Ukoliko izraelski plan rešavanja krize u Pojasu Gaze i evakuacija šefa vojnog krila Hamasa propadnu, Tel Avivu ostaje mogućnost da, kao i posle terorističkog napada tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, organizuje lov na Jahju Sinvara. Ali, i rezultati operacije „Božji gnev” preduzete posle Minhena bili su upitni.
***
Velika čelična vrata zatvorila su se iza belog kombija u koji je nekoliko sekundi ranije ušao u trup grčkog broda „Odisej Elitis” u bejrutskoj luci. Tek kada su se vrata potpuno sklopila, iz vozila je izašao lider svih Palestinaca – Jaser Arafat – koji je tog avgusta 1982. godine iz obruča u libanskoj prestonici utekao u Tunis, posle složenog dogovora koji su sa Izraelcima isposlovali Amerikanci.
Više od četiri decenije kasnije – čini se da Amerikanci i Izraelci sličan plan spremaju i za Jahju Sinvara – koga su vlasti u Tel Avivu posle upada Hamasa 7. oktobra proglasile državnim neprijateljem broj jedan i zarad njegovog hvatanja formirali posebnu jedinicu, sastavljenu od pripadnika tajnih službi Mosad i Šin Bet. Izraelske vlasti su Sinvara, sredinom oktobra prošle godine, opisale rečima „mrtav čovek hoda”, aludirajući na frazu kojom u Americi osuđenike na smrtnu kaznu prate do gubilišta.
U međuvremenu je Sinvar – koji se od početka rata, navodno, skrivao u tunelima na severu Gaze, zatim u Kan Junisu i sada u Rafi – postao glavna prepreka uspostavljanju trajnijeg mira u Pojasu Gaze, pa su u nemogućnosti da ga zarobe ili ubiju, Izraelci i Amerikanci reaktivirali plan za Arafata iz 1982. godine i lideru vojnog krila Hamasa odškrinuli vrata da jednostavno nestane iz Gaze.
Određena je i cena njegovog odlaska – oslobađanje preostalih talaca, koje su pripadnici Hamasa oteli tokom upada u Izrael početkom oktobra. Broj preživelih Izraelaca u rukama palestinske milicije, međutim, nije poznat, jer su vlasti u Tel Avivu početkom sedmice ocenile da je bar petina od oko 130 zatočenika u međuvremenu stradala.
Ko je Jahja Sinvar?
Jahja Sinvar je jedan od osnivača Hamasa, a zbog otmice i ubistva dvojice izraelskih vojnika i ubistva 12 Palestinaca koji su bili optuženi da sarađuju sa Izraelom osuđen je na četiri doživotne robije. Posle 23 godine u zatvoru, sa još 1.027 palestinskih zatvorenika 2011. je razmenjen za izraelskog vojnika Gilada Šalita – koga je Hamas držao u zatočeništvu pet godina.
Prvi šef Šin Beta koji je tražio njegovu likvidaciju bio je Nadav Argaman, u čijim se izveštajima navodilo da Hamas „raste u monstruma”, koji predstavlja strateški problem za Izrael. Sinvar je – prema procenama Šin Beta – posle oslobađanja iz zatvora u Izraelu brzo preuzeo kontrolu nad Pojasom Gaze, ujedinio vojno i političko krilo organizacije, te poveo Hamas u niz obračuna sa izraelskom vojskom.
Prava legenda je postao pošto je pozirao sedeći u fotelji pored ruševina kuće koju su mu, nešto ranije, srušili Izraelci. Šin Bet je, tada, procenio da će sledeća akcija Hamasa biti znatno krvavija. Prošle sedmice izraelski specijalci su u njegovoj kući pronašli bezmalo pet miliona dolara gotovine, tvrdeći da taj novac istovremeno predstavlja dokaz o njegovoj korumpiranosti i umešanosti Irana, odakle su pare, navodno, potekle.
Od počeka rata u Pojasu Gaze, Sinvar predstavlja tvrdo krilo pobunjenih Palestinaca koje je u nekoliko navrata došlo u ozbiljan raskorak sa političkim delom Hamasa, pa se pretpostavlja da njegov odlazak jednako nestrpljivo očekuju i Izrael, ali i ostatak ove palestinske organizacije.
Obrisi ovakvog ishoda počeli su da se naziru posle prošlonedeljnog susreta katarskog ministra spoljnih poslova sa šefovima špijuna iz SAD, Izraela i Egipta, koji je održan u Parizu sa nadom da bi ovakav pristup mogao dovesti do istovremenog oslobađanja talaca i uspostavljanja kakvog čvršćeg primirja.
Deo spora Sinvara i ostatka Hamasa predstavlja dužina primirja, pri čemu se Ismail Hanije i vođstvo ove organizacije iz egzila zalažu za trajnija rešenja palestinskog pitanja i dodatne izraelske ustupke. Hanije je za ovakav pristup dobio podršku šefa Islamskog džihada, Zijada Nahaleha, pa bi krajnji ishod pregovora uključivao oslobađanje talaca, povlačenje izraelskih snaga, oslobađanje Palestinaca iz zatvora u Izraelu i plan za obnovu Pojasa Gaze.
Put Jasera Arafata
Često je nezahvalno povlačiti istorijske paralele, ali vredi podsetiti se kakav je bio put Jasera Arafata posle napuštanja Libana.
Bezmalo dva sata neprestane paljbe iz kalašnjikova pratilo je avgusta 1982. godine njegov odlazak iz Bejruta. Ispaljene su i desetine projektila iz ručnih bacača, koje su eksplodirale po skoro potpuno uništenoj luci dok je grčki brod, nazvan po grčkom pesniku Odiseju Elitisu, u pratnji francuskih fregata polako isplovljavao ka, u tom trenutku, nepoznatom odredištu.
Tog dana iz luke je isplovilo pet brodova u kojima je iz Libana evakuisano ukupno oko 4.000 pripadnika Palestinske oslobodilačke organizacije koji su preko Grčke dospeli do Tunisa, gde su proveli narednih 12 godina.
Arafatov odlazak iz Libana bio je proizvod spleta okolnosti, pošto se njegov PLO – pod pritiskom nadolazećih izraelskih snaga – naprosto raspao, pa se i sam lider organizacije našao usred šestonedeljne opsade Izraelaca i dojučerašnjih saboraca, koji su u međuvremenu prešli na stranu Sirijaca koji su u Libanu bili jedna od zaraćenih strana.
Poslednji čin operacije je Siriji otvorio put da sedam godina kasnije uspostavi dominaciju u Libanu, uz prisustvo velikog broja sirijskih vojnika u toj zemlji. Takva situacija potrajala je sve do 2005. godine – kada je Bašar el Asad povukao vojsku iz Libana posle atentata u kome je poginuo Rafik Hariri, bivši premijer Libana – i potonje „revolucije kedrova” u kojoj je glavni zahtev bio odlazak Sirijaca.
Jaser Arafat je, iz egzila, promenio pristup načinu na koji treba rešavati palestinsko pitanje, pa je svoje saborce nagovorio da iz rovova pređu za pregovarački sto, prihvatajući pravo na postojanje Izraela. U Gazu se vratio 1994. godine – promovišući palestinsku samoupravu – što je na koncu rezultiralo sporazumom iz Osla koji je njemu i izraelskom premijeru Jicaku Rabinu doneo Nobelovu nagradu za mir.
Rastom popularnosti Hamasa postepeno je padao njegov politički uticaj, a pod krajnje nejasnim okolnostima umro je krajem 2004. godine, pošto je kompleks u Ramali, na Zapadnoj obali, u kojem je proveo poslednje dane, pune dve godine bio pod opsadom izraelske vojske.
Osam godina posle njegove smrti, švajcarski stručnjaci koji su ispitivali Arafatovu odeću saopštili su da su pronašli „iznenađujuće visoke nivoa polonijuma 210”, iako simptomi opisani u zdravstvenom dosijeu palestinskog predsednika nisu odgovarali radioaktivnom agensu.
Arafat je umro u vojnoj bolnici u Parizu u koju je prebačen iz Ramale, 11. novembra 2004. godine. Francuski doktori, koji su pokušavali da mu pomognu, nisu mogli da ustanove glavni uzrok njegove smrti. Francuski zvaničnici su – pozivajući se na zakone o privatnosti – odbijali da obelodane detalje o prirodi njegove bolesti.
Izrael je porekao umešanost u Arafatovu smrt, a tadašnji šef izraelske bezbednosne službe Avi Dihter rekao je za izraelski vojni radio 2012. godine da sve zavisi od Palestinaca. „Telo je u njihovim rukama. Svi ključevi su u njihovim rukama”, izjavio je Dihter.
Operacija „Drvena noga”
Pripadnici Palestinske oslobodilačke organizacije koji su pobegli u Tunis našli su se na meti spektakularne akcije izraelske avijacije 1. oktobra 1985. godine, nazvane „Drvena noga” ili „Mivca Regel Etz” na hebrejskom. Izraelski borbeni avioni su bombama zasuli kompleks PLO-a u Hamam el Šatu, nedelju dana pošto je jedna od frakcija te palestinske organizacije ubila na Kipru troje Izraelaca koji su jedrili oko tog ostrva.
Ukupno osam letelica F-15, naoružanih laserski vođenim bombama, je u akciji koja je trajala ukupno šest minuta uništila ceo kompleks u kojem su se nalazili pripadnici PLO-a u Tunisu. Ubijeno je između 60-100 Palestinaca, dok je najmanje 70 ranjeno. Izraelske avione, tokom akcije, nisu otkrile protivvazdušne odbrane Sirije i Tunisa, a napad je izazvao oštre reakcije širom sveta i predstavljao jedan od retkih slučajeva u kojem je Savet bezbednosti UN-a jednoglasno osudio akciju Tel Aviva.
Uz prepad na aerodrom Entebe u Ugandi jula 1976, u kojem su izraelski specijalci oslobodili taoce koje su držala petorica palestinskih militanata i pripadnici radikalne nemačke organizacije Revolucionarna ćelija Volfred Bose i Brigite Kulman, napad u Tunisu smatra se najsmelijom akcijom Izraela van Bliskog istoka. Inače, jedina izraelska žrtva tokom akcije u Ugandi bio je Joni Netanjahu, brat sadašnjeg premijera Izraela Benjamina Netanjahua.
Operacija „Božji gnev”
Ukoliko izraelski plan rešavanja krize u Pojasu Gaze i evakuacija šefa vojnog krila Hamasa propadnu, Tel Avivu ostaje mogućnost da, kao i posle terorističkog napada tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, organizuju lov na Jahju Sinvara.
Nakon što je palestinski „Crni septembar” ubio 11 izraelskih sportista u Minhenu, tadašnja izraelska premijerka Golda Meir odobrila je lov na teroriste, a poseban komitet – uz pomoć saradnika iz redova Palestinske oslobodilačke organizacije – sastavio je spisak od tridesetak meta, koje su potom locirali operativci Mosada.
Prvi je, u oktobru 1972. godine u Rimu, ubijen Vael Zvater, predstavnik PLO-a u Italiji, ali je njegova smrt izazvala niz kontroverzi jer se, kako se kasnije ispostavilo, protivio terorizmu kao sredstvu za postizanje palestinskih ciljeva.
Redom su, zatim, likvidirani predstavnici PLO-a i Fataha u Francuskoj i na Kipru, nakon čega je usledila serija ubistava u Libanu u kojima je stradao neodređen broj (između 20-100) pripadnika palestinskih organizacija.
U seriji akcija Mosada, u Norveškoj je ubijen Marokanac koji je greškom identifikovan kao Ali Hasan Salameh, navodni idejni vođa napada na izraelske sportiste. Norveške vlasti su uhapsile izraelske agente, ali su ih posle suđenja vratile u Izrael.
Pravi Salameh je, posle četiri neuspešna pokušaja, ubijen u Bejrutu pošto su agenti Mosada u vazduh digli njegov kombi. U eksploziji su poginula i četiri njegova telohranitelja i dvoje prolaznika. Nekoliko godina kasnije, međutim, ispostavilo se da Salameh nije imao preterano mnogo veze sa masakrom u Minhenu.
Izraelske vlasti su se – posle serije akcija protiv pripadnika palestinskih organizacija – našle na meti oštrih kritika jer su, kako se kasnije ispostavilo, ubile svega jednog od organizatora masakra – Atefa Bseisa, koji je likvidiran u Parizu tek 1992. godine.
Glavni organizatori i njihovi telohranitelji su se razbežali po zemljama Varšavskog pakta i arapskim državama i ostali van domašaja Mosadovih akcija. Kritičari u Izraelu su operaciju tajnih službi nazvali „strateškim promašajem”.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Mohammed Saber
BONUS VIDEO:
