Doba rata ili šta da se radi? (1)

Ekstremna opasnost u svetu u naredne dve decenije zahteva da Rusija prilagodi svoju spoljnu i odbrambenu politiku. Već sam pisao da bi ova politika trebalo da se zasniva na koncepciji „Tvrđave Rusije”

„Naš put probola nam je prsa strelom
Tatarske drevne volje (…)
I bitka je večna! Možemo samo da sanjamo mir
Kroz krv i prašinu…
Kobila i dalje jezdi po stepi
I gazi stepsku travu…”
Aleksandar Blok, Na Kulikovom polju

 

U mom prethodnom članku (objavljen u dva nastavka na Novom Standardu, ovde i ovde) raspravljao sam o situaciji u kojoj smo se našli a koja je bez presedana (Karaganov, 2024). U ovom članku naznačiću nove politike i prioritete koje bi Rusija, kako verujem, trebalo da usvoji, gradeći ih na osnovama ruske Strategije nacionalne bezbednosti (2021) i posebno Spoljnopolitičke koncepcije (2023).

Ekstremna opasnost u svetu u naredne dve decenije zahteva da Rusija prilagodi svoju spoljnu i odbrambenu politiku. Već sam pisao da bi ova politika trebalo da se zasniva na koncepciji „Tvrđave Rusije”:

  • maksimalni mogući suverenitet,
  • nezavisnost,
  • autonomija i
  • bezbednost sa usredsređenošću na intenzivni unutrašnji razvoj (ali nikako ne autarkija, koja je smrtonosna).

Završetak putovanja

Rusija mora da bude pametno otvorena prema korisnoj ekonomskoj, naučnoj, kulturnoj i informacionoj saradnji sa prijateljskim zemljama Svetske većine. Međutim – otvorenost nije cilj po sebi – već, pre svega, način da se osigura unutrašnji materijalni i duhovni razvoj. Kao što smo već videli, liberalno-globalistička otvorenost je takođe smrtonosna.

Bilo bi glupavo pokušavati integraciju unutar „međunarodnih vrednosnih lanaca” sada kada tvorci nekadašnjeg sistema globalizacije uništavaju sam taj sistem i militarizuju ekonomske veze. Uzajamna zavisnost – koja je ranije ocenjivana kao izvorište mira – je sada opasnija.

Moramo da pokušamo da stvorimo „vrednosne lance” na našoj sopstvenoj teritoriji kako bismo povećali povezanost. Ovo posebno važi za veze ruskog jezgra sa Sibirom i – mnogo opreznije – sa prijateljskim državama, posebno Belorusijom, većim delom Centralne Azije, Kinom, Mongolijom i ostalim zemljama Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) i BRIKS-a.

Politika „Tvrđave Rusije” zahteva da Rusija minimizuje svoju uključenost u sukobe koji će plamtati tokom tekućeg „geostrateškog zemljotresa”. Pod novim uslovima, direktna uključenost nije dobitak nego trošak, kao što to počinju da uviđaju nekadašnje kolonijalne sile. Posebno se SAD suoavaju sa porastom antiamerikanizma i napadima na svoje baze. Ove i druge prekomorske baze postajaće sve ranjivije – što bi trebalo da posredno podstičemo – i tako povećavamo cenu održanja američke imperije, kao i da pomognemo američkoj spoljnopolitičkoj klasi da se oporavi od svoje globalističke hegemonističke bolesti koja ih je morila u posleratnom periodu, a posebno tokom prethodnih 30 godina.

Bili smo dovoljno mudri da izbegnemo uvlačenje u novi jermensko-azerbejdžanski i izraelsko-palestinski sukob. Ali ni u kom slučaju ne bismo smeli da ponovimo ukrajinski promašaj, kad smo dozvolili da antiruska elita preuzme vlast u susednoj državi, ili da dozvolimo da ih spoljne države destabilizuju. Kazahstan je najveća briga u ovom pogledu. Moramo da delujemo proaktivno, zajedno sa drugim, prijateljskim državama.

Francuski predsednik Emanuel Makron (levo) i predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev u Astani, 1. novembar 2023. (Foto: Stanislav Filippov/AFP via Getty Images)

Kako bi uspela da samo delimično uspešni okret ka Istoku produži prema Dalekom istoku, Rusiji je potrebna nova opsežna nacionalna sibirska strategija, koja bi mogla da se poziva na budući napredak, ali takođe i na „povratak” romantičnom periodu transuralskog razvoja.

Rusija mora da bude „sibirizovana”, izmeštajući centar svog duhovnog, političkog i ekonomskog razvitka prema Uralu i čitavom Sibiru (ne samo njegovom pacifičkom delu). Severnomorski pravac, Severni put svile i glavne severo-južne kopnene rute moraju se brzo razvijati. Centralnoazijske države koje su bogate radnom snagom, ali siromašne vodom, mogle bi biti uključene u ovu strategiju.

Svesno integrisanje u novi svet takođe zahteva otkrivanje naših azijskih korena. Veliki ruski vladar – sveti knez Aleksandar Nevski – ne samo da je prihvatio povelju (jarlik) kojom mu je u Saraju vlast darovao Batu-kan, već je takođe putovao preko savremene Srednje Azije i Južnog Sibira kako bi lično prihvatio jarlik u mongolskoj prestonici Karakorumu.

Tamo, nekoliko godina kasnije, otpočeo je uspon na vlast Kublaj-kana. Njegova vlast je svoj vrhunac dosegla kada je postao car i kada je uspostavio dinastiju Juan koja je vladala Kinom, Mongolijom, Korejom i brojnim okolnim zemljama. Gotovo je izvesno da je Kublaj, koji je postao poznat zahvaljujući spisima Marka Pola, upoznao Aleksandra.

Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu (Foto: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)
Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu (Foto: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)

Kublajeva majka je bila hrišćanka i u njegovu vojsku bili su uključeni i ruski regruti iz Smolenska i Rjazanja. Isto tako, u Aleksandrovu vojsku bili su uključeni Mongoli – čiju je vlast nastojao da zbaci, ali ih je koristio kako bi zaštitio svoju zemlju od neprijatelja sa Zapada – neprijatelja koji je pretio, kako bismo sada rekli, samom identitetu Rusije. Istorija rusko-kineskih odnosa je mnogo dublja nego što se uobičajeno veruje.

Rusija ne bi postala velika imperija – i, po svoj prilici, ne bi preživela u evropskoj ravnici, napadana sa juga, istoka i sa zapada – da nije osvojila i razvila Sibir sa njegovim neograničenim resursima. Upravo je, uglavnom na toj osnovi, Petar Veliki izgradio imperiju: naknade od karavana, koji su nosili svilu i čaj iz Kine prema Evropi duž ruskog Severnog puta svile, korišćene su da se opreme pukovi nove ruske vojske.

Bilo bi daleko bolje da smo završili našu zapadnu, evropsku odiseju jedan vek ranije. Sada je malo koristi od pozajmljivanja sa Zapada, iako otuda pristiže mnogo smeća. Ali, kako sa zakašnjenjem okončavamo ovo putovanje, zadržaćemo veliku evropsku kulturu koju sada postevropsko pomodarstvo odbacuje. Bez nje, mi ne bismo stvorili najveću književnost na svetu. A bez Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Gogolja i Bloka, ne bismo postali velika zemlja i nacija.

Okretanje Svetskoj većini

U novoj međunarodnoj situaciji, bezuslovni prioritet trebalo bi dati društvenom razvoju defanzivne svesti, spremnosti da se brani otadžbina, uključujući i oružjem. „Pahuljice” u našem društvu trebalo bi da se otope, a ratnici bi trebalo da se umnože. Ovo će značiti razvoj naših uporednih prednosti koje će biti potrebne u budućnosti: sposobnost i spremnost na borbu, nasleđe teško izvojevane borbe za opstanak na džinovskoj ravnici, otvorenoj sa svih strana.

Današnja spoljna politika trebalo bi da bude usmerena prema opsežnom razvitku odnosa sa državama Svetske većine. Drugi očigledan, ali još uvek neformulisan, cilj jeste zajednički rad sa državama Svetske većine u cilju obezbeđivanja najmirnijeg mogućeg odlaska Zapada sa hegemonističke pozicije koju je uživao od kraja 1980-ih godina 20. veka (iako je taj položaj bio neosporan svega prvih 15 godina).

Oni bi trebalo da pređu na skromnije, iako dragoceno, mesto u svetskom sistemu. Nema potrebe da se oni oteraju. Uzimajući u obzir pravce zapadnog razvoja – oni će sami napustiti taj položaj. Ali nužno je odlučno odvratiti bilo koju akciju iz pozadine još uvek moćnog zapadnog organizma. Normalni odnosi mogli bi biti iznova uspostavljeni za otprilike nekoliko decenija. Ali to nije samo po sebi cilj.

U novom, razuđenom, multiverskom i multikulturnom svetu, moramo da razvijemo jednu konkurentskuu prednost: internacionalizam, kulturnu i religijsku otvorenost. U obrazovanju bi posebna pažnja trebalo da se pokloni izučavanju jezika, kulture i života sila u usponu i civilizacija Azije, Afrike i Latinske Amerike. Spoljnopolitičko mišljenje bi trebalo ne samo da ohrabri, već i da nametne, okretanje prema drugačijem svetu u odnosu na prevaziđeno i sada otužno zapadnjaštvo.

Predsednik Kine Si Đinping, predsednik Brazila Luiz Ignasio Lula da Silva, predsednik Južne Afrike Siril Ramafoza i premijer Indije Narendra Modi tokom samita BRIKS-a u Kongresnom centru Sandton u Johanesburgu 24. avgusta 2023. (Foto: Marco Longari/AFP)

Mnogo sam pisao o potrebi za radikalnom reformom spoljnopolitičkog aparata. Ona je u toku, ali je otežana birokratskom i mentalnom inercijom, i tajnim nadanjem za nemogućim povratkom na prohujali status kvo ante. Takođe bih rizikovao pozivanje na administrativna sredstva: diplomate koje službuju na Zapadu trebalo bi da budu plaćene manje od onih koji službuju u zemljama Svetske većine. Važno je raditi sa Svetskom većinom kako bi se stvorile nove institucije koje će pomoći gradnju novog sveta i sprečiti ili barem usporiti klizanje u seriju kriza.

UN će iščeznuti – opterećene zapadnom birokratijom – i kao rezultat nesposobnosti da se reformišu. Nema potrebe da se obore, ali je nužno da se izgrade paralelna tela zasnovana na BRIKS+ i proširenju Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), kao i njihove integracije sa Organizacijom afričkog jedinstva, Arapskom ligom, ASEAN-om i Merkosurom. U međuvremenu, možda će biti moguće da se stvori stalna konferencija ovih ustanova unutar UN. Ukoliko je Rusija civilizacija civilizacije, onda zašto ne počne da stvara organizaciju ili organizacije sa našim prijateljima i partnerima – kao prototip budućih UN?

Kina i Rusija su komplemantarne sile. Njihova koalicija, ukoliko bi se mogla sačuvati – i koja se mora sačuvati – može na kraju da postane odlučujući faktor u stvaranju novog svetskog sistema. Raduje što je moderna kineska spoljnopolitička filozofija veoma bliska našoj. Rusija bi trebalo da pomogne razvoj kineskih pomorskih i strateških nuklearnih kapaciteta – kako bi se  zbacila SAD sa pozicije agresivnog hegemona – ubrzajući njihovo povlačenje u relativno konstruktivni neoizolacionizam sličan onom iz 1920-ih i 1930-ih godina 20. veka, ali prilagođen novonastalim prilikama.

Evroazijsko partnerstvo

U isto vreme, ruska strategija trebalo bi da se usredsredi na izbegavanje jednostrane ekonomske zavisnosti. Takođe bi trebalo da bude usmerena prema podsticanju „prijateljskog balansiranja” Kine saradnjom sa Turskom, Iranom, Indijom, Pakistanom i državama članicama ASEAN-a, arapskim svetom, dvama Korejama i u perspektivi čak i sa Japanom. Sprečavanje međukorejskog sukoba – koji provociraju SAD – je prevashodni zadatak.

Primarni elemenat „prijateljskog balansiranja” trebalo bi da bude novi razvoj Sibira. Balansiranje će takođe biti korisno Pekingu, pošto će ublažiti strahovanja kineskih komšija od rastuće sile. Na kraju, prijateljski, skoro saveznički odnosi sa Kinom, prijateljski odnosi sa Indijom i razvoj Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) trebalo bi da služe kao osnova za gradnju bezbednosti, razvoja i sistema saradnje Velikog evroazijskog partnerstva. Nadam se da će njegovo stvaranje postati zvanični cilj ruske spoljne politike.

Takva strategija obezbediće sigurnosnu mrežu ako se istorijski, ekspanzionitički, odnosno mongolski geni iznenada probude u Kini, koja već nekoliko vekova živi u miru. Obe zemlje su u suštini naslednice velikog carstva Džingis-kana. Identifikovanje ovih zajedničkih korena je fascinantan zadatak za istoričare obe zemlje. Ako Rusija ostane jaka (za šta ćemo morati sami da se izborimo), Kina ostaje miroljubivi div, a naši lideri i narodi će produbljivati svoje prijateljstvo, pa će ovaj par država postati kamen temeljac međunarodnog mira i stabilnosti.

Kineski predsednik Si Đinping na svečanom dočeku ruskog predsednika Vladimira Putina u Šangaju, maj 2014. (Foto: Alexei Druzhinin/RIA Novosti/kremlin.ru)

Indija je još jedan prirodan saveznik u stvaranju novog svetskog sistema i obuzdavanja njegovog kretanja u pravcu Trećeg svetskog rata. Ona je izvorište kritično važnih tehnologija, radne snage za novi razvoj Sibira i predstavlja skoro bezgranično tržište. Saradnja sa Indijom je najvažniji zadatak u izgradnji Velikog evroazijskog partnerstva, od kojeg je ona i dalje poprilično udaljena. Sprečavanje da ona postane neprijateljska protivteža Kini – što je pravac u kojem je guraju SAD – će relaksirati prirodnu konkurenciju između Indije i Kine.

Primakovljev trougao Rusije, Kine i Indije je garant relativno mirnog razvoja Velike Evroazije. Odvojeni napori biće neophodni kako bi se ublažile indijsko-pakistanske napetosti – koje ostaju na periferiji ruske diplomatske pažnje, ali koje su jedno od najopasnijih izvorišta termonuklearnog sukoba. U međuvremenu, potrebne su nam stotine indologa, desetine eksperata za Pakistan, Iran, Indoneziju i druge države u Jugoistočnoj Aziji i Africi, i, naravno, hiljade dodatnih sinologa.

Više pažnje se mora obratiti na ASEAN kao deo Velike evroazijske strategije. ASEAN je više od pukog tržišta i prijatne turističke destinacije. To je region čiji ozbiljni sukobi mogu da eksplodiraju u narednoj deceniji, posebno zbog činjenice da su SAD u svom povlačenju i dalje zainteresovane da ih podstaknu.

Bez duše i mozga

Stanje naših odnosa sa arapskim svetom je izuzetno zadovoljavajuće. Mi održavamo funkcionalne prijateljske odnose sa mnogim od vodećih država – Egiptom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskom Arabijom i Alžirom. Rusko spoljnopolitičko balansiranje pomaže u ustanovljenju poretka u ovom metežnom regionu, koji SAD aktivno destabilizuju. Kina, koja je doprinela približavanju između Saudijske Arabije i Irana, takođe se pridružila politici spoljašnje uravnoteženosti i briljantno obavlja taj posao.

Na severnoameričkom planu, Rusija bi trebalo da podstiče američko dugoročno povlačenje u globalni neoizolacionizam, koji je za njih prilično prirodan izbor. Očigledno, neće biti povratka na političku paradigmu iz vremena pre Drugog svetskog rata, a to bi verovatno bilo i nepoželjno. Američka zavisnost od spoljašnjeg sveta obezbeđuje sredstva za vršenje pritiska.

Ukoliko sadašnje liberalno-globalističke elite napuste vlast, SAD će se možda vratiti ulozi relativno konstruktivnog činioca globalne ravnoteže koju su igrale pre druge polovine 20. veka. Sveobuhvatna strategija za obuzdavanje SAD nije nužna, pošto bi samo predstavljala rasipanje resursa potrebnih za unutrašnju obnovu. Nema nerešivih suprotnosti između nas i SAD. Suprotnosti koje sada postoje izazvane su američkom ekspanzijom, ubrzane našom slabošću i glupošću iz 1990-ih godina 20. veka, što je dramatično doprinelo usponu hegemonističkog raspoloženja u SAD.

Rukovanje Borisa Jeljcina i Bila Klintona u predsedničkoj palati u Moskvi, mart 1997. (Foto: Heikki Saukkomaa/AFP/Getty Images)

Unutrašnja kriza u SAD i posvećenost njenih sadašnjih elita posthumanim vrednostima će dodatno urušiti vašingtonsku „meku moć”, odnosno ideološki uticaj. U međuvremenu, oštra politika odvraćanja (o čemu će više reči biti kasnije) može da stvori uslove da se SAD preoblikuju u normalnu veliku silu.

Evropa – nekada baštinik modernizacije za nas kao i za mnoge druge nacije – sada se brzo kreće u pravcu geopolitičkog ništavila i, nadam se da grešim, prema moralnom i političkom opadanju. Njeno i dalje bogato tržište je vredno korišćenja, ali naš glavni napor u vezi sa starim potkontinentom trebalo bi da bude moralno i političko ograđivanje u odnosu na njega. Nakon što je prvo ostala bez svoje duše – hrišćanstva, ona sada ostaje i bez ploda prosvetiteljstva – racionalizma. Povrh svega, u skladu sa naređenjima sa strane, evrobirokratija jednostrano izoluje Rusiju od Evrope. Na tome bi trebalo da im budemo zahvalni.

Raskidanje sa Evropom je iskušenje za mnoge Ruse, ali mi moramo preći taj put što je brže moguće! Naravno, ograđivanje ne bi trebalo da postane obavezujući princip ili da postane totalno. Ali bilo koji razgovor o ponovnom stvaranju evropskog bezbednosnog sistema je opasna himera. Sistem saradnje i bezbednosti trebalo bi da bude izgrađen u okviru kontinenta budućnosti – Velike Evroazije – pozivanjem evropskih država koje su zainteresovane i za koje smo mi zainteresovani.

Borba za mir

Jedan od važnih elemenata nove spoljnopolitičke strategije trebalo bi da bude ofanzivna (ne defanzivna, kako je to bilo često u prošlosti) ideološka strategija. Pokušaji da se „zadovolji” i da se pregovara sa Zapadom nisu samo nemoralni, već su takođe i kontraproduktivni prema načelima realpolitike. Vreme je da se otvoreno podigne zastava normalnih ljudskih vrednosti u odnosu na posthumane ili čak antihumane vrednosti koje pristižu sa Zapada.

Jedan od glavnih principa ruske politike trebalo bi da bude aktivna borba za mir – nešto odavno predloženo, ali što odbacuje ruska spoljnopolitička zajednica koja se umorila od sovjetskih slogana. I ne borba samo protiv nuklearnog rata. Slogan koji je istaknut pre pola veka – „Nikada ne bi trebalo povesti nuklearni rat, pošto u njemu nema pobednika” – je istovremeno lep i naivan. Kao što je pokazao sukob u Ukrajini – on otvara vrata velikim konvencionalnim ratovima. I takvi ratovi mogu da postanu – ili će čak postati – i češći i smrtonosniji, vrebajući iza svakog ćoška ukoliko im se ne suprotstavi aktivna mirovna politika.

Naš jedini razumni cilj u pogledu ukrajinske zemlje je, barem meni, prilično očigledan – oslobođenje i ponovno ujedinjenje sa Rusijom čitave južne i istočne Ukrajine i (verovatno) Dnjeparskog basena. Ukrajinske zapadne oblasti biće predmet budućeg pogađanja.

Ukrajinski vojnici upravljaju FPV dronom na položaju u blizini Gorlovke, 17. januar 2024. (Foto: Reuters/Inna Varenytsia/File photo)

Najbolje rešenje jeste stvaranje demilitarizovane tampon zone sa formalnim neutralnim statusom (sa ruskim bazama kao garantima neutralnosti) – mesto gde bi živeli sadašnji stanovnici današnje Ukrajine koji ne žele da budu građani Rusije i da žive u skladu sa ruskim zakonima. A kako bi se izbegle provokacije i nekontrolisana migracija, Rusija bi trebalo da izgradi ogradu duž svoje granice sa državom koja će biti buduća tampon zona – poput one koju je Tramp otpočeo da gradi na granici sa Meksikom.

 

Ovaj članak biće objavljen u trećem broju časopisa „Rusija u globalnim poslovima”

 

Nastaviće se…

________________________________________________________________________________

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard

 

Izvor: globalaffairs.ru

 

Naslovna fotografija: Scott Peterson/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u