Prijateljska okupacija

Kad postoje okupatori, postoje i kolaboranti. Ko su naši kolaboranti? Da li su to, recimo, stranke i pojedinci koji se zalažu za priznanje secesije okupirane teritorije? Da li je saradnja s njima legitimna?

Posle mog prošlog članka aktivirana je tzv. Krizna grupa za odbranu Filipa Davida. Jedan od njenih članova, Basara, napisao je još jedan vickast tekst o meni, ovoga puta mi prilepivši da sam svojevremno radio za Miru Marković (sic!).

Basara je nekada – između psovanja i naklapanja – umeo da bude i duhovit. Za jednog književnika je, recimo, izmislio da mu je Udba ugradila prislušni uređaj u penis, pa zaboravila da ga izvadi, zbog čega ovaj pisac i dan danas aktivira alarme po prodavnicama.

Ali, Antonić i Mira Marković – to je toliko jadno da sam ostao bez teksta. Molim Kriznu grupu da sledeći put odredi nekog drugog – na primer, Kišjuhasa ili Žarka Koraća. Zar je moguće da sam spao na Basaru?!

Okupacija Kosova

No, da vidimo sad nešto važnije. Glavni odbor NDSS usvojio je Deklaraciju o Kosovu. U njoj su najvažnije prva (1) i poslednja (7) tačka. U prvoj se kaže da je „kosovska politika SNS i Aleksandra Vučića doživela potpuni slom”. Objašnjava se da Brisel 1 (2013) i 2 (2015), Francusko-nemački plan (februar 2023) i Ohridski sporazum (mart 2023), „predstavljaju uporišne i formalne tačke ove pogubne politike”.

Zato se u poslednjem paragrafu Deklaracije zahteva: „Srbija mora da proglasi okupaciju dela državne teritorije, dok svi relevantni međunarodni činioci ne budu uvažavali važeću i pravno obavezujuću Rezoluciju 1244 SBUN”. I još: „Činom proglašenja okupacije jasno će biti stavljeno do znanja svim subjektima međunarodnih odnosa da Srbija nikada neće prestati sa borbom za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti”.

Protest Srba u Severnoj Mitrovici, decembar 2022. (Foto: Erkin Keci/Anadolu Agency/Getty Images)

Odlično! Do sada su uglavnom intelektualci koristili izraz „okupacija” za status Kosova, ili pak da opišu kolonijalnu dominaciju Zapada u Srbiji: VrzićProrokovićVladimir DimitrijevićIgor IvanovićLompar (15-22) itd.

Ali, ovo je prvi put da jedna parlamentarna stranka traži da se proglasi okupacija Kosova. To je važan korak, jedino što treba videti – korak ka čemu?

Međuratno stanje

Kad imate okupaciju, imate i okupatora, ali se u Deklaraciji ne kaže ko je tačno okupator Kosova. To bi mogao da bude jedino NATO, a Kumanovski sporazum može se tumačiti kao naše formalizovanje NATO okupacije Kosmeta (mada se u sporazumu ne pominje NATO već KFOR).

Međutim, okupacija je privremeno međuratno stanje. „Međunarodno pravo ne propisuje način uspostavljanja okupacije, ali uređuje posledice okupacije:

  1. da bi okupacija nastala, neophodno je da je neprijatelj zauzeo teritoriju i da na njoj vrši vlast, i to nesmetano;
  2. da bi uopšte postojala okupacija, mora da prestane (vojni – S. A.) otpor vršenju vlasti okupatora, odnosno da okupator vrši vlast bez ozbiljnog osporavanja”.

S druge strane, status okupacije se prekida kada se obnove vojna dejstva – „u tom slučaju okupator prestaje da nesmetano vrši vlast i to područje postaje ponovo ‘vojište‘, odnosno ‘područje borbenih operacija‘”.

Vozilo KFOR-a u Severnoj Mitrovici (Foto: Pierre Crom/Getty Images)

Dakle, kada država – čiji je deo teritorije zaposednut – nije vojno poražena, okupacija je vrsta primirja. Prema izvesnim tumačenjima, Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova upravo je takvo „primirje”, a Rezolucija 1244 je „garant primene tog primirja”.

No, ako je tako, onda se Deklaracija zaustavila tamo gde tek treba da počne. Valja objasniti ne samo ko su okupatori Kosova – nego i kakav odnos treba da imamo prema okupatorima – kao i šta Srbija mora da uradi ne bi li okupacija prestala.

Jer, ukoliko je okupator NATO – a ne vidim ko bi drugi to mogao da bude – onda su okupatori i zemlje koje čine NATO. Mogu li se s okupatorima negovati partnerski odnosi? Može li se težiti ulasku u organizacije okupatora – kao što su Evropska unija, pa čak i NATO?

Takođe, kad postoje okupatori – postoje i kolaboranti. Ko su naši kolaboranti? Da li su to, recimo, stranke i pojedinci koji se zalažu za priznanje secesije okupirane teritorije? I da li s takvim strankama treba ulaziti u bilo kakve koalicije? Pa ako s njima sarađujemo, da li i mi onda zapravo postajemo deo sistema kolaboracije i okupacije?

Osetljivi detalji

Jednako, valjalo bi makar načelno objasniti na koji način zamišljamo prestanak okupacije. Da li se i kako pripremamo za oslobađanje okupirane teritorije? Da li i kako jačamo vojsku? Na koga računamo kao vojne saveznike? Da li spremamo javnost za buduću oružanu intervenciju? Da li čekamo raspad NATO, kao najpovoljniji trenutak – ili nešto drugo?

Razumljivo, neki osetljivi detalji nisu za deklaraciju. Ali, ne može baš ništa da se ne kaže o generalnoj političkoj i društvenoj strategiji koja treba da proizađe iz Deklaracije. Proglasiti okupaciju Kosova znači potpuno promeniti našu spoljnu, ali i unutrašnju politiku.

Jer, upravo su naši zapadni „prijatelji” istovremeno i naši okupatori. Već četvrt veka Srbi pate od kognitivne disonance – zapadnjaci su nam prijatelji, želimo da nas vole i prihvate, a baš ti, naši modernizacijski uzori, lome nam državu i otimaju ono što je naše.

Suštinska promena spoljne i unutrašnje politike nije laka – pogotovo ako podrazumeva napuštanje „evropskog” puta. Ona se ne može izvesti bez jasnog legitimiteta, odnosno bez konsultacija s narodom – bilo putem izbora, bilo preko referenduma.

Promena nije bez rizika

Istina, nije bilo referenduma ni kada je državna politika postala „EU nema alternativu”. Ipak, probriselske stranke imale su većinu u skupštini – mada su do nje pre dolazile veštim političkim inženjeringom – nego iskrenim predočavanjem biračima svih posledica koje, po srpski status Kosova, ima naš „evropski put”.

Ali, za suštinsku promenu naše politike neophodna je nesumnjiva saglasnost naroda. Jer, takva promena nikada nije bez rizika. Može li se do saglasnosti doći bez ozbiljne borbe sa širokim spektrom autokolonijalnih medija, tih pravih trovačnica našeg zdravog razuma? Možda bi i o tome autori Deklaracije mogli da kažu koju reč?

Takođe, Kumanovskim sporazumom (čl. 1, st. 2a) pristali smo na to da naša vojska ili policija „neće ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova bez prethodne izričite saglasnosti komandanta međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR)”. To praktično znači da svaki nepozvan „ulazak vojnih ili policijskih snaga Srbije na Kosovo podrazumeva objavu rata NATO paktu”.

Sukob kosovskih Srba sa pripadnicima tzv. kosovske policije i KFOR-a ispred zgrade opštine u Zvečanu, 29. maj 2023. (Foto: Profimedia)

Srećna je, međutim, okolnost ta što postoji i Rezolucija SB UN 1244 – koja nam jamči suverenitet nad Kosmetom – i koja je deo međunarodnog pravnog poretka. Upravo poštujući taj poredak, Srbija mora da se suzdržava od svake vojne intervencije na Kosovu. Ali, to nas ne sprečava da jasno i glasno tražimo da nam se vrati naša okupirana teritorija, i da odavde ode neželjena vojska tuđinaca. Sve po Rezoluciji 1244 i međunarodnom poretku.

Šef NDSS je i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bilo bi sjajno da nam – upravo sa stanovišta unutrašnjeg i međunarodnog prava – objasni ideju o proglašenju Kosova za okupiranu teritoriju. Ta ideja je suštinski važna, možda čak sudbonosna u nastupajućim vremenima, i ona zaslužuje pažljiv i ozbiljni tretman od strane svih aktera u našoj javnosti.

Pogotovo u trenutku kad izblajhani stranci i strankinje, u političkim katakombama Brisela i Strazbura, uveravaju naše glavešine kako će nam biti predivno čim budemo dali Kosovo za pomak od čitavog jednog sedišta u briselskoj čekaonici.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Ferdi Limani/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u