припремајући га за рат”.

Уопште, вероватно сте приметили да наше откриваче одликује непрестано перверзно фантазирање о Србији као нацистичкој Немачкој. Нацизам се најрадије пројектује у Србију 1990-их, а Милошевић се проглашава Хитлером.

„Србија је та која је током 1990-их највише приближила свој облик владавине оном суштинском, окорелом нацизму”, рећи ће Никола Крстић. „Србија под Милошевићем у потпуности је прихватила идеологију која је личила на нацизам”, сложиће се и Милош Ћирић. „Геноциди и кампање етничког чишћења”, објашњава он, „не разликују се много од оних које су нацисти користили”, при чему су „Бошњаци и косовски Албанци пропатили највише под српским нацизмом”.

Атлантистичка пропаганда

Александар Секуловић, представљен као „потпредседник Савеза антифашиста Србије”, објашњава да је рат у БиХ био заправо „агресија српског националсоцијализма”. Да би оцрнио квалификовање тог рата као „грађанског”, он тврди да би то било исто као када бисмо рекли „да су током ‘грађанског рата’ у Немачкој (1933-1945) Јевреји и антифашисти убили 20 нациста, а нацисти 6,5 милиона Јевреја”.

Слика Срба у БиХ као нациста, а Бошњака као Јевреја, омиљена је и за Драгана Бурсаћа. Осуђујући качење фотографија побијених српских цивила из Братунца и Кравица, дуж пута за Сребреницу, он каже: „Замислите да пут до Аушвица ‘красе’ фотографије убијених њемачких војника”. Сребреница = Аушвиц, наравно!

Док Томислав Марковић прави паралелу Хитлер-Милошевић, Бојан Тончић изједначава „радикале” и „СА одреде”, а Александар Краус пише о „политици српског националсоцијализма Слободана Милошевића”.

Све је то рефлекс старе атлантистичке пропагандне матрице из 1990-их, по којој су Срби „нацисти”, а Хрвати, Бошњаци и Албанци „борци за слободу” (овде 142). „Изједначавање злочина ‘Срба’ током 1990-их, с онима које су током 1940-их година вршили нацисти, представља најуспешнији потез информационе индустрије Запада”, пише Томислав Лонгиновић (овде 71). „Медијским призивањем холокауста над Јеврејима, ‘срби’ се трансформишу у колективно геноцидну нацију заокупљену дивљим уништавањем својих суседа” (исто).

Бивши командант српских снага у Одбрамбено-отаџбинском рату Ратко Младић (десно) напушта седиште УН на сарајевском аеродрому након разговора са генералом УН-а сер Мајклом Роузом и босанским командантом Расимом Делићем, 9. април 1994. (Фото: AP Photo/Enric Marti, File)

Шта би тек о нама причали да су Срби 1914, 1941. или 1999. напали, рецимо, Аустрију и Немачку, бомбардовали Берлин и Беч, разорили им индустрију, потрпали их у логоре и побили им пола становништва?

Наравно, део откривача чак и данашњу Србију изједначава с наци Немачком. „У Србији је, у многим аспектима, данас слично стање као у друштву Немачке у време Трећег рајха, односно у време власти Хитлера”, пише Александар Фатић. „Као и Немачка средином прошлог века, Србија је данас болесна земља”, додаје он.

И док Србију приказују као нацистичку Немачку, овдашњи откривачи фашизма никако да објасне какав је то нацизам у ком у медијима можеш причати шта год ти падне напамет – укључив и о „обнови српског фашизма”?

Дакако, такав наратив упућен је првенствено странцима, од којих се ваљда очекује нова транша долара за борбу против „српског нацизма” који „угрожава мир на Балкану”. И док се читаво српско друштво проглашава саучесником „нацистичке” политике, непоправљиво оболелим од „фашизма”, заправо се призива права окупација или макар неки облик директног западног патернализма, у коме ће овдашњи откривачи-информатори одређивати ко је у Србији „фашиста”, а ко треба да буде „денацификован”.

Како злокобан подухват, чији крајњи циљ није тешко препознати. Али, и колико само утрошених пара и просутих речи узалуд…

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: РТ Балкан

 

Насловна фотографија: Stephen Barnes/Shutterstock

 

БОНУС ВИДЕО:

Друштво
Пратите нас на YouTube-u