Bliski istok i globalni vrtlog

Gde su povučene Bajdenove granice: da li je reč o podršci Izraelu u ratu protiv Hezbolaha? Ili o takođe široj podršci Izraelu u ratu protiv Irana? Gde je granica? I kuda ide ceo region?

SAD se primiču ratu sa Iračkim narodnim mobilizacionim snagama (Iraq’s Popular Mobilisation Forces) – državnom bezbednosnom agencijom koju čine naoružane grupe – od kojih su neke bliske Iranu, ali koje uglavnom čine irački građani.

Amerikanci su izveli napad dronom u Bagdadu, u sredu, 7. februara, u kojem su ubijena trojica pripadnika snaga Kateib Hezbolah, uključujući jednog višeg zapovednika. Jedan od stradalih, al-Sadi, je među najvišim ličnostima koje su ubijene u Iraku od kada su u napadu dronom 2020. godine ubijeni irački zapovednik al-Muhandis i Kasem Solejmani.

Odabir mete zbunjuje pošto je ova grupa pre više od nedelju dana obustavila svoje operacije protiv SAD (pošto je to zahtevala iračka vlada). Obustava operacija naširoko je razglašena u javnosti. Zbog čega je onda izvršen atentat na ovog visokog zvaničnika?

Lakmus test

Tektonske promene često proizilaze iz jednog jedinog pogrešnog poteza: onog poslednjeg zrna peska – koji preko svih ostalih – izaziva odron, urušavajući celu gomilu. Iračani su besni. Osećaju da Amerikanci bezočno narušavaju njihov suverenitet – pokazujući prezir prema Iraku, nekada velikoj civilizaciji, koja je sada na dnu nakon ratova koje su povele SAD.

Obećana je brza i kolektivna odmazda. Jedan potez – i vrtlog može da počne. Iračka vlada možda neće biti kadra da kontroliše situaciju.

SAD pokušavaju da razdvoje različita pitanja:

  • blokada Crvenog mora, koju izvodi grupa AnsarAlah (Huti; prim. NS) je „jedna stvar”;
  • napadi na američke baze u Iraku i Siriji, su nepovezana „druga stvar”.

Ali svi znaju da su ovakve podele veštačke – nit koja se provlači kroz sva ova pitanja jeste Gaza. Bela kuća (i Izrael), međutim, insistiraju da je ono što ih povezuje zapravo Iran.

Da li je Bela kuća dobro razmislila o tome ili svoj poslednji atentat sagledava kao „žrtvu” kojom bi da zadovolji prestoničke „bogove rata” koji su tražili da se bombarduje Iran? Koji god bio motiv – vrtlog se okreće. U toku je druga dinamika koja će biti podstaknuta napadom.

Pristalice Huta na protestu protiv SAD i Velike Britanije zbog vazdušnih napada, Sana, 12. januar 2024. (Foto: AP Photo)

Kredl je istakao jednu značajnu promenu: „Uspešnim onemogućavanjem izraelskih plovila da prolaze kroz moreuz Bab el-Mandeb, Ansaralah je doveo do toga da se vlada u Sani pojavi kao moćni simbol otpora u odbrani palestinskog naroda – što je činjenica veoma popularna među različitim jemenskim demografskim grupama. Pozicija Sane se oštro razlikuje u odnosu na onu vlade u Adenu, koju podržavaju Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, i koja je – na užas Jemenaca – sa dobrodošlicom dočekala napade američkih i britanskih snaga 12. januara.

Američko-britanski vazduhoplovni napadi doveli su do pojave prebega unutar Jemena… Veći broj jemenskih milicija – koji je ranije bio povezan sa UAE i Saudijskom Arabijom – posledično je prešao na stranu Ansaralaha (Huta)… Razvejavanje iluzija o koaliciji imaće duboke političke i vojne posledice u Jemenu, preoblikujući unutrašnja savezništva, i postavljajući UAE i Saudijsku Arabiju kao nacionalne neprijatelje. Palestina i dalje nastavlja da služi kao lakmus test širom Zapadne Azije – sada i u Jemenu – razotkrivajući one koji samo retorički navlače plašt pravednosti i arapske solidarnosti”.

Bajdenova doktrina

No, Huti su postali heroji širom muslimanskog sveta. Pogledajte objave na društvenim mrežama, Huti su sada postali „mitska stvorenja”. Stali su u korist Palestinaca dok drugi sede skrštenih ruku! Sledbeništvo postaje sve jače. „Herojska” pozicija Ansaralaha mogla bi da vodi do zbacivanja zapadnih marionetskih režima, ujedno i do dominacije Huta u „preostalom delu Jemena” koji sada ne kontrolišu. Ovi su takođe zaposeli maštu muslimanskog sveta (zbog čega je zabrinut arapski establišment). Neposredno nakon atentata Al-Sadija, Iračani su izašli na ulice Bagdada uzvikujući: „Alah je veliki, Amerika je veliki Sotona”.

Nemojte mislite da ovaj „preokret” neprimetno prolazi – kod iračkog Hašd al-Sabija, na primer; ili kod (Palestinaca) u Jordanu; ili među običnim pešadincima u egipatskoj armiji; pa čak i u Zalivu. Širom sveta postoji pet milijardi pametnih telefona. Vladajuća klasa gleda arapske kanale i posmatra (nervozno) društvene mreže. Oni se brinu da bi gnev protiv zapadnjačkog omalovažavanja međunarodnog prava mogao da proključa i da neće moći da ga obuzdaju: koliko sada vredi „poredak zasnovan na pravilima” pošto je Međunarodni sud pravde doveo u pitanje moralnu sadržinu zapadne kulture?

Zapanjujuće je pogrešna orijentacija američke politike – i ono što se tvrdi da je središnji elemenat „Bajdenove strategije” za razrešenje krize u Gazi. „Nagrada”, koju bi trebalo da predstavlja normalizacija odnosa Saudijske Arabije sa Izraelom, je sagledavana na Zapadu kao ključna tačka – kojom bi se Benjamin Netanjahu prisilio ili da odustane od svoje maksimalističke bezbednosne kontrole „od reke do mora”, kako glase reči slogana, ili bi sebe doveo u poziciju da ga potisne politički protivnik kome bi „normalizacija” bila privlačna, kao nešto što donosi verovatnu pobedu na narednim izraelskim izborima.

Sastanak američkog predsednika Džozefa Bajdena (levo) sa prestolonaslednikom Saudijske Arabije Mohamedom bin Salmanom u kraljevskoj palati u Džedi, 15. jul 2022. (Foto: Royal Court of Saudi Arabia – Anadolu Agency)

Bajdenov portparol bio je flagrantno otvoren u ovom pogledu: „Razgovarali smo sa Izraelom i Saudijskom Arabijom o pokušaju da se sporazum o normalizaciji odnosa između njih pokrene sa mrtve tačke. I ti razgovori teku dobro. Mi smo svakako dobili pozitivne reakcije sa obe strane i potvrdu da su obe strane voljne da ove razgovore nastave”. Saudijska vlada – koja je možda besna na obmanjujuću retoriku koja dolazi iz SAD – propisno je izmakla oslonac ispod Bajdenove platforme: izdala je pisano saopštenje u kojem nedvosmisleno potvrđuje da „neće biti diplomatskih odnosa sa Izraelom sve dok ne bude priznata nezavisna palestinska država u granicama iz 1967. godine – sa Istočnim Jerusalimom kao prestonicom – i dok se ne okonča izraelska agresija na Pojas Gaze, i dok se sve izraelske okupacione snage ne povuku iz Gaze”.

Drugim rečima, kraljevstvo je praktično ostalo na pozicijama Arapske mirovne inicijative iz 2002. godine. Naravno, nijedan Izraelac ne može da zasnuje kampanju za izraelske izbore na toj platformi.

Podsetimo se kako je Tom Fridman istakao da bi „Bajdenova doktrina”, navodno, trebalo da čini jednu uzajamno povezanu celinu: prvo, kroz zauzimanje „snažnog i odlučnog stava prema Iranu” SAD bi ukazale „svojim arapskim i muslimanskim saveznicima da bi trebalo da se postave na agresivniji način prema Iranu… da više ne možemo da dopustimo da Iran pokušava da nas potisne iz regiona, da Izrael dovede do uništenja a naše arapske saveznike prinudi na potčinjeni položaj delujući preko svojih posrednika – Hamasa, Hezbolaha, Huta i šiitskih milicija u Iraku – dok Teheran bezbrižno stoji po strani, ne trpeći nikakvu štetu”.

