Доба рата или шта да се ради? (1)

Екстремна опасност у свету у наредне две деценије захтева да Русија прилагоди своју спољну и одбрамбену политику. Већ сам писао да би ова политика требало да се заснива на концепцији „Тврђаве Русије”

„Наш пут пробола нам је прса стрелом
Татарске древне воље (…)
И битка је вечна! Можемо само да сањамо мир
Кроз крв и прашину…
Кобила и даље језди по степи
И гази степску траву…”
Александар Блок, На Куликовом пољу

 

У мом претходном чланку (објављен у два наставка на Новом Стандарду, овде и овде) расправљао сам о ситуацији у којој смо се нашли а која је без преседана (Караганов, 2024). У овом чланку назначићу нове политике и приоритете које би Русија, како верујем, требало да усвоји, градећи их на основама руске Стратегије националне безбедности (2021) и посебно Спољнополитичке концепције (2023).

Екстремна опасност у свету у наредне две деценије захтева да Русија прилагоди своју спољну и одбрамбену политику. Већ сам писао да би ова политика требало да се заснива на концепцији „Тврђаве Русије”:

  • максимални могући суверенитет,
  • независност,
  • аутономија и
  • безбедност са усредсређеношћу на интензивни унутрашњи развој (али никако не аутаркија, која је смртоносна).

Завршетак путовања

Русија мора да буде паметно отворена према корисној економској, научној, културној и информационој сарадњи са пријатељским земљама Светске већине. Међутим – отвореност није циљ по себи – већ, пре свега, начин да се осигура унутрашњи материјални и духовни развој. Као што смо већ видели, либерално-глобалистичка отвореност је такође смртоносна.

Било би глупаво покушавати интеграцију унутар „међународних вредносних ланаца” сада када творци некадашњег система глобализације уништавају сам тај систем и милитаризују економске везе. Узајамна зависност – која је раније оцењивана као извориште мира – је сада опаснија.

Морамо да покушамо да створимо „вредносне ланце” на нашој сопственој територији како бисмо повећали повезаност. Ово посебно важи за везе руског језгра са Сибиром и – много опрезније – са пријатељским државама, посебно Белорусијом, већим делом Централне Азије, Кином, Монголијом и осталим земљама Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и БРИКС-а.

Политика „Тврђаве Русије” захтева да Русија минимизује своју укљученост у сукобе који ће пламтати током текућег „геостратешког земљотреса”. Под новим условима, директна укљученост није добитак него трошак, као што то почињу да увиђају некадашње колонијалне силе. Посебно се САД суоавају са порастом антиамериканизма и нападима на своје базе. Ове и друге прекоморске базе постајаће све рањивије – што би требало да посредно подстичемо – и тако повећавамо цену одржања америчке империје, као и да помогнемо америчкој спољнополитичкој класи да се опорави од своје глобалистичке хегемонистичке болести која их је морила у послератном периоду, а посебно током претходних 30 година.

Били смо довољно мудри да избегнемо увлачење у нови јерменско-азербејџански и израелско-палестински сукоб. Али ни у ком случају не бисмо смели да поновимо украјински промашај, кад смо дозволили да антируска елита преузме власт у суседној држави, или да дозволимо да их спољне државе дестабилизују. Казахстан је највећа брига у овом погледу. Морамо да делујемо проактивно, заједно са другим, пријатељским државама.

Француски председник Емануел Макрон (лево) и председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев у Астани, 1. новембар 2023. (Фото: Stanislav Filippov/AFP via Getty Images)

Како би успела да само делимично успешни окрет ка Истоку продужи према Далеком истоку, Русији је потребна нова опсежна национална сибирска стратегија, која би могла да се позива на будући напредак, али такође и на „повратак” романтичном периоду трансуралског развоја.

Русија мора да буде „сибиризована”, измештајући центар свог духовног, политичког и економског развитка према Уралу и читавом Сибиру (не само његовом пацифичком делу). Северноморски правац, Северни пут свиле и главне северо-јужне копнене руте морају се брзо развијати. Централноазијске државе које су богате радном снагом, али сиромашне водом, могле би бити укључене у ову стратегију.

Свесно интегрисање у нови свет такође захтева откривање наших азијских корена. Велики руски владар – свети кнез Александар Невски – не само да је прихватио повељу (јарлик) којом му је у Сарају власт даровао Бату-кан, већ је такође путовао преко савремене Средње Азије и Јужног Сибира како би лично прихватио јарлик у монголској престоници Каракоруму.

