Istočno hrišćanstvo

Posle prekida istočne crkve sa zapadnom, neprijateljstvo zapadnjaka protiv Grka neprestano raste. Ali nepopravljivo se zbilo 1204. kad su vojske IV krstaškog rata napale i opljačkale Carigrad

Neke razlike između zapadne i istočne Crkve počinju da se jasnije ocrtavaju tokom IV veka. Na primer, vizantijska Crkva ustanovljava instituciju patrijarha, hijerarhiju koja je nad episkopima i mitropolitima. Na Saboru u Konstantinopolju (381), istočna Crkva obznanjuje da je sačinjavaju četiri oblasne jurisdikcije, od kojih svaka ima patrijaršijsko sedište. Često se događalo da zategnutost između Konstantinopolja – ili posredno, cara – i Rima postane kritična. Pošto je posedovao relikvije svetog Andreje, „prvopozvanog” (koji je, znači, imao prednost u odnosu nad svetim Petrom), Konstantinopolj je, u najmanju ruku, pretendovao na jednakost sa Rimom. U sledećim vekovima hristološke i crkvene svađe su, u više navrata, protivstavljale ove dve crkve jednu drugoj. Ukazaćemo samo na one koje su izazvale raskol.

Na prvom vaseljenskom saboru učestvovalo je samo nekoliko izaslanika „pape” – to je ime koje je samom sebi dao Siricije (384-399), proglasivši se na taj način „ocem”, a ne „bratom” ostalih episkopa. Ali Rim je podržao novu osudu Arija (Drugi sabor, u Konstantinopolju, 381), kao i Nestorija (Treći sabor, u Efesu, 431). Na Četvrtom saboru (u Halkedonu, 451), protiv monofizitizma (1), papa Leon I dao je formulu za novi simbol vere koji su odobrili istočni Oci, jer se slagala s mišljenjem svetog Ćirila. Ispovedan je „jedan Hrist, Sin, Gospod, jedinorodni, bez zabune, bez promene, bez odvajanja, pošto razlika između njegove dve prirode uopšte nije ukinuta, već su, bolje rečeno, osobine svake od njih sačuvane i sjedinjene u jednoj ličnosti i u jednoj hipostazi”.

Ova je formula upotpunjavala klasičnu hristologiju, ali je ostavljala bez odgovora neka nejasna mesta na koja su ukazivali monofiziti. Halkedonski simbol izazvao je reakcije još pre kraja V veka, a naročito u sledećem stoleću. On nije prihvaćen in toto od jednog dela istočnog hrišćanstva, a učinio je neizbežnim odvajanje monofizitskih crkava. Svađe oko jedinosušnosti (monofizitizma) ili zbog nekih spekulacija koje su bile osumnjičene za jedinosušnost odužile su se, jalove i zamorne, vekovima.

Označimo sada neke razvojne tokove koji su doprineli da istočna Crkva dobije vlastitu strukturu. To su, na prvom mestu, neujednačen razvitak vizantijske liturgije, njena crkvena raskoš, njena istovremena ritualna i umetnička velelepnost. Liturgija se odvijala kao „tajna” predodređena samo za posvećene. Pseudo-Areopagit opominje onog ko je doživeo božansku inicijaciju: „Čuvaj se da ne razglasiš na svetogrdan način svete tajne nad tajnama. Budi obazriv i poštuj božansku tajnu… (La Hiérarchie ecclésiastique, I, 1). U jednom trenutku, zastori na ikonostasu bili su navučeni; u sledećim vekovima, ikonostas će biti potpuno odvojen od crkvenih brodova.

Deizis, mozaik, XIII vek, ezonarteks Crkve Hrista Spasitelja u polju, Konstantinopolj (Foto: Wikimedia Commons/World Imaging/CC BY-SA 3.0 DEED)

„Četiri dela u unutrašnjosti crkve simbolišu četiri osnovna pravca sveta. Unutrašnjost crkve predstavlja Vaseljenu. Oltar simbolizuje raj – koji se nalazi na istoku. Carska vrata svetilišta, u užem smislu reči, bila su nazvana i ‘Vratima raja’. Za vreme uskršnje nedelje, ova vrata ostaju otvorena tokom cele službe; značenje ovog običaja jasno je objašnjeno u uskršnjem kanonu: Hrist je ustao iz groba i otvorio nam vrata raja. Zapad, naprotiv, predstavlja područje mraka, žalosti, smrti, večnih boravišta mrtvih, koji iščekuju uskrsnuće tela i strašni sud. Sredina zdanja predstavlja Zemlju. Prema shvatanjima Kosme Indikopleusta, Zemlja je pravougaona i omeđena sa četiri zida nadvišena kupolom. Četiri dela unutrašnjosti crkve simbolišu četiri osnovna pravca sveta” (Hans Sedlmayr, Die Entstehung der Kuthedrale, str. 119). U svojstvu slike Vaseljene, vizantijska crkva istovremeno ovaploćuje i posvećuje svet.

Religiozna poezija i koral doživljavaju jedinstveni procvat s pesnikom i kompozitorom Romanom Melodom (VI vek). Najzad, važno je ukazati na ulogu đakona, koji posreduje između celebranta (sveštenik koji obavlja bogoluženje) i vernika. Đakon rukovodi molitvom, on je taj koji prisutnima označava glavne momente liturgije.

Ali najznačajniji izumi istočnog hrišćanstva bivaju ostvareni pre svega u teologiji i to, prvenstveno, u mističkoj teologiji. Doduše, struktura vizantijskog religijskog mišljenja prikrivala je, donekle, njenu „originalnost”. Jer svaki učitelj nastojao je da sačuva, zaštiti i odbrani doktrinu koju su mu predali sveti Oci. Teologija je bila neizmenljiva. Sve što je bilo novo spadalo je u jeresi: izrazi „novina” i „huljenje na Boga” bili su maltene sinonimi. Ova očigledna monotonija nastala ponavljanjem ideja koje su razradili Oci mogla je biti smatrana – a i smatrana je vekovima – znakom skleroze i jalovosti.

Međutim, osnovna ideja istočne teologije, naročito ideja o deifikaciji (theosis) čoveka, veoma je originalna, iako se oslanja na svetog Pavla, Jovanovo jevanđelje i druge biblijske tekstove. Istoznačnost spasenja i deifikacije potiče od tajne inkarnacije. Po Maksimu Ispovedniku, Bog je čoveka stvorio kadrim za božanski i bestelesni način razmnožavanja; polnost i smrt poledice su istočnog greha. Utelovljenje logosa učinilo je mogućim theosis, ali njega uvek sprovodi božja milost. Time se objašnjava značaj koji je istočna crkva pridavala unutarnjoj molitvi (koja se, docnije, pretvorila u „neprekidnu molitvu”), kontemplaciji i manastirskom životu. Deifikaciji prethodi, ili za njom sledi, doživljaj mističke svetlosti. Već kod pustinjskih Otaca, ekstaza se izražava svetlosnim fenomenima. Monasi „zrače svetlošću milosti”. Dok je usamljenik bio udubljen u molitvu, čitava njegova ćelija bila je obasjana. Isto predanje (molitva-mističko obasjanje – theosis) nalazimo, 1.000 godina docnije, kod isihasta sa Svete Gore. Rasprava koju je izazvala njihova tvrdnja – naime, da doživljavaju viđenje nestvorene svetlosti – dala je povoda velikom misliocu Grigoriju Palami (XIV vek) da u vezi sa tavorskom svetlošću razradi jednu mističku teologiju.

Kod istočne crkve, svedoci smo dveju komplementarnih, mada prividno suprotnih, težnji, koje, s vremenom, postaju sve izrazitije. S jedne strane, to je uloga i crkveni značaj zajednice vernika; a s druge, ogromni autoritet kaluđera asketa i onih posvećenih kontemplaciji. Dok će na Zapadu crkvena hijerarhija pokazati izvesnu uzdržanost prema kontemlativcima i misticima, ovi poslednji će, na Istoku, uživati veliki ugled kod vernika i crkvenih velikodostojnika.

