Uloga Tejlor Svift u američkoj revoluciji

Tejlor Svift je danas oličenje američke meke moći. Ova talentovana devojka može da nastavi da niže uspehe i bez Pentagona, Lenglija i Džoa Bajdena. Ali, mogu li oni bez nje?

Kada je časopis Tajm proglasio pop-pevačicu Tejlor Svift ličnošću godine 2023, srpska javnost je na to reagovala cinično. Sviftova je proglašena za „dimnu zavesu”, podignutu da se izbegne ono što je za bezmalo sve Srbe bilo očigledno – da je godinu dana nakon što se na naslovnici Tajma našao Vladimir Zelenski njegovo mesto trebalo da preuzme Vladimir Putin, koji je u toku godine izigrao sve projekcije i prognoze zapadnih medija, očuvavši i ojačavši rusku ekonomiju, povećavši međunarodni uticaj svoje zemlje i povrh svega izdržavši istovremeno ukrajinsku kontraofanzivu u Zaporoškoj oblasti i oružanu pobunu kod kuće.

To su klasični nedostaci najstarijeg naroda – skloni smo da se previše fokusiramo na velike teme i da ispustimo iz vida one male, svakodnevne, obične, o kojima bi svakako mogli više da nam kažu pripadnici naše (nažalost demografski malobrojnije) mlađe populacije. A za njih čast koja je upriličena Tejlor Svift nije bila nikakvo iznenađenje.

Naime, rezultati tridesettrogodišnje pevačice i kantautorke tokom 2023. god. bili su veoma upečatljivi i mogu se lako kvantifikovati. Njena turneja pod nazivom Eras (Eras) postala je globalni muzički događaj godine i predviđa se da će nakon završetka svih planiranih koncerata (a treba da se održi 151) biti prva u istoriji koja će zaraditi više od milijardu dolara  (dolar, doduše, jeste devalvirao, ali rezultat je i dalje impresivan). Film snimljen tokom turneje postao je najgledaniji koncertni film u istoriji, zaradivši preko deset puta više od novca uloženog u njegovu produkciju.

Pre nedelju dana, Sviftova je osvojila dva „Gremija” za svoj album Midnight (što joj je četvrti „Gremi” za najbolji album u karijeri) i najavila skori izlazak novog albuma  The Tortured Poets Department. Ona je globalno prepoznata kao komercijalni fenomen uporediv sa titanima popa kao što su Bitlsi, Majkl Džekson, Madona, ili Lejdi Gaga. Istovremeno, njene tekstove porede sa takvim velikanima kao što su Bob Dilan ili Pol Mekartni.

Lagane pop note o neuzvraćenim ljubavima na stranu, Sviftova nije bila u centru pažnje prethodnih meseci samo zbog (nespornog) muzičkog uspeha, već i zbog – politike. Odnos trenutno najveće globalne muzičke zvezde sa američkim društvom – čiju meku moć njene pesme danas propagiraju bolje od većine drugih kulturnih proizvoda Holivuda i kompanije – već godinama je u najmanju ruku nelagodan.

Pevačica je bila u ratu sa svojom bivšom izdavačkom kućom koja je „privatizovala” njene originalne snimke za prvih šest albuma, pa je odlučila da ih snimi ponovo uz dodatne materijale. Njeno ime se našlo u središtu kontroverzi oko distribucije tzv. „dipfejk pornografije” (pornografskih snimaka sa kompjuterski umetnutim licima poznatih ličnosti) preko društvene mreže Iks (bivši Tviter). Njena veza sa napadačem „Kanzas Siti Čifsa”, Travisom Kelsijem, bila je predmet beskrajnih tabloidnih ogovaranja, ali i politizacija (pojačani svojom glamuroznom novom navijačicom, Čifsi su pre nekoliko dana osvojili drugi Superboul zaredom).

Najzad, početkom 2024. godine po internetu su počele da bujaju teorije da bi „Tejlor Svift mogla da odluči predsedničke izbore u Americi”, što je pokrenulo lavinu teorija zavere koje tvrde da je bar deo njene dvadesetogodišnje umetničke karijere lukava „psihološka operacija” (psy-op) američke obaveštajne službe sa ciljem da se, valjda… obezbedi Džou Bajdenu drugi mandat na čelu SAD?!

Kec iz rukava

Jednostavna pretraga interneta pokazaće da nije reč o još jednoj od sumanutih teorija zavere kojima se na marginama društva bave dokoni opskuranti – „politički uticaj” Tejlor Svift prethodnih nedelja ozbiljno su razmatrali mejnstrim mediji poput Gardijana, Spektejtora, Figaroa, Njujork tajmsa, Ju-es-ej tudej i sl.

