(Ne)stvarni suverenitet

„Kvaka” je u Rezoluciji 1244. Ona ne može biti poništena čak ni odlukom Srbije. Zato se vrši pritisak da se Srbija udalji od Rusije od koje – zbog veta u SB UN – zavisi opstanak ove rezolucije. To tragediju Srba na KiM ne čini manjom

Ovu, 16. godišnjicu samoproglašene „nezavisnosti” u Prištini slave i likuju, kače zastave Albanije po kućama, ogradama, ulicama i sokacime, soliterima i banderama; dižu spomenike Jašariju i, za Srbe po zlu, čuvenoj američkoj sekretarki Madlen Olbrajt („albanskoj majki”), pa čak i živom Aljbinu Kurtiju… Srbi na KiM, s druge strane, žive u grču koji je sve veći i nepodnošljiviji.

Pored svakodnevne lične otimačine, maltretiranja, batinanja, paljevina, pa i ubistava, pritisak i ugrožavanje njihovog opstanka posebno je izražen kroz poteze privremenih organa vlasti u Prištini sa očiglednim ciljem etničkog čišćenja – a sve uz saglasnost i odobravanje svojih mentora sa Zapada. Jer na Kurtijevu adresu poslednjih dana stigle su brojne čestitke – iz Amerike, Nemačke, Engleske, Francuske, Albanije…

Pre samo godinu dana bilo je nezamislivo da kosovski specijalci patroliraju Severnom Mitrovicom, uz čelične prstenove specijalaca koji drže sve tačke okolo ili, kako kaže jedan izveštač sa KiM, Srbi iz Mitrovice više ni na kafu kod komšije ne mogu a da ne nalete na patrolu s dugim cevima.

Kancelarija za KiM ocenjuje da u sve nestabilnijem svetu današnjice postaje još očiglednije koliko je tzv. Kosovo bilo opasan eksperiment i ocenjuje da jednostranim proglašenjem otcepljenja Kosova i Metohije od Republike Srbije albanski separatisti „nisu dosanjali svoje velikoalbanske snove, s obzirom na to da njihova nelegalna građevina nije odmakla daleko”.

Možda se tako moglo govoriti pre godinu dana ili više, kada je tzv. Kosovo imalo mali deo atributa koji ga čine državom. Danas, njegov status čine mnogi elementi karakteristični za nezavisnu, suverenu državu, iako „Kosovo” još nije u potpunosti steklo taj status. Po mnogima, za to fali samo članstvo u UN i drugim važnim međunarodnim institucijama, jer neku zemlju čini potpuno nezavisnom – prijem u društvo drugih država.

Kosovo je od 2008. godine postalo član MMF-a, Svetske banke, FIFA i UEFA i priznaje ga oko 100 zemalja – među kojima je većina Zapada. Ipak, u tom društvu nema pet članica EU, kao i nekoliko svetskih sila poput Rusije, Kine, Brazila i Indije…

Međudržavni protektorat

Prema Konvenciji iz Montevidea (1933) potrebna su četiri kriterijuma koje neki entitet mora kumulativno da ispuni da bi mogao da bude smatran državom. To su:

  1. stalno stanovništvo,
  2. definisana teritorija,
  3. vlada (u smislu suverene vlasti) i
  4. kapacitet da ulazi u odnose s drugim državama.

Reklo bi se da tzv. „Republika Kosovo” ima ozbiljnih probleme sa ispunjavanjem sva četiri navedena kriterijuma, iako pokušava da stvori privid da ih ima.

Najpre, deo stanovništva stalno naseljen na teritoriji na kojoj je ovaj entitet proglašen priznaje ga samo kao faktičku vlast, ali ne i kao državu po međunarodnom pravu. Iako su Srbi na KiM redovno učestvovali u izborima koje je Priština raspisivala – oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o „privremenim organima kosovske samouprave”, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije. Mnogi od njih su, isto tako, uzeli i dokumenta koje je izdavala tzv. Republika Kosovo, iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje.

Neko će reći da je to bilo svojevrsno pokriće da lakše prihvate faktičku realnost, ali se previđa da je taj kolektivitet sve ovo vreme unazad uživao direktnu podršku Republike Srbije (a indirektno i svake druge države u svetu koja nije priznala „Republiku Kosovo”) i uživa je i danas. Uostalom, ova veštačka tvorevina je jedna od retkih zajednica koja polaže pravo da bude država, a da zapravo i ne zna koliko stanovnika ima. Organi „Republike Kosovo” dosad nisu bili u stanju da sprovedu popis stanovništva, čak ni prema minimalnim međunarodnim standardima.

Zato Kurti sve čini da Srbima zagorča život, kako bi ih primorao na odlazak – što nije ništa drugo nego etničko čišćenje – ali ne grubo i veoma nasilno (poput „Oluje”) nego nizom administrativnih mera – od kojih je poslednja ukidanje dinara kao sredstva plaćanja – kako bi i na taj način potvrdio samoproklamovanu nezavisnost. To je deo koji zadire u suverenu vlast – ali „Kosovo” nema svoju nacionalnu valutu, jedan od tradicionalnih simbola državnosti – a nije ni član šire monetarne unije sa zajedničkom valutom.

U članu 11 tačka jedan ustava tzv. Kosova navodi se samo: „U ‘Republici Kosovo’ će se koristiti jedinstvena valuta.” Ona, međutim, nije pravno definisana – a koristi se evro kao sredstvo plaćanja – iako po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima, monetarna politika na Kosovu i Metohiji pripada Srbiji. Zato je za upućene napad na dinar u stvari napad na suverenitet Srbije i to ne može biti nikakav sastavni deo nekih pregovora – već crvena linija o kojoj se ne može pregovarati.

Kriterijum „definisane teritorije” je takođe višestruko sporan. Jedina međunarodno priznata granica „Republike Kosovo” (ona sa Republikom Albanijom) faktički ne postoji posle 1999. godine. Granice sa bivšim jugoslovenskim republikama (Crnom Gorom i Makedonijom) nisu međunarodno priznate. Granicu sa Republikom Srbijom ova druga smatra tzv. administrativnom linijom. Očigledna je pretenzija Prištine da automatski preuzme suverenitet na celoj teritoriji zaposedanjem policijskim snagama i severnog dela Kosova i Metohije.

Prištinski specijalci sa dugim cevima u blizini manastira Banjska na severu Kosmeta (Foto: Tanjug/AP Photo/Visar Kryeziu)

Što se tiče suverene vlasti, suverenitet na teritoriji na kojoj polaže suverena prava „Kosovo” je prinuđeno da deli sa tzv. međunarodnom zajednicom (KFOR, UNMIK, EULEKS), što priznaje i u svojim pravnim aktima. U članu 153 prištinskog ustava normirano je tzv. međunarodno vojno prisustvo koje „uživa mandat i ovlašćenja određena relevantnim međunarodnim instrumentima, uključujući i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN”

Iz formulacije ovog člana ustava sasvim je očigledno da se „Kosovo” (samo)odreklo vojne komponente suverenosti, i to ne samo na delovima teritorije na koju polaže suverenitet (međunarodne vojne baze) nego na celini teritorije na koju polaže pravo. „Republika Kosovo” je – što je slučaj bez presedana u komparativnom ustavnom pravu – tzv. međunarodno vojno prisustvo definisala kao posebnu, eksteritorijalnu, strukturu koja je izvan, i iznad, sopstvenih organa vlasti.

I konačno, četvrti kriterijum suvereniteta po članu jedan Konvencije iz Montevidea – kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama – u slučaju „Kosova” ozbiljno je doveden u pitanje. Od 193 države članice UN – nju priznaje manje od polovine (tačan broj je teško utvrditi jer su neke zemlje, našim zalaganjem, izvršile otpriznavanje), od 15 članica Saveta bezbednosti UN priznaje je – sedam, a od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN – samo tri.

To nije kritična većina dovoljna da obezbedi članstvo „Kosova” u UN. Od 28 država članica EU priznaje je 23 – što takođe nije većina dovoljna da obezbedi njeno članstvo u EU. Ovaj kapacitet, međutim, nije samo matematičko već je pre svega suštinsko pitanje: može li tvorevina, nastala na način na koji je nastala – jednostranom odlukom koja je omogućena prethodnom agresijom – pretendovati da je svet prihvati kao legalnu, a da pri tome ne legalizuje i sve načine na koji je ona nastala? Zato je to neka vrsta paradržavne tvorevine, odnosno više neki tip međunarodnog protektorata, nego suverene države.

Akta i stvarnost

E sad, to što stoji u papirima i pravnim aktima ne znači da je tako i u stvarnosti. Stavljajući pred Srbiju, tokom pregovaranja, sve novije i sve teže uslove za njeno pridruženje – EU je, zajedno s prekoatlantskim saveznikom, pokazala svoje prave namere – potpuno zanemarujući srpske nacionalne interese. Zato bi Srbija morala biti daleko pažljivija i opreznija kada su u pitanju pregovori i sporazumi sa dalekosežnim posledicama.

Nažalost, Srbiji se osvetilo i ponašanje vlastite diplomatije u vreme mandata predsednika Borisa Tadića – kada je doneta odluka da se nezavisnost „Kosova” ne osporava u UN već da se dijalog između Beograda i Prištine vodi posredstvom EU – čime smo ostali bez podrške niza uticajnih zemalja koje nisu formalno priznale nezavisnost južne srpske pokrajine.

Tu je i nesrećno pitanje (umesto tužbe) upućeno međunarodnom sudu pravde (MSP): „Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih vlasti samouprave ‘Kosova’ u skladu sa normama međunarodnog prava?” Samo su naivni verovali da ovaj sud – s većinom sudija iz zemalja koje su upravo priznale nezavisnost „Kosova” – neće pribeći „kreativnim” vratolomijama u svom konsultativnom zaključku.

U narednom periodu, od početka briselskog dijaloga i potpisivanja sporazuma u kojima nema ni „S” od suvereniteta Srbije (setimo se svojevremenih komentara Ivice Dačića da „Ustav Srbije nije Sveto pismo”, ili njegovog kompanjona da se „patriotizam ne sipa u traktore”), Srbi na KiM su ostali bez svoje policije, pravosuđa i mogućnosti da po srpskim zakonima na Kosmetu budu birane institucije lokalne samouprave.

Premijer Srbije Ivica Dačić, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i Hašim Tači poziraju nakon potpisanog Briselskog sporazuma u sedištu NATO u Briselu, 19. april 2013. (Foto: Pool photo by Yves Logghe)
Premijer Srbije Ivica Dačić, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i Hašim Tači uoči potpisivanja Briselskog sporazuma u Briselu, 19. april 2013. (Foto: Pool photo by Yves Logghe)

Odskora su ostali i bez tablica zbog kojih je izbio oružani sukob, bez dinara kao sredstva plaćanja, ostaju bez srpskih privremenih organa, otimaju im crkve, a dobili su kosovske carinike i policajce na prelazima, specijalce na ulicama mesta na severu Kosova i Metohije, kao i šest baza (?!) na Severu… „Kosovo” je dobilo i telefonski pozivni broj. Zaposeli su Gazivode, kao i kompletan energetski sistem… Zauzvrat – šipak. Čak ni Zajednicu srpskih opština (ZSO) – na koju se čeka više od decenije – ako je ikada i bude.

Umesto da se insistira na bar realizaciji već potpisanih sporazuma, prihvaćena je rasprava o nemačko-francuskom planu (Ohridski sporazum) i stavljena primedba – koliko je u našoj javnosti poznato – samo u pogledu jedne odredbe (od devet), čime signaliziramo da nama i nije mnogo stalo do suvereniteta kad su nam ostalih osam odredbi prihvatljive – iako i one bitno ugrožavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Čak se predviđa da ovaj sporazum uđe u poglavlje 35 u pregovorima o priključenju Srbije EU – bez jasnih naznaka da bi Srbija u tom slučaju prekinula svoj put ka EU.

Sve pomenuto dodatno dezavuiše one kriterijume koji sprečavaju punu nezavisnost ove nazovidržave, a popustljivost i širokogrudost srpske strane tumačeni su kao slabost i našim neprijateljima sugeriše da nas treba još jače pritiskati.

Granitna rezolucija

Na stranu što prema članu 103 Povelje UN, obaveze iz Rezolucije 1244 imaju prevagu nad obavezama iz drugih sporazuma. Stoga, drugi sporazumi i aranžmani ne mogu se smatrati primenljivim ukoliko su u suprotnosti s Rezolucijom Saveta bezbednosti UN i treba da se tumače na način koji je u saglasnosti s njom. Mada naši zapadni partneri verovatno i za to imaju neko svoje „kreativno” tumačenje. Što ne znači da na ovoj odredbi Povelje UN ne treba javno insistirati.

Inače će proći kao i svojevremene izjave sa Zapada da kosovska vojska ne može biti formirana bez glasova Srba u Prištini i ustavnih promena – uostalom, kao i mnoge pre toga, poput principa „prvo standardi, pa status za ‘Kosovo’” – što nedvosmisleno ukazuje da se Zapadu ne može ništa verovati.

Tek s najavom secesija koje štete njihovim interesima – evroatlantisti su se setili načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta – što im na pamet nije padalo prilikom NATO agresije na SR Jugoslaviju, kada je međunarodno pravo na najgrublji način pogaženo a uspostavljanje tzv. kosovskog presedana trebalo da posluži kao mustra za proizvoljni intervencionizam i vladavinu dvostrukih standarda.

Bilbord u Beogradu tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, 1999. (Foto: AP Photo)

Zapadu se, očigledno, žuri da reši problem secesije „Kosova” iz bojazni da bi naredni period mogao ići u korist Beograda. Nije tu u pitanju neka prevelika ljubav prema Albancima i njihovim velikoalbanskim aspiracijama. Prostor jugoistoka Evrope i danas – kao i u prošlosti – ima izrazito geopolitičko, geoekonomsko i geostrateško značenje koje određuje političku budućnost regiona.

Zato iz Brisela stalno poručuju da se „održiva stabilnost i mir u regionu mogu postići samo kroz normalizaciju odnosa Kosova i Srbije. A put ka tome vodi kroz dijalog uz posredovanje EU”.

Normalizacija odnosa ne znači nužno i definitivno određivanje statusa – ali podrazumeva kontinuiranu primenu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. Dakle, „kvaka” je u Rezoluciji 1244. Ona ne može biti poništena čak ni odlukom Srbije. Zato se i vrši pritisak da se Srbija udalji od Rusije od koje, u stvari – zbog prava veta u Savetu bezbednosti UN – i zavisi opstanak ove rezolucije. Što tragediju Srba na Kosovu i Metohiji ne čini manjom jer im je – i pored navedenih međunarodnih akata koji bi trebalo da ih štite – ugrožen goli opstanak.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Pečat

 

Naslovna fotografija: Stringer/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u