Drugi element ove politike trebalo je da bude privlačnost saudijske nagrade koja bi neizbežno vodila ka trećem elementu – „izgradnja kredibilne i legitimne Palestinske uprave kao… dobrog izraelskog komšije”. Ova „hrabra američka posvećenost ostvarenju palestinske države dala bi [Bajdenovom timu] legitimitet da deluje protiv Irana”, predviđao je Fridman.

„Velika pobeda”

Budimo otvoreni: triling politika – umesto da se stopi u jedinstvenu doktrinu – pada redom poput domina. Kolaps dešava se zbog jedne stvari: izvorne odluke da se podrži izraelska upotreba superiorne sile protiv civilnog društva u Gazi – kako bi se, navodno, potukao Hamas. Ovo je okrenulo region, kao i veći deo sveta, protiv SAD i Evrope!

Zašto se to desilo? Zato što se ništa nije promenilo u načinu vođenja američke politike. To je bilo ponavljanje starih zapadnih klišea od pre više decenija – finansijske pretnje, bombardovanje i nasilje. I insistiranje na obaveznom „stajanju uz Izrael” (bez ikakve rasprave). Ostatak sveta je umoran od toga – čak se i postavlja prkosno nasuprot tome.

Jednostavno rečeno: Izrael je došao do tačke kada mora da se suoči sa (samodestruktivnom) nedoslednošću unutar cionizma: kako održavati posebna prava za Jevreje na teritoriji na kojoj živi otprilike jednak broj onih koji nisu Jevreji? Stari odgovor je diskreditovan.

Izraelska desnica zagovara da bi Izrael morao da zaigra na sve ili ništa:

  • preuzeti rizik šireg rata (iz kojeg bi Izrael mogao da izađe kao „pobednik” ali mu takav ishod ne bi bio zagarantovan);
  • reći Arapima da se isele;
  • napustiti cionizam i zauzeti druge pozicije.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu drži mapu „Novog Bliskog istoka“ bez Palestine tokom svog obraćanja Generalnoj skupštini UN u Njujorku, 22. septembar 2023. (Foto: Spencer Platt/Getty Images)

Bajdenova administracija – umesto da pomogne Izraelu da pogleda istini u oči – odbacila je da obaveže Izrael da se suoči sa kontradiktornostima cionizma, u korist obnavljanja narušenog statusa kvo ante. Nekih 75 godina po osnivanju izraelske države, nekadašnji izraelski pregovarač Danijel Levi je zabeležio: „[Vratili smo se] ‘banalnoj debati’” između SAD i Izraela o tome da li bi bantustani trebalo da se preoblikuju i reklamiraju kao ‘država’”.

Mogu li stvari da budu drugačije? Verovatno ne. Reakcija proističe iz duboke Bajdenove prirode. Rizično klađenje na neuspele američke odgovore paradoksalno je ubrzalo izraelsko okretanje ka desnici (kao što su pokazala nedavna istraživanja javnog mnjenja). I dovelo je do toga da se, bez dogovora o taocima, bez bilo kakve saudijske „nagrade” ili bilo koje kredibilne putanje prema palestinskoj državi, otvori putanja Netanjahuovoj vladi (koja je odustala od odvraćanja koje je pretrpelo slom) da teži ostvarenju maksimalističke izlazne strategije – „velike pobede” nad palestinskim otporom, Hezbolahom, i čak – kako se on nada – Iranom.

Nijedan od ovih ciljeva ne može biti ostvaren bez američke pomoći. Gde su povučene Bajdenove granice: podrška Izraelu u ratu protiv Hezbolaha? Ili je reč, takođe, o široj podršci Izraelu u ratu protiv Irana? Gde je granica?

Neusaglašenost – koja se javlja u trenutku kada projekat Zapada u Ukrajini doživljava kolaps – sugeriše da bi Bajden mogao da vidi kako mu je potrebna neka „velika pobeda”, baš kao i Netanjahuu.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard

 

Izvor: strategic-culture.su

 

Naslovna fotografija: Reuters

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u