I ta razmatranja nisu bez osnova – Sviftova je učestvovala u kampanji mobilisanja omladine da se registruje za glasanje tokom 2023. godine (sa, doduše, skromnim uspehom od 35.000 registracija), a upravo se apolitična omladina (pre svega potkategorija „imućnih belih liberalnih žena” – AWFLs) često ističe kao potencijalni „kec iz rukava” za brodolomnu Bajdenovu administraciju.

Uvek spremne da podignu nogu kada se prekookeanski konj potkiva, oglasile su se i žabe iz Evropske unije, pa je tako potpredsednik Evropske komisije Margaritis Shinas pozvao pevačicu da „mobiliše omladinu da glasa” na narednim izborima. Za koga bi omladina mogla da glasa – valjda se podrazumeva.

Ovo nametljivo – i u očima objektivnog posmatrača nesumnjivo očajničko – hvatanje za slamku spasa izazvalo je predvidljivo tupave reakcije na drugoj strani američkog političkog spektra, okupljenoj oko televizijske mreže „Foks”. Teorija da je Tejlor Svift „pozicija Pentagona/Cije/Duboke države” odatle se proširila kao divlji požar, dodatno pojačan ogromnom pažnjom koju su joj posvetili mejnstrim levičarski mediji.

Tejlor Svift nastupa sa gitarom u Alijans parku u Sao Paulu, 24. novembar 2023. (Foto: John Shearer/Getty Images)

Ideja je da iza zvezdanog uspeha Amerikanke, navodno, stoje zadnje namere establišmenta, koji njenom prividno „desničarskom” ikonografijom „zavode belačku omladinu” da podržava levičarske agende. Ovu „maskirovku” potvrđuje i njena veza sa Travisom Kelsijem, pa su američki teoretičari zavere unapred najavljivali „nameštenu pobedu Čifsa” kako bi se „ojačao uticaj Sviftove u javnosti”.

Američki desničari su, naravno (i predvidljivo), iskoristili priliku da potegnu noževe na pevačicu i da je nasilno proglase za udarnu pesnicu Duboke države. Naravno, nije bilo teško pronaći potkrepljenje za takvu tezu, budući da je Sviftova u više navrata davala (doduše veoma rutinske i nedvosmisleno marketinške) izjave podrške i donacije pokretima za homoseksualna i „trans prava”. Istovremeno, ova ostrašćena desnica, opsednuta svojim kulturnim ratovima, potpuno je izgubila iz vida da kao ikona američke kulture

Tejlor Svift zapravo promoviše njihovu Ameriku – ne samo da je u pitanju upadljiva belkinja koja dolazi iz sveta kantri muzike, čije su pesme utemeljene u tradicionalnoj romantici i koja često tematizuje arhaičnu ikonografiju Amerikane, nego u poslednje vreme čak i živi potpuno kanonsku verziju američkog sna, navijajući sa tribina stadiona u Las Vegasu, sa čašom piva u ruci, za svog heteroseksualnog, belog dečka fudbalera.

Lezbijka, nacista, boginja

Priča postaje još zanimljivija kada se pogleda sa druge strane, budući da je odnos američkog politički korektnog i liberalnog mejnstrima prema trenutno najvećoj američkoj pop zvezdi takođe komplikovan. Pre nekih sedam godina, sama činjenica da Sviftova nije bila spremna da „stane u stroj” u frontu kulturne elite protiv Donalda Trampa bila je dovoljna da zauvek bude upisana na „spisak sumnjivih”.

Doduše, ne zovu je više „nacističkom ikonom” i „arijevskom boginjom” kao što su činili u to vreme, ali i dalje ne propuštaju priliku da dovedu u pitanje njenu iskrenost svaki put kada nastupi sa nekim politički korektnim stavom. Pritom su njeno ponašanje („rospija”), čestitost („promiskuitetna”) i izgled („previše bela”) rutinski predmet razmatranja u onim istim medijima koji se profilno bave promovisanjem osnaživanja žena, seksualnih sloboda i rasnog slepila.

Jedna od bizarnijih manifestacija ovog nezadovoljstva „konzervativnošću” Sviftinog imidža i muzike jeste druga teorija zavere u koju se upuštaju predstavnici leve strane političkog spektra, a to je da je pevačica „tajno lezbijka”, ali da „ne sme to da prizna zbog pritiska javnosti”.

Tejlor Svift u odeći boje LGBT zastave nastupa u Digniti Helt Sports parku u Karsonu, 1. jun 2019. (Foto: Chris Pizzello/Invision/AP Photo)

Pored očigledne apsurdnosti (ko to na američkoj estradi ispašta zbog homoseksualnih sklonosti?!) i potpunog odsustva bilo kakvih dokaza za ovu tvrdnju, ona svedoči o opsednutosti ove kulturne scene identitetskim politikama – do te mere, da se ni politička korektnost jedne pevačice ne može uzeti zdravo za gotovo, ako ona ne može bar imaginarno da se ugura u neku „manjinsku grupu”.

Bogata belkinja još nekako može da se podnese, ali ako je preko toga još i heteroseksualna, pa još ima belog dečka koji se bavi onim sportom koji voli patrijarhalna Amerika, crvene lampice same se pale. Crvene, crvene.

Sviftova je odličan primer na kome se vidi totalitarni karakter koji je američka kultura poprimila u poslednje vreme. Ako se donekle ne konformiraš normi, priredi ti se neki medijski „topli zec” koji treba da te „dovede u red”. Ako potpuno iskačeš iz koloseka (makar time što si zaista izuzetan), pravila više ne važe – i odjednom nisi zaštićen ni od mobinga, ni od mizoginije, ni od rasizma, ni od nasilne seksualizacije, rečju – niti od jednog zla protiv koga se američki levičari nominalno bore.

Klanje vola

Tejlor Svift je na taj način postala tačka preseka svih vektora sile koji vladaju na kulturnoj sceni zemlje koja i dalje predstavlja metropolu globalne kulture. Na prvi pogled, imamo istu pojavu koju smo mogli da gledamo decenijama, koja stoji u temelju američkog sna i na kojoj se zasniva američka meka moć: talentovana devojka iz malog grada svojim naročitim talentom i napornim radom uspeva da se uzdigne do zvezda i da zagospodari svetskom muzičkom scenom.

Sviftova je dokaz da mašina i dalje radi i da je Amerika i dalje u stanju da izbaci umetnike koji dolaze iz esencijalno američkog kulturnog konteksta, koji su u stanju da se nametnu kao svetski mejnstrim koristeći se esencijalno američkim muzičkim žanrovima i esencijalno američkom estetikom.

Istovremeno, ovaj put do zvezda nikada nije bio teži. Kada se uporedi sa američkom pop scenom 1970-ih, 1980-ih, pa i 1990-ih, Sviftova ostavlja utisak osrednjosti i već viđenog. Ili pre utisak nostalgije, izražene u estetskim vezama njenih pop pesama sa njihovim kantri izvorima i za njih karakterističnom konzervativnom ikonografijom, koja je u upadljivom raskoraku sa raskalašno devijantnim globalističkim mejnstrimom.

Ali čak i ako prihvatimo da je Sviftova nešto neponovljivo i izvanredno, Amerika je tu vrstu neponovljivosti i izvanrednosti pre 30 i 40 godina fabrički štancala na nedeljnom nivou. To u neku ruku i objašnjava uspeh njene najnovije turneje – nema konkurencije.

Tejlor Svift nastupa na Melbourne Cricket Ground u Melburnu, 16. februar 2024. (Foto: Graham Denholm/TAS24/Getty Images for TAS Rights Management)

Nemojte to pogrešno shvatiti – daleko od toga da Amerika nema velike muzičke zvezde. Ali one sve češće spadaju u jednu od dve kategorije – tradicionalnu, koja gubi svoju vezu sa mejnstrimom i na naše oči se pretvara u folklor (što je, uzgred budi rečeno, naziv Sviftinog osmog albuma iz 2020.), i progresivnu, koja u sve većoj meri gubi sposobnost da diktira globalne trendove na način na koji je američka muzička industrija to činila duže od pola veka. U oba slučaja, relevantnost američke kulture opada i da bi postigla iste rezultate kao nekad potrebno je neuporedivo više uloženog novca i napora.

A to nas vraća na temu famozne meke moći. Ako SAD danas imaju meku moć, ona je oličena u Tejlor Svift – koja peva o fatalnim ljubavima u malim američkim gradovima, koja živi američki san sa dečkom fudbalerom, koja, uostalom, i dalje opredmećuje globalnu ljubav prema plavokosim provincijalkama u farmerkama i sa gitarom oko vrata.

I šta američka javnost misli da je prirodno da se uradi sa ovom retkom cvećkom, praktično ugroženom vrstom? Da se „zakolje zbog kile mesa” – kako bi se obezbedio Džou Bajdenu još jedan predsednički mandat.

Srećom, ako Amerika posrće, to ne znači da njene zvezde gube osećaj za dobar biznis. Tejlor Svift je do sada pokazala zavidan talenat da prljave kampanje, klevete i ostrakizovanje pretvori u kapital, i po svoj prilici nije zainteresovana da sa konja svetske turneje pređe na magarca američke predizborne kampanje. Ona je talentovana devojka i može da nastavi da niže uspehe i bez Pentagona i Lenglija. Ali, mogu li oni bez nje?

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Natacha Pisarenko

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u