Poslednji dani Franca Kafke

Franc Kafka je rođen 3. jula 1883. u Pragu, Austrougarska. Umro je 3. juna 1924. u Kirlingu pored Beča, Austrija. Evropske kulturne i akademske institucije, umetničke scene i verni krugovi uvek novih čitalaca, obeležavaju ovu, 2024, kao Kafkinu godinu. U martu nemački ARD i austrijski ORF pokazuju zajedničku ambiciozno i skupo produciranu mini seriju o Kafkinom životu. Pravi je trenutak da se napiše članak o Kafkinom odlasku, jer medijski gledano on dolazi čitave ove godine. Franc Kafka, pisac jednostavnih reči i čudesnih svetova, umro je u Sanatorijumu „Hofman“, u sobi s juga, s pogledom na poslednje obronke Bečke šume. Manfred Miler, predsednik Austrijskog udruženja „Franc Kafka“ može samo do zazidanih vrata te sobe, jer je u njoj danas nečija kuhinja.

***

Svet slavi Kafku. Pismeni svet, ali i svi oni koji s njim radije komuniciraju znakovnim sistemima vizuelne i digitalne kulture. Prigodnim programima svi su pokriveni. Melodramatičari takođe dolaze na svoje, kad sredinom marta u bioskope stigne igrani film „Veličanstvenost života” („Herrlichkeit des Lebens”), u kome nemački reditelj Georg Mas prati Kafkinu poslednju ljubavnu priču sa Dorom Diamant. Trejler je romansa, epilog je istorija.

Izložbe: Mnogo ih je, sve mahom kreću od maja. Spomena su vredne one organizovane od institucija koje poseduju značajnije delove Kafkinih i srodnih arhiva. Nemački književni arhiv „Marbah” (Baden-Virtemberg) pokazuje „Kafkin eho”, postavku sa nekoliko stotina stranica originalnih manuskripta, između ostalog i kompletni „Proces”. Već tu se stiže do Kafkom indukovanog simbolizma – „Proces” je roman-fragmenat, ali se pokazuje kompletno. Biblioteka Bodleana u Oksfordu planira veliku izložbu, takođe izraelska Nacionalna biblioteka u Jerusalimu, čim prođe rat, možda i ranije.

Slikarstvo, vajarstvo: Muzej Štuk u Minhenu je napravio izbor moderne i savremene umetnosti koja se direktno i indirektno odnosi na Kafku, crpi inspiraciju iz njegovog dela, ili mu se vraća u stalno novim interpretacijama. Sastav izložbe nije poznat, ali njena ideja se lako dešifruje iz nekrologa Kafki koji je pisala njegova velika ljubav, posle bliska prijateljica, Milena Jesenska: „Kafkine knjige poseduju elementarnu ogoljenost, zbog čega deluju naturalistički, iako u stvari progovaraju simbolički”. U Kafkinoj godini nema ograničenja za simbole.

Umetnost pokretnih slika: TV Serija „Kafka” je još toliko obavijena tajnom da ARD i ORF ne daju ni trejler. Scenario je radio proslavljeni austrijski književnik Danijel Kelman (autor romana Premeravanje sveta), režirao takođe Austrijanac David Šalko. Savetnik kroz čitav proces bio je Rajner Štah – najveći nemački autoritet za Kafku – pisac njegove biografije u tri toma. Prvo emitovanje je planirano za 26. i 27. mart, po tri večernje epizode u komadu. Gledaoci RTS-a su zaslužili da ih kuća časti ovom apsolutnom  poslasticom u kojoj odjekuje pravi Kafka, kako bi rekli u Marburgu. Nisu Nemanjići, Jovanka i Leka, samo obavezna školska lektira za gledanje.

Igrani film „Veličanstvenost života” pokriva poslednju godinu Kafkinog života i, kao i ovaj tekst, završava u Kirlingu, u sanatorijumu doktora Hofmana. Verovatno će i on brzo u programe televizija, što nije nikakva kritika (neviđenog) filma, samo potvrda da se dobro uklapa u široku edukativnu ponudu ove godine.

Pozorište: Niz evropskih scena počinje ovu godinu dramatizacijama Kafkinih „Metamorfoza”. Akademska scena bečkog Burgteatra je već slavila premijeru 20. januara. „Proces” je takođe popularan. Rezidencijalno pozorište u Minhenu je upravo postavilo „Zamak”, u maju će se on u drugoj dramatizaciji igrati u Drezdenu. Najavljuju se monodrame „Amerike”. Kad se pogleda broj, „Metamorfoze” definitivno vode, jer su scenski najjednostavnije za prezentaciju. Primetna je svojevrsna ironija sudbine, jer se Kafka za života vehementno borio protiv svake vizuelizacije Gregora Samse, da bi danas zapravo bilo najlakše pokazati bubu i monstruma.

Šlagvort Kafka: Globalna mreža Gete instituta već mesecima stoji u živoj kafkijanskoj razmeni. Međusobno usklađeni programi pokrivaju široki teren kulture, od visoke do popularne. Geteov institut u Pragu nudi osmišljeni onlajn magazin „Zeitgeister” („Duhovi vremena”) gde vrbuje mlade čitaoce u hram nemačke literature. Tu mogu da saznaju sve o Kafkinoj strasti za plivanjem, idiosinkraziji „dramske kraljice”, i da rešavaju kviz „Koja Kafkina figura si ti?” Meni uvek izlazi otac Gregora Samse, onaj koji ga motkom juri ispod kreveta i na smrt gađa jabukama.

Kabare Kafka: Uprkos tvrdokornih stereotipa, Kafka nije bio isključivo pisac beznađa. Njegova dela su puna humora i duhovitih apsurda, što je meka za komičare. U bečkom Rabenhof pozorištu (lirski: Scena u Dvorištu gavranova) odnedavno igra kabare od Kafkinih citata. Sven Regener, nemački pisac, panker i komunista, planira od 6. marta maratonski koncert gde će podeljeno po danima pevati „Ameriku”, „Zamak”, „Proces” i „Metamorfoze”. Koliko bi se to sve dopalo Kafki, pitanje je. No kao i kod svakog pravog umetnika, njemu se dopušta posesivnost prema vlastitom delu, ali uistinu ono ne pripada njemu, već zaista svima.

Ladies man Kafka

Franc Kafka je bio zgodan muškarac. Visok koliko treba za skladnu pojavu (1,80 m), uredan, vitak, pažljivo obučen. Kada profesora Manfreda Milera, germanistu i predsednika Austrijskog društva „Franc Kafka” upitate da li je bio gej – kako tvrde neke posthumne interpretacije – dobićete strog pogled i više vam neće odgovarati na imejl poruke. Ne samo da nije, kaže Miler, nego je od ranih dana bio svestan da deluje magnetski na žene, što je i koristio. Sa Maksom Brodom je frekventirao i po praškim bordelima. Da je neki od tih etablismana preživeo ratove i rušenja kao zgrada, nije isključeno da bi sad u godini keš-jubileja, postojala spomen-soba „Franc Kafka & Friends”.

Postoji samo jedna spomen-soba na originalnoj lokaciji, kaže Miler, i sva je u tanatosu, bez erosa. Ta gde razgovaramo, u bivšem sanatorijumu za plućne bolesti doktora Hofmana, u Kirlingu, nekad selu, danas opet selu prikačenom kao predgrađe na Klosternojburg. Zgrada leži na putu ka Tulnu i ima neprijatnu fasadu sa severne strane, što nije toliko zbog njene skromne arhitekture, već zato što je praktično na ulici, uskoj i prometnoj u svako vreme, sada i onda.

Kafka i njegova poslednja ljubav Dora Diamant (1898-1952), po poljskom Diament, na jidišu Dimant, stigli su u Kirling u subotu 19. aprila 1924. Trebalo im je do ponedeljka da se srede i organizuju, kad je Dora mogla da javi u pismu Kafkinim roditeljima:

„Dakle konačno sretno preselili. Ovde izgleda stvarno lepo. Samo malo hladno. Bilo bi dobro da je Franc mogao da dobije perjani krevet, no u čitavom sanatorijumu nije bilo ni jednog jedinog. Pokrivači to nisu mogli da nadoknade. Možda, ako vam je moguće, pošaljite mu jedan perjani jastuk. Franc bi najradije neki tvrd od konjske dlake. Onda će sve biti u redu.”

Autentične igre

Spomen-sobe su po pravilu loši muzeji, eksponati oskudni. Ono čime međutim spomen-sobe pobeđuju svaki muzej je njihova autentičnost. Sad je pitanje, kakvog kvaliteta je autentičnost Kafkine spomen-sobe? Ona je, najkraće rečeno, mešovitog, ali atraktivnog tipa.

U samoj spomen-sobi, zapravo dve spojene prostorije s te ulične strane, drugi sprat levo, ispod mansarde, nalazila se ordinacija u kojoj su Hofman i gostujući doktori tretirali pacijente. Kafki su tu ispirali grkljan alkoholnim i sulfatnim parama. Dakle autentično, taj deo.

Kafkina bolnička soba je bila na istom spratu, odmah preko puta ordinacije, na južnoj strani. Sprat je apsolutno siguran, jer se Dora, koja je spavala u sobici na mansardi, spuštala „jednu etažu” da se brine o Kafki.

Kod sobe je druga stvar. Prvo, zna se da je to bila jedna od dve bolničke sobe koje su delile isti balkon. Koja, nije pouzdano, ali i to se računa u napredak. Kod fokusa na te dve prostorije opet pomaže Dora, tj. njeno pismo Kafkinim roditeljima 25. aprila o bolničkoj rutini: „Franc leži od sedam ujutru do sedam-osam uveče na balkonu. Do dva sata je sunce kod njega, onda ide kod drugih pacijenata na drugoj strani.” Mesec ne odgovara, suprug i ja smo tamo bili u januaru kad se sunce ne podiže celom visinom, ali uz malo računanja moguće je locirati te dve sobe.

„Druga strana” o kojoj govori Dora, ne može biti ona s ulične, severne strane. Tamo nije bilo bolničkih soba, jer uslovi nisu odgovarali medicinskom standardu za tretman tuberkuloznih bolesnika, poznatom u detalje od Manovog „Čarobnog brega”: puno sunca, šuma, svež vazduh, svakako bez saobraćaja, makar simbolično brdašce kad nema planine; ako je more, visoki salinitet. Pod „drugom stranom“ Dora misli na vertikalni niz balkona s leve strane slike, na južnoj fasadi, onoj s bolesničkim sobama. Ukratko, soba u kojoj je 3. juna 1924. umro Kafka je autentična, sa malom zvezdicom u značenju 50%-50%.

Ono što je, međutim, apsolutno autentično jeste sama zgrada u kojoj se nekad nalazio sanatorijum. Posle Hofmanove smrti 1928. objekat je prodat i pretvoren u stambenu zgradu. Nacrti su menjani, bolničke sobe spajane u stanove. Dok nam pokazuje zazidane ulaze u dve alternativno Kafkine sobe, Miler ne može ni u jednu od njih, jer su one deo privatnog stana sa posebnim ulazom. Svejedno bih svakom pasioniranom čitaocu Kafke iz Srbije i susedstva, kad su u Beču, preporučila kratki izlet do Kirlinga. Najbolje subotom, kad je spomen-soba otvorena za posetioce, ove godine i češće.

Sobe su podeljene u po dva do tri stana po spratu (prizemlje + dva sprata + mansarda), ali fasade, hodnici, stepeništa, ograde od livenog gvožđa, pločice, ukrasi od biljurnog/kamenog stakla u prizemlju – sve je kao što je bilo. I tužno kao što je bilo, jer je pogled na šumu s balkona vodio preko industrijske hale. Danas na njenom mestu stoji „Hofer”, gde se nude književne vekne hleba i kroasani. Naizgled isti kao i drugde, ali ko je čitao Kafku primetiće razliku.

Osim metalne pločice na kojoj piše „Ordinacija”, u Spomen-sobi Franca Kafke nema ni jednog autentičnog predmeta s tog mesta. Injekcije, larinks-četkice, krevet – sve su to predmeti  preneti iz plućne bolnice u Beču. Oni su autentični za vreme u kome je bolovao Franc Kafka, ali nisu specifični za njega lično. U krevetu su 1924. umirali drugi, ne Kafka.

Kad je Hofmanov sanatorijum pretvoren u stambenu zgradu 1928, radnici i stanari su u hitnoj akciji bacili, spalili, zakopali i na druge načine uništili sve bolničke predmete, uz njih i kompletnu dokumentaciju sa kartonima pacijenata. Zgražavanje nad „divljaštvom” ne pomaže. To nije bila uređena ustanova u metropoli sa praksom univerzitetskih arhiva, već privatni sanatorijum seoskog doktora, zgrada koju su lokalci videli kao izvor opasne zaraze, dispečersku ustanovu kuge, lepre i sušice.

„Budite pažljivi da vas ne bi zakašljao”, stoji na jednoj od ceduljica kojima se Kafka sporazumevao u Kirlingu. Na Doru nije mislio, jer je upotrebljena učtiva forma „Vi”. Te male post-it beleškice su spasene jer su s Kafkinim telom 4. juna vozom transportovane za Prag, i onda ostale u privatnom arhivu. Danas su, kao faksimili, dekoracija na lusteru u spomen-sobi.

Kafkin bolnički karton i otpusno pismo iz bečke Laringološke bolnice, danas u staklenoj vitrini pored kreveta, jesu autentični. Odnosno faksimili, ali Društvo „Franc Kafka” poseduje originale. Opet uz ograničenje, autentični su za njegov boravak u bečkoj bolnici, od 10. do 19. aprila 1924.

Poslednja beleška bečkog specijaliste od 19. aprila glasi: „Pacijent se otpušta na kućnu negu”, što je u doktorskom žargonu česti eufemizam za „nisam mogao da ga zadržim“, „rastali smo se u svađi”, „otišao je na vlastitu odgovornost”, i slično.

O ozdravljenju nije moglo biti govora. Kafka je kod otpusta iz Beča imao težinu od 45,6 kilograma, na visinu od 1,80 metara.

Ja i oni u meni

Kafka je, već spomenuto, bio ladies man. Ti ne spadaju u tip ženskaroša vulgaris. Oni ne jure žene, naprotiv, oni se dopadaju ženama. Žene njih jure, u svakom slučaju ne ispuštaju lako iz ruke. Na sve spomenuto o njegovom izgledu, bio je obrazovan, iz dobre kuće, imao dobar posao, bio finansijski osiguran, i on i porodica.

Kao Jevrejin je bio u izvesnom socijalnom minusu tog vremena, iako se i o tome može razgovarati, kaže Miler. Ne zna se da je Kafka ikad ušao u sinagogu, što znači da se kod njega identitet i religija nisu poklapali. Negde mu je jevrejstvo bilo plus. Jevreji su u ondašnjoj Monarhiji uživali status kao danas obrazovani Srbi u Hrvatskoj – na one koji ih demonstrativno izbegavaju, dolazi još više onih koji se s njima demonstrativno druže da one prve stave na svoje mesto.

S druge strane, socijalni krug u kome se kretao bio je upadljivo jevrejski. Prijatelji Maks Brod, Franc Verfel, Oskar Baum, Feliks Velč, predani Robert Klopštok koji ga je negovao u Kirlingu, sve devojke osim Jesenske, njegovi doktori. Ovo poslednje ne treba preuveličavati, jer je medicina tradicionalno bila jedna od nekoliko profesija koju su većinska evropska društva dopuštala Jevrejima. Tolerisala, da se bude precizniji.

Kafkine stalne veridbe i raskide Miler objašnjava kroz misiju, strast, kroz obavezu koju je sebi drage volje natovario na vrat i poštovao do smrti – pisanje. Pogledajte sad ovu konstelaciju: Kafka je posedovao psihički aparat sposoban da razume najmračnije kutke ljudske duše, imao je talenat i obrazovanje da ih precizno opiše, dok je kao osoba bio racionalan karakter sa trezvenom predstavom o samostalnosti. Znao je da mora izdržavati samog sebe, ako ne želi da ga roditelji izdržavaju. Status siromašnog umetnika nije bio za njega, radije je pravio kompromise. Zato nikada nije napustio svoj posao u Radničkom osiguravajućem zavodu u Pragu. Širio je okolo glas da mrzi svoj dnevni posao, ali, kaže Miler, „neće baš biti da je tako bilo”.

Kafka je bio neverovatno uspešan kao pravnik osiguravajuće branše. Pre nego što je 1921. prisilno otpušten u invalidsku penziju, bio je šef koji je sigurnom rukom vodio odeljenje od sedamdeset ljudi. To se teško može nazvati otaljavanjem posla. Nije bio Brem Stoker, koji je kao radio u dablinskoj administraciji, a ispod stola pisao „Drakulu”. Kafka je zaista radio. Štaviše, i u tome je bio kreativan, objašnjava Miler dok pokazuje petnaestak debelih tomova u kojima su uvezani Kafkini predmeti, ukazi i ideje za bolje funkcionisanje osiguravajućeg sektora. Ukratko, bio je avangarda podjednako u književnosti i osiguranju.

Ali svake večeri, od studentskih vremena, kad bi došao kući s dnevnog posla, sedao bi za sto i pisao priče i romane koji danas važe za vrhunska dostignuća svetske literature. Sad je pitanje: u takvom tesnom korsetu, programiranom na izvrsnost u oba posla, gde je tu mesto za žene? Za žene je još i bilo, ali ne za ženu, decu i vlastitu porodicu. Negde je moralo da se slomi. Kod Kafke se slomilo kod žena, ali i pored drame i vike u nekim slučajevima, u jednom vrlo racionalnom smislu. Kao biblijska Marta, on je naprosto izabrao bolje.

Kafkini likovi su bili putnici i lutalice u nadrealnim svetovima, ali on sam je bio disciplinovani realista koji je pažljivo planirao svoj dan. Drugačije nije moglo, ako je želeo da zapiše sve ono što mu je neko diktirao iz Raja i iz Pakla, kako će u nekrologu za praške novine napisati njegov prijatelj Oskar Baum.

Cure i devojke

Kafki su pošte bile bliže od žena.

Njegova prva ozbiljna veza je bila Felice Bauer, Poljakinja. Naravno, morala je da bude daleko da bi mogao da joj piše. Njegova pisma, 300 u četiri godine, uglavnom se vrte oko pitanja da li da se ženi, ili se u samoizabranoj askezi posveti pisanju, što dokazuje Milerovu tezu da je Kafka imao prostora za žene, ne za ženu.

Kafkin biograf Štah opisuje sučeljavanje u berlinskom „Aškenaskom hotelu” jula 1914, kad je Felice dovela sestru i prijateljicu na randevu i podvrgla ga ispitivanju zašto neće da se ženi. Kad se konačno izvukao iz te sobe na svež vazduh, kaže Štah, imao je gotovu ideju za „Proces”. Ali i posle toga su se Felice i Franc mirili, verili, rastajali, provodili „prljave” vikende u Marijenbadu i slično. Konačno je prekinuo s njom u leto 1917, kada je dobio dijagnozu tuberkuloze.

Sledeća veridba je bila 1919. sa Pražankom Juli Voriček. Juli je bila vesela, duhovita, frivolna i „izvikana”. Otac Henoh Kafka se žestoko protivio toj vezi, koja se svejedno nastavljala. Franc i Juli su već tražili zajednički stan u Pragu, ali nisu našli ništa blizu pošte.

Onda je Kafka počeo da se izvlači, u leto iduće godine upoznao je Milenu Jesensku, jedinu njegovu ljubav koja mu je bila intelektualno dorasla, i tu je onda naravno obućareva ćerka Juli ispala iz igre.

Sa Milenom se ponovila Kafkina mustra atrakcije i odbijanja. „Veliki ljubavnici”, kako ih danas obrađuje romansirana književna istorija, videli su se uživo dva puta, sve skupa pet dana. Sve ostalo su bila pisma, dok u novembru 1920. Kafka nije prekinuo kontakte.

Imao je i zgodan izgovor, navodno zato što Milena nije htela da napusti muža i brak koji se i pre toga raspadao. Ali Kafka je tada već imao mnogo veći problem od toga da li da se ženi ili ne. Bolest mu je krala sve više energije.

U leto 1923, dok je bio na oporavku u sanatorijumu pored Rostoka, Kafka je upoznao Doru Diamant. Imao je 40 godina, ona 25. Dolazio je iz porodice integrisanih Jevreja, Dora iz porodice poljskih Gur-Hasida. Bio je doktor prava, ona teta u jevrejskom domu u Berlinu. Kafka je došao na Baltičko more da mu slani vazduh isuši bolest, Dora je vodila pitomce doma na ekskurziju.

Svoditi Kafkinu biografiju na ženske priče može izgledati kao nepotrebna melodramatizacija. No upravo time počinje natpis na njegovom grobu u Pragu: „Utorak, prvi dan meseca sivana 684. U svom svetu je bio neoženjen muškarac, izabrani naš učitelj i majstor Anšel, neka je u miru. Sin visoko cenjenog Henoha Kafke, dugo nek gori njegova svetlost. Ime majke je Jetl. Neka mu duša ostane u zavetu života.”

Sumirano: 1. umro bez žene; 2. imao tatu i mamu; 3. neka ga pokolenja pamte.

Troškovi života i smrti

Kafka se krajem 1923. vratio u Prag i nekoliko meseci proveo u roditeljskoj kući, ali od marta je definitivno prešao u Berlin kod Dore. Roditeljima nije bilo pravo. Ocu pre svega, koji je Francov konačni odlazak od familije kamuflirao brigom za njegovo zdravlje. Ili obrnuto, brigu za zdravlje prikrivao nezadovoljstvom zbog napuštanja porodične blizine.

Teško je reći šta je od toga u toj porodici bilo. Možda je u njoj zaista despotski vladao Henoh, uzor za lik Oca iz rane Kafkine pripovetke „Presuda” (1912). A možda je to bila sasvim obična porodica, gde je otac istina gnjavio, ali je sin bio taj koji nije želeo da preseče te, prilično standardne centrifugalno-centripetalne sile.

Sa Dorom je živeo u berlinskom kvartu Šteglic-Celendorf, u blizini Vanskog jezera, koje se ovih dana spominje na sve strane. Ne direktno zbog Kafke, jer na njega nacisti nisu uspeli da stave ruke, iako jesu na njegove knjige. Nego zbog šest miliona ubijenih Jevreja, među njima Francove sestre Gabrijela-Eli, Valerija-Vali (Kulmhof/Helmno), Otilija/Otla (Aušvic-Birkenau), onda bivša verenica Juli (Aušvic-Birkenau), prijatelj Oskar Baum (umro od sepse uoči deportacije u Terezijenštat) i velika ljubav Milena Jesenska (KZ-Ravensbrik). Milena kao komunistkinja.

Od jeseni, pa tokom zime 1923/1924, Franc Kafka je prolazio kroz bolnu metamorfozu. Postajao je svoja bolest. Od dijagnoze 1917. mesece je provodio po najboljim, najskupljim, najizvikanijim evropskim sanatorijumima, ali sada više ništa nije pomagalo. U pismima koje je iz Berlina razmenjivao sa roditeljima upada u oči njihova trivija. Njemu nije ništa, dobro je. Razgovara o puteru, koji je mnogo bolji u Pragu, jer berlinski miriše po ribi. Zahvaljuje mami na džemperu koji mu je poslala. Govori o sunčanoj terasi gde se odmara.

Kad ujak Levi ipak dojavi roditeljima stanje stvari, počinju porodične konsultacije. Zaključak je: Franc mora opet u sanatorijum. Odluka porodičnog konzilijuma pada na Sanatorijum Vinervald u Fajhtenbahu, nekih 70 kilometara od Beča prema Gracu, visoko u šumi, na obroncima Raksalpi. Vinervald je bio čudo otmenosti i luksuza, najbolje što je tog trenutka postojalo u Austriji. Bio je tačna kopija Santorijuma Šacalp u Davosu, u koji je Man smestio radnju svog „Čarobnog brega”. I građeni su paralelno, naručioci su bili povezani, arhitekta je bio isti.

Presudilo je to da je jedan od doktora u Sanatorijumu Vinervald bio prijatelj porodice Kafka. Obećan im je popust. Sad, tu ne treba izvoditi zaključak o cicijaštvu Henoha Kafke. Upravo Kafkina pisma roditeljima vrve od, kako bi rekao Ivo Andrić, austrougarske trezvenosti. Ne traži se najbolje, već najoptimalnije, zato što se onda najoptimalnije poklapa sa najboljim. Sledeći korak: najoptimalnije treba dobiti najpovoljnije. Franc se stalno izvinjava roditeljima zato što on „košta”. Ne radi više, u penziji je, boji se da se ulenjio, od zarade pretvorio u trošak, što je reakcija koju dele svi vredni disciplinovani ljudi, pogrešno nazvani „radoholičarima”.

Treba li to uzeti kao dokaz submisivnosti? Sa velikom ogradom. Kafkina pisma roditeljima iz Berlina (marta 1924), pa Sanatorijuma Vinervald (7-10. april), onda iz bečke klinike (11-16. april), na kraju iz sanatorijuma u Kirlingu (19. april-2. juni) nisu prikaz realnog stanja, niti odraz stvarnih emocija. Kroz njih, u parafrazi Jesenske, hodaju simboli obučeni u naturalističke haljine. To nisu dokumenti, već dramatizacije dokumenata. U pismima je Kafka, neverovatnom doslednošću za stanje u kome je bio, teatarski inscenirao vlastito umiranje kao oporavak od velikog kašlja.

Pisma iz Kirlinga su praznik trivije i bagatelizacije. Književni istoričari kažu da je na taj način štitio roditelje. Ja bih rekla da je štitio sebe.

Sunce, vazduh, priroda

Čim se smestio u Vinervald 7. aprila 1924, Franc piše kući:

„Najdraži roditelji, da ne hvalim previše, držaću se činjenica. Težina oko 50 kila. Temperatura pada, tri puta dnevno piramidon. Kašalj je bolji. Grlo pregledano, izgleda da nije ništa ozbiljno. (…) Priroda  prekrasna.”

Dva dana kasnije (9. aprila):

„Pored kašlja, grlo me još uvek najviše muči, ali dobijam nekoliko stvari, danas dve, sutra treću, nešto će već pomoći, a i koštaće prilično. Možda da pišete ujaku da mi onih obećanih 10% popusta nisu uračunali. Ja ga na to neću podsećati. (…) D. je sa mnom, to je dobro, spava kod seljaka tu na jednom imanju pored, samo par dana, pre nego što se vrati za Berlin. Kad ću ja, nije sigurno. Ako je moguće, ostao bih ovde neko vreme.”

Nevolja je što to nije bilo moguće, ali Kafka ne kaže roditeljima zašto. Nije bilo moguće ni za Doru da se vrati u Berlin. Doktori u Vinervaldu su dijagnosticirali tuberkulozu grkljana, najbolniju, za to vreme najstrašniju ekstrapulmonalnu tuberkulozu. U šumskim sanatorijumima, na čarobnim bregovima, lečilo se vazduhom i lepim pogledom. Tuberkuloza larinksa je zahtevala prave doktore.

U sledećem pismu sutradan, iznenađenje za roditelje. Sve je u redu, osim što se Franc javlja sa „nažalost nove adrese”, iz Laringološke klinike doktora Hajeka u Beču.

Markus Hajek, e on je bio pravi doktor. Vredi spomenuti ga po nekoliko osnova. Prvo, srpske je gore list, iako nije Srbin. Rođen je 1861. u Vršcu/Veršicu u porodici banatskih Jevreja, studirao je u Beču, gde je došao do evropske slave. Postao je vrhunski specijalista za pluća, profesor na fakultetu, direktor univerzitetske klinike, počasni građanin Beča. Na kraju ga je snašla sudbina slična kolegi Sigmundu Frojdu. Bio je previše poznat za naciste da bi ga ubili po kratkom postupku, pa je 1938. oteran u emigraciju, takođe u London. Biblioteku, ličnu arhivu, umetničke predmete, sve je to morao da ostavi u Beču. Otišao je star, bolestan, go golcat, i umro u Londonu 1941.

Kafka roditeljima (10. aprila):

„Nažalost, od danas sam na drugoj adresi. Ovde u sanatorijumu nisu izlazili na kraj s mojim grlom. Moram da dobijam alkoholne špriceve u nerv, a to rade samo specijalisti. Zato se selim u Beč na Univerzitetsku kliniku doktora Hajeka, Lazaretska ulica (sic) 18, deveti becirk. Nezgodno je da to treba ponavljati, pa zato ostajem u bolnici par sedmica. (…) Ili tu, ili bih inače morao da idem u neki suludo skupi gradski sanatorijum i onda naručujem doktore da mi dolaze svaki dan. U tom smislu je ovo podnošljivije, a novac bačen na lečenje skoro isplativ. Naravno da ovaj poduhvat ne bi bio moguć bez D. Ali za sada sve ide jednostavno. Iz Beča pošta ide brže, isto prednost. Pozdravljam vas od srca. D. vas takođe pozdravlja, može ona to sve. Molim vas da Maksu Brodu javite moju novu adresu.”

Kafkino pismo roditeljima, Beč, Klinika profesora Hajeka, 11. april 1924:

„Najdraži roditelji, ovde sam jako dobro smešten, najbolja medicinska nega koja se može dobiti u Beču, tretiran od doktora koje bih, da sam u privatnom sanatorijumu, morao sam da plaćam. (Teško pišem jer me Dora neprestano gnjavi šta da mi donese). Sad je samo pitanje koliko će ovo trajati, jer koliko god je ovde dobro, u Bečkoj šumi je bilo lepše. Ali dok ne mogu da jedem dobro, moram da ostanem.”

Beč, Klinika profesora Hajeka, 12. april 1924:

„Najdraži roditelji, upravo su me probudili da mi daju vašu kartu, koja je greškom otišla za Vinervald. Ako nisam u stanju da vam odatle odgovorim na već zastarelo pitanje kad ću kući, nemam ni ništa posebno loše da vam kažem. Dobro sam se navikao ovde, pa iako ima par sitnica koje mi smetaju, ipak mi ovo ovde više odgovara nego Vinervald, s tim da, razume se, sad nije šumski vazduh koji mi ulazi kroz prozore. Od dra do četiri je D. uvek kod mene, zapravo dođe ona odmah posle jedan, bojim se da će im rasturiti čitavu bolničku organizaciju. Danas dobijam novu injekciju i onda ćemo videti. (…) Sve će biti dobro. Ja sam preglup (jer se bojim, prim. autora V.K.). Pozdravi od D. i Franca, svežih i sretnih.”

Beč, Klinika profesora Hajeka, 15. april 1924:

„Najdraži roditelji, upravo je stigao vaš paket s novinama, mnogo hvala, ali sledeći put ih bolje upakujte, prilično su prljave (najdraži Franc, danas su još prljavije, nema veze s poštom, prim. autora V.K.). Ja sam sasvim dobro (…). Već sam dobio tri injekcije, danas nijednu, što je prijatan razvoj događaja. Sad kad je toplije, vide se sve prednosti moje sobe, veliki prozor stalno otvoren, ulazi puno sunca. Ovde je sve isplanirano, čim bude još toplije voze krevete na krov, sa kog se, čujem, vidi čitav Beč. Ni na hranu se ne mogu požaliti. Danas u podne pileća supa s umućenim jajetom, piletina i povrće, biskvitna torta sa šlagom, banane gde god se pogleda, da ne preterujem, ali tako ne jede čitava bolnica, samo oni za koje Dora kuva.”

Dodatak od Dore, 15. april 1924:

„Dobila sam odobrenje da kuvam za Franca. Danas stiglo krzno, stanje bolje. Nema razloga za brigu i očajanje. Uveče više.”

Dora je dakle na kraju uspela da rasturi bolnički režim. Franc je bio u pravu kad se toga bojao.

„Život mi se i dalje dopada”

Samo dan posle, 16. aprila, Franc Kafka planira novu selidbu. Problem je kako to saopštiti roditeljima. Ide iz ustanove u ustanovu, svaka selidba se ekstatično pravda nizom prednosti, a onda se brzo pakuje i ide drugde. Kako to neprimetno reći? Čak ni za jednog verziranog pisca to nije jednostavan zadatak. Rezultat je maestralan, niz eufemizama najfinije kafkijanske vrste.

Beč, Klinika Profesora Hajeka, 16. april 1924:

„Najdraži roditelji, već dugo mi ne pišete (prvo napad, pametno, prim. autora V.K.). Vreme je lepo, prozor stalno otvoren. Već drugi dan mi izostavljaju injekciju, što mi takođe popravlja raspoloženje (tu im zapravo kaže da je školska medicina digla ruke od njega, prim. autora V.K.) Ako mogu da vam dam jedan dobar savet, pijte puno vode, ja sam tu dosta propustio i sad ne mogu da nadoknadim (tu im kaže da je izgubio sposobnost da guta, prim. autora V.K.). (…) Osim toga, život ovde mi se i dalje dosta dopada. Hrana je dobra, može i da se bira (tu im kaže ima svega, samo njega nema, prim. autora V.K.).”

Dorin dodatak, na kraju pisma od 16. aprila:

„U međuvremenu je sazreo veliki plan. Franc se seli u subotu u sanatorijum, samo 25 minuta od Beča. Doktor će mu dolaziti iz Beča. Danas sam bila tamo, prekrasna soba s balkonom, južna strana. Okolo šume, predivno. Od nedelje nova adresa: Sanatorijum Dr. Hofman, Klosternojburg-Kirling.”

„Dva mišja koraka napred”

Franc i Dora su otišli iz bečke bolnice u subotu 19. aprila. Ispratio ih je ljutito dopisani komentar doktora da se pacijent od 45 kila koji više ne može da guta „otpušta na kućnu negu”. Dobrog doktora Hajeka ne treba krivo razumeti. Naravno da je znao da Francu Kafki nema pomoći ni ako ostane u klinici. Ali on je bio ugledni predstavnik školske medicine. Šta očekujete od njegove vrste, da se složi s preseljenjem teškog bolesnika u seoski sanatorijum gde svrati neki dobri seoski doktor nakon što nahrani piliće?

Ukratko, Kafka je na svoju odgovornost pobegao u Kirling. Medicinski razlozi nisu postojali. O doktoru Hofmanu Kafka piše roditeljima u poslednjem pismu od 2. juna, dan pre smrti: „Istina je da je vlasnik ovog sanatorijuma jedan stariji, bolestan gospodin, koji se ionako ne razume previše u to što radi, ali je zato u kontaktima jako drag. Osim toga je i Robert tu, ne miče se; umesto da misli na svoje ispite, misli samo na mene.”

„Robert” je Robert Klopštok, tada mladi mađarski student medicine, koga je Kafka upoznao ranije u jednom od sanatorijuma. Klopštok je takođe imao tuberkulozu, ali sa plućnom tuberkulozom se živelo, kao što pokazuje godina njegove smrti, 1972, ali sa tuberkulozom larinksa ne. „Klopfštok”, tako ga u jednom pismu zove Dora (klopf-štok: štap-koji-kuca), bio je deo master plana koji su skovali Franc, Dora i sam Robert.

Stigao je u Kirling 29. aprila i, kao i Dora, dobio sobu na mansardi gde su spavali zaposleni. Odatle bi se spuštao do pacijentove sobe, pokucao klopf-klopf, i davao mu morfijum. Robert je bio taj koji je Francu Kafki omogućio smrt bez bolova. Za čoveka koji je pre toga dobijao špriceve konjskih dimenzija direktno u nerv, veliki napredak.

Pismo Kafkinim roditeljima od 21. aprila, ponedeljak, Kirling. Prvo im Dora piše da je vreme izvrsno, samo malo hladno. Onda Franc u dodatku, jer je svestan da su neka objašnjenja ipak potrebna. Na primer, zašto se nije vratio u velelepni Sanatorijum Vinervald, čak i bez popusta od 10%, nego sad ide u novi, medicinski beskoristan:

„Najdraži roditelji, tamo nisam mogao da se vratim, suviše loša sećanja me muče na to mesto. Jedan doktor je bio tiranin, drugi slabić, obojica religiozno verovali u medicinu, a u hitnim situacijama bili bespomoćni. Onda ta grozna udaljenost od Beča (četiri sata), pa grozna hrana, sve jako začinjeno, malo povrća, kompot (sic). Kad se sve sabere, jedino što je valjalo je položaj. Tako sam izabrao, izabrali smo, izabrao se, ovaj mali prijateljski sanatorijum. Sad se samo radi o tome da se naprave dva mišja koraka napred.”

Dora, koja sada sve češće piše Kafkama, javlja 25. aprila da im redovno dolazi specijalista iz Beča, „hvaljeni i slavni plućni specijalista, to je sredio Feliks” (Velč, prim. autora V.K.). Uz to dodaje: „Grlo je nepromenjeno, kod jela i inače ne smeta, samo malo promuklo”.