Jedini istočni uticaj značajan za zapadnu teologiju jeste uticaj Dionisija (Pseudo-) Areopagita. Njegov pravi identitet i biografija nepoznati su. On je verovatno bio sirijski kaluđer iz V veka ali kako se verovalo da je bio savremenik svetog Pavla, uživao je skoro apostolski ugled. Areopagitova teologija inspirisala se neoplatonizmom i Grigorijem Niskim. Za Dionisija, vrhovno načelo – iako neizrecivo, apsolutno, i s onu stranu ličnosti a i bezličnog – ipak je povezano sa vidljivim svetom preko hijerarhije bića. Sveto Trojstvo je, pre svega, simbol najpotpunijeg sjedinjenja jednog i mnogostrukog. Dionisije na taj način zaobilazi monofizitizam a, u isti mah, i halkedonske formule. On ispituje objavljenja božanstva u Božanskim brojevima, a njihova ispoljavanja posredstvom anđeoskih redova u Nebeskoj hijerarhiji. Ali naročito mu je jedna mala rasprava, Mistička teologija, donela izvanredan ugled. Prvi put u istoriji hrišćanske mistike nalazimo izraze „božansko neznanje” i „nesaznajnost”, koji se odnose na uznošenje duše ka Bogu. Pseudo-Areopagit se poziva na „nadsuštastvenu svetlost božanskog mraka”, „mraka koji je s onu stranu svetlosti”; on odbacije svaki božanski atribut, „jer ništa istinitije nije tvrditi da je Bog život i dobrota nego da je vazduh ili kamen”. Dionisije time postavlja temelje za jednu negativnu (apofatičku) teologiju koja podseća na čuvenu upanišadsku formulu neti! neti!

Deizis, mozaik, 1261, gornja galerija Svete Sofije u Konstantinopolju (Foto: Deposit Photos)

Grigorije Niski je neke od ovih ideja izložio mnogo temeljnije i sistematičnije. Ali Dionisijev ugled mnogo je doprineo da one postanu popularne među kaluđerima. Veoma rano prevedena na latinski, dela Pseudo-Areopagita ponovo je u IX veku preveo irski redovnik Skot Erjugena; i upravo je preko te verzije Dionisije i bio poznat na Zapadu. Njegove ideje preuzeo je i produbio Maksim Ispovednik, „najuniverzalniji duh VII veka, a možda i poslednji originalni mislilac među teolozima vizantijske crkve”. (2) Maksim Ispovednik je, u obliku scholia, napisao komentar na Dionisijeve mističke rasprave koji je Erjugena takođe preveo. U stvari, taj zbornik – original zajedno sa objašnjenjima Maksima Ipovednika – čini Pseudo-Areopagitov tekst koji je izvršio uticaj na misao mnogih zapadnih mistika i teologa, od Bernara iz Klervoa, pa sve do Nikole Kuzanskog.

Obožavanje ikona

Uzroci duboke krize izazvane ikonoklazmom (VIII-IX vek) mnogostruki su: politički, socijalni i teološki. Poštujući zabranu objavljenu u Deset zapovesti, hrišćani iz prva dva veka nisu pravili slike. Ali, u istočnom carstvu, ova zabrana je zanemarivana počev od III veka, kad se na grobljima i u prostorijama gde su se okupljali vernici pojavila religiozna ikonografija (likovi i prizori inspirisani Biblijom). U IV i V veku sve je više slika i sve ih više obožavaju. Tokom ta dva veka, takođe, jasnije se oblikuju kritika i odbrana ikona. Glavni argumenti ikonofila bili su vaspitna funkcija (naročito za nepismene) i posvećujuća svojstva slika. Tek pred kraj VI i za vreme VII veka slike postaju predmet pobožne odanosti i kulta, kako u crkvama tako i po privatnim domovima. Ljudi su se molili, padali ničice pred ikonama, ljubili ih, nosili ih za vreme obrednih svečanosti. U tom periodu raste broj čudotvornih slika – izvora natprirodnih moći – koje su štitile gradove, dvorove, vojske.

Kao što zapaža Ernst Kicinger (Ernst Kitzinger), to verovanje u natprirodnu moć slika, koje pretpostavlja izvestan kontinuitet između slike i osobe koju ova predstavlja, najznačajnije je svojstvo kulta ikona u VI i VII veku. Ikona je produženje, posrednik samog božanstva.

Kult slika zvanično je zabranio Konstantin V, godine 726, a anatemisao ga je ikonoklastički sabor u Carigradu, 754, čije je glavno teološko obrazloženje bilo da se u glorifikaciji ikona krije obožavanje idola. Drugi ikonoklastički sabor, onaj iz 815, odbacio je kult slika u ime hristologije. Jer nemoguće je naslikati Hristov lik a ne podrazumevati prikazivanje božanske prirode (što predstavlja svetogrđe), ili ne odvajati njegove dve neodvojive prirode kako bi se naslikala samo ljudska (što predstavlja jeres). Dok je, naprotiv, euharistija istinska „slika” Hrista, jer je prožeta Svetim duhom; euharistija, nasuprot ikoni, poseduje, dakle u isti mah i božansku i materijalnu dimenziju.

Što se tiče ikonofilske teologije, najsistematičnija je ona koju su razradili Jovan Damaskin (675-749) i Teodor Studita (759-826). Oslanjajući se na Pseudo-Areopagita, oba autora podvlače jedinstvo duhovnog i materijalnog. „Kako možete, vi koji ste vidljivi”, piše Jovan Damaskin, „da obožavate ono što je nevidljivo?” Preterana „duhovnost” ikonoklasta svrstava ih zajedno sa drevnim gnosticima, koji su tvrdili da Hristovo telo nije fizičko, već nebesko. Usled inkarnacije, sličnost sa Bogom postala je vidljiva, te je time poništena starozavetna zabrana predstavljanja božanstva. Dakle, oni koji poriču da Hrist može biti predstavljen ikonom, samim tim poriču i postojanje inkarnacije. Međutim, oba naša autora pojašnjavaju da slika, suštinom i supstancijom, nije istovetna svom uzoru. Slika uspostavlja sličnost koja, odražavajući uzor, ipak zadržava i razliku u odnosu na njega. Sledstveno tome, ikonoklasti su krivi za svetogrđe ako euharistiju shvataju kao sliku; jer, pošto je suštinski i supstancijalno istovetna Hristu, euharistija i jeste Hristos, a ne njegova slika.

Sveti Jovan Damaskin i sveti Kozma Jerusalimski (Foto: Flickr/Aleksandar Z)

Što se tiče ikona svetaca, Jovan Damaskin piše: „Dok god žive, sveci su ispunjeni Svetim duhom, pa i posle smrti milost Svetog duha nikad nije daleko od njihovih duša, njihovih grobova i njihovih svetih slika”. Doduše, ikone se ne smeju obožavati na isti način na koji se obožava Bog. Ali one pripadaju istoj vrsti predmeta posvećenih prisustvom Isusa Hrista – kao što su, na primer, Nazaret, Golgota, drvo Raspeća. Ova mesta i ovi predmeti postali su „recipijenti božanske energije”, jer upravo preko njih Bog sprovodi naše spasenje. U današnje vreme, ikone zamenjuju čuda i druga dela Isusa Hrista koja su njegovi učenici imali povlasticu da vide i da im se dive.

Ukratko, kao što su relikvije omogućavale komunikaciju između neba i Zemlje, ikone su reaktualizovale čudesno illud tempus, kad su Isus, Bogorodica i sveti apostoli živeli među ljudima. Ako i nisu bile jednake po moći relikvijama, ikone se bar bile mnogo pristupačnije vernicima: nalazile su se u najskromnijim crkvama i kapelama, kao i u privatnim domovima. A povrh svega, posmatranje ikona otvaralo je pristup u jedan simbolički svet. Prema tome, slike su bile kadre da dopune i prodube religijsko obrazovanje nepismenih. (Tu ulogu ikonografija je zaista i imala kod seoskih populacija istočne Evrope).

Izvan političkih i socijalnih pobuda, ikonoklastička groznica promašila je cilj. S jedne strane, ikonoklasti su prenebregavali simboličku funkciju svetih slika, ili su je potiskivali; a s druge, mnogi ikonofili iskorišćavali su kult ikona za sopstvenu dobit, ili da bi obezbedili ugled, nadmoć i bogatstvo pojedinim crkvenim institucijama.

Vizantija i Rim

Razlike između zapadnih i istočnih crkava, očevidne već u IV veku, postaju određenije tokom sledećih vekova. Njihovi uzroci su mnogostruki: različite kulturne tradicije (grčko-istočne s jedne strane, rimsko-germanske s druge); uzajamno nepoznavanje ne samo jezika, već i odgovarajuće teološke literature; razilaženje u obredima i crkvenom životu (zabrana braka sveštenicima na Zapadu; upotreba beskvasnog hleba na Zapadu, a hleba s kvascem na Istoku; dodavanje vode vinu Euharistije na Zapadu, itd.). Papa Nikola protestuje protiv naglog unapređenja Fotija (jednog svetovnog lica) u rang patrijarha, „zaboravljajući” pri tom slučaj Ambrozija, koji je bio neposredno posvećen za milanskog biskupa. Neke rimske inicijative ne nailaze na dopadanje kod Vizantinaca; na primer, kada je, u VI veku, papa proglasio vrhovnu vlast crkve nad svetovnom vlašću; ili kad je, godine 800, objavio krunisanje Karla Velikog za rimskog cara, iako je ta titula i dalje pripadala vizantijskom caru.

Neki oblici razvoja kulta i crkvenih institucija daju istočnom hrišćanstvu samosvojnu fizionomiju. Videli smo kakav je značaj imalo obožavanje ikona u Vizantijskom carstvu kao i „kosmičko hrišćanstvo”, onakvo kakvo je doživelo seosko stanovništvo jugoistočne Evrope. Izvesnost da je čitava priroda bila iskupljena i posvećena raspećem i uskrsnućem opravdava veru u život i podstiče na izvestan religiozni optimizam. Treba imati u vidu i veliki značaj koji je istočna crkva pridavala svetoj tajni krizmanja – „pečatu dara Duha Svetog”. Ovaj obred sledi odmah iza krštenja i preobražava svakog laika (tj. člana laosa, „naroda”) u nosioca Duha Svetog; što, u isti mah, objašnjava i versku odgovornost svakog člana neke zajednice – i nezavisnost ovih zajednica, predvođenih biskupom i grupisanih u metropole. Dodajmo još jednu specifičnu crtu: izvesnost da je pravi hrišćanin u stanju da već na ovom svetu postigne divinaciju (theosis).

Do raskida je došlo dodavanjem reči filioque nikejsko-carigradskom Vjeruju; taj pasus sada se čita „Duh potiče od Oca i Sina”. Prva poznata pojava reči filioque datira od II toledskog koncila, sazvanog 589. da bi potvrdio preobraćanje kralja Rekareda iz arijanstva u katolicizam. Pobliže analizovana, ova dva oblika izražavaju dva specifična shvatanja božanstva. U zapadnom trinitarizmu, Duh Sveti predstavlja jemca božanskog jedinstva. Istočna Crkva, naprotiv, ističe činjenicu da je Bog Otac počelo, načelo i uzrok Trojstva.

Justinijan I, Bogorodica sa detetom i Konstantin Veliki, mozaik, 944, jugozapadni ulaz Svete Sofije u Konstantinopolju (Foto: dobrocinstvo.rs)

Prema nekim autorima, novo Vjeruju nametnuli su germanski carevi. „Uspostavljanjem karolinške dinastije raširila se na Zapadu upotreba reči filioque, što je uslovilo filiokvističku teologiju u pravom smislu reči. Radilo se o tome da se, protiv Vizantije, kojoj je do tada pripadao naziv hrišćanskog carstva, jedinog po definiciji, ozakoni utemeljenje jedne nove Države sa univerzalnim pretenzijama. Ali Vjeruju sa rečju filioque otpevan je u Rimu tek 1014. – na zahtev cara Henrika II (može se smatrati da ovaj datum označava početak šizme).

Međutim, odnosi između dve crkve nisu bili definitivno prekinuti. Godine 1053, papa Lav IX poslao je u Carigrad izaslanstvo koje je predvodio njegov glavni legat, kardinal Humbert, radi obnove crkvenih odnosa i pripreme saveza protiv Normana koji su upravo bili zauzeli južnu Italiju. Ali vizantijski patrijarh Mihajlo Kerularije pokazao se prilično uzdržan, odbijajući svaki ustupak. Petnaestog jula 1054, izaslanici su na glavni oltar Sv. Sofije položili odluku o ekskomunikaciji Kerularija, optužujući ga za deset jeresi, između ostalih i za to da je uklonio reč filioque iz Vjeruju i dozvoljavao brak sveštenika.

Posle tog prekida, neprijateljstvo zapadnjaka protiv Grka neprestano raste. Ali nepopravljivo se zbilo 1204. kad su vojske IV krstaškog rata napale i opljačkale Carigrad, uništavajući ikone i bacajući relikvije na đubre. Prema vizantijskom letopiscu Nikiti Honijatu, jedna prostitutka pevala je opscene pesme na patrijarhovom prestolu. Letopisac podseća da muslimani „nisu silovali naše žene (…), nisu dovodili žitelje do bede, nisu ih svlačili da bi ih gole provodili ulicama, nisu ih pekli na vatri (…). A eto kako su s nama postupali ti hrišćanski narodi koji se krste u ime Gospodnje i ispovedaju istu veru kao i mi”. Kao što smo već rekli, Balduin Flandrijski (Baudouin de Flandre) bio je proglašen za latinskog cara Vizantije, a Venecijanac Tomazo Morozini (Tommaso Morosini) za carigradskog patrijarha.

Grci nikada nisu zaboravili ovu tragičnu epizodu. Ipak, zbog turske opasnosti, pravoslavna crkva je 1261. nastavila crkvene pregovore sa Rimom; ona je uporno tražila sazivanje ekumenskog koncila da bi izgladila spor oko filioque i pripremila ujedinjenje. A vizantijski carevi, sa svoje strane – računajući na vojnu pomoć Zapada – bili su nestrpljivi da se ujedinjenje s Rimom ostvari. Pregovori su se odugovlačili više od jednog veka. I najzad, na koncilu u Firenci (1438-1439), predstavnici pravoslavlja, pod pritiskom cara, prihvatili su uslove Rima, ali narod i sveštenstvo smesta su to ujedinjenje stavili van snage. Uostalom, četiri godine kasnije, 1453. Turci su osvojili Carigrad i Vizantijsko carstvo je prestalo da postoji. Međutim, njegove duhovne strukture i dalje su postojale u istočnoj Evropi i Rusiji bar još tri veka. Bila je to, prema rečima rumunskog istoričara N. Jorge (N. Iorga), „Vizantija posle Vizantije”. To istočnjačko nasleđe omogućilo je polet „pučkog” hrišćanstva, koje je ne samo odolevalo beskonačnom teroru istorije, već je i stvorilo čitav jedan svet religioznih i umetničkih vrednosti čiji koreni dosežu čak do neolita.

Monasi isihasti

Već smo posredno ukazali na deifikaciju (theosis) (3) i na istaknute učitelje, Grigorija Niskog i Maksima Ispovednika, koji su sistematizovali ovu doktrinu o sjedinjenju s Bogom. U svom delu Mojsijev život, Grigorije iz Nise govori o „svetlosnom mraku”, u kome Mojsije „objavljuje da vidi Boga” (II, 163-64). Za Maksima Ispovednika, ovo viđenje Boga u mraku ostvaruje theosis; drugim rečima, vernik učestvuje u Bogu. Deifikacija je, znači, bezrazložan dar, ona predstavlja „čin svemogućeg Boga koji slobodno izlazi iz svoje transcendentnosti, ostajući, pri tom, suštinski nespoznatljiv” (Dž. Majendorf, Sveti Grigorije Palama i pravoslavna mistika). Simeon Novi Bogoslov (942-1022), jedini mistik istočne Crkve koji je govorio o sopstvenim iskustvima, opisuje sledećim rečima tajnu divinizacije: „Ti si mi, Gospode, dao da se ovaj ruševni hram – moje ljudsko telo – sjedini s tvojim svetim telom, da se moja krv pomeša sa tvojom, i ubuduće ja sam deo tvog tela proziran i prozračan.”

Kao što smo već rekli theosis predstavlja središnju doktrinu pravoslavne teologije. Dodajmo da je ona usko povezana sa spiritualnim doktrinama isihasta (od hesychya, „mir”), kaluđera koji žive u manastirima na Sinajskoj gori. Omiljena obredna praksa ovih kaluđera bila je „molitva srca” ili „Isusova molitva”. Trebalo je neumorno ponavljati kratki tekst „Gospode Isuse Hriste, sine božji, smiluj mi se”, razmišljati o njemu i „interiorizovati” ga. Počev od VI veka, isihazam se sa Sinajske gore širi na vizantijski svet. Jovan Lestvičnik (VI-VII vek), najznačajniji sinajski teolog, već je istakao važnost hesychya. Ali, tek je sa Nićiforom Usamljenikom (XIII vek) ovaj mistički pravac bio uveden u Svetoj Gori i u drugim manastirima. Nićifor ukazuje na to da je cilj duhovnog života da se putem svetih tajni dođe do svesti o „bogu skrivenom u srcu”; drugim rečima, da se duh (nous) spoji sa srcem, „božjim boravištem”. Ovo spajanje ostvaruje se „spuštanjem”, putem daha, duha u srce.

Nićifor pruža „prvo svedočanstvo, vremenski tačno određeno, o molitvi Isusu kombinovanoj sa respiratornom tehnikom” (Jean Gouillard, Petite Philocalie, str. 185). U svom traktatu O čuvanju srca, Nićifor detaljno izlaže ovu metodu. „I, kao što sam rekao, sedi, priberi svoj duh, uvuci ga u nozdrve – mislim svoj duh; to je put kojim se služi duh da bi sišao do srca. Potisni ga, primoraj ga da se spusti do srca zajedno sa udahnutim vazduhom. Kad se bude tamo našao doživećeš radost koja će uslediti. (…) Kao čovek koji vrativši se kući posle nekog odsustvovanja, ne može da zadrži radost što ponovo nalazi ženu i decu, tako i duh, spojivši se sa dušom, biva van sebe od radosti i neizrecive naslade. (…) Znaj, zatim, da dokle god je tvoj duh tu, ne treba ni ćutati, ni ostati dokon. Ali ne bavi se ničim drugim, ne misli ni na šta drugo, sem što ćeš uzvikivati: ‘Gospode Isuse Hriste, sine božji, smiluj mi se!’ Ne predahni ni časa, ni po koju cenu.” (4)

Manastir Simonopetra, Sveta Gora (Foto: Wikimedia Commons/Karayan74/CC BY-SA 4.0 DEED)

Još značajniji za razvoj isihazma u Svetoj Gori bio je Grigorije Sinaita (1255-1346). On ističe glavnu ulogu „sećanja na Boga” („Uvek se sećaj Gospoda, Boga svojega”; Deuteronom, 8:18) kako bi se stekla svest o milosti dobijenoj krštenjem, ali potom skrivenoj zbog grehova. Grigorije više voli pustinjačku usamljenost od monaškog zajedništva, jer mu se liturgijska molitva čini i suviše spoljašnjom da bi izazvala „sećanje na Boga”. Ali on skreće pažnju kaluđeru na opasnost od vizija koje izaziva uobrazilja. (5)

Zahvaljujući dobrim delom baš raspravi koju su pokrenuli isihasti, vizantijska teologija prestala je da bude „teologija ponavljanja, kao što je to bila još od IX veka”. Oko 1330, jedan Grk iz Kalabrije, Varlaam, došao je u Carigrad, stekao poverenje cara i posvetio se ujedinjenju crkve. Došavši u dodir sa nekoliko kaluđera isihasta, Varlaam je oštro kritikovao njihovu metodu i optužio ih za jeres, tačnije mesalijanstvo. (6) Jer isihasti su tvrdili da vide samog Boga; a direktno viđenje Boga je nemoguće telesnim očima. Među braniteljima isihazma daleko najviše se isticao Grigorije Palama. Rođen 1296, Palama je bio rukopoložen za sveštenika i, pošto je prethodno posvećen za solunskog arhiepiskopa, proveo je 20 godina u jednom manastiru Svete Gore. Odgovarajući Varlaamu u svojim Trijadama za odbranu svetih isihasta, Palama je u znatnoj meri obnovio pravoslavnu teologiju. Njegov glavni doprinos je u razlikovanju koje sprovodi između božanske suštine i „energija” putem kojih se Bog pokazuje i otkriva. „Božanska suština je nespoznatljiva, i da ne poseduje energiju koja se razlikuje od nje same, ona bi bila potpuno nepostojeća i predstavljala bi samo jedan vid duha.” Ta suština je „uzrok” svih energija; „svaka od njih, u stvari, predstavlja neko posebno božansko svojstvo, ali one ne zasnivaju različite stvarnosti, jer su sve te energije činovi jednog jedinstvenog živog Boga. (Ovu doktrinu o energijama potvrdili su vizantijski sabori 1341, 1347 i 1351.)

Što se tiče načina na koji božansku energiju vide isihasti, Palama se poziva na svetlost transfiguracije. Na Tavorskoj gori nije došlo do nekih promena u Hristu – već je do transformacije došlo u apostolima: oni su, uz pomoć božanske milosti, stekli sposobnost da vide Hrista onakav kakav je on doista bio, zaslepljujući u svojoj svetlosti. Tu sposobnost imao je Adam pre pada i ona će biti vraćena čoveku u eshatološkoj budućnosti. (7) S druge strane, razvijajući tradiciju egipatskih kaluđera, Palama tvrdi da je viđenje nestvorene svetlosti praćeno objektivnim zračenjem svetlosti iz sveca. „Onaj ko učestvuje u božanskoj energiji (…) i sam postaje, u neku ruku, svetlost; on je sjedinjen sa svetlošću, i u toj svetlosti on, pri punoj svesti, vidi sve ono što ostaje skriveno onima koji nisu dobili tu milost.”

Naime, posle inkarnacije, naša tela postala su „hramovi Svetog Duha koji je u nama” (Korinćanima poslanica prva, 6 : 19); „svetom tajnom euharistije, Hrist biva u nama. Kroz osobu Isusa Hrista, mi nosimo svetlost Oca” (Trijade, I, 2 § 2). To božansko prisustvo unutar našeg tela „preobražava telo i čineći ga duhovnim (…) tako da se čitav čovek pretvara u Duh” (Trijade, II, 2, 9). Ali ta „spiritualizacija” tela ne podrazumeva odvajanje od materije. Naprotiv, čovek u kontemplaciji, „ne odvajajući se ili ne bivajući odvojen od materije koja ga već od početka prati”, vodi, „kroz sebe, celokupno stvaranje Bogu”. Ovaj veliki teolog pobunio se protiv platonizma koji je, u XIV veku, za vreme „renesanse Paleologa”, fascinirao vizantijsku inteligenciju, čak i pojedine članove crkve. (8) Vraćajući se biblijskoj tradiciji, Palama ističe važnost svetih tajni, kroz koje je materija bila „transsupstancijalizovana”, a da pritom nije bila uništena.

Preobraženje, Andrej Rubljov, tempera na lipovoj dasci, 1405-1410, praznični red ikonostasa Blagoveštenskog sabora u moskovskom Kremlju (Foto: Wikimedia Commons/art-drawing.ru/Public domain)

Pobeda isihazma i Palamine teologije podstakla je obnovu sakramentalnog života i regeneraciju nekih crkvenih institucija. Isihazam se veoma brzo raširio u istočnoj Evropi, u rumunskim kneževinama, a prodro je i u Rusiju sve do Novgoroda. „Renesansa” helenizma, sa slavljenjem Platonove filozofije, nije bila dugog veka; drugim rečima, ni Vizantija ni pravoslavne zemlje nisu upoznale humanizam. Neki autori smatraju da zahvaljujući dvostrukoj Palaminoj pobedi – kako protiv Varlaamovog okamizma tako i protiv grčke filozofije – pravoslavlje nije prošlo ni kroz jedan reformistički pokret.

Dodajmo da je jedan od najsmelijih teologa posle Palame bio laik, Nikola Kavasila (1320-1371), visoki činovnik u vizantijskoj administraciji. Kavasila nije samo blistavo započeo jednu tradiciju koja se održala kod svih pravoslavnih naroda, već je laika smatrao višim od sveštenika; ovom poslednjem uzor je anđeoski život, dok laik predstavlja potpunog čoveka. Uostalom, Nikola Kavasila je pisao upravo za laike, kako bi postali svesni skrivene dimenzije svog hrišćanskog iskustva, prvenstveno tajne sakramenata.

 

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

(1) Monofiziti su smatrali da ako je Isus Hristos i bio sazdan „počev od dve prirode” (božanske i ljudske), u sjedinjenju je ostala samo jedna od njih: sledstveno tome, „jedna je priroda ovaploćenje reči”.

(2) H. C. Beck, navedeno kod Pelikan-a, str. 8. „Po svoj prilici jedini stvaralački mislilac tog veka” piše Verner Elert (Werner Elert); „istinski otac vizantijske teologije [Majerdorf (Mayerdorff)].

(3) Ideja zasnovana na rečima samog Hrista: „I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. Ja u njima i ti u meni, da budu sa svijem u jedno.” Jevanđelje po Jovanu, 17 : 22-23.

(4) O sličnosti sa jogističkim praksama i zikrom, vidi našu knjigu Joga, str. 72 i dalje.

(5) Majendorf ukazuje na to da je reč o „suštinskoj osobini mističke ortodoksne tradicije: uobrazilja u svim svojim hotimičnim ili nehotimičnim oblicima najopasniji je neprijatelj sjedinjenja s Bogom” (Sveti Grigorije Palama, str. 71).

(6) Za mesalijance, krajnji cilj vernika predstavljalo je ekstatično sjedinjenje sa Hristovim svetlosnim telom.

(7) Drugim rečima, opažaj Boga u njegovoj nestvorenoj Svetlosti povezan je sa savršenstvom prapočela i kraja, u preistorijskom raju i u eschaton koji će okončati Istoriju. Ali oni koji postaju dostojni Božjeg Kraljevstva već sada imaju viziju nestvorene Svetlosti, kao što su je imali apostoli na Tavorskoj gori. Up. M. Elijade, „Iskustva mistične svetlosti” (Mefistofeles i Androgin), str. 74 i sl.

(8) Up. D. J. Geanakoplos, Interaction of the „Sibling” Byzantine and Western Cultures, str. 21 i nap. 45. „Prihvatajući mišljenje isihastičkog učenjaka, vizantijska Crkva odlučno je okrenula leđa duhu renesanse” (Majendorf).

 

Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard

 

Izvor: Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, III, Prosveta, Beograd, 1991.

 

Naslovna fotografija: Saint Sava Church/Ana Maria Vargas

 

BONUS VIDEO:

Kultura, Filozofija
Pratite nas na YouTube-u