Тамо, неколико година касније, отпочео је успон на власт Кублај-кана. Његова власт је свој врхунац досегла када је постао цар и када је успоставио династију Јуан која је владала Кином, Монголијом, Корејом и бројним околним земљама. Готово је извесно да је Кублај, који је постао познат захваљујући списима Марка Пола, упознао Александра.

Црква Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду (Фото: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)
Црква Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду (Фото: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)

Кублајева мајка је била хришћанка и у његову војску били су укључени и руски регрути из Смоленска и Рјазања. Исто тако, у Александрову војску били су укључени Монголи – чију је власт настојао да збаци, али их је користио како би заштитио своју земљу од непријатеља са Запада – непријатеља који је претио, како бисмо сада рекли, самом идентитету Русије. Историја руско-кинеских односа је много дубља него што се уобичајено верује.

Русија не би постала велика империја – и, по свој прилици, не би преживела у европској равници, нападана са југа, истока и са запада – да није освојила и развила Сибир са његовим неограниченим ресурсима. Управо је, углавном на тој основи, Петар Велики изградио империју: накнаде од каравана, који су носили свилу и чај из Кине према Европи дуж руског Северног пута свиле, коришћене су да се опреме пукови нове руске војске.

Било би далеко боље да смо завршили нашу западну, европску одисеју један век раније. Сада је мало користи од позајмљивања са Запада, иако отуда пристиже много смећа. Али, како са закашњењем окончавамо ово путовање, задржаћемо велику европску културу коју сада постевропско помодарство одбацује. Без ње, ми не бисмо створили највећу књижевност на свету. А без Достојевског, Пушкина, Толстоја, Гогоља и Блока, не бисмо постали велика земља и нација.

Окретање Светској већини

У новој међународној ситуацији, безусловни приоритет требало би дати друштвеном развоју дефанзивне свести, спремности да се брани отаџбина, укључујући и оружјем. „Пахуљице” у нашем друштву требало би да се отопе, а ратници би требало да се умноже. Ово ће значити развој наших упоредних предности које ће бити потребне у будућности: способност и спремност на борбу, наслеђе тешко извојеване борбе за опстанак на џиновској равници, отвореној са свих страна.

Данашња спољна политика требало би да буде усмерена према опсежном развитку односа са државама Светске већине. Други очигледан, али још увек неформулисан, циљ јесте заједнички рад са државама Светске већине у циљу обезбеђивања најмирнијег могућег одласка Запада са хегемонистичке позиције коју је уживао од краја 1980-их година 20. века (иако је тај положај био неоспоран свега првих 15 година).

Они би требало да пређу на скромније, иако драгоцено, место у светском систему. Нема потребе да се они отерају. Узимајући у обзир правце западног развоја – они ће сами напустити тај положај. Али нужно је одлучно одвратити било коју акцију из позадине још увек моћног западног организма. Нормални односи могли би бити изнова успостављени за отприлике неколико деценија. Али то није само по себи циљ.

У новом, разуђеном, мултиверском и мултикултурном свету, морамо да развијемо једну конкурентскуу предност: интернационализам, културну и религијску отвореност. У образовању би посебна пажња требало да се поклони изучавању језика, културе и живота сила у успону и цивилизација Азије, Африке и Латинске Америке. Спољнополитичко мишљење би требало не само да охрабри, већ и да наметне, окретање према другачијем свету у односу на превазиђено и сада отужно западњаштво.

Председник Кине Си Ђинпинг, председник Бразила Луиз Игнасио Лула да Силва, председник Јужне Африке Сирил Рамафоза и премијер Индије Нарендра Моди током самита БРИКС-а у Конгресном центру Сандтон у Јоханесбургу 24. августа 2023. (Фото: Marco Longari/AFP)

Много сам писао о потреби за радикалном реформом спољнополитичког апарата. Она је у току, али је отежана бирократском и менталном инерцијом, и тајним надањем за немогућим повратком на прохујали статус кво анте. Такође бих ризиковао позивање на административна средства: дипломате које службују на Западу требало би да буду плаћене мање од оних који службују у земљама Светске већине. Важно је радити са Светском већином како би се створиле нове институције које ће помоћи градњу новог света и спречити или барем успорити клизање у серију криза.

УН ће ишчезнути – оптерећене западном бирократијом – и као резултат неспособности да се реформишу. Нема потребе да се оборе, али је нужно да се изграде паралелна тела заснована на БРИКС+ и проширењу Шангајске организације за сарадњу (ШОС), као и њихове интеграције са Организацијом афричког јединства, Арапском лигом, АСЕАН-ом и Меркосуром. У међувремену, можда ће бити могуће да се створи стална конференција ових установа унутар УН. Уколико је Русија цивилизација цивилизације, онда зашто не почне да ствара организацију или организације са нашим пријатељима и партнерима – као прототип будућих УН?

Кина и Русија су комплемантарне силе. Њихова коалиција, уколико би се могла сачувати – и која се мора сачувати – може на крају да постане одлучујући фактор у стварању новог светског система. Радује што је модерна кинеска спољнополитичка филозофија веома блиска нашој. Русија би требало да помогне развој кинеских поморских и стратешких нуклеарних капацитета – како би се  збацила САД са позиције агресивног хегемона – убрзајући њихово повлачење у релативно конструктивни неоизолационизам сличан оном из 1920-их и 1930-их година 20. века, али прилагођен новонасталим приликама.

Евроазијско партнерство

У исто време, руска стратегија требало би да се усредсреди на избегавање једностране економске зависности. Такође би требало да буде усмерена према подстицању „пријатељског балансирања” Кине сарадњом са Турском, Ираном, Индијом, Пакистаном и државама чланицама АСЕАН-а, арапским светом, двама Корејама и у перспективи чак и са Јапаном. Спречавање међукорејског сукоба – који провоцирају САД – је превасходни задатак.

Примарни елеменат „пријатељског балансирања” требало би да буде нови развој Сибира. Балансирање ће такође бити корисно Пекингу, пошто ће ублажити страховања кинеских комшија од растуће силе. На крају, пријатељски, скоро савезнички односи са Кином, пријатељски односи са Индијом и развој Шангајске организације за сарадњу (ШОС) требало би да служе као основа за градњу безбедности, развоја и система сарадње Великог евроазијског партнерства. Надам се да ће његово стварање постати званични циљ руске спољне политике.

Таква стратегија обезбедиће сигурносну мрежу ако се историјски, експанзионитички, односно монголски гени изненада пробуде у Кини, која већ неколико векова живи у миру. Обе земље су у суштини наследнице великог царства Џингис-кана. Идентификовање ових заједничких корена је фасцинантан задатак за историчаре обе земље. Ако Русија остане јака (за шта ћемо морати сами да се изборимо), Кина остаје мирољубиви див, а наши лидери и народи ће продубљивати своје пријатељство, па ће овај пар држава постати камен темељац међународног мира и стабилности.

Кинески председник Си Ђинпинг на свечаном дочеку руског председника Владимира Путина у Шангају, мај 2014. (Фото: Alexei Druzhinin/RIA Novosti/kremlin.ru)

Индија је још један природан савезник у стварању новог светског система и обуздавања његовог кретања у правцу Трећег светског рата. Она је извориште критично важних технологија, радне снаге за нови развој Сибира и представља скоро безгранично тржиште. Сарадња са Индијом је најважнији задатак у изградњи Великог евроазијског партнерства, од којег је она и даље поприлично удаљена. Спречавање да она постане непријатељска противтежа Кини – што је правац у којем је гурају САД – ће релаксирати природну конкуренцију између Индије и Кине.

Примаковљев троугао Русије, Кине и Индије је гарант релативно мирног развоја Велике Евроазије. Одвојени напори биће неопходни како би се ублажиле индијско-пакистанске напетости – које остају на периферији руске дипломатске пажње, али које су једно од најопаснијих изворишта термонуклеарног сукоба. У међувремену, потребне су нам стотине индолога, десетине експерата за Пакистан, Иран, Индонезију и друге државе у Југоисточној Азији и Африци, и, наравно, хиљаде додатних синолога.

Више пажње се мора обратити на АСЕАН као део Велике евроазијске стратегије. АСЕАН је више од пуког тржишта и пријатне туристичке дестинације. То је регион чији озбиљни сукоби могу да експлодирају у наредној деценији, посебно због чињенице да су САД у свом повлачењу и даље заинтересоване да их подстакну.

Без душе и мозга

Стање наших односа са арапским светом је изузетно задовољавајуће. Ми одржавамо функционалне пријатељске односе са многим од водећих држава – Египтом, Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијском Арабијом и Алжиром. Руско спољнополитичко балансирање помаже у установљењу поретка у овом метежном региону, који САД активно дестабилизују. Кина, која је допринела приближавању између Саудијске Арабије и Ирана, такође се придружила политици спољашње уравнотежености и бриљантно обавља тај посао.

На северноамеричком плану, Русија би требало да подстиче америчко дугорочно повлачење у глобални неоизолационизам, који је за њих прилично природан избор. Очигледно, неће бити повратка на политичку парадигму из времена пре Другог светског рата, а то би вероватно било и непожељно. Америчка зависност од спољашњег света обезбеђује средства за вршење притиска.

Уколико садашње либерално-глобалистичке елите напусте власт, САД ће се можда вратити улози релативно конструктивног чиниоца глобалне равнотеже коју су играле пре друге половине 20. века. Свеобухватна стратегија за обуздавање САД није нужна, пошто би само представљала расипање ресурса потребних за унутрашњу обнову. Нема нерешивих супротности између нас и САД. Супротности које сада постоје изазване су америчком експанзијом, убрзане нашом слабошћу и глупошћу из 1990-их година 20. века, што је драматично допринело успону хегемонистичког расположења у САД.

Руковање Бориса Јељцина и Била Клинтона у председничкој палати у Москви, март 1997. (Фото: Heikki Saukkomaa/AFP/Getty Images)

Унутрашња криза у САД и посвећеност њених садашњих елита постхуманим вредностима ће додатно урушити вашингтонску „меку моћ”, односно идеолошки утицај. У међувремену, оштра политика одвраћања (о чему ће више речи бити касније) може да створи услове да се САД преобликују у нормалну велику силу.

Европа – некада баштиник модернизације за нас као и за многе друге нације – сада се брзо креће у правцу геополитичког ништавила и, надам се да грешим, према моралном и политичком опадању. Њено и даље богато тржиште је вредно коришћења, али наш главни напор у вези са старим потконтинентом требало би да буде морално и политичко ограђивање у односу на њега. Након што је прво остала без своје душе – хришћанства, она сада остаје и без плода просветитељства – рационализма. Поврх свега, у складу са наређењима са стране, евробирократија једнострано изолује Русију од Европе. На томе би требало да им будемо захвални.

Раскидање са Европом је искушење за многе Русе, али ми морамо прећи тај пут што је брже могуће! Наравно, ограђивање не би требало да постане обавезујући принцип или да постане тотално. Али било који разговор о поновном стварању европског безбедносног система је опасна химера. Систем сарадње и безбедности требало би да буде изграђен у оквиру континента будућности – Велике Евроазије – позивањем европских држава које су заинтересоване и за које смо ми заинтересовани.

Борба за мир

Један од важних елемената нове спољнополитичке стратегије требало би да буде офанзивна (не дефанзивна, како је то било често у прошлости) идеолошка стратегија. Покушаји да се „задовољи” и да се преговара са Западом нису само неморални, већ су такође и контрапродуктивни према начелима реалполитике. Време је да се отворено подигне застава нормалних људских вредности у односу на постхумане или чак антихумане вредности које пристижу са Запада.

Један од главних принципа руске политике требало би да буде активна борба за мир – нешто одавно предложено, али што одбацује руска спољнополитичка заједница која се уморила од совјетских слогана. И не борба само против нуклеарног рата. Слоган који је истакнут пре пола века – „Никада не би требало повести нуклеарни рат, пошто у њему нема победника” – је истовремено леп и наиван. Као што је показао сукоб у Украјини – он отвара врата великим конвенционалним ратовима. И такви ратови могу да постану – или ће чак постати – и чешћи и смртоноснији, вребајући иза сваког ћошка уколико им се не супротстави активна мировна политика.

Наш једини разумни циљ у погледу украјинске земље је, барем мени, прилично очигледан – ослобођење и поновно уједињење са Русијом читаве јужне и источне Украјине и (вероватно) Дњепарског басена. Украјинске западне области биће предмет будућег погађања.

Украјински војници управљају ФПВ дроном на положају у близини Горловке, 17. јануар 2024. (Фото: Reuters/Inna Varenytsia/File photo)

Најбоље решење јесте стварање демилитаризоване тампон зоне са формалним неутралним статусом (са руским базама као гарантима неутралности) – место где би живели садашњи становници данашње Украјине који не желе да буду грађани Русије и да живе у складу са руским законима. А како би се избегле провокације и неконтролисана миграција, Русија би требало да изгради ограду дуж своје границе са државом која ће бити будућа тампон зона – попут оне коју је Трамп отпочео да гради на граници са Мексиком.

 

Овај чланак биће објављен у трећем броју часописа „Русија у глобалним пословима”

 

Наставиће се…

________________________________________________________________________________

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

 

Извор: globalaffairs.ru

 

Насловна фотографија: Scott Peterson/Getty Images

 

БОНУС ВИДЕО:

Свет
Пратите нас на YouTube-u