Koja je cena evropske demokratije

Koliki bednik treba da budeš da – navodno braneći izbornu volju građana – sopstvenu zemlju blatiš pred dokazanim srbofobima i falsifikuješ službeni kurs njene spoljne politike?

U iščekivanju još jednog „Utiska nedelje” posle koga će njegova publika – fortifikovana u svom građanističkom mehuru – sama sebi da se divi do imbecilnosti jer je Rezolucija Evropskog parlamenta o izborima u Srbiji jači utisak čak i od Karlsonovog intervjua s Putinom, prvaci prozapadne opozicije u Srbiji mogu da budu ponosoni na svoj novostečeni ugled.

Oni su od svog nastupa u Evropskom parlamentu – pored Viole fon Kramon, Mihaela Rota, Andresa Šidera, Josipa Juratovića i drugih srbofoba – stekli međunarodnu reputaciju koja ih stavlja rame uz rame sa opozicionim figurama poput iračkog izdajnika Ahmeda Čalabija. On se isto tako demonski cerekao pored Donalda Ramsfelda dok je prizivao kopnenu invaziju na Irak 2003. godine. Na kraju ga je irački narod odbacio na izborima kao odvratnog prozapadnog slugeraja.

Rastavljeni od pameti

Ili velikog opozicionog lidera Huana Gvaida koji takođe nije mogao da pobedi Nikolasa Madura na izborima u Venecueli 2019, pa su ga Majk Pens i CIA jednostrano priznali za novog predsednika Venecuele. Podsećam vas da je isti taj Evropski parlament u svojoj rezoluciji početkom 2021. tražio od država članica da priznaju „kontinuitet nacionalne skupštine Venecuele izabrane 2015. godine i njenog legitimnog predsednika Huana Gvaidoa” – što su čak i države članice EU na kraju odbile.

Ni Arsenij Jacenjuk iz terorističke majdanske opozicije nije tako čeznutljivo gledao u Viktoriju Nuland kako Radomir Lazović i Pavle Grbović edipovskim pogledima gutaju zanosnu „plavu beštiju” Violu fon Kramon.

Oni su ustali da ponove izbore u Srbiji na kojima su poraženi sa milion glasova razlike. Šta se sve nije moglo čuti u tim sramotnim i od pameti rastavljenim nastupima statističkih grešaka srpskog parlamentarizma i partijskog pluralizma.

Profesorka i kandidat za predsednika republike na prošlim predsedničkim izborima, Biljana Stojković, je briljirala izjavom da su „Evropska unija i njene institucije jedina prepreka Aleksandru Vučiću da postane Lukašenko, da spreči da Srbija postane nešto kao Belorusija, jer znate da je Vučić dobar Putinov prijatelj i Lukašenkov i Orbanov, tako da je važno da imate u vidu da je ovo trenutak kada se njemu mora stati na put”.

Tviter objava predstavnika liste „Srbija protiv nasilja” uz komentar „Mission accomplished!” (Foto: Tviter/Nebojša Zelenović/@n_zelenovic)

Nema bojazni da Srbija u skorije vreme postane Belorusija. Može jedino da se desi da Belorusija postane nešto kao dosovska Srbija ako posle Batkovog odlaska sa vlasti – nekim nesrećnim slučajem – na njeno čelu zajašu takvi poput Biljane Stojković i njenih kolega iz sikofantske delegacije u EP. Jasno je zašto su eksponentima zapadnog imperijalizma Belorusija i Lukašenko prvi trn u oku.

U Belorusiji oligarsi nikad nisu dobili vlast kao u postsovjetskoj Ukrajini, niti su ikada bili izazov administrativno-vojnim elitama kao u Rusiji. Lukašenkov režim se nije upustio u tranzicionu orgiju privatizacije, država je zadržala vlasništvo nad velikim industrijskim kompleksima i sprečila uspon oligarha. Kao rezultat toga, Belorusija nema nijednog milijardera na Forbsovoj listi (na popisu ima nekoliko Belorusa, ali su se svi obogatili u Rusiji). To je razlog zašto prozapadnim kmetovima smeta Belorusija i zašto njome iz Srbije signaliziraju svoje neoliberalno „vjeruju”.

„Mission accomplished”

Republika Srbija, koja od početka rusko-ukrajinskog sukoba drži principijelnu poziciju neuvođenja sankcija Rusiji – ali i podrške teritorijalnom integritetu Ukrajine – Srbija koja je na sednici Generalne skupštine UN-a glasala za bezuslovno povlačenje ruskih trupa sa teritorije Ukrajine dočekala je da je neki Pavle Grbović ismeva kao zemlju koja je „odlučila da uskladi svoju domaću politiku sa ruskom i izoluje svoje građane od Evrope, umesto da uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU i uvede sankcije Rusiji”.

Koliki bednik treba da budeš da – navodno braneći izbornu volju građana – sopstvenu zemlju blatiš pred dokazanim srbofobima i falsifikuješ službeni kurs njene spoljne politike?

Lica izobličenog od frustracije zbog gubitka vlasti i neprolaznog mesta na listi kandidata za narodne poslanike, ekolog Zelenović se posle besramne tezge u Evropskom parlamentu na svom X nalogu javlja selfijem i komentarom „Mission accomplished”. Ostavlja takav proimperijalistički potpis zato što ne zna ili baš zato što zna da je čuvenim „Mission accomplished” govorom ratni zločinac Džordž Buš Mlađi sa nosača aviona USS Abraham Linkoln 2003. godine retorički nespretno zaključio atlantističku agresiju na Irak.

Fraza „Mission accomplished” se zbog toga u modernoj političkoj kulturi odnosi na opasnost preuranjenog proglašenja pobede u sukobima, jer je od Bušovog govora do kraja američkih vojnih operacija u Iraku prošlo još osam godina. Bojim se da će se Zelenović i ekipa načekati mnogo duže da ostvare svoje neskromne ambicije.

Margine istorije

Da bi se što potpunije razumeo domašaj ove opozicione kritike i demonizacije legitimno izabrane vlasti u Republici Srbiji (Tanasije Marinković je pred Evropskim parlamentom doslovno okrivio vlast u Srbiji za majski masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar”), od koristi može biti jedno dijahrono poređenje sa situacijom u Srbiji neposredno uoči Prvog balkanskog rata.

Kada se čitaju tekstovi o stanju u Srbiji pred Prvi balkanski rat – posebno oni objavljeni u opozicionim listovima – ispada da je Srbija bila država na samom rubu propasti. U njoj ništa nije funkcionisalo. „Zlo je uzelo toliko maha”, pisala je opoziciona Pravda u julu 1912, „da su građani izgubili svaku veru u mogućnost otklanjanja tog zla i da je usled toga nastala jedna apatija pomešana sa izvesnim strahom, što sveukupno čini da ljudi dižu ruke od svega sležući ramenima”.

Protivnici Radikalne stranke iznosili su da je Pašić sa svojom vladom „od svojih ljudi napravio čitav jedan povlašćeni stalež”, da je podelio građane Srbije „na dve klase, na građane prve klase i građane druge klase, na one kojima je sve dopušteno, i sve dato, i na one na koje je svaljen sav teret i na koje se čini sav pritisak”.

U Narodnoj skupštini opozicioni poslanici navodili su protiv Pašića da se „u svetu ne može naći vladavine ravne ovoj, koju su radikali zaveli u Srbiji. Svuda stranke teže, da se osnaže, organizuju, i ako su na vlasti, tu i održe, ali nigde nijedna nije u tolikoj meri potčinila opšte interese partijskim, u kolikoj su to uradili srpski radikali”.

Na kraju krajeva, Vladislav Petković Dis svoju poznatu pesmu Naši dani – i danas omiljenu među građanskim moralizatorima i političkim kritizerima svega pod kapom nebeskom – napisao je 1910. godine. Međutim, tek mala istorijska distanca u potpunosti menja pogled na crnu sliku o Srbiji koju smo skicirali u prethodnim pasusima na osnovu selektivnog čitanja istorijskih izvora i poetske impresije.

Predstavnici liste „Srbija protiv nasilja” u Evropskom parlamentu u Strazburu (Foto: Tviter/Nebojša Zelenović/@n_zelenovic)

Stanoje Stanojević u delu Srpsko-turski rat napisao je da je Srbija u rat 1912. godine ušla kao „dobro spremna u svakom pogledu, i moralno i politički i finansijski i ekonomno i vojno”. To je bila, najvećim delom, zasluga Narodne radikalne stranke na čelu sa Nikolom Pašićem. „Zbog toga je ceo svet u balkanskom ratu bio iznenađen velikom i moralnom i materijalnom i tehničkom i ekonomskom snagom što je Srbija pokazala. Sprema i snaga Srbijina iznenadila je, prijatno i neprijatno, sve Srbijine i prijatelje i neprijatelje”. Slobodan Jovanović je sa ushićenjem pisao da se pokazalo kako je – uprkos raširenom drugačijem mnjenju – srpska vojska ipak jača od bugarske, itd.

Dakle, kada danas slušate srpske prozapadne narikače kako cinkare i kleveću vlastitu zemlju po belom svetu, paktiraju sa dokazanim neprijateljima suvereniteta i teritorijalnog integriteta ove zemlje, dozivaju blokade i sankcije, o predmetu njihove kritike mogu da sude narod i istorija.

Narod je na izborima presudio da i posle 12 godina vlasti – uprkos svim aferama i skandalima – vladajuća opcija vredi bar milion glasova više nego svi oni zajedno. Što se istorije tiče, ona će sud o aktuelnoj vlasti tek dati, ali se bojim da je njenim ostrašćenim kritizerima posle briselske ekskurzije već presuđeno i da svoje mesto mogu da traže samo na marginama istorije.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Neznatno izmenjena verzija teksta objavljenog na sajtu Opseg

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/N1

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u