Saveznička pomoć

„Rezolucija koja je došla iz Evropskog parlamenta nije napad nego želja saveznika da nam pomogne”, ističe Ivanka Popović. To je logika prema kojoj muž koji bije ženu ne vrši nasilje, već joj pomaže da se prizove pameti

Nedelja, 16. april 1944. godine počela je Beograđanima „gotovo kao i svaki drugi dan” pošto su „već oguglali na zvuk sirene za vazdušnu opasnost koja je ratnih godina često odzvanjala okupiranim gradom”, pisao je svojevremeno Bi-Bi-Si na srpskom jeziku u tekstu o uskršnjem savezničkom bombardovanju Beograda.

Britanski medij prenosi priču istoričara Nikole Milikića, kustosa Istorijskog muzeja Srbije i unuka Mirjane Milikić, rođene Krstić, tada srednjoškolke i svedoka događaja. U Ulici Zeke Buljubaše, u zvezdarskom naselju Bulbulder, priča on, roditelji su spremali po kući, dok su se deca igrala napolju i kucala uskršnjim jajima. A onda se sve promenilo u trenutku: „Prema bakinom sećanju, bombarderi su se pojavili na nebu iz pravca opservatorije i Zvezdarske šume, a deca su navijala ‘Naši, naši!’”

Lepa je ta dečja naivnost, ali i tragična, jer su ti „naši” od tog dana do 6. septembra u Beogradu, prema podacima do kojih je došao istoričar Mile Bjelajac, ubili između 2.271 i 4.000 civila, a ranili više od 5.000 njih, među kojima je bilo i mnogo dece, poput ove s Bulbuldera. Ti saveznici koji su nas tada bombardovali radili su to za naše dobro, a ne iz svog interesa, naravno. To je bilo da bismo se mi oslobodili nacističkog jarma, a ne da bi oni vršili pritisak na Vermaht uoči invazije na Normandiju i tokom potonjih borbi u Francuskoj.

Posledice savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine (Foto: rserbica.org)

To su radili uz asistenciju „domaćeg faktora”, onih koji su, možda, iskreno verovali da se bore za pravu stvar i za tu stvar bili spremni da svašta žrtvuju. Prema dokumentima do kojih je u Berlinu došla Smilja Avramov, instrukcije po kojim gradovima bombe treba da padaju davao je Josip Broz Tito, odnosno partizanski Vrhovni štab. Prema izveštaju Radio Londona, Nikšić je, na primer, 8. aprila 1944. godine „bombardovan na zahtev maršala Tita”.

Na ovu priču o „savezničkoj pomoći” podsetila me je gotovo istovetna detinja naivnost koju sam uočio gledajući konferenciju za novinare „ProGlasa” na Dan državnosti Srbije, 15. februara, kod osobe kod koje bi se tako nešto najmanje očekivalo, jer je ne samo univerzitetski profesor nego je bila i rektor Univerziteta u Beogradu, Ivanke Popović.

„Rezolucija koja je došla iz Evropskog parlamenta nije napad nego želja saveznika da nam pomogne”, rekla je ona. Sigurno je lepo kad te neko toliko voli, koliko oni vole taj Zapad. Potpuno posvećeno, bezuslovno i bez svesti da se ovde radi o istoj racionalizaciji kao i kod maltretirane žene koja kaže da, kada je muž šamara, on nju ne napada nego joj nesebično pomaže da se prizove pameti.

(Za)data reč

Kad smo već kod istorijskih paralela i Ivanke Popović, tokom njenog kratkog izlaganja pojavila se još jedna, podjednako nezgodna. „Mislim da je naročito važna stvar za sve nas pojedince, pa i za državu kakva je vrednost zadate reči. Mislim da je zadata reč osnova toga kako se percipira jedna ličnost i osnova toga kako se percipira jedna država. Ako smo dobrovoljno ušli u postupak ulaženja u EU, znači da je to naše opredeljenje, ne vidim kako sada odjedanput dolazi do zamene teza da to više nije naš prijatelj nego naš eventualno protivnik, da ne kažem grublju reč”, kaže ona.

I ja mislim da je (za)data reč vrlo važna stvar, ali naše „dobrovoljno” opredeljenje za pristupanje EU me podseća na neko drugo „dobrovoljno” opredeljenje za pristupanje, ono Trojnom paktu od 25. marta 1941. I tada su neki govorili da je ustanak protiv toga bio „zamena teza” i isticalo se da su Srbi 27. marta pogazili prethodno (za)datu reč i da zbog toga moraju biti kažnjeni. Tada Direktivom 25, a sada rezolucijom EP.

Ivanka Popović je na toj konferenciji za novinare govorila i o navodnoj izbornoj krađi, rekavši kako je u izbornom procesu bilo pregršt „nečasnih dela, nečega što nije neophodno protivzakonito, ali ne znači da je ispravno”. To je učinila sedeći za istim stolom sa sudijom Miodragom Majićem i tužiteljkom Bojanom Savović, koji učešćem u kampanji „ProGlasa” možda nisu učinili ništa „nečasno” (lepota je u oku posmatrača), ali izgleda da jesu nešto protivzakonito.

Sudija Miodrag Majić na Sretenjskoj konferenciji za novinare inicijative „Proglas”, 15. februar 2024. (Foto: Medija centar Beograd)

Prema članu 31 Zakona o sudijama, sudija ne može biti „član političke stranke, niti politički delovati na drugi način”, a član 54 Zakona o javnom tužilaštvu zabranjuje „javno izražavanje političkih stavova i učestvovanje u javnim raspravama političkog karaktera”. Ako se zakon ne slaže s našim postupanjem, utoliko gore po zakon, da parafraziramo Hegela.

Kad smo već kod sudije Majića, moram skrenuti pažnju i na njegovu misao o stranom mešanju u naša unutrašnja pitanja iznetu na istom „iventu”: „Mi sami prizivamo tutora sa strane, jer kažu vi niste sposobni iz ovog ili onog razloga da rešavate svoje stvari, a pošto želite da budete deo civilizovane porodice, mi moramo da vam kažemo to se tako radi u civilizovanim sredinama. Ja nisam srećan što ova stvar izlazi pred međunarodne institucije ne zato što ih smatram neprijateljima i onim setom floskula koje se ovde izgovaraju, već zato što je to za mene još jedna potvrda da mi nismo sposobni da svoje državne poslove rešavamo. I kada niste sposobni da svoje državne poslove rešavate, onda imate nekoga sa strane ko dođe i to vam objašnjava.”

Ima li uopšte potrebe da objašnjavam koliko je ovo nakaradno? Dobro je dok je potrebno samo da ti neko sa strane objašnjava, a ne da te bombarduje, jer si necivilizovan. Ali ne brinite, kad bi se čak i to desilo, (opet) bi nas bombardovali „naši” i „civilizovani”, a to onda, valjda, ne boli toliko.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Novosti onlajn

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u