Dodatak Kafke, istog dana, 25. april:

„Danas lep dan. Ležim na balkonu i uživam. Feliks i Dora su bili uporni, sutra mi dolazi specijalista, kralj svih bečkih plućnih doktora. Jako ga se bojim, on je već jednom bio najavljen ovde kod jednog pacijenta, ali nije došao jer je tražio tri miliona za honorar.”

Da se sabere dosadašnje: Franc Kafka leži u malom sanatorijumu u Kirlingu, koji je praktično proširena dnevna soba seoskog doktora. Uživa na balkonu jer mu je prethodno Klopštok pokucao na vrata. Dora ga predano neguje, dan i noć. Jedino čega se još boji jeste da će mu kralj bečkih pulmologa tražiti tri miliona za kućnu posetu. Ne umire samo Franc Kafka, već to i čitav jedan svet nestaje u vrtlozima galopirajuće inflacije.

Dijamantna Dora i venčanje

Krajem aprila Franc i Dora počinju da obrađuju njene roditelje da joj dopuste da se uda za Kafku. Njegovi nisu bili problem, njeni razumljivo jesu. Mladoženja je bio dosta stariji, smrtno bolestan, i dolazio je iz bogate integrisane jevrejske porodice. Dorini su bili poljski Hasidi, sve rečeno.

Kako je tekla Dorina komunikacija sa njenim roditeljima, nije poznato, kaže Miler. Kafka je službeno tražio njenu ruku, otac je otišao gur-rabiju da pita za savet, rabi je rekao odlučno ne – i time je priča bila završena. Dora je tog momenta bila bez sredstava, izgubila je posao, porodica je se odrekla. Venčanje je imalo smisla, posebno zbog nje, jer bi nasledila muževljevu penziju. Da je iz koristoljublja bila s njim, o tome nije moglo biti govora, jer se već na sve moguće načine dokazala kao „dijamantna dona”, kako je Bulgakov zvao Margaritu Nikolajevnu.

Zašto se nisu venčali i bez blagoslova tate Diamanta? Zakonski, on im nije bio neophodan. Miler nije siguran ko od njih nije hteo, ali plauzibilna pretpostavka leži na dlanu: Franc Kafka nije hteo. Ne iz ranijih razloga, sad je bilo nešto drugo. Svoj odnos sa vlastitim ocem, odnos poslušnosti, straha i autoriteta, Franc je projektovao u odnos Dore i njenog oca. Ako tata kaže „ne”, onda je ne.

Lično sam se slomila na nedatiranom pismu s početka maja 1924. u kome se čuje ne samo očaj, već prkos dvoje ljudi u simulakrumu seksualnosti na pragu smrti.

Dora, Kafkinim roditeljima:

„Stalno bih pisala o vremenu. Ono je sad tako dobro, da ta od svih najveća energija konačno uzima zamah. Franc je upravo došao s balkona, gde je satima ležao skoro go. Sad će verovatno želeti da spava.”

Kafka, svojim roditeljima, isti dan:

„Danas sam dugo ležao na balkonu polugo u prijatnoj senci, bilo je tako lepo. Imamo gosta, stigao je Klopštok, on će se brinuti o meni.”

Diajamantna dona Dora i nadrealista Franc Kafka prebiraju po tanatosu ne bi li pronašli koje zrnce zaostalog erosa. I Klopštok je imao kameo, dakle nema bolova.

Tišina puna detalja

Dora, Kafkinim roditeljima, u pismu od 19. maja, Kirling:

„Bolovi u grlu koji se ponekad javljaju u lakoj formi potpuno su beznačajni i kako je grlo pod stalnom terapijom, nikakav razlog za brigu. Zato ih i retko spominjem u zadnjim pismima, da vâs, tako daleko, ne bi morile tmurne misli. Smem li ispružiti ruke da vas zagrlim? Ah, kako je to dobro.”

Kafka dodaje:

„Najdraži tata, znam da ćeš me razumeti o pivu i vinu. Sa Švehatskog i Jadranske perle prešao sam na Tokajac, naravno u količinama koje ti se ne bi dopale. Ne dopadaju se ni meni, ali sad je tako. (…) Novac nam ovog trenutka ne treba, a čujem i o nekoj ogromnoj sumi koju sam dobio na poklon, ne želim ni da znam detalje.”

U poslednjem pismu roditeljima od 2. juna Kafka piše o porodičnom životu u Pragu kad su svi bili zajedno, o plivanju i dobroj čaši piva s ocem. Onda moli oca da ne dolazi „zbog problema sa pasošem”, a mamu jer „još uvek ne izgledam dobro, nikako lep na pogled”. Vezano za mamu kaže još kako ne bi bio u stanju da joj organizuje vreme u prirodnim lepotama Kirlinga, jer mu sva energija treba za ozdravljenje. Zatim se pravda zašto nikako da ozdravi:

„Ta prvobitna konfuzija po Beču me je fizički iscrpla; ona je i sprečila pad temperature, što se povratno odrazilo na celokupno stanje. Na to je stiglo iznenađenje sa slaboćom u grlu, smelo me više nego što bi to odgovaralo stvarnom stanju. Tek sad se polako izvlačim iz tog spleta uz neverovatnu pomoć Dore i Roberta (šta bih bio bez njih?). (…) Ako se na to doda da govorim samo šapatom, i to ne često, mislim da će vam biti drago da pomerite posetu.”

Posle toga još spominje da mu je specijalista koji dolazi jednom sedmično iz Beča „na vlastiti trošak” atestirao značajno poboljšanje. Pravi već spomenutu primedbu o doktoru Hofmanu koji se ne razume u medicinu, ali je zato jako drag čovek. Sledi enigma: „Moje ozdravljenje je u najboljim počecima, ali i najbolji počeci su ništa.”

Dora u dodatku: „Uzimam mu pismo iz ruke. Ionako veliki napor za njega. Moli me za još nekoliko redaka koji mu se čine važnim:”

Kojih, nije poznato. Dorin dodatak završava sa dvotačkom.

Kao k…kiša u Veneciji

Kad se u nizu pročitaju Kafkina pisama roditeljima od 7. aprila do 2. juna vidi se da je sakrivao svoje stanje. No da li zaista jeste? Pažljivije unošenje u jezičke konstrukcije pokazalo bi da su oni znali kako stvar stoji. I da je on znao da su oni znali. Da su oni znali da je on znao da su oni znali. Da je on znao da su oni znali da je on znao da su oni znali. Ta linija se može vući do besvesti.

Sigurno, nekad ljudi potiskuju strahovite istine, odlažu ih i namerno ne vide. Ali roditelji, pogotovo otac Henoh, ne deluju da su od tog tipa. Koliko god je do sada stvoren utisak da se spomenuta trojka Franc-Dora-Robert sakrivala po Bečkoj šumi, to ne odgovara istini.

Kafka je umro voljen, mažen i pažen. U Hajekovoj bolnici ga je posetio Otlin muž Karl. U Kirlingu dve sestre, ujak Zigfrid Levi i još jednom zet Karl. Dolazili su i prijatelji. Sa Brodom je do poslednjeg trenutka radio na zbirci „Umetnik u gladovanju”.

Javljali su se obožavatelji. Kafka je za života bio cenjen autor, istina u jednom uskom intelektualnom miljeu, ali zato nadnacionalnom. Nemoguće je održavati jednu takvu zaveru tako dugo u intaktnom stanju. Neko uvek lane nešto. Još jedan argument da je Kafka trivijalizacijama i bagatelizacijama štitio sebe.

Jedini izuzetak izgleda rečenica iz pisma roditeljima od 13. aprila, dok je još ležao u klinici doktora Hajeka: „Najdraži roditelji, juče pred kraj posete odjednom eto Karla niz koridor. To je bilo lepo iznenađenje. Onda je nazvao onaj vaš razumni B, gde mi se dnevna k… (nije moja greška, to Dorino nalivpero curi) kiša u Veneciji uopšte ne dopada.”

„Dnevna kiša u Veneciji”? Neko ga je nazvao i plakao kao kiša u Veneciji? B, možda Oskar Baum? Baum je bio slep od detinjstva. Primedbu o „plaču” nesvesni um bi napravio automatski, kao putokaz, svesni u crnom humoru. Osim toga, B. se i kasnije dokazao kao razuman, kad je, najrazumniji od kruga Kafkinih praških prijatelja, odbio da beži od nacista. To su Nemci, stara i velika kultura, narod filosofa, neće valjda. Razum je nalagao ostanak, instinkt i iskustvo su savetovali odlazak.

„Kod ‘kiše u Veneciji’ bih bio oprezan”, kaže Miler. „Kafka tu odgovara direktno na jedno pismo roditelja, koje je izgubljeno. I uopšte se ne uklapa u njegov stil, da tako u pismu roditeljima direktno aludira na vlastitu smrt.”

Diskrepanca? Ne bi mu bila prva. Kontrasti su i inače jezgro Kafkinog književnog opusa.

Miler: „Kafka piše potpuno jednostavne rečenice, ali njima gradi čudesne svetove pune zagonetki. Diskrepanca između svakodnevnog i nadrealnog je jedinstvena. Njegovi tekstovi su otvoreni, nema smera, nikud se ne ide. Kafka ne piše ništa konkretno, nikakve činjenice koje je moguće proveriti, opisuje tajanstvene situacije koje izrastaju iz naoko trivije. Sve se svodi na razliku između toga šta čovek hoće, a šta zbog okoline mora; između mirne duše i spoljne pretnje. Taj stalni niz kontrasta, to su njegove knjige, to je kafkijansko. Neko ko odlazi na spavanje, ujutru se budi i shvata da mu je čitav svet objavio rat. To su ‘Metamorfoze’ i ‘Proces’, to je ‘Zamak’, uvek ista mustra.”

„Kako ja vas mučim, to je strašno”, piše na jednoj od post-it ceduljica čiji faksimili ukrašavaju luster u Kafkinoj spomen-sobi u Kirlingu. Forma je malo „v”, pa se verovatno odnosi na Doru i Roberta. Specijalisti koji mu je dolazio iz Beča obraćao se drugačije: „Bizmark je takođe imao svog privatnog doktora, i isto ga je mučio.”

„Još 8 dana ću izdržati, možda, nadam se, to su takve nijanse”, stoji na drugoj ceduljici.

Onda je oko podneva 3. juna rekao Robertu „Ubij me, ili si ubica!”

Za to fali ceduljica, nema ni svedoka. Bili su sami, doktor i pacijent. Doru su pre toga poslali na poštu, sa dvorišne strane, kroz selo, preko potoka.

Robert nije postao ubica.

Dve priče

Pevačica Jozefina ili narod miševa

Piše: Franc Kafka

Naša pevačica se zove Jozefina. Ko nju nije čuo, taj ne poznaje snagu pesme. Nikoga nema da ga njeno pevanje ne bi zanelo, i to treba ceniti utoliko više što naše pokolenje u celini ne voli muziku. Mir i tišina su nam najdraža muzika; nas život je težak, i mi, makar i pokušali da se otresemo svih dnevnih briga, nismo više kadri da se uznesemo do nečega što je od našeg uobičajenog života toliko daleko kao muzika. Ali mi se zbog toga ne tužimo naročito; čak ni dotle ne idemo; izvesno praktično lukavstvo, koje nam je, doduše, zbilja izvanredno neophodno, mi smatramo svojim najvećim preimućstvom, i osmehom tog lukavstva se obično tešimo zbog svega, pa makar nas ponekad – ali to se ne dešava – i obuzela žudnja za srećom, koja možda izvire iz muzike. Samo je Jozefina izuzetak; ona voli muziku, a zna i da je prenese na druge; ona je jedina; kad nje nestane, i muzika će – ko zna za koliko vremena – iščeznuti iz našeg života.

Često sam se pitao kako li je to zapravo s tom muzikom. Mi smo, kao što je poznato, sasvim nemuzikalni; pa otkud onda da razumemo Jozefinino pevanje, ili bar, pošto Jozefina poriče naše razumevanje, verujemo da razumemo? Najjednostavniji odgovor bi bio da je lepota tog pevanja tolika da joj ni najotupelija duša ne može odoleti, ali taj odgovor ne zadovoljava. Kad bi zaista tako bilo, pred tim pevanjem bismo pre svega i stalno morali imati osećanje izuzetnosti, osećanje da iz tog grla zvuči nešto što nikad dotle nismo čuli i što nismo ni kadri da čujemo, nešto što nam samo Jozefina omogućava da čujemo, ona i niko drugi. Ali baš to, po mome mišljenju, nije slučaj, ja to ne osećam, a ni kod drugih nisam primetio ništa slično. U prisnom krugu mi jedan drugom otvoreno priznajemo da Jozefinino pevanje kao pevanje ne predstavlja ništa izuzetno.

Da li je to uopšte pevanje? Mi uprkos svojoj nemuzikalnosti imamo pevačku tradiciju; u stara vremena našeg naroda bilo je pevanja; predanja pričaju o tom, pa su čak sačuvane i pesme, koje, istina, niko više ne ume da peva. Mi, dakle, imamo slutnju o tome šta je pevanje, ali Jozefinina umetnost, u stvari, ne odgovara toj slutnji. Da li je to uopšte pevanje? Da to ipak nije samo zviždanje?

A da zviždimo umemo mi svi, dabome, to je ona prava umetnička sposobnost našeg naroda, ili, tačnije, ne ni sposobnost, nego karakteristično ispoljavanje života. Svi mi zviždimo, ali naravno, niko ne pomišlja da to krsti umetnošću, mi zviždimo ne obraćajući na to pažnju, pa i ne primećujući to, i postoje čak mnogi među nama koji uopšte ne znaju da zviždanje spada u naše osobitosti. Dakle, kad bi bilo istina da Jozefina ne peva, nego samo zviždi, pa čak i da, kako mi se bar čini, jedva izlazi iz granica uobičajenog zviždanja – a možda njena snaga nije sasvim dovoljna ni za to uobičajeno zviždanje, dok to celog dana polazi za  rukom nekom običnom radniku koji kopa zemlju – kad bi sve to bilo istina, onda bi, doduše, Jozefinino navodno umetništvo bilo opovrgnuto, ali tek onda bi valjalo rešavati zagonetku njegovog ogromnog dejstva.

Ali to što ona izvodi ipak nije samo zviždanje. Kad se čovek prilično udalji od nje i oslušne, ili, još bolje, ako čovek ispita sebe u tom pogledu, pa postavi sebi zadatak da pozna njen glas kad Jozefina peva među ostalim glasovima, onda sasvim sigurno neće čuti ništa drugo do obično zviždanje, u najboljem slučaju donekle upadljivo po nežnosti ili slabosti. Ali kad čovek stoji pred njom, to ipak nije samo zviždanje; za razumevanje njene umetnosti neophodno je ne samo slušati je nego je i gledati. Pa i kad bi to bilo samo naše svakodnevno zviždanje, ipak već i tu odmah pada u oči nešto neobično, naime, da se neko svečano pojavljuje samo zato da bi radio ono što je uobičajeno. Iskrckati orah, to zaista nije umetnost, pa se stoga niko neće ni usuditi da sazove publiku i pred njom krcka orahe da bi je zabavljao. Ali ako on to uprkos svemu učini, i ako mu namera pođe za rukom, onda ipak ne može biti posredi samo obično krckanje oraha. Ili je, pak, posredi krckanje oraha, ali se primećuje da smo mi previđali tu veštinu, zato što smo njome vladali kao od šale, pa nam tek ovaj novi krcač oraha pokazuje njenu pravu suštinu, pri čemu bi onda za efekat čak moglo biti i korisno ako je on u krckanju nešto manje okretan no većina među nama.

Možda je tako nekako i sa Jozefininim pevanjem; mi se kod nje divimo onome čemu se kod sebe uopšte ne divimo; uostalom, ona se u ovom drugom potpuno slaže s nama. Bio sam jednom prisutan kad joj je neko, kao što to češće biva, naravno, skrenuo pažnju na opšte narodno zviždanje, i to sasvim skromno, ali za Jozefinu je i to već bilo previše. Nikad još nisam video onako drzak, ohol osmeh kakav joj se onda javio na licu; ona, koja je spolja, u stvari, savršena nežnost, upadljivo nežna čak i u našem narodu, koji je bogat takvim ženskim osobama, ona je onda izgledala upravo prostački; uostalom, zahvaljujući svojoj velikoj osetljivosti, svakako je i sama to odmah primetila, pa se pribrala. U svakom slučaju, dakle, ona poriče bilo kakvu vezu između svoje umetnosti i zviždanja. Prema onima koji su suprotnog mišljenja ona oseća samo prezrenje, a verovatno i nepriznatu mržnju. To nije obična sujeta, jer se ova opozicija, kojoj i ja upola pripadam, divi njoj zacelo ne manje od gomile, ali Jozefina ne želi da joj se samo dive nego da joj se dive tačno onako kako je ona odredila, do pukog divljenja joj nimalo nije stalo. I kad čovek sedi pred njom, onda je razume; opozicijom se ljudi bave samo izdaleka; kad sede pred njom, znaju: što ona ovde zviždi, to nije zviždanje.

Pošto zviždanje spada u naše navike kojih nismo ni svesni, moglo bi se pomisliti da i Jozefinini slušaoci zvižde; prijatno nam je od njene umetnosti, a kad nam je prijatno, mi zviždimo; ali njen auditorij ne zviždi, on je miran kao bubica; ćutimo kao da nam je pao u deo željeni mir, od koga nas odvaja u najmanju ruku naše sopstveno zviždanje. Da li nas to ushićuje njeno pevanje ili još više svečana tišina koja okružuje slabi glasić? Jednom se desilo da je za vreme Jozefininog pevanja neka budalasta devojčica sasvim nevino počela takođe da zviždi. I eto, to je bilo sasvim isto ono što smo slušali i od Jozefine; onde napred zviždanje bojažljivo pored sve rutine, a ovde u publici detinjsko samozaboravljeno zviždukanje; nemoguće bi bilo označiti razliku; pa ipak, mi smo pištanjem i zvižducima odmah ućutkali tu malu što je smetala, iako to uopšte nije bilo potrebno, jer ona bi zacelo ionako propala u zemlju od straha i stida, dok je Jozefina počela trijumfalno da zviždi i bila sasvim van sebe, šireći ruke i napinjući grlo do krajnje mere.

Uostalom, takva je ona uvek, svaku sitnicu, svaki slučaj, svaki nemio događaj, škripanje parketa,  škrgutanje zubima, prekid osvetljenja – sve to ona smatra pogodnim da uveća dejstvo svog pevanja; ona, po svom mišljenju, peva pred gluvim ušima; oduševljenja i aplauza ima i previše, ali već odavno se pomirila sa nedostatkom stvarnog razumevanja, onakvog kako ga ona shvata. I onda joj sve smetnje dolaze kao poručene; sve što se spolja suprotstavlja čistoti njenog pevanja i što ona pobeđuje u lakoj borbi, pa čak i bez borbe, pukim suočavanjem, sve to može doprineti da se gomila prodrma i da se nauči ako ne razumevanju a ono respektu koji naslućuje istinu.

Ali ako joj tako služi ono što je sitno, kako li je tek s onim velikim! Naš život je vrlo nemiran, svaki dan donosi iznenađenja, strahovanja, nade i užase, i pojedincu bi bilo nemoguće da sve to snosi kad u svako doba, i danju i noću, ne bi imao podršku drugova; ali čak i tako je često veoma teško; ponekad čak i hiljadu ramena drhti pod teretom koji je, u stvari, bio namenjen samo za jednoga.

Onda Jozefina nalazi da je kucnuo njen čas. I eno već stoji, nežno biće, i sve na njoj zabrinjavajuće treperi, naročito pod grudima, pa se čini da je svu svoju snagu unela u pevanje, da je svemu što neposredno ne služi pevanju oduzeta svaka snaga, gotovo svaka životna mogućnost, da je razgolićena, izložena na milost i nemilost, poverena jedino zaštiti dobrih duhova, i da je – dok tako boravi u pevanju, potpuno lišena sebe – može u mimoletu ubiti neki hladan dašak. Ali upravo kad to vidimo, mi tobožnji protivnici obično kažemo: „Ona ne ume čak ni da zviždi; mora tako užasno da se napreže da bi bar donekle iz sebe izvukla ne pevanje – o pevanju ni pomena – nego bar uobičajeno zviždanje”. Tako nam se čini, ali ovo je, kao što je pomenuto, doduše neizbežan, ali letimičan utisak, koji brzo prolazi. I već i mi ronimo u osećanje gomile, koja sluša zagrejana, priljubljenih tela, bojažljivo dišući.

A da sakupi oko sebe ovu gomilu našeg gotovo uvek uskomešanog naroda, koji samo juri tamo-amo radi nekih ne uvek naročito jasnih ciljeva, za to Jozefini većinom ništa drugo nije potrebno sem da zavaljene glavice, poluotvorenih usta, očiju uprtih uvis, zauzme onaj stav koji ukazuje da namerava da peva. Ona to može gde god hoće, to ne mora biti neko izdaleka vidljivo mesto isto tako lepo može poslužiti i neki skriven kutak, izabran u trenutku slučajne ćudi. Vest o tome da ona želi da peva odmah se širi, i ubrzo naviru čitave povorke. Istina, ponekad ipak iskrsnu smetnje, jer Jozefina voli da peva baš u uzburkana vremena, a mnoge brige i nevolje nas onda gone na različite puteve, ni uz najbolju volju se ne možemo okupiti tako brzo kako bi Jozefina želela, i ona tad poduže zauzima svoj veličanstveni stav, a slušalaca nikako nema dovoljno – e, ona onda ume i da se razbesni, onda trupka nogama i sasvim nedevojački psuje; štaviše, ume i da grize. Ali čak ni takvo ponašanje ne nanosi štete njenom ugledu; umesto da malo obuzdaju njene prevelike zahteve, upinju se da im udovolje; šalju se glasnici da dovedu slušaoce; pred njom taje da to čine; onda se na putevima unaokolo vide postavljeni stražari, koji pridošlicama mašu da požure; i tako sve dok se najzad ipak ne okupi koliki-toliki broj.

Šta nagoni narod da se toliko trudi za Jozefinu? Odgovoriti na to pitanje teško je koliko i na ono o Jozefininom pevanju, s kojim je i povezano. Moglo bi se izbrisati i sasvim spojiti s ovim drugim pitanjem, ako bi, recimo, bilo moguće tvrditi da je narod bezuslovno odan Jozefini zbog pevanja. Ali to upravo nije slučaj; naš narod jedva i da zna za bezuslovnu odanost; ovaj narod, koji više od svega voli lukavost, istina bezazlenu, detinjasto žamorenje, ogovaranje koje je, doduše, nevino i zadaje posla samo usnama, takav narod se ipak ne može bezuslovno predavati, to, bez sumnje, oseća i Jozefina, i protiv toga se ona bori svim silama svog slabog grla.

Samo što se u takvim opštim ocenama, naravno, ne sme ići suviše daleko; narod je ipak odan Jozefini, samo ne bezuslovno.

On, na primer, ne bi bio kadar da se smeje Jozefini. Moguće je priznati pred sobom: ponešto na Jozefini tera čoveka da se smeje; a nama je smeh sam po sebi uvek blizak; uprkos svem očaju našeg života, izvestan tihi smeh je kod nas, u neku ruku, stalni domaći gost. Ali Jozefini se ne smejemo. Ponekad stičem utisak da narod shvata svoj odnos prema Jozefini tako kao da mu je ona poverena i da se mora brinuti o tom krhkom biću, koje je potrebno štedeti i koje se na izvestan način odlikuje nečim, po njihovom mišljenju – pesmom; razlog za to nikom nije jasan, ali je ta činjenica, izgleda, nepobitna. A čovek se ne smeje onome što mu je povereno; smejati se tome predstavljalo bi povredu dužnosti; krajnja zloba koju najzlobniji među nama nanose Jozefini jeste kad ponekad kažu:

„Prolazi nas volja za smehom kad vidimo Jozefinu.”

Tako se, dakle, narod brine za Jozefinu kao otac za dete koje – ne zna se tačno da li moleći ili zahtevajući – ispruža ručicu prema njemu. Moglo bi se pomisliti da naš narod nije podesan za vršenje takvih očinskih dužnosti, ali on ih, bar u ovom slučaju, uzorno obavlja; nijedan pojedinac ne bi mogao ono što je u tom pogledu narod kao celina kadar da učini. Istina, razlika u snazi između naroda i pojedinca je ogromna; dovoljno je da narod privuče svog štićenika u toplotu svoje blizine, i on je dovoljno zaštićen.

Jozefini se, doduše, ne usuđuju da govore o tako nečem. „Zviždim ja na vašu zaštitu”, kaže ona onda. „Da, da, zviždiš”, mislimo mi. A osim toga, kad se ona buni, to zaista nije suprotstavljanje, pre se može reći da je to ispoljavanje dečje naravi i dečje zahvalnosti, a očev je običaj da na to ne obraća pažnju.

Ali ipak tu ima još i nečeg drugog što je teže objasniti na osnovu ovog odnosa između naroda i Jozefine. Jozefina je, naime, suprotnog mišljenja, ona veruje da ona štiti narod. Njeno pevanje nas, tobože, spasava iz lošeg političkog ili privrednog položaja, ono postiže ništa manje nego to, a ako i ne proteruje nesreću, daje nam bar snage da je podnesemo. Ona to ne kazuje na taj način, a ni drukčije, ona uopšte malo govori, ona je ćutljiva među brbljivcima, ali to seva iz njenih očiju, može se pročitati sa njenih zatvorenih usta – kod nas ima malo onih koji umeju da drže usta zatvorena, a ona ume. Pri svakoj lošoj vesti – a ponekih dana one prestižu jedna drugu, među njima i lažne i poluistinite – ona se odmah diže, dok je inače nešto vuče ka zemlji, umornu, diže se i proteže vrat i trudi se da pogledom obuhvati celo svoje stado kao pastir pred nepogodu. Svakako, i deca postavljaju slične zahteve, na svoj strastan, neobuzdan način, ali kod Jozefine oni ipak nisu tako neosnovani kao kod dece. Doduše, ona nas ne spasava i ne daje nam snage, i lako je izigravati spasioca ovog naroda, koji je navikao na patnju, ne štedi se, brzo odlučuje, dobro poznaje smrt, samo na izgled je bojažljiv u atmosferi ludačke hrabrosti u kojoj stalno živi, a sem toga je koliko plodan toliko i smeo – lako je, velim, naknadno izigravati spasioca tog naroda, koji je uvek na neki način sam sebe spasavao, pa makar i uz žrtve koje nagone istoričara – uopšte uzev, mi potpuno zanemarujemo istorijska istraživanja – da zanemi od užasa. A ipak je istina da mi upravo u teškim situacijama osluškujemo Jozefinin glas još predanije no inače.

Pretnje koje nam vise nad glavom čine nas tišima, skromnijima, potčinjenijima Jozefininom zapovedanju; rado se okupljamo, rado se tiskamo jedni uz druge, naročito zato što se to zbiva jednim povodom koji leži sasvim postrance od naše glavne muke; kao da još na brzinu – da, žurba je potrebna, to Jozefina odveć često zaboravlja – zajednički ispijamo pehar mira pred borbu. To nije toliko pevačka priredba koliko narodni skup, i to skup na kome je potpuno tiho, osim nejakog zviždanja tamo napred; taj čas je suviše ozbiljan da bi neko želeo da ga protraći u brbljanju.

Takav odnos, istina, nikako ne bi mogao zadovoljiti Jozefinu.

Uprkos svoj nervoznoj nelagodnosti koja obuzima Jozefinu zbog njenog nikad sasvim razjašnjenog položaja, ona ipak, zaslepljena svojom samosvešću, ponešto ne vidi i može se bez velikog napora navesti da previdi još i mnogo više – roj laskavaca se neprestano trudi u tom smislu, dakle, zapravo u opštekorisnom smislu – ali da samo uzgred, nezapažena, peva u kutu nekog narodnog skupa, za to ona svakako ne bi žrtvovala svoje pevanje, iako to samo po sebi ne bi bila malenkost.

Ali ona to i ne mora, jer njena umetnost ne ostaje nezapažena.

Uprkos tome što se mi u osnovi bavimo sasvim drugim stvarima, i što tišina uopšte ne vlada samo pevanju za ljubav, i što poneko i ne diže pogled, nego nabija lice u susedovu bundu, pa se, dakle, Jozefina onde gore na izgled uzaludno muči, ipak nešto od njenog zviždanja – to se ne može poreći – neodoljivo dopire i do nas. Ovo zviždanje, koje se razleže tamo gde je svima ostalima naloženo da ćute, dolazi do pojedinca gotovo kao neka poslanica naroda; tanušno Jozefinino zviždanje usred teških odluka izgleda gotovo kao bedno životarenje našeg naroda usred meteža neprijateljskog sveta. Jozefina ostaje pobednik, ta beznačajnost od glasa, ta beznačajnost od postignuća ostaje pobednik i krči sebi put ka nama; prijatno je pomisliti na to. Nekog pravog umetnika u pevanju, kad bi se slučajno obreo među nama, mi u takvo doba svakako ne bismo podneli i jednodušno bismo odbili takvu besmislenu priredbu.

Neka bi Jozefina bila zaštićena od saznanja da činjenica što je slušamo predstavlja dokaz protiv njenog pevanja. Ona to, bez sumnje, sluti, jer zašto bi inače tako strasno poricala da je slušamo, ali pevanjem i zviždanjem neprestano zataškava tu slutnju.

Ali i onda bi se još našla uteha za nju: mi je ipak, u neku ruku, slušamo i stvarno, i to verovatno liči na slušanje kakvog umetnika u pevanju; ona postiže efekte za kojima bi neki umetnik u pevanju kod nas uzalud težio i koji nisu podareni nikom do upravo njenim nedovoljnim sredstvima. Ovo je, svakako, pre svega u vezi sa našim načinom života.

U našem narodu ne zna se za mladost, jedva za neko majušno detinjstvo. Doduše, redovno se javljaju zahtevi da se deci obezbedi naročita sloboda, naročita pošteda, da im se prizna pravo na malo bezbrižnosti, na malo besmislenog džilitanja, na malo igre, i da im se pomogne da dođu do tog prava; takvi zahtevi se javljaju i gotovo svako ih odobrava, ničega nema što bi se više moglo odobriti, ali isto tako nema ničega što bi se u stvarnosti našeg života moglo manje dopustiti; zahtevi se odobravaju, čine se pokušaji u tom smislu, ali sve ubrzo opet biva po starom. Naš život je takav da dete, tek što malčice potrči i malčice nauči da se razabira po okolini, mora početi da se brine o sebi baš kao i odrasli; područja na kojima iz privrednih obzira moramo rastureno živeti suviše su velika, naših neprijatelja je odviše, opasnosti koje nas svuda očekuju suviše su neproračunljive – i mi decu ne možemo čuvati daleko od životne borbe, jer kad bismo tako činili, to bi za njih značilo prevremen kraj. Ovim tužnim razlozima pridružuje se, doduše, i jedan utešan: plodnost našeg plemena. Jedna generacija – a svaka je mnogobrojna – istiskuje drugu, i deca nemaju vremena da budu deca. Ako se u drugim narodima deca brižno neguju, ako su onde podignute škole za mališane, ako onde iz tih škola svakog dana naviru deca, budućnost naroda, ipak odatle zadugo iz dana u dan naviru jedna ista deca. Mi nemamo škola, ali iz našeg naroda u najkraćim razmacima naviru nepregledne gomile naše dece, veselo pijučući ili pišteći, dok još ne nauče da zvižde, valjajući se ili se kotrljajući usled potiska dok još ne nauče da trče, svojom masom nespretno povlačeći sve za sobom, dok još ne nauče da gledaju, naša deca! I to ne ista deca kao u onim školama, ne, neprestano nova i nova, bez kraja, bez prekida, dete prestaje da bude dete tek što se pojavi, ali iza njega se već tiskaju nova dečja lica, ne razlikujući se u gomili i u žurbi ružičasta od sreće.

Istina, ma koliko to bilo lepo i ma koliko nam ostali s pravom zavideli zbog toga, mi svojoj deci ipak ne možemo dati pravo detinjstvo. A od toga ostaju posledice. Naš narod prožima izvesna nezamrla, neiskorenjiva detinjastost; u direktnoj protivrečnosti s onim što je u nas najbolje, sa pouzdanim praktičnim razumom, mi ponekad postupamo sasvim budalasto, i to baš onako kako deca budalasto postupaju, besmisleno, rasipnički, velikodušno, lakomisleno, i sve to često za ljubav nekoj maloj zabavi. Pa ako naše uživanje u tome ne može više, naravno, imati punu snagu dečjeg uživanja, nešto od njega zacelo još živi u tome. Tim detinjskim ponašanjem našeg naroda se odavno koristi i Jozefina.

Ali naš narod nije samo detinjast, on je, u neku ruku, i pre vremena star, detinjstvo i starost izgledaju kod nas drukčije no kod ostalih. Mi nemamo mladosti, odmah postajemo odrasli i zatim smo suviše dugo odrasli, pa se otuda kroz biće našeg naroda, koje je u celini ipak tako žilavo i nepokolebljivo u nadi, širokim tragom provlače izvestan umor i beznadežnost. S tim je, bez sumnje, u vezi i naša nemuzikalnost; mi smo suviše stari za muziku, njena uzbudljivost i njen polet ne pristaju uz našu nepokretnost, i mi joj umorno odmahujemo rukom; ograničili smo se na zviždanje; malo zviždanja ovda-onda, to je za nas. Ko zna nema li među nama muzičkih talenata, ali kad bi ih bilo, karakter sunarodnika bi ih ugušio još pre no što bi se razvili. Međutim, Jozefina može po svojoj volji zviždati ili pevati – ili neka nazove to kako hoće – nama to ne smeta, to nam odgovara, to možemo podneti; ako je u tome sadržano nešto muzike, onda je svedeno na najsićušniju beznačajnost; izvesna muzička tradicija se čuva, no to nam ne pada nimalo teško.

Ali Jozefina donosi ovako raspoloženom narodu još i više od toga. Na njenim koncertima, naročito u ozbiljna vremena, jedino još sasvim mladi ljudi se zanimaju za samu pevačicu, jedino oni sa čuđenjem gledaju kako pući usne, kako propušta vazduh kroz ljupke prednje zube, kako zamire diveći se zvucima koje sama ispušta i kako to malaksavanje iskorišćava kao podstrek za novo postignuće, koje joj biva sve nerazumljivije, ali ona prava gomila se – to je jasno uočljivo – povukla u sebe. U oskudnim počivkama između bitaka narod sanjari, i čini se da se pojedincu opuštaju udovi, da se nemiran čovek jednom po svojoj volji sme širiti i tegliti po velikoj toploj postelji naroda. I kroz te snove s vremena na vreme zazvuči Jozefinino zviždanje; ona ga naziva iskričavim, mi ga nazivamo rafalnim; ali ono je ovde, u svakom slučaju, na mestu, više no igde drugde, i muzika retko kad nailazi na trenutak koji je toliko očekuje. U tome ima nečeg od siromašnog kratkog detinjstva, nečeg od izgubljene sreće koja se nikad više ne može naći, ali ima u tome i nečeg od delatnog današnjeg života, od njegove sićušne, neshvatljive, a ipak postojeće i neiskorenjive bodrosti. A sve to zaista nije rečeno snažnim tonovima, nego lako, šaptavo, prisno, ponekad malo promuklo. Razume se da je to zviždanje. Kako i ne bi bilo? Zviždanje je jezik našeg naroda, samo što poneko celog života zviždi i to ne zna, dok je ovde zviždanje oslobođeno od uza svakidašnjeg života, pa i nas za neko vreme oslobađa. Svakako, nismo želeli da se lišimo tih priredbi.

Ali ima još vrlo mnogo odatle pa do Jozefininog tvrđenja da nam ona u takva vremena daje nove snage i tako dalje, i tako dalje.

Svakako, za obične ljude, ne za one koji laskaju Jozefini. „Kako bi i moglo biti drukčije” – kažu oni sa vrlo hladnokrvnom drskošću – „kako bi se drukčije mogla objasniti velika navala, naročito pri  neposrednoj opasnosti, navala koja je ponekad čak i osujećivala zadovoljavajuću, blagovremenu odbranu od upravo te opasnosti.” No, ovo poslednje je, na žalost, tačno, ali ipak ne spada u nešto čime bi se Jozefina mogla podičiti, naročito ako se doda da je Jozefina, kad bi neprijatelj neočekivano rasturio takve skupove i pritom poneko od naših morao da izgubi život – da je Jozefina, koja je za sve to bila kriva, pa je čak možda svojim zviždanjem i namamila neprijatelja, uvek hvatala najbezbednije mestašce i da je pod zaštitom svojih privrženika vrlo tiho i najhitnije prva nestajala.

Ali i to u osnovi svi znaju, a ipak ponovo hitaju onamo kad Jozefina prvom prilikom po svojoj volji negde i nekad naumi da peva. Po tome bi se moglo zaključiti da se Jozefina nalazi gotovo izvan zakona, da sme činiti što hoće, čak i ako to ugrožava celinu, i da se njoj sve oprašta. Kad bi to bilo tačno, Jozefinini zahtevi bi bili sasvim razumljivi, štaviše, u toj slobodi koju bi joj narod davao, u tom izvanrednom poklonu koji se inače nikome ne daje i koji, zapravo, pobija zakone, moglo bi se donekle videti priznanje da narod Jozefinu, kao što ona tvrdi, ne razume, da se nemoćno divi njenoj umetnosti, da se ne oseća dostojnim nje, da se trudi da bol koji nanosi Jozefini izgladi jednim gotovo očajničkim postupkom, i da, kao što je njena umetnost izvan njegove moći shvatanja, tako i njenu osobu i njene želje stavlja izvan svoje sile zapovedanja. E pa, nesumnjivo je da to uopšte nije tačno; možda narod u pojedinostima odveć brzo kapitulira pred Jozefinom, ali kao što on ni pred kim bezuslovno ne kapitulira, tako ni pred njom.

Već odavno, možda već od samog početka svoje umetničke karijere, Jozefina se bori da je iz obzira prema njenom pevanju oslobode rada; treba, dakle, da je liše brige za nasušni hleb i za sve drugo što je povezano sa našom borbom za opstanak i da tu brigu – verovatno – prebace na narod kao celinu. Čovek koji se brzo oduševljava – a nalazili su se i takvi – mogao bi već na osnovu neobičnosti ovog zahteva, na osnovu duševnog stanja koje je kadro da smisli takav zahtev, zaključiti da je taj zahtev u suštini opravdan.

Ali nas narod izvlači drukčije zaključke i mirno odbija taj zahtev. A ne muči se mnogo ni da pobije obrazloženje ove molbe. Jozefina, na primer, ukazuje na to da napor pri radu šteti njenom glasu, da je napor pri radu, doduše, mali u poređenju sa naporom pri pevanju, ali da joj ipak oduzima mogućnost da se posle pevanja dovoljno odmori i okrepi za novo pevanje, da se pri tome mora sasvim iscrpsti i da u takvim okolnostima nikad ne može postići svoj krajnji domet. Narod je sluša i prelazi preko toga. Ovaj narod, koji se tako lako gane, ponekad se uopšte ne može ganuti. Odbijanje je katkad toliko oštro da se čak i Jozefina zabezekne, pa se onda na izgled pokori, radi kako valja, peva što lepše može, ali sve to samo neko vreme, pa onda s novim silama – a za to joj, reklo bi se, bezgranično mnoge stoje na raspolaganju – započinje borbu.

Ono, jasno je da Jozefina zapravo ne teži za onim što rečima zahteva. Ona je razumna, ona se ne plaši rada, a strah od rada je i inače nepoznat kod nas, ona ni po odobrenju svog zahteva zacelo ne bi živela drukčije no dotle, rad se njenom pevanju uopšte ne bi isprečio na putu, mada, istina, ni pevanje ne bi postalo lepše – ono za čim ona teži jeste, dakle, samo javno nedvosmisleno priznanje njene umetnosti, priznanje koje bi nadživelo ovo doba i koje bi se uzdiglo visoko iznad svega što je dosad poznato. Ali dok se čini da joj je gotovo sve ostalo dostižno, upravo ovo joj tvrdoglavo izmiče. Možda je već od početka trebalo da taj napad povede u drugom pravcu, možda sad i sama uviđa grešku, ali sad ne može više natrag, uzmicanje bi značilo izneveravanje sebe same, sad već mora ili prodreti ili propasti sa tim zahtevom.

Kad bi odista imala neprijatelje, kao što kaže, oni bi sa veseljem posmatrali tu borbu, a sami ne bi morali ni prstom da mrdnu. Ali ona nema neprijatelja, čak i ako poneko ovda-onda nađe da joj nešto prigovori, i ta borba nikog ne uveseljava. Ne uveseljava već i stoga što ovde narod pokazuje svoje hladno sudijsko držanje, kakvo se kod nas inače vrlo retko vidi. Pa ako neko u ovom slučaju i odobrava taj stav, ipak već sama predstava da bi se narod jednom i prema njemu samom mogao tako poneti – isključuje svaku radost.

Upravo, ni pri odbijanju, kao ni pri zahtevu, nije u pitanju sama stvar, nego to što se narod može tako neprobojno ograditi od jednog svog sunarodnika, utoliko neprobojnije što se on inače očinski, i više no očinski, pokorno brine upravo za tog sunarodnika.

Kad bi se tu na mestu naroda nalazio neki pojedinac, moglo bi se pomisliti da je taj čovek sve vreme popuštao Jozefini, sa neprekidnom žarkom željom da najzad okonča s tim popuštanjem; da je popuštao natčovečanski mnogo, u čvrstom uverenju da će se popuštanje ipak držati u prikladnim granicama; štaviše, da je popuštao više no što je bilo potrebno, samo da bi ubrzao sve to, samo da bi Jozefinu razmazio i navodio na sve nove želje, dok najzad zbilja ne postavi taj poslednji zahtev; i da se onda, svakako, I to bez odugovlačenja, pošto je sve odavno pripremljeno, latio konačnog odbijanja. E pa, sasvim sigurno nije to posredi, narodu nisu potrebna takva lukavstva, a sem toga, on Jozefinu poštuje iskreno i prokušano, a Jozefinin zahtev je, nema sumnje, toliko krupan da bi svako bezazleno dete moglo da mu predskaže ishod; pa ipak, može biti da u shvatanju koje Jozefina ima o tom pitanju sudeluju i ovakve pretpostavke i da dodaju izvesnu gorčinu bolu zbog odbijanja.

Ali, makar se bavila i takvim nagađanjima, Jozefina ne dozvoljava da je ona zaplaše i navedu da odustane od borbe. U poslednje vreme borba se čak i zaoštrava; dok ju je dosad vodila samo rečima, sad počinje da primenjuje i druga sredstva, koja su po njenom mišljenju uspešnija, a po našem mišljenju opasnija po nju samu.

Neki veruju da Jozefina postaje tako uporna zato što oseća kako stari, što glas pokazuje slabosti i što joj se stoga čini da je došlo krajnje vreme da povede konačnu borbu za svoje priznanje. Ja u to ne verujem. Jozefina ne bi bila Jozefina kad bi to bilo tačno. Za nju nema starenja niti slabosti njenog glasa. Ako nešto zahteva, na to je ne navode spoljašnji razlozi, nego unutrašnja doslednost. Ona poseže za najvišim vencem ne zato što on baš u ovom trenutku visi nešto niže, nego zato što je najviši; kad bi to bilo u njenoj moći, ona bi ga okačila još više.

Ovo omalovažavanje spoljašnjih teškoća nju, doduše, ne sprečava da primeni najnedostojnija sredstva. Njeno pravo je za nju izvan svake sumnje; zar je važno, prema tome, kako će ga postići; a naročito kad se zna da u ovom svetu, onakvom kakav se prikazuje njenim očima, upravo dostojna sredstva moraju izneveriti. Čak je, možda, zbog toga borbu za svoje pravo prenela sa područja pevanja na jedno drugo, koje joj nije naročito drago. Obožavaoci su razneli njene reči prema kojima se ona oseća sasvim kadra da peva tako da to predstavlja stvarno uživanje za sve slojeve naroda, pa i za najskriveniju opoziciju, stvarno uživanje ne u smislu naroda, koji, svakako, tvrdi da se to uživanje oduvek moglo osetiti u Jozefininom pevanju, nego uživanje u smislu Jozefinine želje. Ali, dodaje ona, pošto ne može da falsifikuje ono što je uzvišeno niti da laska onome što je prosto, mora ostati kako jeste. Drukčije je, pak, s njenom borbom za oslobođenje od rada; to je, istina, takođe borba za njeno pevanje, ali ovde se ona ne bori neposredno dragocenim oružjem pevanja, pa zato ne nalazi mane nijednom sredstvu koje primenjuje.

Tako se, na primer, raširio glas kako Jozefina namerava, ako joj ne popuste, da skrati kolorature. Ja o koloraturama ništa ne znam, u njenom pevanju do sada nisam primetio nikakve kolorature.

Jozefina, međutim, želi da skrati kolorature, zasad ne da ih izostavi, nego samo da ih skrati. Kako tvrde, i ostvarila je svoju pretnju, iako ja nisam zapazio neku razliku u odnosu na ranije koncerte. Narod kao celina je slušao kao uvek, ne govoreći o koloraturama, a i stav prema Jozefininom zahtevu se nije promenio. Uostalom, Jozefina neosporno i u mišljenju, kao i u pojavi, ima ponekad nešto veoma graciozno. Tako je, na primer, posle pomenutog izvođenja, kao da je njena odluka u pogledu koloratura bila za narod suviše okrutna ili suviše iznenadna, izjavila da će ubuduće ipak ponovo pevati kolorature u celini. Ali posle idućeg koncerta opet se predomislila, rekla da je sad konačno došao kraj velikim koloraturama i da se neće više vratiti pre no što padne odluka povoljna po Jozefinu. Ali, narod prelazi preko svih tih izjava, odluka i menjanja odluka, i ne slušajući ih, kao što neki odrastao čovek, utonuo u misli, ne sluša ćaskanje kakvog deteta, načelno blagonaklon ali nedosežan.

Jozefina, međutim, ne popušta. Tako je, na primer, nedavno tvrdila da je prilikom rada povredila nogu, što joj otežava da stoji za vreme pevanja, a pošto može da peva samo stojeći, to sad mora čak i pesme da skraćuje. Iako ćopa i pušta obožavaoce da je pridržavaju, niko ne veruje u neku stvarnu povredu. Čak i ako priznamo naročitu osetljivost njenog malog tela, mi smo ipak radan narod, a i Jozefina pripada njemu; i kad bismo hteli da ćopamo zbog svake ogrebotine, ceo narod nikad ne bi mogao prestati da ćopa. Ali makar ona i puštala da je vode kao da je hroma, makar se u tom žalosnom stanju pokazivala češće no inače, narod ipak sluša njeno pevanje zahvalno i ushićeno kao i pre, ali zbog skraćivanja se mnogo ne uzrujava.

Pošto ne može večito da ćopa, izmišlja nešto drugo, pa glumi umor, neraspoloženje, slabost. Tako sad osim koncerta imamo i pozorište. Iza Jozefine vidimo njene obožavaoce kako je mole i preklinju da peva. Ona bi drage volje, ali ne može. Teše je, obasipaju je laskanjem, gotovo je iznose na ranije izabrano mesto gde treba da peva. Najzad popušta, uz suze koje se ne mogu protumačiti, ali kad s očevidno krajnjom voljom hoće da zapeva, klonula, ne raširivši ruke kao inače, nego ih beživotno opustivši niz telo, pri čemu se stiče utisak da su možda malo prekratke – kad tako hoće da zapeva, najednom opet ne može, što pokazuje nevoljan trzaj glave, i iznemoglo klone pred našim očima. Potom se, istina, ipak pribere i peva, čini mi se, ne mnogo drukčije no inače; možda neko, ako ima dobro uho i za najtananije nijanse, čuje pomalo neuobičajenog uzbuđenja, no ono je tu samo od koristi. I na kraju je čak manje umorna no ranije, i udaljuje se čvrstim hodom – ukoliko se njeno žurno cupkanje može tako nazvati – odbijajući svaku pomoć obožavalaca i hladno mereći pogledom gomilu, koja joj se uklanja sa strahopoštovanjem.

Tako je bilo donedavno, a najnovije je da je iščezla dok su je očekivali da peva. Traže je ne samo obožavaoci, mnogi uzimaju na sebe dužnost da je traže, ali uzalud; Jozefina je iščezla, ne želi da peva, ne želi čak ni da je mole za to, ovog puta nas je sasvim napustila.

Čudno je koliko ona, tako pametna, pogrešno računa, toliko pogrešno da bi čovek poverovao kako ona uopšte ne računa, nego je samo dalje tera sudbina, koja u našem svetu ne može biti drukčija do veoma tužna. Sama beži od pevanja, sama razara moć koju je stekla nad dušama. Kako li je samo mogla steći tu moć kad tako malo poznaje ove duše? Ona se sakriva i ne peva, ali narod, miran, bez vidljivog razočaranja, gospodstven, kao masa koja u sebi počiva i koja, zbilja, makar izgled govorio i suprotno, ume samo da daje poklone, a nikada i da ih prima, pa ni od Jozefine, taj narod ide dalje svojim putem.

Jozefina, međutim, mora krenuti nizbrdo. Uskoro će doći vreme kad će odjeknuti i zanemeti njen poslednji zvižduk. Ona je mala epizoda u večitoj istoriji našeg naroda, i narod će preboleti gubitak. To nam, naravno, neće biti lako; kako će skupovi biti mogućni pri potpunoj onemelosti? Istina, zar oni i sa Jozefinom nisu bili nemi? Da li je njeno stvarno zviždanje bilo išta glasnije

i življe no što će biti uspomena na njega? Zar je ono već i za njena života bilo nešto više od puke uspomene? Ili, tačnije, zar narod u svojoj mudrosti nije toliko cenio Jozefinino pevanje upravo zato što je ono u svojoj vrsti bilo neizgubljivo?

Može biti, dakle, da mi uopšte nećemo osećati neki veliki gubitak, dok će se Jozefina, izbavljena od zemaljskih muka, koje su, međutim, po njenom mišljenju dodeljene samo izabranima, veselo izgubiti u bezbrojnoj gomili junaka našeg naroda, i ubrzo će, pošto se mi ne bavimo istorijom, biti dvostruko izbavljena i biće zaboravljena kao i sva njena braća.

(preveo: Jovica Aćin)

Lovac Grahus

Piše: Franc Kafka

Dva dečaka su sedela na obali keja i bacala kockice. Jedan čovek je čitao novine na stepenicama spomenika, pod senkom junaka što je uzmahivao sabljom. Jedna devojka je na česmi punila vedricu vodom. Jedan prodavac voća je ležao pored svoje robe i gledao ka jezeru. Kroz prazne otvore za vrata i prozore videla su se u dnu krčme dva čoveka uz vino. Krčmar je sedeo napred za stolom i dremao. Jedna barka nečujno dolebde, kao da je nešto nosi iznad vode, u malu luku. Iz nje se iskrca čovek u plavoj bluzi i provuče užad kroz alke. Druga dva čoveka, u tamnim kaputima sa srebrnom dugmadi, izneše iza čamdžije nosila, na kojima je, ispod velikog svilenog pokrivača na cvetiće i sa resama, očigledno ležao neki čovek.

Niko na keju nije obraćao pažnju na pridošlice, niko nije prišao čak ni kad su spustili nosila da sačekaju vozača čamca, koji je još poslovao oko užadi, niko im nije postavio kakvo pitanje, niko ih nije pažljivije zagledao.

Vozača još malo zadrža neka žena koja se sad pojavila na palubi, raspletene kose, sa detetom na grudima. On potom dođe, pokaza na jednu žućkastu, dvospratnu kuću što se pravolinijski dizala levo kraj vode, i nosači podigoše teret i proneše ga kroz nisku kapiju sa vitkim stubovima. Jedan mališan otvori prozor, stiže još da primeti kako ta grupa zamiče u kuću, i žurno zatvori prozor. A tad se zatvori i kapija, brižljivo sastavljena od crne hrastovine. Jato golubova, koje je dotle obletalo zvonik, spusti se sad pred kuću. Golubovi se skupiše pred kapijom, kao da se u toj kući čuva hrana za njih. Jedan polete do prvog sprata i zakljuca u okno. Bile su to negovane, živahne ptice svetlih boja. Žena iz barke im snažnim zamahom baci zrnevlje, koje oni pokupiše pa onda odleteše ka ženi.

Jedan čovek sa cilindrom i crnom trakom naiđe niz jednu uzanu, vrlo strmu uličicu koja je vodila u luku. Pažljivo se osvrtao, sve ga je cvelilo, lice mu se iskrivilo kad je video đubre u jednom kutu. Na stepenicama spomenika su ležale ljuske od voća, i on ih u prolazu smače štapom. Zakucao je na sobna vrata, a u isti mah skinuo cilindar i zadržao ga desnom rukom, na koju je bila navučena crna rukavica. Odmah otvoriše, pedesetak mališana je pravilo špalir u dugačkom hodniku i klanjalo se.

Čamdžija siđe niz stepenice, pozdravi gospodina, odvede ga gore, na prvom spratu obiđe s njim oko dvorišta opkoljenog graciozno sazidanim, ljupkim lođama, dok su se dečaci tiskali za njima na doličnom rastojanju, i obojica uđoše u jednu veliku, prohladnu odaju u zadnjem delu kuće, iza koje se nije više videla nikakva zgrada, nego samo gola, sivkastocrna litica. Nosači su kraj uzglavlja nosila postavljali i palili nekoliko dugačkih sveća, ali na taj način nije nastajala svetlost, samo su se dotle mirne senke prosto rasplašile i zatreperile preko zidova. Sa nosila zadigoše pokrivač. Onde je ležao čovek zarastao u zamršenu kosu i bradu, opaljene kože, nalik na nekog lovca, recimo. Ležao je nepomično, prividno ne dišući i sklopljenih očiju, no ipak je samo okolina ukazivala na to da je ovaj čovek, možda, mrtav.

Gospodin priđe nosilima, stavi šaku na čelo onome koji je ležao, pa onda kleče i pođe se moliti. Čamdžija rukom mahnu nosačima da napuste sobu, i oni iziđoše, oteraše dečake koji su se bili skupili napolju, i zatvoriše vrata. Ali gospodinu kao da ni ova tišina nije bila dovoljna, pa pogleda čamdžiju, ovaj shvati i kroz pobočna vrata ode u susednu sobu. Čovek na nosilima odmah otvori oči, bolno se osmehujući okrenu lice ka gospodinu i reče: „Ko si ti?” – Gospodin se bez mnogo čuđenja diže iz svog klečećeg stava i odgovori: „Gradonačelnik Rive.”

Čovek na nosilima klimnu glavom, s naporom ispruživši ruku pokaza na stolicu i reče, pošto se gradonačelnik odazvao ovom pozivu: „Pa znao sam ja to, gospodine gradonačelniče, ali u prvom trenutku uvek sve zaboravljam, sve mi se vrti ukrug i bolje je da pitam, pa i onda kad sve znam. A i vi verovatno znate da sam ja lovac Grahus.”

„Svakako”, reče gradonačelnik. „Najavljeni ste mi noćas. Odavno smo spavali. I onda, pred ponoć, moja zena povika: ‘Salvatore’ – tako se ja zovem – ‘gledaj goluba na prozoru’. Bio je to zbilja golub, ali veliki kao petao. Doleteo mi je do uha i rekao: ‘Sutra će doći mrtvi lovac Grahus, dočekaj ga u ime grada.’“

Lovac klimnu glavom i provuče vrh jezika kroz usne: „Da, golubovi lete ispred mene. A mislite li, gospodine gradonačelniče, da treba da ostanem u Rivi?”

„To još ne mogu reći”, odgovori gradonačelnik. „Jeste li vi mrtvi?”

„Da”, reče lovac, „kao što vidite. Pre mnogo, i to, bez sumnje, pre strahovito mnogo godina stropoštao sam se u Švarcvaldu – to je u Nemačkoj – sa jedne stene dok sam gonio divokozu. Otada sam mrtav.”

„Ali ipak i živite”, reče gradonačelnik.

„U neku ruku”, reče lovac, „u neku ruku i živim. Moj mrtvački čun promašio je pravac, neki pogrešan okret krme, trenutak vozačeve nepažljivosti, možda mu je moj divni zavičaj odmamio pogled, ne bih umeo reči šta je to bilo, tek znam toliko da sam ostao na zemlji i da moj čun otada plovi po zemaljskim vodama. I ja, koji sam želeo da živim samo u svojim brdima, putujem tako kroz sve zemlje na svetu.”

„I nemate pristupa na onaj svet?”, upita gradonačelnik naborana čela.

„Ja se”, odgovori lovac, „uvek nalazim na velikim stepenicama što vode onamo gore. Tumaram po tim beskrajno prostranim pristupnim stepenicama, čas gore, čas dole, čas desno, čas levo, stalno u pokretu. Od lovca je postao leptir. Ne smejte se.”

„Ne smejem se”, uze da se brani gradonačelnik.

„Vrlo uviđajno”, reče lovac. „Ja sam stalno u pokretu. Ali kad uzmem najveći zalet i kad mi već gore zablista kapija, budim se na svom starom usamljenom čunu, zaustavljenom sred neke zemaljske vode. Osnovna greška mog nekadašnjeg umiranja kezi se na mene u mojoj kajiti. Julija, vozareva žena, kuca i prinosi mojim nosilima jutarnji napitak one zemlje uz čije obale u taj mah plovimo. Ležim na daskama, obučen sam – nije zadovoljstvo gledati me – u prljavu mrtvačku košulju, kosa i brada, sede i crne boje, nerazmrsivo su se splele, noge su mi pokrivene velikom svilenom ženskom maramom na cvetiće, sa dugim resama. Uz glavu mi stoji crkvena sveća i obasjava moju odaju. Na zidu naspram mene nalazi se jedna mala slika, očigledno neki Bušman, koji me gađa kopljem, trudeći se da se sav sakrije iza veličanstveno naslikanog štita. Po lađama se viđaju mnoge glupe slike, ali ova spada među najgluplje. Inače je moj drveni kavez sasvim prazan. Kroz prozorče u pobočnom zidu ulazi topao vazduh južne noći i čujem kako voda pljuska o staru barku.

Tu ležim sve otkako sam, još živi lovac Grahus, kod kuće u Švarcvaldu progonio jednu divokozu i pritom se stropoštao. Sve je išlo po ustaljenom redu. Gonio sam, srušio se, iskrvario u jednoj klisuri, umro, i trebalo je da me ova barka odnese na onaj svet. Još se sećam kako sam se radosno prvi put ispružio po ovim daskama. Brda nikada nisu od mene čula takvu pesmu kao ova četiri zida, onda još sumračna.

Rado sam živeo i rado sam umro, pre no što sam se ukrcao bacio sam preda se, srećan, one bedne andramolje – pušku, torbu, lovački nož, što sam ih uvek gordo nosio, i navukao sam mrtvačku košulju kao devojka nevestinsku haljinu. Ležao sam ovde i čekao. I onda se dogodila nesreća.”

„Loša sudbina”, reče gradonačelnik i diže ruku kao da se brani. „I vi uopšte niste krivi za to?”

„Nimalo”, reče lovac, „bio sam lovac, zar je to možda neka krivica? Bio sam postavljen kao lovac u Švarcvaldu, gde je u ono doba još bilo vukova. Vrebao sam, pucao, pogađao, drao kožu, zar je to neka krivica? Moj posao su blagosiljali. Zvali su me ‘Veliki lovac sa Švarcvalda’. Zar je to krivica?”

„Ja nisam pozvan da o tome odlučujem”, reče gradonačelnik, „ali ni meni se ne čini da tu ima neke krivice. No ko je onda kriv?”

„Čamdžija”, reče lovac. „Niko neće pročitati ovo što pišem, niko neće doći da mi pomogne; kad bi bio postavljen zadatak da mi se pomogne, sva vrata na svim kućama bi ostala zatvorena, svi prozori zatvoreni, svi bi ležali u posteljama sa pokrivačima navučenim preko glave, cela zemlja bi ličila na noćni konak. Ima to svog smisla, jer niko ne zna za mene, a kad bi znao, ne bi znao gde se nalazim, a kad bi znao gde se nalazim, ne bi umeo da me tamo zadrži, ne bi znao kako da mi pomogne. Pomisao na želju da mi se pomogne – to je bolest i mora se izlečiti u postelji.

Ja znam to i zato ne vičem da prizovem pomoć, čak i ako u izvesnim trenucima – neobuzdan kakav sam, na primer upravo sada – veoma snažno mislim na to. Ali da bih odagnao takve misli, dovoljno mi je da se osvrnem i da predočim sebi gde se nalazim i gde – to, bez sumnje, smem tvrditi – stanujem već vekovima.”

„Izvanredno”, reče gradonačelnik, „izvanredno. – A sad nameravate da ostanete kod nas u Rivi?”

„Ne nameravam”, reče lovac, osmehujući se, pa da bi izgladio taj podsmeh, stavi šaku na gradonačelnikovo koleno. „Ovde sam, više ne znam, više ne mogu učiniti. Moj čun je bez krme, on plovi niz vetar koji duva u najnižim regionima smrti.”

(preveo: Branimir Živojinović)

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RTS OKO

Naslovna fotografija: Wikipedia Commons/Atelier Jacobi: Sigismund Jacobi/Public domain

BONUS VIDEO: