Povodom knjige „Zatamnjeni film” Božidara Zečevića, Beograd: Catena Mundi, 2023. i reči na tribini Matice Srpske „Savremeni čovek i savremeni svet” u Novom Sadu, 7. decembra 2023.
Otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji produženo dejstvuje u pogledu naših ogromnih dugova prema sopstvenoj istoriji. Ovaj i drugi prateći događaji, naročito u okvirima pokretne slike, pomogli su mnogima da shvate da je pola veka diktature Brozovog komunizma u HH veku nanelo nemerljivu štetu srpskom nacionalnom identitetu, koje se i danas teško uspostavlja i uglavnom jedva prepoznaje u javnom diskursu smišljenom da istinu zamagli ili zatamni.
Zatamnjenje, jedan čisto filmski postupak, označava zatvaranje dijafragme objektiva ili zatvaranje sektora u kameri ili laboratorijsko oslabljivanje kraja negativa sa ciljem smanjenja jačine svetlosti (u novom, digitalnom svetu, ovo zatamnjenje izvodi se daleko jednostavnije i efikasnije prostim povlačenjem fade out reglera do tačke potpunog mraka, koja se naziva nultom slikom: kad se prizor na ekranu elektronske kamere pretvori u ništa, tj. treperenje praznog polja). [1]
Takav snimateljski postupak ima i svoje metaforičko značenje. U kontekstu gotovo svih audiovizuelnih prizora snimljenih tokom Brozove vladavine zatvaranje dijafragme ili sektora, ili oslabljivanje ili gašenje do nultog stepena slike dosledno je primenjivano na celu srpsku nacionalnu istoriju do 1945, tj. dolaska komunista na vlast. Na filmu i docnije na televiziji druge Jugoslavije, gotovo sve što nam se do te godine događalo gašeno je naročitim pokretom reglera ili naročito deformisano, izvrnuto i iskrivljeno da je uverljivi utisak obmane, inače paradoks koji prati medijum filma od njegovog rođenja („film je jedinstvo čulne stvarnosti i čulne obmane” naučavao je dr Dušan Stojanović, vodeći naš teoretičar filma) doživljavao svoj kontinuirani uspon.
Bez obzira na povremene pokušaje promene, srpski i jugoslovenski film pratio je iskustva sovjetskih kolega, kojima je prethodno pošlo za rukom da slično počine sa prošlošću Rusije; sve do famoznog HH kongresa KPSS (1956), pa i kasnije. Dijafragme su toliko sužavane da su nekadašnji događaji dobili sasvim drugačiji vid: od Oktobra (1928) Ejzenštejna do Matilde (2017) Alekseja Učitelja (koji je i nomen i omen ovog doba). U carstvu filmske fikcije istorija je živela svoj nulti život.
Nijedan srpski vladar
U slici srpske prošlosti od početka nije bilo mesta za Stefana Nemanju – ni za jednog drugog srpskog vladara – a o Svetom Savi i tvorcima duhovne baštine da i ne govorimo. Iako je još u toku trijumfa sa Vukom Karadžićem (1987) najbolji srpski televizijski reditelj Đorđe Kadijević imao već gotov projekat o Svetom Savi, do snimanja ove sage nikada nije došlo.
„Ja sam Svetog Savu očekivao kao krunu svega što sam radio, jer ja sam još bio u punoj snazi, to su bile godine kad sam mogao da dam najviše, imao sam veliko iskustvo i punu fizičku i duhovnu kondiciju… Taman je televizija bila zvanično obelodanila, to je bilo rečeno sa ekrana, da Kadijević radi sledeći veliki projekat, seriju o Svetom Savi, a on mi je propao zbog izbijanja rata 1990-ih. Ja sam doživeo pravu katastrofu. Do tada sam imao normalan kontinuitet rada i određenu producentsku sigurnost koju sam navodno zaslužio svojim dosadašnjim radom. Naravno, da nije bilo onoga što je bilo, ja bih snimio tu seriju i to bi verovatno bilo nešto najbolje što sam ikada uradio. To je gubitak koji i danas osećam i izuzetno je bolan.
Smatram sebe nedovršenim, jer sam bio u idealnim godinama, pun iskustva, a imao sam svega 50 godina, znači, mogao sam napraviti ono najbolje što mogu, pogotovu što su mi sama materija, kao što je srednji vek i naročita ličnost Svetog Save bili izuzetni bliski, bliži nego Vuk… Ja sam Vuka snimao sa strašću, ali ja nikad nisam imao takav afinitet prema Vuku kao što imam, recimo, prema Svetom Savi. I to ne iz religijskih razloga nego iz čisto kulturoloških. Ja sam, dakle, bio rođen da snimim seriju o Svetom Savi… Odjednom se raspalo sve ono na čemu sam ja bazirao svoj dosadašnji rad” (Kadijević, 2017, 176-177). Tako su i otac srpske nacije i saga o rađanju srpske države odloženi za neka druga vremena (onda su došli petooktobarski Nemanjići i Mihićev Sveti Sava, kao surogati istorijske i kulturološke istine).
Sa dva ili tri izuzetka (možemo ih nabrojati na prste jedne ruke), srpska državnost počinjala je od 1804, tj. od Prvog srpskog ustanka i ta slika stvarana je do današnjeg dana, bez obzira na istoriografiju koja se razvijala sopstvenim putem, u akademskim ili kabinetskim uslovima. U celoj istoriji našeg igranog filma snimljen je jedan jedini film o vremenu rađanja srpske državnosti iz meteža ustaničke rebelije i bune protiv dahija (koje ni same nisu bili pravi Turci, kao što je nedavno lucidno primetio Kusturica).
Ovaj igrani film, Pesma sa Kumbare, snimio je 1955. unuk Stojana Novakovića, predsednika srpske Kraljevske vlade i Srpske kraljevske akademije Radoš Novaković (1915-1979), tada ugledni komunist i od 1944. začetnik „novijeg srpskog filma”. I to je do dana današnjeg jedini srpski film o Prvom srpskom ustanku. Film je napao na pasja preskakala skojevski doajen Vicko Raspor („Karađoz iz Karađorđevog vremena”, Raspor, 1988:113) i ubrzo je sklonjen sa repertoara, ali samog Radoša, kao zvaničnog osnivača Brozove kinematografije (a valjda i zbog pedigrea), niko nije dirao. Činjenica je, međutim, da je sa Kumbarom počeo Radošev dugi rastanak od srpskog filma.
Zahvaljujući javnom interesu i podršci, koju su pametno iskoristili Vitezović i Kadijević u klasičnoj televizijskoj sagi Vuk Karadžić (inače, jedinom našem audiovizuelnom proizvodu ikada nagrađenom glavnom nagradom za TV seriju na nekom svetskom festivalu – Gran pri Evrope u Rimu, 1987), plus Kadijevićeva televizijska Karađorđeva smrt (jedan od 10 najboljih TV filmova ikada snimljenih kod nas, 1983) za Srpsku revoluciju 1804. kao, uostalom i za sve druge faze dugog kretanja između klanja i oranja, kako Milorad Ekmečić metaforički čita srpsku istoriju, filmska slika ostaje i dalje potpuno zatamnjena. „Srbi 1992. nisu izgubili samo svoju državu nego i svoju istoriju kroz koju je ona stvarana. Budućnost gledamo kroz tamu” (Ekmečić, 2019, 555).
Kako da objasnimo ovu činjenicu?
Najveći srpski i jugoslovenski glumac Velimir Bata Živojinović započeo je u filmu Pesma sa Kumbare svoju fascinantnu karijeru naoko sasvim beznačajnom ulogom „Velje iz Belog Potoka”, koja nije ni postojala u scenariju i koju je Novaković dopisao na samom snimanju. Bata je strpljivo podnosio peckanje posle premijere Kumbare: „Bato, neviđen si u ovom filmu”. Ali dogodilo se tada nešto što je prelomilo ne samo Batin nego i život cele kinematografije. Reditelj Branko Baletić seća se: „Nisam mogao da se otmem ovom licu i od tada pamtim Batino ime. Mislio sam da je to neki već čuveni, veliki glumac” (Zečević, 2018:53). To što Baletić nije mogao da se otme ovom licu svedoči o projavi jedinstvene „filmogenije”, jednog tajnovitog i moćnog svojstva čisto kinematorafske naravi, kojim je raspolagao Živojinović više nego iko drugi.
U narednih 30 i više godina ova osobina uticala je na stvaranje novog, vodećeg žanra naše kinematografije – partizanskog filma – za koga je istaknuti kritičar Ranko Munitić tvrdio da je unikat u svetskim okvirima i zapravo „kristalizovana svest, savest i podsvest jugoslovenske kinematografije” (Munitić, 2005: 268). Ovo nije bila nikakva ideološka mantra, već ozbiljna teza. Munitić pronalazi i sažima izvor i utok prvog i jedinog autentičnog jugoslovenskog žanra – kakav je da je – koji potiče od istog onog Jungovog i Levi-Brilovog kolektivnog nesvesnog kome se obraćamo u tumačenju filmogenije Bate Živojinovića (isto, 75-76).
Ako arhetipsko tkanje (kao što je slučaj u vesternu, melodrami i hororu) leži u osnovi fenomena žanra, a sva je prilika da je tako, onda se n toj osnovi stvarao jedini izvorni jugoslovenski filmski doprinos. U gotovo stotinu igranih filmova ikona partizanskog filma, arhetip koji je otelotvorio Bata kao mitski Valter, stoji i sada kao znamenje jedne kinematografije, dominanta na referencijalnom ekranu druge polovine HH veka. Ovde sam potpuno svestan da je u pitanju bilo stvaranje kolektivnog mita o „najvećem sinu naših naroda narodnosti” – koje je on sam (taj sin) iz sve snage podržavao i nametao – dakle jedna sveobuhvatna i obavezujuća opsena, vremenom pretvorena u državnu tekovinu. Tito je ujarmio ceo život jugoslovenske države u svoje ogromno luksuzno vozilo.
Sličan utisak je Dobrica Ćosić sažeo u svojoj poslednjoj knjizi, nakon dugogodišnjeg promišljanja: „Tito je istoriju komunističkog pokreta pretvorio u istoriju naroda, a istoriju države u svoju biografiju. On je prema svojim ambicijama i za svoje ciljeve menjao istoriju” (Ćosić, 2023:290). Ako je tako, onda je to, pre svega, važilo za film, kojim je Broz bio opsednut. Mitski Valter i dalje živi, zahvaljujući dugom veku kinematografa. Sve ostalo na njegovom ekranu ostaje u tami ili senkama. Sve ono što ovde opisujemo potiče iz te opsene. Broz već 40 i kusur godina nije među živima, ali film ga u svemu pamti. Sa nama mora da nešto debelo nije u redu kad još nismo u stanju da ga upokojimo. A bez toga ne možemo ni koraka dalje.
Jer, „Maršal Tito snosi moralnu odgovornost za slom jugoslovenske zajednice, države koju je sam stvorio” piše akademik Milorad Ekmečić. „Ostao je ‘veliki čovek bez dela’ kako ga je ocenio pesnik Matija Bećković. Veliki čovek, kao što su bili veliki operski pevači pre pronalaska gramofona. Najznačajnija improvizacija koju je u životu ostvario bilo je rezanje grane na kojoj je sam sedeo.” (Ekmečić, 2018:69)
Tajna ispiranja mozga
Sada je vreme da se zapitamo: zašto je „Velja iz Belog Potoka” nestao bestraga da bi ustupio mesto Valteru? Zašto se jedan tako autentičan i filmogeničan lik iz naroda, vezan za njegove duboke korene, prometnuo u ideološki kliše broznog doba? Šta bi bilo da Prvi srpski ustanak nije zamenjen propisanom, državnom komunističom obmanom? Drugim rečima: zašto je istorija ustupila mesto pseudoistorijskim igrokazima bez kraja i konca? Odgovor već znamo: zato što je to bio projekat samog Valtera – kako je glasilo Brozovo kodirano ime u Kominterni – pred kojim je sve drugo imalo da nestane. Izmišljanje i uvođenje u tradiciju novog mitološkog heroja bio je pravi razlog i glavno objašnjenje ovog žanra, čemu je služila cela jedna zemlja, svi njeni ljudski i materijalni resursi, a naročito film.
Pitanje i dalje glasi: Broz je davno pokojni, zašto se ova mitologija i danas obnavlja po svaku cenu ad nauseam? Svako malo se na Javnom servisu Srbije pojavi neki filmski Valter da bi utvrdio isto gradivo. Zato je tajna ideološkog ispiranja mozga u horskom ritualnom ponavljanju? Kakav je smisao ovog današnjeg? Degradacija svega istorijskog, izvornog i nacionalnog: uporno i suludo održavanje u životu starog avnojskog vampira koga nikako da upokojimo.
Na drugom mestu pisali smo o Maršu na Drinu (1964) Žike Mitrovića, donedavno jedinom našem igranom filmu na temu srpskih pobeda u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. Što je to još uvek jedini pošten film u ovoj oblasti – krivicu snosi taj isti štabsgefrajter 42. domobranske („vražje”) divizije, koji je sve srpske filmove o Velikom ratu jednostavno unapred zabranio, napisavši na margini projekta Kolubarske bitke „Ovo je opasno! Ne snimati!”, što imalo zakonsku važnost u celom periodu Titove vladavine.
Filmovi nastali posle njegove smrti: Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića (2009), Zaspanka za vojnike Predraga Antonijevića (2018) i Kralj Petar Prvi Karađorđević Lazara i Petra Ristovskog (2018) bolje je da nikad nisu ni snimljeni o čemu smo u ovoj knjizi i drugde opširnije pisali, jer pokazuju da je neprijateljska politika prema srpskoj golgoti u Velikom ratu i ovde umešala svoje prste i da zatamnjenje srpske istorije još traje – bez obzira što Broza više nema među živima. A da ga ima u iskrivljenoj svesti pokazuju hvalospevi Javnog servisa Srbije (RTS) i svečarske apologije Titove strahovlade, snimljene nedavno o našem zajedničkom trošku (čime smo se, takođe, podrobnije pozabavili).
Pitamo se dalje, pet godina posle traume, da li je iko odgovarao za ne samo finansijski i produkcioni, nego nacionalni debakl tv serije Nemanjići – rađanje kraljevine (2018)? Još nema odgovora. Za sve to vreme, najbolji naši reditelji, nosioci najviših domaćih i međunarodnih priznanja sedeli su besposleni i isticalo im je dragoceno vreme. Iako država pomaže ovakva preduzeća značajnim sredstvima, njena agencija za pokretnu sliku – Filmski centar Srbije – još nema ni blagu ideju, a kamoli strategiju šta i kako sa tim parama. Istina, raspisuju se novi konkursi za „filmove sa nacionalnom temom”. Ali iz rezultata vidimo da je sve još u stadijumu Alajbegove slame na koju se opet merače i ala i vrana. A bude li kao do sada – spremaju nam se nove nevolje. Konkurisaće opet i upropastitelji svih dosadašnjih „nacionalnih tema” pretplaćeni na državne fondove, ponovo će u komisijama sedeti žuti eksperti za neutralisanje i odlaganje ili zatamnjenje svega srpskog, pa će se nacionalni identitet – kao i do sada – uspešno održavati u stadijumu nulte slike.
Objava rata nauci
Odakle sve to? Naš najveći istoričar modernog doba, Milorad Ekmečić, još deceniju pre nego što se dogodio polom koji ovde opisujemo, dao je katarzičan odgovor u svojoj reči na dodeli nagrade „Pečat vremena”, na samom vrhuncu jedne velike karijere:
„Ovo je doba kada je objavljen rat istorijskoj nauci. Odasvud čujemo povike da ne gledamo u prošlost nego napred u ono što dolazi… Danas cvetaju teorije da ne postoji istorijska metodologija po kojoj je istraživanje istorije nauka. Učili smo se pravilima da istraživanje koje ima metode – jeste nauka, a ono koje ih nema – nije. Nauka radi po metodama, a ona što to nije – po uputama. Nisam podlegao autoritetu ni Jovana Skerlića da ne postoji istorijska metodologija ‘i da je to uvek stvar zdravog razuma’. To niko ne poriče, jer bi se istorija inače pisala u ludnicama… U zdravom razumu istoričara su sačuvani svi nalozi iz istorijske metodologije – nema istorije bez izvora čija autentičnost nije dokazana. Svi zdravorazumci ponavljaju naloge istorijske metodologije, bez obzira na to da li su oni toga svesni ili ne.” (Ekmečić, 2011, 2018: 156-157)
Otud, dakle, neprestani nasrtaj serije pokretnih slika na činjenice srpske prošlosti, otud ovaj već zastrašujući pseudoistorijski film, ovo veliko zatamnjenje u vremenu kada nam je čitanje svetla potrebnije nego ikada.
Početak 2018. godine obeležio je žestok sudar pokretnih slika sa istorijskim činjenicama u dvema televizijskim serijama najvećih ambicija i planiranih dometa, obema u produkciji Javnog servisa Srbije (RTS). Obe su ispod svih standarda umetničke produkcije i to je ono čime se u ovoj knjizi naročito bavimo. Gotovo u istom času gledali smo iskrivljenu sliku života Beograda u periodu između dva rata u seriji Senke nad Balkanom, kad i niz nasrtaja na srednjevekovne tekovine srpske države u seriji Nemanjići – rađanje kraljevine tako da je postalo jasno da obe serije – bez obzira na razlike u tematici i ikonografiji – potiču iz iste kuhinje i da su obe snimljene sa ciljem da degradiraju srpsku prošlost.
Poznata kuhinja
Ova kuhinja je drugosrbijanska ili „samoponištavajuća” i sastoji se u upornom negiranju srpske istorijske vertikale i ismevanju njenih istočnika. Ti nasrtaji deo su hibridnog rata protiv Srbije, koji je započet 1990-ih godina i još traje – naročito unutar granica države – u dejstvu pete i naročito „šeste kolone” samoproglašenih srpskih „elita”, usmerenih protiv svega što je srpsko i narodno. Televizija i film su glavna oružja u rukama ovih kolona, duboko usađenih u upravljačke mehanizme još u doba postpetooktobarske vlasti i dodatno utvrđenih u novijem vremenu. Može se slobodni reći da dan-danas ova duboka država nigde nije tako jaka kao u medijima i na državnoj televiziji!
Budući da je srpsko stanovište, na drugoj strani, ukorenjeno u nacionalnoj istoriji – jasno je zašto su se i novija i starija srpska prošlost našle prve na udaru medija duboke države, bez ostatka podređenih neoliberalnom modelu i njemu saobraznoj političkoj korektnosti. Srpska prošlost je dozvoljena samo ako je zločinačka i remetilačka, a time ujedno i osuđena na nestajanje. Srpska prošlost? Nije li sve o tome rekao akademik Milorad Ekmečić u citiranoj besedi: „Kadgod je u prošlosti kakav gestapovski komesar uzviknuo da nema Srba, dobra polovina beogradskih intelektalaca bi povikala da je zaista tako. Lako je u Beogradu, narodu razorene istorije vikati: ‘Okanite se prošlosti!’ Tu tuđe nevladine organizacije stalno nameću svoju prvu reč u javnom mnjenju i kulturi” (Ekmečić, na istom mestu).
Srpska prestonica u Senkama nad Balkanom je pijana balkanska krčma, palanka ne filosofije nego pandurske palije, kojom vladaju srbijanski generali-pederi, horde ubica, razbojnika, zločinaca, secikesa, narkomana i kurvi. Gledali smo strašnu kućerinu strave na čijem je krovu sedeo srpsko kralj sa svojom kajmakčalanskom bratijom, pervertitima, satanistima i žandarčinama. Ovako nešto nije moglo biti snmljeno ni u najcrnje doba titoizma, ne zbog ideoloških razloga – opisana slika propale Srbije bila bi tada jedva dočekana – nego zbog javne sablazni i nesnosne količine psovki, prostakluka i ogavnih prizora koje sadrži.
Brozova jugoslovenska nomenklatura imala je ipak nekakve mere i javnih obzira. Današnji ideološki mentor i naručilac ovakvih splačina nema nikakvog zazora kada je u pitanju srpska tradicija. Sve što je srpsko mora biti brutalno zgaženo! Srbi nemaju nikakve tradicije, osim krvavih košmara koje su izazivali svojom zverskom prirodom. I zato su uvek krivi i zaslužuju svaku osudu. I zato se projekti kao Senke nad Balkanom ne alimentiraju samo iz stranih fondova – njih ima i vrlo su darežljivi – nego najviše od onih koji upravljaju parama srpskih poreskih obveznika.
Naročita figura ove antisrpske groteske bila je otvorena i besramna rusofobija – takođe predviđena soroševskom agendom – a ovaj ceh platila je časna i ugledna zajednica ruskih beloemigranata, predvođena legendarnim baronom Vrangelom, Voždom pravoslavne Rusije, koja je između dva rata živela u Beogradu i dala mu sve što je imala. Bjelogrlićeva serija je od ovih intelektualaca, naučnika i umetnika napravila odvratnu narko-mafiju, nalik na one senke koje danas vladaju Balkanom. Sve je to bila infamna, rusofobna laž, lišena svakog osnova u istoriji. Kada smo to dokazali – duboka država je uzvratila: „Šta je istorija? Istorija nam uopšte nije potrebna”.
Glavni urednik onog neoliberalnog nedeljnika – koji je bez ikakvog zazora lobirao za Senke nad Balkanom – napisao je tada: „Uopšte nisam shvatio šta je tema oko istorijskih činjenica… Mi smo seriju gurali maksimalno, što zbog Bjele, što zbog toga što je i za nas korisno (prim. autora, podvukao B.Z.). Priče o negativnom prikazivanju Rusa (?!) i izvrtanju istorijskih činjenica (?!) nisam ni pratio. Mene je bunilo kad neko uopšte pokreće tu temu”. Neviđena bahatost: zašto su istorijske činjenice uopšte tema? Ako mi odlučimo da nam te činjenice ne trebaju – neće ih ni biti! Takav je sada stav ideološkog sponzora ispod Fukujaminog šešira, koji nosi glavni glumac i autor Senki nad Balkanom, zlo lice Srbije ili utvara njenog demonskog dvojnika.
Politika ispred istorije
Još se bruka oko Senki nad Balkanom nije stišala, a izvršen je novi atak na srpsku istoriju: u novogodišnjoj noći 2018. emitovana je prva epizoda TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine, što je izazvalo lavinu narodnog protesta upravo zbog izvrtanja slike o Nemanjićima i celoj srednjevekovnoj srpskoj istoriji. „Pilot epizoda nas je posramila. Promašen je duh vremena”, sažeo je ovaj utisak istoričar dr Predrag Marković. On se zatim založio za odgovornu i stručnu recenziju „red po red” ovakvih projekata – koja je u oba slučaja izostala – a koju bi ponovo trebalo uvesti kao obaveznu u nacionalnim produkcijama ove vrste (Večernje novosti, 5. januar 2018).
Puna dva meseca trajala je svenarodna polemika oko Nemanjića, koji nisu skinuti sa programa – kako je sugerisao Programski savet samog Javnog servisa Srbije (RTS) – nego su nastavili da iritiraju najširi auditorijum sve težim promašajima. A kako je sve počelo? Dva ideološka komesara druge Srbije – Goran Marković i Milan Vlajčić – odabrala su, na nameštenom televizijskom konkursu baš ovaj projekat, jer je još u početku bilo jasno da on predstavlja desakralizaciju i banalizaciju srpske srednjevekovne države, čime se ista izmešta iz svog istorijskog konteksta i omalovažava.
Pokušaj da se u prvim epizodama svetorodni Nemanjići prikažu kao poludivlje poglavice lokalnog značaja i karaktera, koji žive u bednim brvnarama u nekoj dubokoj balkanskoj šumi i odande uznemiravaju evropske zemlje, u potpunosti je odgovarao inženjeringu srpske prošlosti koju je želela da stvori i još stvara duboka država. Ta slika bila je u potpunosti neistorična, iskrivljavala je duh vremena i u krajnjoj liniji delovala kao parodija nemanjićke baštine. „Nemanjin dvor nije bio šumska vikendica već ozbiljna državna instutucija”, odmah je reagovao prof. dr Siniša Mišić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i koautor studije „Srbija 1217”, objavljene povodom osam vekova otkako je Stefan Nemaljić postao srpski „prvovenčani” kralj. Među prvima i najpozvanijima u struci, prof. Mišić alarmirao je srpsku javnost:
„Istorijski filmovi ne mogu umetničkom slobodom da pravdaju izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije, a glavni nedostatak serije Nemanjići – rađanje kraljevine jeste nepoznavanje ili namerno izvrtanje važnijih istorijskih činjenica”, istakao je profesor Mišić. Pošto je Javni servis Srbije (RTS) pripremao igranu seriju nacionalnih razmera posvećenu obeležavanju ovog događaja bilo je logično da se za stručnu pomoć obrati upravo naučnicima – specijalistima za ovu oblast. Ne, RTS je imao svoje pisce srpske istorije, od kojih glavni scenarist nikada u svojoj karijeri nije zavirio u prošlost srpskog naroda.
U pripremi Nemanjića, Javni servis Srbije nikada nije tražio stručnu pomoć nijedne nacionalne instutucije… Nacionalna televizija, odnosno kreatori serije su odabrali naučne saradnike sami, po nekim privatnim vezama, ali izgleda da ni njih nisu slušali. Umetnička sloboda nije uopšte sporna, upravo pomoću nje igrani film ili serija moraju da dočaraju duh vremena, što je u ovom slučaju potpuno promašeno. Veoma je opasan uticaj ovakve popularizacije istorije. Zato je velika šteta ovako netačno interpretiranje Nemanje i njegovog doba!”, podvukao je Mišić. (Večernje novosti, 6. januar 2018).
U suštini, Javni servis Srbije je samo ponovio isti tip predprodukcije ranije primenjen u Senkama nad Balkanom: „autorski tim” bira i imenuje svoje „eksperte”, koji zatvaraju narativ serije prema unapred zadatom modelu. Taj model je prevashodno ideološki i „politički korektan” koliko to utvrde komesari duboke države i krajnji mu je cilj promena svesti, tj. degradiranje svakog srpskog stanovišta. U seriji autorskih tekstova u Pečatu (2018. i 2019) i drugde izneo sam i analizirao konkretne primere ne samo ovog degradiranja na filmu i televiziji, nego i poništavanja istorije uopšte.
To je ono što najviše zabrinjava: u cilju izvrtanja činjenica i promocije neoliberalnih i antisrpskih stavova proklamuje se teza o fikciji koja je nadređena istoriji. „Politika ide ispred istorije” kaže nedavno u Pečatu Aleksis Trud. „Istorija može u potpunosti da se izbriše”. A to znači: kad hoću da plasiram svoje današnje političke stavove o prošlosti – isključujem istoriju i pozivam se na umetničku slobodu da činjenice koje su fait accompli po svom nahođenju poništavam, menjam, preinačujem ili – izmišljam! Tako mogu da spinujem živote ljudi koji su zaista postojali i događaje koji su se stvarno desili, usađujući u njih ono šta ja danas nalazim za shodno ili što neko od mene traži. To je najšira definicija silovanja istorije koja se nikada nije ispoljila tako otvoreno i drsko kao u Srbiji leta 2018. U odsustvu svakog skrupula vrši se nasilje nad svešću o srpskoj prošlosti. Na to upozoravaju istoričari, a alarm prof. Mišića važi za sve – a naročito za državu koja finansira i podržava ovakvu „umetnost”: umetničkom slobodom ne može se pravdati izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije!
Tačka. Zatvoren navod.
Plima laži
Dvadeset i više vekova stvaranja evropske civilzacije obeležili su izvesni obziri pred istorijom, poštovanje nespornih izvornika prošlosti i istorijskih tekovina naroda i država. Sramno je da danas na to moram da podsećam odgovorne u zemlji Srbiji koji bi da sve to izbrišu jednim potezom i uvedu nasilje nad svešću kao vladajući princip. Sramno je što srpski intelektualci i umetnici ćute pred ovim silovanjem. Mnogi će reći: pred plimom laži, koja nam se svakodnevno servira kao stvarnost, ko će još da vodi računa o iskrivljavanju istorije? To je, nažalost, tačno. Ali ne treba zaboraviti ni da ako se prećuti prošlost – obmane brže postaju sadašnjost! U to smo se uverili na kraju teške i lažljive 2018. godine i o tome pisali u više navrata: silovanje prošlosti preobratilo se u silovanje sadašnje Srbije.
Uveče 24. novembra 2018. – a taj datum vredi zapamtiti – na Festivalu autorskog filma (FAF) konačno je održana beogradska premijera filma Teret Ognjena Glavonića, koju je šest meseci spremala duboka država i postarala se da ništa ne prepusti slučaju. Sala Kombank arene je do poslednjeg mesta bila ispunjena klakom obožavalaca ovog filma i svim mogućim perjanicama druge Srbije, koji su svaki čas priređivali ovacije na zadatim mestima zapaljivog govora predsednika festivala Srdana Golubovića, koji je Teret izdvojio od svih drugih filmova festivala i obećao mu glavnu nagradu (koju mu je, na kraju, i uručio).
Tom prilikom predsednik FAF-a je, između ostalog, izjavio (parafraziram, budući da ovaj govor nigde nije objavljen): „Ognjen Glavonjić je hrabro ispričao priču koja prati jedan od najmračnijih događaja u novojoj istoriji Srbije”. Uzima se, naime, kao svršena stvar da je Srbija počinila ratne zločine na Kosovu i Metohiji i da ih je posle prikrivala, razvozeći leševe kamionima kakav je onaj koji se vidi u filmu. Nataša Kandić – čiji je fond finansirao ovaj film – ovo nije uspela da dokaže u Hagu, ali je nastavila da ispreda mitove o srpskim ratnim zločinima i zahteva (zajedno sa Glavonjićem i kompanijom, koja se pretvorila u međunarodno preduzeće za politički marketing) da se Srbija suoči sa masakrima koje nije izvršila, koje niko nikada nije dokazao niti se u samom Teretu od toga išta može videti. Svejedno, Srbi se i dalje optužuju za te nepostojeće zločine – a film po svetu raznosi istu tužnu neistinu.
Na delu je ponovo ista kuhinja, samo što sada stvar eskalira do neslućenih razmera. Duboka država pripremila je sada mnogo bolji inženjering i podelila uloge širem krugu izvođača virtuelne „novije istorije Srbije”. U poređenju sa ovim Senke nad Balkanom i Nemanjići izgledaju nam sada kao novogodišnje radosti pred nova vunena vremena.
Politička podobnost
Nastao prema scenariju za televizijsku seriju Milovana Vitezovića, film Ime naroda (režija Darko Bajić, 2020) posvećen je najvećem borcu za slobodu Srba u Austrougraskoj monarhiji Svetozaru Miletiću (1826-1901), jarkom simbolu srpskog imena i identiteta u Vojvodini, oko čijeg je harizmatskog lika nastao kult narodnog vožda opevanog u pesmi „Slava Srbinu”, veoma popularnoj u našem narodu.
Trebalo je da to bude pokretna panorama buđenja nacionalne svesti srpskog naroda preko Save i Dunava, nacionalne revolucije i rađanja Srpske Vojvodine, od mladih dana Svetozarevih kao osnivača prvog organizovanog narodnog pokreta – Srpske narodne slobodoumne stranke, pokretanja dnevnog lista Zastava, dolaska na čelo Novog Sada (kao njegov najmlađi gradonačelnik ikada), odlučnog zastupanja srpskog prava i jezika u ugarskom parlamentu, preko Ujedinjene omladine srpske, nosioca narodnog jedinstva u svim srpskim zemljama, do žestoke i protivzakonite državne reakcije, hapšenja i robijanja Svetozarevog u Vacu, gde je od torture poremetio umom.
Na ovom slavnom putu prvi saveznik i saborac bila mu je ćerka Milica (dobila ime po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, „Vrdničkoj vili”), docnije supruga Jaše Tomića, naslednika Miletićevih tekovina, koja je u filmu nosilac glavnog toka, uz njegove najbliže saradnike Jovana Jovanovića Zmaja, Polit-Desančića i mnogih drugih. Ove nezaboravne slike povezuje lajtmotiv pomenute narodne budnice „Svetozare srpski sine – ti si glava Vojvodine”, koju svira i peva staro i mlado. Do polovine filma sve ovo teče neometano i u skladu sa istorijskom istinom.
Onda, kao da se neko prepao od ovolikog „srbovanja” – stvar iznenada staje, ritam se usporava, a film se naglo rasipa. Obećanje Svetozarovo da će srušiti strategiju nepominjanja srpskog imena („grko-pravoslavno pučanstvo” Kolomana Tise) i preimenovanja srpskog jezka i pisma u Monarhiji („bosanski jezik” i „bosančica” Benjamina Kalaja u Bosni posle okupacije 1878), zbog čega se film i zove Ime naroda – ne ostvaruje se.
Samo pominjanje srpskog imena postalo je tabu. Miletić se zakleo da će ovo zakonski ispraviti i svuda zavesti obavezujuće „Srbin” i „srpski”, ali ga je u tome sprečila ugarska vlast. Iako se ova zakletva dobro čuje, ime naroda ne pominje se više u filmu Ime naroda. To ime (Srbin i srpski) je i danas tabuisano. (Dritan Abazović, koga voditelj na crnogorskoj televiziji pita o poreklu Skenderbega od oca Srbina i majke Srpkinje, odgovora sa – „Sloven”). Glavni tok narativa tone, stvar preuzima politička korektnost izostavljanja srpskog imena „da se drugi ne uvrede” i film gubi svaki smisao – iako mu naslov ostaje isti; prvoklasni nonsens, još aktivno nasleđe dobro nam poznate – jugotitoističke – u stvari antisrpske političke podobnosti. Čemu onda ceo ovaj film i čemu njegov naslov?
Komunizacija prošlosti
Bajić zatim pokušava da Ime naroda postepeno, ali sigurno, „premesti” u sasvim drugačiju, njemu bliskiju, ideološku matricu. Kako polako nestaju srpske budnice, film kreće drugim kursom i na scenu stupa – „Internacionala” Ežena Gotjea, radnička, anarhistička i komunistička himna, koju na klaviru (čak u tri maha!) svira niko drugi do – Svetozareva kći Milica! To je grubi konstrukt i nema veze s mozgom. „Internacionala” zaista nema ništa sa Svetozarom Miletićem i njegovom idejom, niti je ikada korišćena kao muzički amblem života Srba u Vojvodini, niti je Milica bila neka anarhistkinja i komunistkinja, iako je zbilja zastupala prava žena (doista, kao „čuvara nacije”).
Istorijska gromada za sebe, „Interncionala” pokreće jednu upadljivu konotaciju koja se ne može izbeći kada se postavi kao suplement ili kontrapunkt pokretnoj slici. Stvar tada ne može imati nikakvu drugu boju osim ideološke. Tako Milica, Jaša Tomić, pa i sam Svetozar dobijaju novo, nakačeno, politički korektno značenje – što je nasilno prekrajanje istorije. Stvar dobija prilično groteskan vid u finalu filma, kada srpska vojska oslobađa Novi Sad 1918. (ostvarujući time Svetozarev, Miličin i Jašin san), uz klicanje naroda, opšte oduševljenje – i zvuke „Internacionale”! Da nije glupo, bilo bi komično! (Inače, u Vitezovićevom tekstu na ovom mestu svira se i igra „Kolo Svetozara Miletića”, kako se stvarno i dogodilo tog slavnog novembarskog dana pre više od stotinu godina).
Pre televizijske premijere filma (a posle objavljivanja ove kritike i brojnih reakcija povodom filma), makaze su radile da bi se izostavilo neumesno i trapavo umetanje „Internacionale” u ovaj film. Nacionalna borba Srba u Vojvodini nikada nije imala komunistički karakter da bi bila ikako povezivana sa „Internacionalom”. Doista, Ime naroda nije ništa drugo do neuspeo pokušaj komunizacije srpskog nasleđa, potpuno u duhu ideološkog prekrajanja svega postojećeg tokom vladavine jugotitoističkog režima, što je akademik Ekmečić i nazvao „ratom protiv istorijske nauke”.
Pošto je ovo počelo da bode oči, iz televizijske verzije prikazane sledeće godine na RTS-u, autori su izbacili „Internacionalu” i umesto nje u tonsku matricu ulaska srpske vojske u Novi Sad 9. novembra 1918. ubacili nerazgovetne zvuke neke druge muzike, koja prati inače slabo režiran prizor ovog istorijskog događaja. „Internacionala” je nestala iz prizora pobede. Pojela maca! Ovaj postupak, inače redak u kinematografskoj praksi, za još goru je osudu jer dokazuje prisustvo ideološke ujdurme najniže vrste: iste one svesti koja je „Internacionalu” i ugurala tamo gde joj nije bilo mesto. Ovakve „zamene” i „premeštanja” iziskuju obimne i skupe tehnološke postupke, za šta Bajić nije imao ni volje ni vremena. Što se grbo rodi, vreme ne ispravi naučava i danas Valtazar Bogišić tamo gde makaze pokušavaju da „spasu stvar”, iako nas iskustvo istorije filma uči da se ovako nešto ne sme nikada raditi! To, naime, povećava bruku, koju sam film otkriva svojom prirodom. Ali odakle ova ideja u krojenju i prekrajanju Imena naroda? Dovoljno govori činjenica da je glumac Lazar Ristovski bio producent i duša ovog filma.
Poznat nam je slučaj Kralja Petra Prvog istog glumca, istog producenta i istih sklonosti ka besprimernom izvrtanju istorije. Da podsetimo: u pomenutom filmu, kralj Petar (Ristovski) prihvata austrougarski ultimatum 1914. i prezire rat za „opstanak srpskog ognjišta i slobode”, koji je sam vodio; srpska vojska ubija nenaoružane zarobljenike – što se nikada nije desilo – a kralj Petar odvraća svoje vojnike od oružanog pohoda preko Albanije i nagovara ih da se vrate kući, tj. predaju neprijatelju. Na krfskoj obali (gde nikada nije bio) potire sam sebe i ceo svoj slobodarski vek, započet prevodom knjige O slobodi Džona Stjuarta Mila, dajući za pravo nekom kaplaru, koji je popušio celu ovu knjigu! I još sličnih budalaština, koje je umetnuo Ristovski. Scenarist Milovan Vitezović javno je tada rekao: „Ovo nije kralj Petar – ni moj ni svoj!”. A mi smo dodali: „Ovo je Antipetar posrnule, druge Srbije”. I tu više ne pale priče ni o kakvim autorskim slobodama i nekim pravima na umetničku fikciju.
Nikada se nije pojavio film o pobedi Napoleona kod Vaterloa ili Hitlera kod Staljingrada. To je, međutim, moguće, čak i poželjno u zemlji Srbiji: srpska vojska oslobađa svoj narod 1918. uz zvuke „Internacionale”! Ni u doba staljinskog SSSR-a Kutuzov nije tukao Napoleona uz taktove komunističke himne! Niti je to činio Sveti Aleksandar Nevski sa livonskim krstašima nego se Ejzenštejn proslavio naročitom upotrebom muzike, koju je za njega pisao Prokofjev!
To itekako može u zemlji Srbiji, koja proizvodi i plaća ovakve brljotine. Nikako drugačije se ne može objasniti opisani pokušaj komunizacije srpske duhovne i političke prošlosti, koja spada u naknadnu, brozoidnu pamet, tačnije antitezu stvarniim korenima oslobođenja srpskog naroda. I pravi primer kako se ogromni novci namenjeni „nacionalnoj temi” troše u sasvim suprotne svrhe.
Zatamljeni film
Primeri koje smo naveli samo su najupadljiviji pokušaji filmskog krivotvorenja naše novije istorije. (Ostale nabrajamo i analiziramo u knjizi Zatamnjeni film i to samo u poslednjih pet godina, Beograd: Catena Mundi, 2023). Film, dakle, nije izuzetak. On je deo opšteg nasilja nad srpskom duhovnom tekovinom, koje bolno ali tačno opisuje Matija Bećković upravo u doba stvaranja ovih pokretnih slika, a u prilog svom pitanju kako smo izgubili vek:
„Krivotvoreći sopstvenu prošlost – ugrozili smo svoj opstanak i svoju budućnost. A što bi istinu o nama pamtio neko drugi ako smo je proskribovali mi sami? Kakve smo laži sami o sebi govorili nije govorio niko drugi. A nismo samo govrili nego i tvrdili u udžbenicima, novinama, u školi, na sudu, u doktorskim disertacijama? Uzmimo samo primer 500 američkih pilota koje je spasla Srbija i vojska generala Draže Mihailovića. Da li je za vreme Titove vladavine neko čuo za taj podvig ili ne daj Bože, došao na ideju da snimi film o ovom događaju? Zar bi onda bilo čudo da je neki od unuka tih pilota bio među onima koji su nas 1999. bombardovali?” (Bećković, 2019:62)
U vreme kada je ovo pisao Matija nije znao da se baš takav film upravo snima i da će prećutkivljnje ravno krivotvorini izaći na videlo u filmu Radoša Bajića Heroji Halijarda (2023) koji, možda ponajbolje otkriva suštinu Brozovog pedesetogodišnjeg terora nad novijom istorijom Srba i Srbima uopšte. Tek kada je Radoš Bajić otvoreno i pošteno otkrio ovu stvarnu dramu svetskih dimenzija, u kojoj se, zatim, otvorila nova saga o srpskom izgubljenom veku, o kojoj govori Matija, shvatili smo zašto američki pisac Gergori Friman navodi da i dalje traje zavera čiji je cilj da onemogući da se ispriča ova priča (kurziv Frimanov, 2009, 329). „Operacija ‘Halijard’ predstavljala je najveće ikad preduzeto spasavanje oborenih američkih pilota i jedna je od najvećih operacija te vrste u tom ratu i posle njega. Nemcima pod nosom misija je uspela u potpunosti i zasluživala je najveći mogući publicitet u filmskim žurnalima i na novinskim naslovnim stranama. Ipak, to se nije dogodilo” (Frimen, 2009:9).
Silovanje srpske istorije
Ako išta, ta zavera je ozbiljno uzdrmana i u nas – čemu je doprineo vrsni istoričar dr Miloš Timotijević – koji je, kao savetnik produkcije bdeo nad svim relevantnim istorijskim činjenicama značajnim za film Heroji Halijarda: „Priča o misiji ‘Halijard’ je bila zabranjena u Brozovoj Jugoslaviji. Ne samo zbog ravnogoraca već da bi cela Srbija bila etiketirana kao kolaboracionistička, čime su opravdavana masovna ubistva i pljačke u ‘divljim čišćenjima’”, kaže dr Timotijević i naglašava da je vrednost filma Heroji Halijarda upravo u tome što ne daje crno-belu sliku događaja.
„Partizanska propaganda nastojala je da minimizira i prećuti saradnju JVuO i Amerikanaca, kako bi istakla samo svoju ulogu u oslobađanju zemlje, a još više u osvajanju apsolutne vlasti koja je potom održavana nasilnim metodama. Sama akcija evakuacije američkih avijatičara bila je i deo propagandnih aktivnosti JVuO, korišćena kao istaknuti primer lojalnosti zapadnim saveznicima. Taj narativ imao je upotrebnu vrednost tokom Hladnog rata, a naročito posle sloma komunizma”, piše dr Timotijević…
„Titov sukob sa Staljinom bila je prilika da Amerikanci dobiju novog saveznika u borbi protiv Moskve. To je i razlog ogromne vojne, političke, diplomatske i finansijske podrške Titu. Tek 1967. godine američka javnost je, na insistiranje republikanskog kongresmena Edvarda Dervinskog, sekretara Udruženja veterana SAD, saznala za dodelu odlikovanja Mihailoviću. SAD su svoju spoljnu politiku prema Jugoslaviji zasnivale na geopolitičkim, a ne ideološkim osnovama. Tako je i danas, jer SAD i Evropska unija uopšte nisu ‘gadljivi’ u pomaganju desničarskih, pa čak i otvoreno neonacističkih, pokreta u istočnoj Evropi ako je to u njihovom političkom interesu, iako se zalažu za demokratiju i liberalne vrednosti u društvu”, kaže dr Timotijević (Večernje novosti, 28. avgust 2024)
Tako nas najnoviji primer silovanja istorije na srpskom zatamnjenom ekranu, tj. silovanja Srbije – kako je tačno pisao Majkl Lis – dovodi pred isti kaneval laži koji još igra pred našim očima. „Zaustavimo se nad ambisom i udarimo na sve kapije ne bismo li saznali gde smo zabasali i šta bismo morali da učinimo da se spasemo i nađemo izlaz iz ćorsokaka. A izlaza i spasenja nema izvan istine. Bez istine o samoj sebi nema napretka ni povratka Srbije u slobodni svet” (Bećković, 2019:62)
Svaka ova reč odnosi se na poslednih pet godina nasrtaja na srpsku istoriju u srpskom filmu od Nemanje do Miletića i Heroja Halijarda? Sve što je ovde rečeno uporno se trudila da ostvari srpska državna televizija i proizvodnja pokretne slike. Hoće li se ikada zaustaviti ovo vrzino kolo izmišljotina, prećutkivanja i laži? Ne mislim da će skoro. Jer, kako smo već ovde pokazali, ne radi se o nizu slučajnosti, nemaru i neznanju, nego o smišljenom inženjeringu da se poništi svako sećanje na našu prošlost, o ciljanoj promeni svesti pre nego što se nađemo tamo gde smo zabasali. „U Evropu nećemo ući ako se budemo ičega sećali” kaže ovaj pesnik [2].
Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg, scenarista, filmski kritičar, reditelj, profesor analize filma, osnivač i glavni urednik filmskog časopisa „Filmograf”. Ekskluzivno za Novi Standard.
______________________________________________________________________________
[1] Do ove definicije zatamnjenja kao filmskog postupka došao sam u konsultaciji sa doajenom naše filmske kamere Predragom Pegom Popovićem, dugogodišnjim šefom katedre za filmsku kameru i dekanom Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, na čemu mu iskreno i prijateljski zahvaljujem (prim.aut).
[2] Matija Bećković u govoru na Nacionalnoj akademiji posvećenoj žrtvama NATO bombardovanja SR Jugoslavije u Sava centru 24. marta 2009. koji je navodno izbrisan u RTS-u. Citirano prema VHS snimku u posedu autora (prim. autora)
UPUTNICE:
- Bećković Matija, Kako smo izgubili vek, Pečat, 12. jula 2019, preštampano u Pečatu 2. februara 2024, 60-62.
- Ekmečić Milorad, Pečat Milorada Ekmečića, Beograd: Kompanija Novosti, 2018.
- Zečević Božidar, Veliki filmski znak, Niš: Niški kulturni centar, 2018.
- Zečević Božidar: Zatamnjeni ekran, Beograd: Catena Mundi, 2024.
- Kadijević Đorđe – Dejan Ognjenović, Više od istine – Kadijević o Kadijeviću, Novi Sad; Orfelin, 2017.
- Munitić Ranko, Adio jugo film, Beograd: Srpski kulturni klub . Kragujevac: Prizma, 2005.
- Raspor Vicko, Riječ o filmu, Beograd: Institut za film, 1988.
- Gregori A. Friman, 500 zaboravljenih, Beograd: Evro-Giunti, 2009.
- Ćosić Dobrica, Knjiga o Titu, Beograd. Laguna, 2024.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Nanci Santos/iStock Photo
BONUS VIDEO:
