Uterivanje krivice filmom

I filmska kritika je uočila ružnu neverovatnost u scenariju Filipa Davida, pišući da je postavku o tome kako se moglo živeti u Beogradu a ne znati za Staro sajmište „gotovo nemoguće progutati”

U kampanji neprekidnog optuživanja Srbije za „fašizam” – važno mesto zauzima Staro sajmište – kome je očigledno namenjena uloga da izraste u nekakav beogradski Aušvic.

Pošto sam već pisao o istoriografskim aspektima ove manipulacije, sada bih da kažem nešto i o artističkim. Reč je o filmu Kad svane dan (2012), režisera Gorana Paskaljevića, po scenariju Filipa Davida (film se može videti ovde).

Ono što je problem s ovim filmom, dakako, nisu ni režija, ni glumci, koji su prvorazredni, već upravo scenario – tačnije, njegovi manipulativni elementi.

Film govori o beogradskom profesoru muzike koji tek pod starost saznaje da je zapravo Jevrejin. Njegovi roditelji stradali su u logoru na Starom sajmištu, a on je spasen tako što ga je jedna porodica sklonila i promenila mu identitet.

Ono što je, kao prvo, problematično jeste da, po scenariju, profesor za svojih sedamdesetak godina, provevši ceo život u Beogradu, nikada nije čuo za logor na Sajmištu i za dušegupke!? On za logor, eto, saznaje tek od kustoskinje Jevrejskog muzeja i šokiran je „otkrićem”. Time se na neupućenog gledaoca ostavlja utisak da je Beograd decenijama sistematski prikrivao – kao što i sada navodno prikriva – postojanje logora.

To je, međutim, potpuno netačno. Sva beogradska deca moje generacije su za logor i dušegupke znala već u nižim razredima osnovne škole. Kao deo predmeta koji se zvao Poznavanje društva, imali smo pomoćni udžbenik o Beogradu u kom je bila lekcija i o logoru na Starom sajmištu. Reč „dušegupka”, takođe, široko se upotrebljavala u svakodnevnom govoru za opis vožnjom autobusima GSP, i ja sam od malena znao da reč poreklo vuče od kamiona sa Starog sajmišta.

I filmska kritika je odmah uočila ovu ružnu neverovatnost u scenariju, pišući da je postavku o tome kako se moglo živeti u Beogradu sedam decenija, a ne znati za Staro sajmište „gotovo nemoguće progutati”.

Spomen ploča postoji

Naravno da u filmu čujemo i obavezno okrivljujuće mesto da je „logor vodio Gestapo, uz veliku saradnju srpskih kolaboracionih vlasti i policije” (film 12:20). Pošto sam o toj, navodnoj, velikoj saradnji srpskih vlasti već detaljno pisao ranije, ovde ću samo reći da naglašavanje „velike saradanje” ima za funkciju da objasni zašto Beograd krije Semlin Judenlager – a to je:  kolaboracija „Beograda” s nacistima. (HRT ovaj film, u najavi, čak naziva filmom o „koncentracionom logoru u Beogradu”!).

Treće, u scenariju se insistira na tome da je logor „bez spomena, bez pravog obeležja” (1:09:33), pa se čak i kaže da „ako to nije obeleženo, ima razlog neki zašto to nije obeleženo” (1:09:50). A razlog je valjda ravnodušnost, ili čak latentni antisemitizam Beograđana, šta li.

Spomen ploča, međutim, postoji od 1974, a veliki spomenik Miodraga Popovića postavljen je 1995, tako da ga hiljade Beograđana svaki dan vide kada, tramvajskim ili Brankovim mostom, prelaze Savu. Profesor, međutim, polaže cveće roditeljima ubijenim u logoru na travu ispred neke smrdljive ruševine, dok se oko njega muvaju psi lutalice…

Srpsko društvo je prikazano kao potpuno ravnodušno prema logoru i stradanjima Jevreja – Srbi čak hoće da na mestu gde je bio Semlin Judenlager naprave zabavni park (42:06)! Ne sećam se da je iko ikada takvu ideju izneo, i zato pretpostavljam da je u pitanju „umetnička sloboda”. Ali, sve što imam da kažem na takvu kreativnost jeste da je ona poprilično gnusna.

Mustafa Nadarević grli Roma u sceni iz filma „Kad svane dan” (Foto: Oktobar film)

Posebno mesto u scenariju dato je Romima. Dok ih Srbi diskriminišu, oni su jedini u ovom društvu koji osećaju solidarnost s postradalim Jevrejima.

Otpor železnici

Niko od Srba, naime, neće da pomogne profesoru kako bi izveo očevo muzičko delo na Sajmištu – jedini koji se odazivaju jesu Romi. Ali, oni su stalne žrtve terora nekih neidentifikovanih (ali, podrazumevano fašističkih) bandi. U sred romske svadbe na kuću bacaju molotovljev koktel, tako da sve izgori. Profesor komentariše kako „živimo u svetu nekažnjenog nasilja, neki ljudi imaju previše zaštite, neki nimalo”, dok stari Rom na to odgovara: „Znaš, nikome ništa nismo učinili, a eto vidiš šta nam rade”. (53:14-34)

To je ta fina manipulacija koju poznajemo još iz vremena kada je Filip David bio urednik dramskog programa Televizije Beograd. U vreme kada se nije mogla zamisliti dramatizacija devet desetina onoga što se u srpskoj istoriji događalo pre Tita, upravo pod rukovodstvom Filipa Davida snimljena je TV drama „Prva srpska železnica” (1979; može se videti ovde) – na temu rasprave o železinici u srpskoj skupštini.

Naravno, reč je o obaveznom mestu naših modernizatora i usrećitelja – kako su grozni i primitivni Srbi, baš kao svojevremeno i Indijanci, bili protiv dolaska železnice u Srbiju. „Pašić je nagovarao Skupštinu da Srbija zaustavi svet! Da blokira kretanje ljudi i robe! Da se suprotstavi svetskoj trgovini!”, piše o tome, penušajući, jedan od istaknutih propagatora ove besmislice (ovde 25).

Radovi na brzoj pruzi Novi Sad-Subotica (Foto: Tanjug/Infrastruktura železnice Srbije/Nenad Stanisavljević)

Međutim, otpor železnici u Srbiji dolazio je iz sasvim racionalnih, ekonomskih i političkih razloga – koji se prećutkuju kad god treba Srbe prikazati kao tupave troglodite. Seljaku su bili potrebniji dobri putevi do grada, nego da kroz Srbiju prođe međunarodna železnica. Čim padne kiša, seljak više nije mogao da nosi svoju robu u varoš, niti da tamo ide poslom. Za njega je bilo daleko važnije da ima upotrebljiv drum do Uba i Šapca, nego da kroz Beograd i Niš tutnji Orijent ekspres. A 90% stanovnika Srbije živelo je na selu.

I drugo, kao što je lepo objasnio Stavrianos na slučaju Srbije i Bugarske (ovde 445-446; 459-460): u siromašnim zemljama, železnica može da se pravi samo ako država pozajmi kapital. To povlači – osim otvaranja prilike za korupciju – i povećanje državnog zaduženja. Srbija je, recimo, javni dug uvećala sa 2,3 miliona 1867. na čak 414,0 miliona franaka 1895 (ovde 459). A povećani državni dug znači i povećani poreski pritisak na seljake.

Kako seljak da plati novi porez ako ne poveća prodaju na tržištu? Da bi to mogao, on najpre mora da dotera robu u grad. Ali, kako po onim urvinama od puteva? Dakle, iz čiste ekonomske (zapravo egzistencijalne) računice seljak je bio protiv železnice. No, najlakše je danas sedeti u kafiću na Vračaru i naklapati: „Ha-ha, bojali se da ne umru čim voz ubrza preko 30 km na čas, seljačine!”

Kuća sećanja i zaborava

Pod urednikovanjem Filipa Davida snimljena je još jedna TV drama iz istorije srpskog parlamenta. Zvala se „67. sastanak Skupštine Kneževine Srbije” (1977), a sadržavala je parlamentarnu raspravu o tome treba li finansirati Narodno pozorište ili ne. Uzdržaću se od komentara, a čitalac može i sam lako da zamisli njen sadržaj (drama se može pogledati ovde).

Sve to – Srbi protiv železnice, Srbi protiv pozorišta, Srbi protiv Starog sajmišta – nije tek bavljenje nekakvim istorijskim (mada, po pravilu netačnim ili prenaduvanim) bizarnostima, radi zabave publike. To je stvaranje slike srpske kulture kao nepopravljivo palanačke.

Zbog čega je to važno pokušao sam da objasnim u prošlom članku, a ovde ću samo navesti reči Filipa Davida: „Iz Filosofije palanke Radeta Konstantinovića, izvukao bih jednu rečenicu koja je za nas u ovom političkom trenutku bitna: palanački model pre ili kasnije stvara nacizam. I tu je Rade vrlo jasan i kategoričan: srpski nacizam” (nav. ovde 81).

Boreći se protiv podlog i inherentog „srpskog nacizma”, Filip David je od scenarija za film Kad svane dan napravio deseto poglavlje romana Kuća sećanja i zaborava (2014) – za koji je sledeće godine dobio Ringijer-NIN-ovu nagradu.

Scena iz filma „Kad svane dan” (Foto: Oktobar film)

Čak i kritičar Betona priznao je da je reč o ne baš najuspelijem romanu, „čija struktura liči kartonskim kutijama – koje nastaju lepljenjem različitih slojeva ovde, još i iz različitog perioda”. To je „nesliven ili rasut roman”, s „povremenom paskaljevićevskom sladunjavošću i strogo kontrolisanom naracijom”, čiji „kraj pripada nekoj vrsti naivne ili romantično-bajkolike fantastike”.

Srpski film

Ali, sve to prestaje da bude važno pošto kulturom zavlada obrazac deformisane autopercepcije, iz koje se Srbiji, onda, propisuje kulturni imperativ: „nikako ne Jasenovac, već Staro Sajmište”. Jer, Semlin Judenlager – kako je lepo objasnila Biljana Stojković, žaleći se na Daru iz Jasenovca – „bio je u Srbiji”, a „nema pravo obeležje” (ovde 1:15:39-1:16:14).

A onda je Kad svane dan – taj film o tobož prikrivanom i zaboravljenom logoru za istrebljenje Jevreja, u sred današnjeg Beograda – i zvanično nominovan za srpskog kandidata za Oskara (2012). To je deo javnosti podstaklo da reaguje.

Miodrag Zarković je napisao: „Jadna je država koja u trku za Oskara šalje takav film”, dodavši opšti sud po kome je „filmska industrija – od petooktobarskih promena do danas – izbacivala uglavnom dve vrste filmova: glupe protivsrpske i (samo) glupe”. „Svako ko je poželeo da snimi film o kakvom srpskom zločinu dobio je novac da to i uradi”, utvrdio je Zarković (2012).

Mustafa Nadarević u sceni iz filma „Kad svane dan” (Foto: Oktobar film)

„Mi danas (2012) nemamo srpsku kinematografiju jer nemamo suštinsku srpsku kulturu, ni srpsku državu”, prokomentarisao je i Žarko Janković (vivebat 1996-2021). „Po Paskaljević-Davidovom filmu, Nedićeva vlada i srpski narod značajno su odgovorni za Holokaust. Šta reći o ovome, nego da se radi o potpunoj nebulozi, laži, falsifikatima i krivotvorenju istorije”.

Ovako stroge ocene stanja u srpskoj kinematografiji bile su podstaknute prethodnim nizom filmova koji „prikazuju srpski narod kao militantno pleme koje ubija, pljačka, siluje i otima”:

Srećom, u drugoj deceniji posle 5. oktobra počelo je da se javlja zasićenje takvim proizvodima – ne samo kod srpske publike, već i kod filmskih stvaralaca. A u ovoj, trećoj deceniji, ukus i raspoloženje mlađih sineasta kao da više nisu toliko natopljeni negativnim stereotipima koji su odlikovali mnoge filmove snimane posle petooktobarske kolonijalne kontrarevolucije (ovde 47-70).

I možda ćemo baš u ovom desetleću dočekati film o Starom sajmištu kao mestu postradanja 6.000 Jevreja i 10.000 Srba. Ne više ma kakav film – nego dobar film.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: IMDB

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kultura
Pratite nas na YouTube-u