Немачка, Рачак и Рамбује

Према генералу Хајнцу Локвају, неопозива пресуда Вилијама Вокера да се у Рачку наводно догодио масакр, покренула је лавину дипломатских догађаја чији иницијатори су били – Немци

У рашамону око, за нас фаталног, Рамбујеа још се, после две и по деценије, слажу мозаичке коцкице, с новим детаљима о закулисним замкама, подвалама и манипулацијама које су припремале (и припремиле) НАТО агресију на Савезну Републику Југославију.

У средишту свега тога нашла се Немачка. Најпре као иницијатор конференције у дворцу крај Париза. А потом је програмирани крах конференције „пружио шансу” Немцима да крену у трећи ратни (разарајући) поход на Србију и Србе у (само) једном веку.

У сведочењима о томе како је све кренуло, и честом тражењу алибија, немачки политичари из тог времена су се трудили – без велике уверљивости – да (по)кажу и докажу како су (невољно) били увучени у „ратну лаву”.

Ратна политика

Чињенице, међутим, говоре да је уједињена Немачка, с нараслим амбицијама и осећањем моћи, свесно и самоуверено – све уочљивијом милитаризацијом спољне политике – почела да улази у „ратну лаву” и пре (трагичне) 1999. године.

У оштрој критици нове (тада још бонске) „ратне политике”, (источни) Немац, дипломата Ралф Хартман је констатовао: ужасни грађански рат на Балкану био је полуга уз помоћ које су скинута уставна ограничења за учешће Бундесвера у војним операцијама широм света… Југославија је послужила као тест у којем је Бон желео да испроба своју нову светску политичку улогу и војну моћ.

Косовски Албанци дочекују војнике немачког Бундесвера у Призрену, јун 1999. (Фото: dpa)

На том „ужурбаном” путу, прелом се догодио 6. децембра 1995. године: тог дана Бундестаг је дао „зелено светло” за ангажовање Бундесвера у Босни и Херцеговини (ради „осигурања Дејтонског споразума”) чиме је Немачка фактички почела да се јавља као војна сила са „глобалним радијусом акције”.

Акт (не)разума

„Ово је одлука која представља рез у животу нашег народа. То је одлука која задире у будућност”, рекао је том приликом канцелар Хелмут Кол. А само нешто пре тога, бивши канцелар, историчар по образовању, упозоравао је: „Сасвим је јасно да у Европи постоје подручја – а у та сигурно спада Југославија – где се не може замислити ангажовање немачких војника. То није дискриминација Немаца. То је акт политичког разума…”

Тог разума, очигледно, није било међу његовим наследницима и политичким противницима, Социјалдемократама и Зеленим. Странкама које су до тада жестоко критиковале чињеницу да се немачка спољна политика милитаризује.

Оскар Лафонтен, председник Социјалдемократске партије и министар финансија у влади Герхарда Шредера, који је, 12 дана пре бомбардовања Србије, демонстративно напустио све функције, био је згрожен: „Нисам могао ни помислити да ће влада заклетих пацифиста, први пут после пола века, увући Немачку у рат!”

А то се управо догодило. Социјалдемократа Герхард Шредер и његов (зелени) шеф дипломатије Јошка Фишер обавезали су се, и пре него што су преузели власт од (демохришћанина) Хелмута Кола и (либерала) Клауса Кинкела америчком председнику Билу Клинтону (посетили су Белу кућу, почетком октобра, непосредно после победе на септембарским парламентарним изборима крајем 1998) да ће стати под (његов) ратни барјак против Југославије кад их позове.

На ургентан позив није требало дуго чекати. Док је нови шеф дипломатије Фишер на брду Петерсберг код Бона већао с првим људима ресора о новој (посткинкеловској) спољној политици стигла је, усред конференције, сећа се Лудгер Фолмер, Фишерова „десна рука“ (државни секретар) вест: Срби су извршили масакр над Албанцима у Рачку.

Американци траже тренутно активирање АЦТОРД-а. НАТО напади су готово извесни. Ситуација је алармантна! Долази до тренутне промене теме. Шта да се ради?

Генерал није ћутао

Да ли су Немци (Шредер – Фишер) били изненађени „алармантном” вешћу о „масакру” у Рачку? И да заиста нису били обавештени и правом стању ствари? Тешко. Имали су, између осталог, исцрпне и благовремене информације које је у Бон слао из Беча њихов човек, генерал Хајнц Локвај.

Ваља му посветити неколико редака. Пре свега, због чињенице да је од 1996. био члан ОЕБС-ове мисије у Бечу, саветник посматрача који су пратили споразум о прекиду ватре између српских снага безбедности и терористичке ОВК. После отворених критика министра одбране Рудолфа Шарпинга принудно је пензионисан у јуну 2000. Разлог жестоког сукоба – Косово.

Хајнц Локвај, бивши бригадни немачки генерал ОЕБС-а (Фото: Sueddeutsche Zeitung Photo/Alamy Stock Photo)

Локвај је, на пример, упозоравао министра Шарпинга – који ће се претворити током НАТО агресије у запаљивог ратног хушкача (његова измишљотина је, поред осталог, непостојећи концентрациони логор за Албанце на фудбалском стадиону у Приштини) – да „заштиту људских права није могуће изнудити ваздушним ударима”.

Генерал је пензионисан, али не и ућуткан. Годину дана после почетка агресије, 24. марта 2000, представио је књигу Сукоб на Косову – како се могао избећи рат.

У поглављу које је посвећено догађајима у фамозном Рачку, генерал реч масакр ставља под наводнице. И констатује: „Нема ниједног појединачног догађаја који је у тој мери као ‘масакр’ у Рачку утицао на даљи развој сукоба на Косову и прокрчио пут за рат против СР Југославије. На том догађају види се и колико људска патња може да буде инструментализована у политичке сврхе.”

Злогласни манипулатор

У Локвајевој књизи, као главни (злогласни) манипулатор појављује се (ко би други) Вилијам Вокер. Шеф (фамозне) Верфикационе мисије, амерички генерал, понашао се „непримерено, одступајући од нормалних правила која важе за особу с дипломатским статусом, која је гост у некој земљи”.

Такво понашање, констатује Локвај, не би могла да дозволи ниједна држава која има минимум поштовања према себи. Својим преурањеним изјавама и пресудама, Вилијам Вокер је обележио (и) држање других организација и влада, које су – с нехајном лакоћом, без провере – преузимале његове „констатације” и градиле на томе своју политику.

Вилијам Вокер, шеф мисије ОЕБС-а на Косову, посматра српске војне положаје у близини Подујева, након што је сукоб накратко ескалирао, 25. децембар 1998. (Фото: Bela Szandelszky/OSCE)

Вокерова неопозива пресуда да се у Рачку догодио масакр, покренула је лавину дипломатских догађаја чији иницијатори су били – Немци. Немачка је, наиме, у том часу председавала Европском заједницом и формацијом Г7.

Висока цена пристанка

Раније споменути државни секретар у Министарству спољних послова Лудгер Фолмер тврди (у тексту под насловом „Ускрс кад су падале бомбе” из 2012) да је дилему „шта да се ради” после „алармантне” вести да су „Срби починили масакр у Рачку”, на дипломатском већању крај Бона, лично пресекао: ово је знак, и последња прилика, цитира сам себе, да се организује свеобухватна конференција о Балкану током које би се решили сви конфликти…

Фишер је промптно, каже Фолмер, напустио састанак и „бацио се на посао”. Разговарао је са свим министрима спољних послова западних земаља. На крају другог дана саветовања, вратио се „исцрпљен и задовољан”: конференција је договорена – Американци су подржали иницијативу.

Немачки министар спољних послова Јошка Фишер (лево) са вођом терористичке организације ОВК Хашимом Тачијем, Косово, 6. септембар 1999. (Фото: Picture Alliance/Getty Images)

За свој пристанак, Американци су, међутим, по Фолмеру, „тражили високу цену”:  подржаће конференцију, али уколико пропадне – Немачка мора узети учешће у неизбежној војној операцији.

Договорено је да се конференција одржи у Рамбујеу. Да домаћин буде Француска. Фишеров предлог: боље да Гранде Натион преузме водећу улогу у јавности. Идеја да Немачка буде домаћин скупа, „због Геншеровог признања Хрватске и Словеније”, не би „третирана као благонаклона”. Ни сећање на „историјске односе” током Другог светског рата још нису била ишчилела.

Ужасан документ

Немци су тако позицију домаћина препустили Французима. Конференцију је отворио тадашњи француски председник Жак Ширак. Директних преговора између српске и албанске стране није било. Поруке су преносили, и формално постављали услове, три посредника: Кристофер Хил у име САД, Борис Мајорски у име Русије и Волфганг Петрич у име ЕУ. Главну реч водила је, међутим, осионо и ултимативно – државна секретарка Мадлен Олбрајт.

Конференција у Рамбујеу почела је 6. фебруара 1999. И после 17 узалудних дана преговора (који су потрајали до 22. марта) пропала. Вашингтон је торпедовао конференцију. Фамозни Анекс Б о слободном вршљању НАТО трупа југословенском територијом – потпуно неприхватљив за Београд – додат је, смишљено, на крају преговора, као „тачка лома”.

Мадлен Олбрајт је остварила свој циљ: да се Србија и „непопустљиви” Срби бомбардују. И да у томе – без узмицања – учествују Немци…

Оснивач и власник Шпигла Рудолф Аугштајн (немачки „новинар века”) оценио је да тако формулисан Анекс Б не би могао и смео да потпише ниједан иоле образовани Србин.

Mинистар иностраних послова Немачке Јошка Фишер,  шеф дипломатије из Велике Британије Робин Кук, бивши француски министар спољних послова Ибер Ведрин, државна секретарка САД Медлин Олбрајт и руски представник Игор Иванов на преговорима око Рамбујеа и Паризу, фебруар 1999. (Фото: AP Photo)

Још оштрији је, у том контексту, био Хенри Кисинџер: Текст из Рабујеа којим се Србија позива да прихвати НАТО трупе широм Југославије био је провокација – изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би било који Србин могао да прихвати. Ужасан документ који никад није требало да буде представљен у том облику.

Историчар Кристофер Кларк каже да да су услови аустроугарског ултиматума из 1914. године били су блажи од оних у Рамбујеу. А тадашњи сарадник Стејт департмента је отворено признао пред новинарима да су Американци намерно подизали лествицу како Срби то не би могли да прихвате.

Генерал Хајнц Локвај открива и да су Срби као преговарачи у Рамбујеу не само стратешки него и тактички били у крајње незавидној позицији: на албанској страни радили су енглески и амерички саветници којима су тајни преговарачки документи били добро познати. Имали су их у рукама (а тиме и албанска страна) знатно пре Срба. Ти саветници су – уместо Албанаца – писали писма колегама у Контакт групи.

Подмукла Холбрукова посета

Немачки генерал открива да је и Холбруков последњи сусрет дан пре бомбардовања са Слободаном Милошевићем био „фингиран” и подмукао. Није се радило о „последњем покушају” да се убеди председник СР Југославије, него, пре свега, и искључиво, „преокрене расположење” у Конгресу који је и даље имао негативан став. Још су многи посланици и сенатори били одлучно против НАТО интервенције.

Холбруковом последњом посетом Београду требало је (лукаво) показати да је све учињено како би се избегао рат. Ту фразу користио је и немачки канцелар Грехард Шредер у Бундестагу како би образложио, и оправдао, улазак немачке у рат.

Бивши амерички амбасадор у УН и специјални изасланик за Косово, Ричард Холбрук, са борцем албанске терористичке организације ОВК у Јунику поред Приштине, 24. јун. 1998. (Фото: AFP)

И стварно, након режиране блиц посете америчког дипломате Београду – подсећа генерал Локвај – променило се расположење у Америци. И међу њеним западним савезницима „Холбрукова мисија послужила је као доказ непопустљивости и зле воље југословенског председника Милошевића” – бомбардери су могли да полете…

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: РТ Балкан

 

Насловна фотографија: Picture Alliance/dpa via Martin Athenstädt

 

БОНУС ВИДЕО:

Историја
Пратите нас на YouTube-u