Drevni vizantizam i vizantizam u Rusiji

Porodica? Šta je to porodica bez religije? Šta je to ruska porodica bez hrišćanstva? Šta je, na kraju, hrišćanstvo u Rusiji bez vizantijskih osnova i bez vizantijskih formi?

Šta je to vizantizam? To je pre svega jedna posebna kultura, koja ima svoje specifične karakteristike, svoja opšta, jasna, stroga i razumljiva načela i svoje određene istorijske posledice.

Slavizam, uzet u celini, još uvek je sfinga, zagonetka. Apstraktna ideja vizantizma je krajnje jasna i razumljiva. Ta opšta ideja je nastala od više posebnih ideja – religioznih, državnih, moralnih, filozofskih i umetničkih.

Ništa slično ne postoji u slovenstvu. Kada u mislima nastojimo da izazovemo predstavu o sveslavizmu, mi dobijamo samo jednu amorfnu, stihijsku, rasplinutu predstavu, nešto nalik na velike oblake u daljini, od kojih, sa njihovim približavanjem, mogu nastati najrazličitiji oblici.

Kad u mislima stvaramo sliku o vizantizmu, mi, naprotiv, vidimo pred sobom strog i jasan plan ogromnog i prostranog zdanja. Mi znamo, na primer, da vizantizam u državi znači samodržavlje. U religiji on znači hrišćanstvo, sa njegovim posebnim obeležjima, koji ga razlikuju od zapadnih crkava, od jeresi i raskola.

Znamo da u svetu morala vizantijski ideal ne sadrži ono visoko i, često, preterano shvatanje o zemaljskoj ličnosti čoveka, koje je u istoriju uneo germanski feudalizam; znamo da vizantijski moralni ideal podvrgava sumnji sve zemaljsko, sreću, postojanost naše lične čistote, našu sposobnost za potpunim moralnim savršenstvom ovde, na zemlji. Znamo da vizantizam (kao i hrišćanstvo uopšte) odbacije svaku nadu u sveopšte blagostanje naroda; on je potpuna antiteza ideje o svečovečanstvu u smislu zemaljske svejednakosti, zemaljske sveslobode, zemaljskog svesavršenstva i svezadovoljstva.

Vizantizam takođe znači sasvim jasnu predstavu i u oblasti umetnosti ili, uopšte, estetike: moda, običaji, ukusi, odevanje, graditeljstvo, pokućstvo – sve to lako možemo zamisliti kao manje ili više vizantijsko.

Unutrašnjost Svete Sofije (Foto: pxfuel.com)

Vizantijska kultura zamenila je grčko-rimsku i prethodila romano-germanskoj kulturi. Proglašenje Konstantina za cara može se smatrati početkom potpunog trijumfa vizantizma (IV vek posle Hristovog rođenja). Proglašenje Karla Velikog za cara (IX vek), njegovo krunisanje za imperatora – koje je bilo delo papstva – može se smatrati prvim pokušajem romano-germanske Evrope da svoju kulturu jasno odvoji od opštevizantijske, koja je do tada potčinjavala sebi, makar i samo duhovno, i sve zapadne zemlje…

Upravo se posle raspada veštačke Karlove imperije sve više i više ispoljavaju one crte koje će, u svojoj sveukupnosti, dati sliku odvojene, evropske kulture, te, za svoje vreme, nove svetske civilizacije.

Jasnije počinju da se naziru buduće granice kasnijih zapadnih država i posebnih kultura Italije, Francuske i Nemačke, bliže se krstaški pohodi, cvatuća epoha viteštva i germanskog feudalizma, koji će položiti osnove preteranom samopoštovanju ličnosti (samopoštovanju, koje je, pošto je, prvo, zahvaljujući zavisti i oponašanju, pustilo korene u buržoaziji, dovelo do demokratske revolucije i svih ovih sadašnjih fraza o bezgraničnim pravima ličnosti, a zatim osvojilo i niže slojeve zapadnog društva, učinivši od svakog nadničara i obućara biće, deformisano nervoznim osećanjem ličnog dostojanstva). Ubrzo nakon ovoga odjeknuće i prvi zvuci romantičarske poezije. Zatim će doći na red gotska arhitektura, pa katolička poema Dantea itd. Papska vlast počinje da jača.

Dakle, proglašenje Karla Velikog za cara (IX vek) je približna granica odvajanja, posle koje na Zapadu sve više dolazi do izražaja sopstvena kultura i državnost. Vizantijska civilizacija gubi od ovog trenutka iz svog kruga sve velike i naseljene zemlje Zapada, ali zato dodaje svom geniju na severoistoku Jugo-Slovene, a kasnije i Rusiju.

XV, XVI i XVII vek su stoleća punog procvata evropske civilizacije i vreme potpunog pada vizantijske države i to upravo na onom tlu na kome je ona nastala i razvila se. Taj isti XV vek – sa kojim počinje prosperitet Evrope – je vek kada prvi put jača Rusija, kada ona progoni Tatare i počinje još više nego ranije da neguje vizantijsku kulturu, putem jačanja samodržavlja i prihvatanja dvorskih običaja, mode, ukusa itd.

To je vreme Ivana, pada Kazanja, osvajanja Sibira, izgradnje hrama Vasilija Blaženog u Moskvi, čudne građevine sa puno nedostataka, ali krajnje originalne, ruske, koja je jasnije od pređašnjih ukazala na naš vlastiti stil u arhitekturi, zapravo na indijsku brojnost kupola, dodatu vizantijskim načelima. Međutim, iz mnogo razloga, o kojima ovde ne mogu govoriti, Rusija nije tada doživela period cvatuće složenosti i raznovrsnog harmoničnog stvaralaštva, kao savremena joj Evropa preporoda. Reći ću samo najkraće.

Ostaci vizantizma – koje je turska oluja rasejala po Zapadu i Severu – pali su na dva različita tla. Na Zapadu je sve ono sopstveno, romano-germansko, bilo i bez toga u punom procvatu, sve je već bilo razvijeno, sve je bilo raskošno, pripremljeno; novo povezivanje sa Vizantijom, a preko nje – sa antičkim svetom, odmah je Evropu dovelo do onog blistavog perioda koji obično nazivamo preporodom, a koji bi bilo najbolje nazvati periodom složenog procvata Zapada; jer takav period, sličan preporodu – period višestrukog i dubokog razvoja – razvoja objedinjenog u višem duhovnom i državnom jedinstvu svega (ili delova) imale su sve države i sve kulture.

Takvu epohu imali su Mido-Persijanci kada su došli u kontakt sa haldejskim i egipatskim svetom, koji je doživljavao svoj raspad, tj. epohu Kira, Kambiza i posebno Darija Histaspa, Heleni u vreme i posle prvih persijskih ratova, Rimljani nakon punskih ratova i za vreme prvih ćesara, Vizantija u vreme dinastije Teodosija i Justinijana i, uopšte, u vreme borbe protiv jeresi i varvara, mi, Rusi, u vreme Petra Velikog.

Portret Petra Velikog koji je naslikao Pol Delaroš 1838. (Foto: Bridgeman Images)

Povezujući se sa Rusijom u XV veku i kasnije, vizantizam je nailazio na sivilo i prostotu, na siromaštvo i nepripremljenost. Zato se on i nije mogao tako duboko preporoditi kod nas, kao na Zapadu, on je kod nas prihvatan u njegovim opštim crtama i u mnogo čistijem vidu, na neposredniji način. Našu epohu preporoda, naš XV vek, početak našeg složenijeg i organičnijeg procvata, naše, da tako kažemo, jedinstvo u raznolikosti, treba tražiti u XVII veku, u vreme Petra Velikog, a njegove prve nagoveštaje možda za života njegovog oca.

Evropski uticaji (poljski, holandski, švedski, nemačko-francuski) u XVII veku igrali su istu ulogu (iako su delovali mnogo dublje) kakvu su igrali Vizantija i drevni helenizam u XV i XVI veku na Zapadu. U Zapadnoj Evropi, stari, prvobitni, pretežno religiozni vizantizam morao je prvo da doživi duboku transformaciju u skladu sa jakim, lokalnim načelima germanizma: viteštvom, romantizmom, gotizmom (ne isključujući ni arapski uticaj), a onda su ti isti, stari, vizantijski uticaji, pojačani, posle dugog nerazumevanja i, čak, zaborava, pošto su dospeli na isto, sada već vrlo složeno, evropsko tle XV i XVI veka, izazvali potpuni procvat svega što se dotle krilo u nedrima romano-germanskog sveta.

Primetićemo da vizantizam, padajući na zapadno tle, ovog puta nije delovao toliko svojom religioznom stranom (čisto vizantijskom, da tako kažemo), jer je na Zapadu i bez njega vlastita religiozna komponenta bila već vrlo razvijena i neobično moćna, već posredno, svojom helensko-umetničkom i rimsko-jurističkom stranom, ostacima klasične drevnosti, koje je sačuvao, a ne svojim čisto vizantijskim načelima. U to vreme, svuda na Zapadu, više ili manje jača monarhistička vlast, donekle na štetu prirodnog germanskog feudalizma, vojska svuda nastoji da dobije državni karakter (više rimski, diktatorijalni, monarhistički, a ne lokalno aristokratski, kako je bilo ranije), misao i umetnost doživljavaju neviđeni preporod. Graditeljstvo, nadahnjujući se antičkim i vizantijskim obrascima, stvara nove spojeve neobične lepote itd.

Kod nas se, međutim, sve to od vremena Petra Velikog prihvata u jednom vidu, kome je Evropa do te mere dala svoj pečat da Rusija, kako se čini, vrlo brzo gubi svoj vizantijski lik. Pa ipak, to nije baš sasvim tako. Osnove našeg, kako državnog, tako i svakidašnjeg, života i dalje ostaju tesno povezane sa vizantizmom. Mogli bismo, kada bi nam to mesto i vreme dozvolili, da dokažemo da je i čitavo naše umetničko stvaralaštvo u svojim najboljim manifestacijama duboko prožeto vizantizmom.

Ali, pošto je ovde reč gotovo isključivo o državnim pitanjima, dozvoliću sebi da samo napomenem da je naš moskovski dvorac, iako u mnogo čemu neuspešan, po nameri daleko originalniji od Zimskog dvorca, a bio bi i lepši od njega da je obojen življim bojama a ne belom bojom, kakav je bio u početku, ili bojom peska, kakav je sada, jer šarenilo i originalnost vizantijske Moskve u većoj meri (od Peterburga) očarava i sve strance.

Moskovski Kremlj (Foto: hodocasca.rs)

Siprien Robert (Cyprien Robert) radosno uzvikuje da je Moskva jedini slovenski grad koji je on video na svetu; Ch. de Mazade, naprotiv, s besom kaže da Moskva ima azijatski izgled, tuđ municipalno-feudalnoj slici Zapada itd. Ko je od njih dvojice u pravu? Ja mislim obojica – i to je dobro. Napomenuću još i to da naši predmeti od srebra, naše ikone, naši mozaici, dela našeg vizantizma, sve do danas predstavljaju gotovo jedinu utehu našem estetskom samoljublju na izložbama, sa kojih bismo, bez tog vizantizma, morali bežati od stida.

Reći ću uzgred da su i naši najbolji pesnici i romantičari: Puškin, Ljermontov, Gogolj, Koljcov, oba grofa Tolstoja (i Lav, i Aleksej), platili bogat danak tom vizantizmu, ovoj ili onoj njegovoj strani, državnoj ili crkvenoj, hladnoj ili toploj…

       Ali gori sveća
       Seljanina
       Pred ikonom
       Majke Božje.
[1]

To je takođe ruski vizantizam, kao i Puškinov usklik:

       Ili je nemoćna reč ruskog Cara?
       Ili je za nas novina da se sporimo s Evropom?
       Il’ nas je malo?

Porodica? Šta je to porodica bez religije? Šta je to ruska porodica bez hrišćanstva? Šta je, na kraju, hrišćanstvo u Rusiji bez vizantijskih osnova i bez vizantijskih formi?

Ja ću se uzdržati i više ništa neću reći ni o estetskom stvaralaštvu Rusa, ni o našem porodičnom životu. Govoriću nešto detaljnije samo o našoj državnoj organizaciji, o našoj državnoj disciplini.

Rekao sam da smo mi prihvatili za vreme Petra Velikog mnogo toga civilizujućeg, što je Evropa, na svoj način, toliko izmenila da je Rusija kao država gotovo sasvim bila izgubila ne samo lik vizantizma, nego i najbitnije crte njegovog duha. Rekao sam, međutim, da to i nije sasvim tako. Naravno, kad pogledamo našu gardu (La guarde) kako u mundirima maršira (marchieren) po Marsovom polju (Champ de Mars) u Sankt Peterburgu, nećemo istoga časa pomisliti na vizantijske legionare.

Kad pogledamo naše fligel-ađutante i kamerhere, nećemo u njima naći mnogo sličnosti sa krštenim pretorijancima, palatinima [2] i evnusima Teodosija ili Jovana Cimiskije. Pa ipak, ta vojska, ti dvorski činovnici (koji pri tom zauzimaju sve političke i administrativne dužnosti) pokoravaju se i služe jednoj ideji carizma, koja je kod nas ojačala od vremena Ivana, pod vizantijskim uticajem.

Ruski carizam je, uz to, imao mnogo jaču potporu od vizantijskog ćesarizma i to iz sledećih razloga:

  • Vizantijski ćesarizam je po svom poreklu imao diktatorijalni, municipalni, izborni karakter.
  • Cincinat, Fabije Maksim i Julije Cezar su postepeno i potpuno zakonito prešli prvo u Avgusta, Trajana i Dioklecijana, a zatim u Konstantina, Justinijana i Jovana Cimiskija.
  • U početku je diktatura u paganskom Rimu imala značaj zakonite, ali privremene mere svemoći, koju sveti grad daruje jednoj ličnosti; zatim je, pomoću iste zakonske jurističke fikcije, sveti grad preneo svoja opunomoćena prava, kada su to zahtevale okolnosti, na živog diktatora-imperatora.
  • U IV veku hrišćanstvo se poslužilo tom gotovom vlašću, na koju je narod bio navikao, našao u njoj zaštitu i oslonac i miropomazao na pravoslavan način za novog cara tog živog rimskog diktatora.

Prirodnost ove diktatorijalne vlasti i naviknutost naroda na nju bile su toliko jake da je pod vlašću ovih krštenih i miropomazanih diktatora od strane crkve, Vizantija nadživela zapadni paganski Rim za 1100 godina, tj. za gotovo najduži period u državnom životu naroda (Više od 1200 godina, koliko se zna iz istorije, nije živeo nijedan državni sistem: mnoge države su bile znatno kraćeg veka).

Pod uticajem hrišćanstva zakoni su se izmenili u mnogim pojedinostima; nova rimska država, koja je još pre Konstantina izgubila gotovo sve bitne karakteristike svog ranijeg konstituciono-aristokratskog karaktera [3], pretvorila se, da se poslužimo savremenim jezikom, u birokratsku državu (ne u smislu demokratije – narodovlastija, već u smislu jednakosti); bolje bi bilo reći u egalitarnu.

Već je Dioklecijan, prethodnik Konstantina, poslednji od paganskih imperatora, koji se uporno borio protiv nadiranja hrišćanstva, bio primoran da – u cilju jačanja državne discipline – sistematski radi na stvaranju novog činovništva, nove lestvice vlasti, koja se bazira na vlasti imperatora (kod Gizoa u Histoire de la Civilization može se naći tablica sa detaljnom podelom tih vlasti, koje su gradativno služile novom poretku).

Sa dolaskom hrišćanskih imperatora na presto, tim novim činovničkim vlastima dodato je još jedno, mnogo sigurnije sredstvo za uspostavljanje društvene discipline – vlast crkve, vlast i privilegije episkopa. To oruđe stari Rim nije imao; on nije imao tako jak, privilegovan sveštenički stalež. To novo i veoma efikasno oruđe discipline pojavilo se u hrišćanskoj Vizantiji.

Mozaik Komnina, car Jovan II Komnin, Bogorodica sa detetom i carica Irina, 1122, gornja galerija Svete Sofije u Istanbulu (Foto: Wikimedia Commons/Komnenos Mosaic/Historic Areas of Istanbul/Myrabella/Public domain)

Dakle, ponavljam: vizantijski ćesarizam je imao u sebi, kao što je poznato, mnogo vitalnosti i prirodnosti, koja je bila u skladu sa prilikama i potrebama vremena. On se oslanjao na dve snage: na novu religiju, koju čak i veći deo nehrišćana (tj. ateista i deista) u naše vreme priznaje za najbolju od svih do sada postojećih religija [4], i na staro državno pravo, koje je bilo tako dobro formulisano kao nijedno pre toga (koliko je nama poznato, ni egipatsko, ni persijsko, ni atinsko, ni spartansko).

Ovaj sretni spoj drevnog, uobičajenog (tj. rimske diktature i municipalnosti) s nečim vrlo novim i privlačnim (tj. sa hrišćanstvom) je i omogućio prvoj hrišćanskoj državi da se tako dugo održi na poljuljanom i poluoštećenom tlu, u izuzetno nepovoljnim uslovima. Ćesare su proterivali, menjali i ubijali, ali svetinju ćesarizma niko nije dirao. Ljude su menjali, ali nikome nije padalo na pamet da menja organizaciju u njenoj osnovi.

Kad je reč o vizantijskoj istoriji, treba napomenuti sledeće. Naša obrazovana publika ima o Vizantiji sasvim pogrešne, ili, bolje reći, neosnovane, jednostrane ili površne predstave. Naša istorijska nauka je sve donedavno bila nezrela i lišena samosvojnosti. Zapadni pisci su gotovo bez izuzetka (ponekad i nesvesno) naginjali ili republici, ili feudalizmu, ili katoličanstvu i protestantizmu, i zato ih pravoslavna i samodržavna, a ne feudalna Vizantija nije mogla ničim da privuče.

Postoji kod ljudi, zahvaljujući određenoj usmerenosti školskog programa, načinu površnog čitanja i t.sl. navika da, ne razmišljajući mnogo, sa blagonaklonošću prihvate neke istorijske pojave, a druge odbace gotovo sa odvratnošću. Tako su nas, na primer, i škola i poezija, i mnoštvo članaka i romana naučili da od malih nogu sa krajnjim uzbuđenjem čitamo o Maratonu, Salamini i Plateji, te da, poklanjajući sve svoje simpatije našim helenskim republikancima, na Persijance gledamo sa mržnjom i prezirom.

Sećam se kako sam ja sam, kada sam slučajno pročitao (i to kod koga – kod Hercena!) da su se persijski velikodostojnici sami bacali u more kako bi smanjili teret brodova i tako spasli Kserksa, kako su po redu prilazili caru i klanjali mu se, pre nego što će se baciti preko ograde… bio zamislio i rekao sebi prvi put (a koliko sam puta od detinjstva do zrelih godina imao prilike da se setim klasičnog grčko-persijskog rata!): „Hercen ima pravo kad to naziva persijanskim Termopilima. Ali to je strašnije i uzvišenije od Termopila! To govori o snazi ideje, snazi uverenja, većoj nego kod samih Leonidinih pristalica; jer, mnogo je lakše položiti svoju glavu u vatri borbe, nego se smišljeno i hladno, bez ikakve prinude, odlučiti na samoubistvo, sledeći religiozno-državnu ideju!”

Od tog trenutka, priznajem, počeo sam da gledam na Persiju drugačijim očima, ne onako kako su me 40 i 50 godina učili škola, poezija i većina istorijskih dela, koja su mi dolazila do ruku. Verujem da i mnogi drugi imaju slične uspomene. Ja mislim da je glavni razlog tome bio u činjenici da nam Persija nije ostavila tako vredna književna dela kao Helada. Grci su umeli sve da prikažu mnogo realnije i upečatljivije, „toplije”, da tako kažem, od svojih drugih suseda i savremenika, i zbog toga ih i poznajemo bolje, bez obzira na njihove slabosti i greške.

Ćutanje nije uvek znak besadržajnosti. Žorž Sand je s pravom nazvala neke ljude, obdarene pameću i duhom, a lišene sposobnosti da izraze svoja unutranja osećanja, les grands muets [5]; u takve ljude ona je ubrajala i poznatog naučnika Ž. Sent-Ilera, koji je, po svemu sudeći, više znao i dublje predviđao od svog prijatelja i rivala Kivijea, ali nikada nije mogao da mu parira u diskusiji.

Nauka je, međutim, kasnije, u mnogo čemu dala za pravo Sent-Ileru. Možda je i Persija – u poređenju sa Grčkom – bila takođe Grand Muet. Ima primera koji su nam bliži. Ako analiziramo život Rusije od vremena Petra I pa sve do naših dana, zar on, po složenosti svojih pojava, nije dramatičniji, poetičniji i bogatiji, ako ni od čega drugog, a ono od istorije jednoobrazno-promenljive Francuske XIX veka? Ali, Francuska XIX veka govori o sebi bez prestanka, dok Rusija još nije naučila da o sebi kaže nešto lepo i pametno i još uvek napada činovnike ili brine brigu o sveopštoj „koristi”.

Rim, evropski srednji vek – a naročito Evropa novijeg, nama bližeg vremena – takođe su nam ostavili toliko bogatu literaturu, koja se širila po svetu bezbrojnim putevima, da su nam osećanja, patnje, ukusi, podvizi, pa čak i poroci Rimljana, vitezova, ljudi Renesanse, reforme, ljudi iz vremena pudera i krinolina, ljudi revolucije itd. postali bliski, kao, manje-više, naši vlastiti.

Od vremena Pizistrata ili, čak, od trojanskog rata, pa do vremena Bizmarka i Sedanskog ropstva, pred nama defiluje veliki broj ličnosti, privlačnih i antipatičnih, srećnih i nesrećnih, poročnih i čednih, ali, u svakom slučaju, živih i nama bliskih ličnosti. Neki od nas saosećaju sa jednom ličnošću, drugi – sa drugom; jedni daju prednost aristokratskom karakteru nacije, drugima se sviđa demagogija; jedni više vole istoriju Engleske iz vremena Elizabete, drugi – Rim u eposi trijumfa, treći – Atinu Perikla, četvrti – Francusku Luja XIV ili Francusku Konventa, ali, u svakom slučaju, za većinu iz obrazovanog sloja, život svih tih društava je – stvarni, pravi život – koji je, i kad se ne razume, uvek blizak srcu.

Vizantijskom društvu je, naprotiv, kako sam već rekao, bila naneta šteta ravnodušnošću i neblagonaklonošću zapadnih pisaca, kao i nespremnošću i dugotrajnom nezrelošću ruske nauke. Vizantija je ostavljala utisak nečega, da kažemo to običnim jezikom, hladnog, popovskog, dosadnog, i ne samo dosadnog, nego čak jadnog i podlog. Između palog paganskog Rima i epohe preporoda obično je stajala mračna provalija varvarstva. Naravno, istorijska literatura već ima nekoliko vrednih radova, koji su malo-pomalo naselili taj mrtvi bezdan živim senkama i likovima (Takve su, na primer, knjige Amedeja Terija).

Gizoova Istorija civilizacije odavno je napisana i objavljena. U njoj ima malo pripovedačkog, svakidašnjeg; međutim, razvoj ideja, razvoj unutrašnjeg nerva života prikazan je genijalno i snažno. Gizo je imao u vidu pre svega Zapad, ali, kada je govorio o hrišćanskoj crkvi, on je i nehotice morao da se neprestano vraća na one ideje, ona interesovanja, da se seća onih ljudi i događaja koji su imali značaj kako za zapadni, tako i za istočni hrišćanski svet. Jer, varvarstva – u smislu potpune podivljalosti, primitivnosti i nesvesnosti – nije uopšte ni bilo u to vreme, već je, kako sam rekao, postojala opšta vizantijska kultura, koja je prelazila granice vizantijske države, isto onako kako je nekada helenska kultura prelazila granice Helade, ili kako sada evropska prekoračuje svoje političke granice.

Postoje i druge naučne knjige koje nam mogu pomoći, ako želimo da zadobijemo i obogatimo one predstave, koje nama, kao nestručnim ljudima, nedostaju kada je reč o Vizantiji. Ali nije dovoljno tražiti ljubitelje, sve dok se među Rusima, na primer, ne nađu ljudi sa istim talentom za umetnost, kao što su braća Teri, Makoli ili Granovski, ljudi koji bi svoj talenat posvetili vizantizmu – prave, istinske koristi neće biti.

Kada bi neko, na primer, preradio ili bar samo korektno preveo na savremeni jezik Žitija svetaca, stari Četji-Minej Dimitrija Rostovskog, koji svi znamo, a ipak ne čitamo, i to bi bilo dovoljno da se uverimo, koliko je u vizantizmu bilo iskrenosti, lepote, topline, herojstva i poezije.

Anastazis, freska, 1320-1330, Crkva Hrista Spasitelja u polju, Carigrad (Foto: Wikimedia Commons/GunnarBach/Public domain)

Vizantija nije Persija Zoroastra; izvori koji o njoj govore postoje, i oni su nam vrlo bliski, ali još nema veštih ljudi koji bi našu maštu i srce vezali za likove toga sveta, koji je, s jedne strane, tako utonuo u prošlost, a sa druge je potpuno savremen i organski povezan sa našim duhovnim i državnim životom.

U predgovoru jedne knjige Amedeja Terija [„Derniers Temps de l’Empire d’ Occident” (Poslednje epohe Zapadne imperije)] nailazimo na žaljenje, izraženo na veoma lep način, zbog nipodaštavanja vizantijske istorije od strane zapadnih pisaca. Pisac, između ostalog, pridaje priličan značaj reči Bas-Empire (Donja imperija, niža, prezrena imperija) i naziva letopisca, koji je prvi podelio rimsku istoriju na istoriju gornje (italijanske) i donje (grčke) imperije, neuspelim letopiscem, neveštim i nesrećnim (malencontreux) [6].

„Ne treba zaboraviti”, kaže Teri, „da je upravo Vizantija dala čovečanstvu najsavršeniji u svetu religijski zakon – hrišćanstvo. Vizantija je proširila hrišćanstvo; ona mu je dala jedinstvo i snagu”. „I među građanima vizantijske imperije”, kaže on dalje, „bilo je ljudi, kojima bi mogle da se ponose sve epohe, svako društvo!”

Vizantizam u Rusiji

Rekao sam već da je rimski ćesarizam – kome je hrišćanstvo udahnulo život – omogućio novom Rimu (Vizantiji) da nadživi stari italijanski Rim za čitav jedan normalan život države, za čitavih hiljadu godina. Uslovi pod kojima je nastao ruski pravoslavni carizam bili su još pogodniji.

Prenesen na rusko tle, vizantizam nije naišao na ono što je zatekao na obalama Sredozemnog mora, na plemena umorna od dugotrajne civilizacije, na zemlje stisnute uz more, nezaštićene od svakojakih neprijateljskih upada… Ne! On je našao zemlju divlju, novu, jedva dostupnu, zemlju ogromnih prostora, naišao je na narod prost, svež, koji još ništa nije iskusio, na narod prostodušan i iskren u svojim verovanjima.

Umesto doživotnog diktatora koji se bira ali i menja, vizantizam je kod nas naišao na velikog moskovskog kneza, koji je patrijarhalno, po pravu nasleđa, upravljao Rusijom. U vizantizmu je postojala samo apstraktna juristička ideja: u Rusiji je ta ideja dobila telo i krv u carskim porodicama, dinastijama, koje su bile svete za narod. Rodovno monarhističko osećanje, taj veliki ruski legitimizam prvo je bio okrenut rodu Rjurika, a kasnije rodu Romanovih. 

Rodovno osećanje, koje je na Zapadu bilo toliko jako izraženo u aristokratskom sloju društva, a kod nas, u tom sloju, mnogo slabije, našlo je svoj glavni izraz u monarhizmu. Pošto je u početku imala baštinski (rodovni) karakter, naša država se samim tim kasnije razvijala tako da je rodovno osećanje društva poprimalo državno usmerenje. Država je kod nas uvek bila jača, temeljnija, izgrađenija, i to ne samo od aristokratije, već i od same porodice.

„Blagoslovena vojska Cara Nebeskoga”, freska izložena u Sabornoj crkvi Uspenja Gospodnjeg u moskovskom Kremlju, 1552. (Foto: Wikimedia/artsandculture.google.com)

Ja, priznajem, ne razumem one koji govore o privrženosti našeg naroda porodici. Imao sam sreću da upoznam mnoge narode na svetu, a i čitao sam, naravno, kao što i drugi čitaju. Na Krimu, u Malorusiji, u Turskoj, u Austriji, u Nemačkoj – svuda sam video isto. Zaključio sam da su gotovo svi drugi narodi, ne samo Nemci i Englezi (što je već dobro poznato), nego i Malorusi, Grci, Bugari, Srbi, a, verovatno (ako se može verovati mnogim knjigama i pričama), i Francuzi – kako oni na selu tako i u provinciji – pa čak i Turci, mnogo privrženiji porodici od nas, Velikorusa.

Obično se misli da turska porodica nije porodica. To je lako reći i umiriti sebe. Druga je stvar reći da je hrišćanski ideal porodice viši od muslimanskog ideala. To je, naravno, tako i kod onih hrišćanskih naroda kod kojih postoji urođeni, ili kroz istoriju stečeni, duboki familizam, kao, na primer, kod germanskih naroda, gde se on ispoljio tako snažno, lepo i uzvišeno, kako se nigde i nikada ranije nije ispoljio.

Da se u to očiglednije uverimo, dovoljno je da se, s jedne strane, setimo one, ni sa čim uporedive, lepote porodičnih slika kod Dikensa ili Valtera Skota i onih koje su sa nešto manje genijalne snage prikazane u delima gotovo svih engleskih pisaca. Sa druge strane – da se setimo nemačke etičke filozofije, koja je prva strogo razvila ideju o porodičnom dugu radi duga, i to nezavisno od religiozne zapovesti. Možemo li da zamislimo velikog ruskog pisca, koji bi se pre Nemca dosetio da iznese takvo gledište i da to izloži na zanimljiv, originalan način? Ne! Budimo iskreni i priznajmo da je to, možda, žalosna istina, ali istina.

Što se tiče umetničkih ostvarenja, neka neko samo uporedi naše najdarovitije pisce sa engleskim, pa će se odmah uveriti koliko sam u pravu. Zar se mogu porediti porodične slike grofa L. N. Tolstoja sa slikama Valtera Skota i, posebno, Dikensa? Zar se toplina Detinjstva i dečaštva može uporediti sa toplinom i onim strasnim etičkim lirizmom Koperfilda? A porodični život Rata i mira, porodične idilične scene, inače dosta retke u delima Turgenjeva i Gončarova, mogu li se one izjednačavati po bogatstvu i snazi idilične lepote sa slikama porodice u engleskoj literaturi? Možemo li uopšte zamisliti velikog ruskog pesnika koji bi napisao Šilerovo Zvono? Jesu li stvarno jaka porodična osećanja (u poređenju sa nemačkim, naravno) kod Puškina, Ljermontova, pa i samog polumužika Koljcova?

Zar Bjelinski nimalo nije bio u pravu kad je za epigraf svom predgovoru, posvećenom poeziji Koljcova, uzeo stihove Apol. Grigorjeva:

       Ruski život
       Avaj – uopšte nije takav,
       Iako nam o njegovoj porodičnosti
       Slovenofili odavno govore.
       Možda i grešim,
       Ali ja u njemu ne vidim ništa
       porodično.

Zašto su „Piteršćik” Pisemskog i mračni, porodično nesrećni „Birjuk” Turgenjeva u svoje vreme svima izgledali prirodnije i istinitije od svih a la G.Sand seoskih idila Grigoroviča? Grigorovič je dobro poznavao jezik seljaka, verno je prikazivao mnoge tipove, imao je nesumnjiv talenat, međutim, pošao je pogrešnim putem previše lepog i temeljnog familizma, putem koji, avaj, jednom Velikorusu nije bio suđen!

Ja znam da mnogi visokomoralni i plemeniti ljudi ne vole da čuju slične stvari; znam da nije lako prihvatiti ovakvu istinu… I meni samom je to bolno. Ali, zar ćemo otkloniti zlo ako ga skrivamo od sebe i od drugih? Ako je to zlo (i, naravno, veliko zlo), onda je bolje da neprestano na njega ukazujemo – kako bismo ga sprečili – naravno, koliko je to u našoj moći; a da uveravamo sebe da smo mi porodični ljudi samo zato što i kod nas, tu i tamo, postoje složne, po ubeđenju strogo moralne porodice, bilo bi isto kao kad bismo tvrdili: „Mi smo isto tako feudalni u svojoj društvenoj organizaciji, jer i mi imamo kneževske i bojarske rodove stare više vekova, jer smo i mi imali i još uvek imamo dosta bogato i lepo vaspitano plemstvo, koje je donekle bilo privilegovano, u poređenju sa drugim klasama naroda”.

To je tako. Ali, da bismo dali tačnu ocenu društvenog organizma, moramo ga uporediti sa istim takvim organizmima, a eto, tu, pored nas, germanski narodi su u toku svog istorijskog života razvili tako visoke obrasce aristokratičnosti, s jedne strane, i familizma, s druge, da nam ostaje samo da priznamo: i u jednom i u drugom pogledu, mi smo daleko iza njih! Ako i nađemo staru čisto velikorusku porodicu (tj. u kojoj ni otac, ni majka nisu ni nemačke, ni grčke, pa ni poljske ili maloruske krvi), složnu i moralnu, videćemo da se ona, prvo, pre drži na pravoslavlju, crkvi, religiji, vizantizmu, zapovesti i učenju o grehu, nego na etičkom osećanju, principu apstraktnog duga, koji stoje van religije, jednom rečju, osećanju koje ne priznaje greh i zapovest, s jedne strane, ali ne dopušta ni liberalni ili estetski eudemonizam, s druge, ne dopušta onu sporazumnu toleranciju, koju je tako volelo plemstvo u romanskim zemljama u XVII i XVIII veku.

To osećanje je kod nas pokušao da propagira Černiševski u svom romanu Šta da se radi? Ovaj roman, vrlo slab u umetničkom pogledu, imao je, pored svega, i nešto pozitivno: on je prvi put pokazao šta zapravo žele ljudi te vrste. U tim ljudima je došao do izražaja, u izvesnom stepenu, velikorusizam, samo sa negativne strane, sa njegovim rušilačkim zaključcima.

Roman „Šta da se radi?” ruskog pisca Nikolaja Černiševskog, Kultura, 1947. (Foto: kupujemprodajem.com)

Svaki princip, koje je jednostranom doslednošću doveden do nekih ekstremnih zaključaka, može da postane ne samo ubilački, nego i samoubilački. Tako, na primer, ako bismo ideju lične slobode doveli do njenih krajnjih konsekvenci, ona bi mogla, posredstvom krajnje anarhije, da dovede do potpuno despotskog komunizma, do stalnog jurističkog nasilja svih nad svakim, ili, s druge strane, do ličnog ropstva. Dajte pravo ljudima da svuda prodaju ili daju sebe u doživotni najam kako bi sebi obezbedili mir, hranu ili da bi se spasli dugova i t.sl., pa ćete videti koliko će se u naše vreme naći kreposnih robova ili polurobova, koji su to svojevoljno postali.

Nedovoljna vezanost velikorusizma za porodicu došla je do punog izražaja u delima naših nihilista. Nihilisti su nastojali da naškode i državi, ali su u odbranu države sa svih strana ustale mnogobrojne i raznorodne snage; u odbranu porodičnosti, međutim, pre su odjeknuli oni darovitiji i pošteniji glasovi, nego što su ustale realne, faktičke snage… Ja samo predlažem da se pažljivo i hrabro osvrnemo na naš život i našu umetničku literaturu. [7]

Ako su, na primer, neki poznati slovenofili imali sreću da odrastu u zdravim velikoruskim porodicama, te porodice su prvo, bile izrazito pravoslavne, a drugo, logički gledano, imamo li pravo da uvek verujemo u ono što nam se dopada, što sami volimo, da kod drugih nalazimo ono što je nama blisko i drago? U ovom smislu, ja sam – kao pravi Velikorus – u prošlom poglavlju postavio pitanje: Šta je porodica bez religije? Šta je religija bez hrišćanstva? Šta je hrišćanstvo u Rusiji bez pravoslavnih formi, pravila i običaja, tj. bez vizantizma? Ko želi da ojača našu porodicu – taj mora da poštuje sve ono što se odnosi na našu crkvu!

Daj Bože da nisam bio u pravu kada sam tvrdio da je naše porodično načelo slabo razvijeno! Ja ću biti vrlo srećan, ako mi neka tačna statistika dokaže da sam pogrešio, da sam bio preterani pesimista kad je u pitanju naš familizam. Ali sve dok mi se to ne dokaže, ja ću se držati svoje tvrdnje: da je ne samo kod germanskih naroda i onih predstavnika romanskih – kod kojih je slučajno bilo više germanizma – već i kod Malorusa, Grka, Jugo-Slovena i, čak, Turaka, porodično načelo dublje i snažnije izraženo nego kod nas.

Kažem, kod Turaka. Ideal muslimanske porodice je manje uzvišen od hrišćanskog; međutim, ili je lični temperament Turaka doprineo, ili su uslovi njihovog društvenog razvoja uticali da oni veoma vole svoju porodicu, svoju rodbinu, svoj rod uopšte. Oni su vrlo skloni porodičnom idealizmu. Dakle, rodovno osećanje se kod nas, ponoviću još jednom, ispoljilo mnogo slabije nego kod drugih; sa aristokratskim načelom desilo se isto, svu snagu našeg rodovnog osećanja istorija je prenela na državnu vlast, na monarhizam, carizam.

Kad upotrebljavam izraz „aristokratsko načelo”, treba znati da to činim u najopštijem značenju. Ja vrlo dobro razumem šta žele da kažu oni koji tvrde da kod nas nikada nije bilo aristokratije, ali smatram da ta sintagma nije sasvim opravdana da, ona ne obuhvata pojavu u celini. Aristokratsko načelo je kod nas postojalo (i čak postoji), kao i svuda [8], ali je njegov rodovni i lični karakter bio i ranije (i sada) slabije izražen nego u ostalim zapadnim feudalnim aristokratijama, slabije nego samo rodovni u municipalnoj aristokratiji starorimskih patricija i optimata.

Privilegovane ličnosti, lična vlast, porodica, razne asocijacije, opštine – sve to postoji svuda, sve su to realne snage, neizbežne komponente svih društvenih organizama. Ali one nisu na isti način povezane i nisu podjednako jake i vidljive kod raznih naroda i u razno vreme.

Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je aristokratsko načelo – ma kakvo ono bilo – uvek najjače izraženo na samom početku razvoja države. U srednjem periodu života države pojavljuje se težnja ka ličnoj vlasti (barem u vidu jakog liderstva, privremene diktature, lične demagogije ili tiranije, kao kod starih Helena u periodu njihovog procvata), a u starosti, na kraju života, stupa na scenu demokratsko, egalitarno i liberalno načelo. U zavisnosti od toga koja će nijansa, koja realna snaga prevladati u jednom ili drugom narodu, i sve drugo će poprimiti istu boju i prožeti se njenim elementima.

Kod nas je rodovni, nasledni carizam bio toliko jak da je aristokratsko načelo dobilo službeni, polurodovni, slaborodovni, mnogo više državni nego lično feudalni, a već nimalo municipalni karakter. Poznato je da je mesničestvo [9] imalo izrazito službeni, državni, činovnički karakter. Bojari su se ponosili carskom službom svojih očeva i dedova, a ne starošću samog roda, ne svojom ličnošću, gradom ili, čak, posedom, sa kojima su bili povezani njihova vlast i rod.

Napori careva iz dinastije Romanovih i najradikalnije reforme Petra I izmenili su samo pojedinosti, suština, pak, nije mogla biti izmenjena. Rangovi, koje je uveo Petar Veliki, čini se da su u principu demokratizovali plemstvo. Svaki slobodan čovek mogao je da stekne čin, služeći caru (tj. državi). Međutim, u stvarnosti je ispalo drugačije, plemstvo se time još više odvojilo od naroda, ono se faktički aristokratizovalo, naročito u svojim višim slojevima.

Bronzani konjanik, Etjen Moris Falkone, bronza, 1768-1782, Sankt Petersburg (Foto: Wikimedia Commons/Godot13/CC BY-SA 4.0 DEED)

Pre Petra Velikog je bilo više jednoobraznosti u socijalnoj i svakodnevnoj slici našeg života, više sličnosti u delovima; sa Petrom je počelo dublje, izrazitije raslojavanje našeg društva, pojavila se raznolikost, bez koje nema stvaralaštva u narodu. Petar Veliki je, kao što je poznato, još više učvrstio kmetstvo. Naše plemstvo, stavljeno između aktivnog uticaja carizma i pasivnog uticaja podređenih seoskih opština (asocijacija), počelo je da napreduje u pogledu mišljenja i vlasti, nezavisno od potčinjenosti carizmu.

Dovoljno je bilo da se pojavi Katarina II, pa da dođu do izražaja i dokolica, i ukusi, i intelektualno stvaralaštvo, i savršenija, izvanrednija osećanja u društvenom životu. Despotizam Petra Velikog je bio progresivan i aristokratski, u smislu napred pomenutog raslojavanja društva. Liberalizam Katarine je imao apsolutno isti karakter. Ona je dala Rusiji elitu, povela je u pravcu stvaralaštva i napretka. Ona je pojačavala nejednakost. U tome je njena zasluga. Ona je štitila kreposno pravo (celovitost seoske, zemljišne opštine [10]), nastojala da se to pravo proširi i na Malorusiju, a, s druge strane, davala je olakšice plemstvu, suzbijala u njemu smisao za obavljanje službe i time podsticala njegove čisto aristokratske odlike – rod i ličnost; od njenog vremena plemstvo je postalo nešto nezavisnije od države, ali je, kao i ranije, dominiralo i gospodarilo nad drugim klasama nacije. Ono se još više odvojilo, diferenciralo, individualizovalo i stupilo u onaj period iz kojeg su postepeno izašli Deržavin, Karamazin, Žukovski, Baćuškov, Puškin, Gogolj i drugi.

Luj XIV i Petar I bili su u neku ruku savremenici. Međutim, samodržavlje Luja XIV znatno je ujednačilo Francusku: ono je izbrisalo poslednje tragove ranije, feudalne nezavisnosti. Francuska je u narednom veku krenula u pravcu demokratizacije i političkih promena. Samodržavlje Petra I je, naprotiv, još više raslojilo Rusiju i utrlo put mnogo aristokratskijim, mnogo bogatijim po sadržaju epohama Katarine i Aleksandra I. Vremenom je naše krhko, za svoj rod slabo vezano plemstvo, koje je bilo odživalo svoj prirodni vek, izgubilo svoj povlašćeni položaj, koji je, da se kojim slučajem sačuvao, mogao da dovede do nekog nasilnog obračuna odozgo. Aristokratska uloga plemstva završila se ne toliko gubljenjem sopstvenih prava i privilegija, koliko davanjem prava i povlastica drugima. Do izjednačavanja je ipak neizbežno došlo, zahvaljujući prirodnom toku razvoja.

Mirni karakter tog izjednačavanja opet je bio uslovljen snagom i stabilnošću našeg rodovnog naslednog carizma, onim, da tako kažemo, prekrasnim istorijskim vaspitanjem, koje nam je on dao; jer su se u njegovom stvaranju sjedinila tri moćna načela: rimski ćesarizam, hrišćanska disciplina (učenje o pokoravanju vlastima) i naše rodovno načelo, koje je svu svoju snagu usredsredilo na carski rod, a ostalo relativno slabo i u porodici, i u našem plemstvu, i, možda, i u samoj našoj opštini. [11]

Od samog početka naše istorije, mi vidimo čudne kombinacije realnih društvenih snaga, koje uopšte ne liče ni na rimsko-helenske, ni na vizantijske, ni na evropske. Naš feudalni sistem odgovara, s jedne strane (ako gledamo analogno na početke svih država poznatih u istoriji), onoj prvobitnoj, aristokratiji, običnoj po načinu života i shvatanjima, ali različitoj od naroda, a koju zatičemo pri nastajanju svih država, odgovara grubim patricijima starog Rima (i, verovatno, nečemu sličnom i kod drugih italijanskih naroda) i prvim germanskim vitezovima itd. Sloboda kad je u pitanju mesto, nesloboda i čvrstina kad je u pitanju rod, prevaga rodovnog načela i nad ličnim, i nad izborno-municipalnim. Ovo poslednje je bilo predstavljeno narodnim većem gradova.

Takav je bio naš feudalni sistem, ako ga posmatramo kao prvobitnu aristokratiju. Međutim, on je krio u sebi duboka monarhistička svojstva, i to, verovatno, zbog toga što izvan samog roda Rjurika, koji se iznenada toliko razmnožio, nije bilo neke druge jake i organizovane aristokratije. Ustavi naših veća bili su, po svemu sudeći, do te mere egalitarni po svom duhu da njihov otpor centralizujućoj vlasti nije mogao biti jak, pogotovu kad je bojarstvo jasno i jednom zauvek stavilo do znanja da ono nije ni feudalno (nije previše lično), a nije ni municipalno po svom karakteru, već je službeno i u potpunosti državno. Naša aristokratija je, na kraju, dobila činovnički karakter, a činovništvo, sa svoje strane – rodovni, nasledni.

Služba je davala nasledna prava. Načelo roda, koje je istorija proterala iz plemstva, „razlilo se” po različitim drugim sastavnim delovima društva, prodrlo u trgovački stalež [12], a sveštenstvu dodalo nasledni levitizam, koji u Vizantiji nije postojao. Pod uticajem spoljašnjih neprijatelja i pod uticajem prijateljskog vizantizma, krvna feudalna aristokratija je izgubila svoju moć i prešla, zajedno sa novim rodovima, u obično vojno plemstvo. U svim tim pomeranjima i preokretima, Rusija se menjala i razvijala; jačao je centralni carizam, jačao je negovani vizantizam, Rusija je napredovala i sticala svoju mudrost.

Dakle, kod nas su uvek slabije nego kod drugih bila izražena municipalna, rodovna, nasledno-aristokratska i, čak, porodična načela, kako sam to pokušao da pokažem. Jake i moćne kod nas su bile tri stvari: vizantijsko pravoslavlje, naše rodovno i bezgranično samodržavlje i, možda, naša seoska zemljišna opština (tako, bar, misle mnogi o našoj opštini; tako misle naši čuvari pravoslavlja i samodržavlja, slovenofili. Tako misli i španski socijalista Emil Kastelar, čija su uverenja, inače, suprotna slovenofilima. O opštini ja ovde neću govoriti; moj cilj je drukčiji). Želim da kažem da je naš carizam, plodotvoran i spasonosan za nas, ojačao pod uticajem pravoslavlja, pod uticajem vizantijskih ideja i vizantijske kulture.

Carski grb Rusije na kapiji Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu (Foto: Wikimedia Commons/Sailko/CC BY-SA 3.0 DEED)

Vizantijske ideje i osećanja čvrsto su sjedinile u jedno telo poludivlju Rusiju. Vizantizam nam je dao snagu da izdržimo tatarski pogrom i dugotrajno plaćanje danka. Vizantijski lik Spasa na velikokneževkoj zastavi štitio je Dimitrijevu verujuću vojsku na ratnom polju, na kome je Moskovska Rusija prvi put pokazala Tatarima da više nije ona ranija, razdrobljena i rascepkana Rusija!

Vizantizam nam je dao snagu u borbi sa Poljskom, sa Šveđanima, sa Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaćemo snage da izdržimo i pritisak cele internacionalne Evrope, ako bi ona nekad pokušala, pošto kod sebe uništi sve uzvišeno i lepo, da i nama nametne trulež i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesreći, o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti!

Gospodin Kostomorov je, nesumnjivo, talentovani Malorus, ali ko misli da je on posebno pristrasan kad je u pitanju velikorusizam? Dovoljno je da otvorimo njegovu Istoriju smutnog vremena (nisam siguran da baš ovako glasi naslov knjige), pa da se uverimo kakav je značaj imao za nas vizantizam sa njegovim dvojnim karakterom crkve i rodovnog samodržavlja, sa kakvim se učvrstio u Rusiji. Poljaci su bili u Moskvi; cara ili uopšte nije bilo, ili su se na raznim mestima, jedan za drugim, pojavljivali razni samozvanci. Vojska je na svim frontovima bila razbijena. Bojari su postajali izdajice, kolebali se ili bili bespomoćni i ćutali: u seoskim opštinama vladao je potpuni razdor. Međutim, dovoljno je bilo da Poljak sa kapom uđe u crkvu ili da pokaže najmanje nepoštovanje prema pravoslavlju, pa da se odmah raspali ruski patriotizam. Samo je pravoslavlje ujedinjavalo tada Ruse, kaže g. Kostomarov.

Religiozno osećanje i pokornost vlastima (vizantijska obučenost) spasli su nas i 1812. godine. Poznato je da su mnogi seljaci (naravno, ne svi, već oni koje je iznenadio napad) pokazali u prvom trenutku da im nije mnogo stalo do čisto nacionalnog osećanja. Oni su pljačkali spahijske kuće, napadali plemiće, otimali od Francuza novac. Sveštenstvo, plemstvo i trgovački stalež ponašali su se drugačije. Ali čim je narod video da Francuzi uništavaju ikone i u crkve uvode konje, on se ražestio i sve je krenulo drugim tokom.

I lokalna vlast je tada bila drukčija. Ona je umela, bez razmišljanja, da obuzda nerazumne porive. A čemu je služila ta vlast, ako ne onom istom poluvizantijskom carizmu? Šta je tu nižu vlast vaspitalo i održalo, ako ne dugotrajna hijerarhijska disciplina te poluvizantijske Rusije? Šta nas je, ako ne pravoslavlje, spojilo sa Malorusijom? Sve ostalo je kod Malorusa, u predanjima, u istorijskom vaspitanju bilo sasvim drugačije, nimalo nalik na ono u Moskovskoj Rusiji.

Šta nam je, ako ne očuvanje od strane naroda Bele i Južne Rusije istočno-vizantijske varijante u hrišćanstvu, dalo onu fizičku snagu i ono unutarnje osećanje prava, zahvaljujući kojima je konačno rešena sudbina poljskog pitanja? Zar nije vizantizam odredio našu ulogu u velikim, po svom planetarnom značaju, istočnim pitanjima?

Čak i naš velikoruski raskol nosi na sebi pečat dubokog vizantizma. Zbog tobožnjeg izneveravanja vizantijskog pravoslavlja, deo naroda se pobunio protiv crkve i vlade, optužujući ih za novine i progres. Naši raskolnici su smatrali sebe većim vizantijcima od članova vladajuće crkve. Pa i pored toga (kako nam govori iskustvo ljudi koji su ozbiljno proučavali naš raskol), raskolnici nisu priznavali sebi pravo na politički bunt; oni koji dobro poznaju staru crkveno-vizantijsku književnost, svuda u njoj mogu naći učenje o strogom pokoravanju onima koji drže vlast. O tome je najuspešnije, najupečatljivije pisao V. Keljsijev. Pošto sam, kao i on, živeo na Dunavu, uverio sam se da je on odlično razumeo ovaj problem.

Ako iz redova naših raznorodnih sektaša izdvojimo molokane i duhoborce, kod kojih gotovo ništa nije ostalo od vizantizma, onda će glavne grane nestorovskog raskola predstavljati mistici: hlisti i skopci. Međutim, ni oni ne raskidaju potpuno sa pravoslavljem. Oni ga čak u većem delu prihvataju, smatrajući sebe samo naprednim ljudima vere, iluminatima, nadahnutima. Oni nikako nisu protestanti. (Derviši se slično odnose prema muhamedanstvu; oni nisu u potpunosti sektaši – otpadnici, oni su neka sredina između naših mistika – Hristovih i Božjih ljudi – naših pravoslavnih asketa.)

Vizantijski duh, vizantijska načela i uticaji, kao složeno tkivo nervnog sistema, u potpunosti su proželi čitav velikoruski državni organizam.

Kruna, skiptar i deržava, deo „Velikih odora” cara Mihaila I Fjodoroviča Romanova, izrađeni 1627-1628, Palata oružja Moskovskog Kremlja (Foto: Aleksandar Poljakov/Sputnik)

Sve naše velike pobune, gotovo bez izuzetka, nikada nisu imale protestantski, ni liberalno-demokratski karakter, već su nosile svojevrsni pečat prividnog legitimizma, tj. onog istog rodovnog i religioznog monarhističkog načela, koje je udarilo temelj našoj državnoj veličini.

Pobuna Stenjke Razina je bila prekinuta čim su se njegovi ljudi uverili da se car ne slaže sa njihovim atamanom. Osim toga, sam Razin je stalno nastojao da pokaže da se on ne bori protiv carskog roda, već samo protiv bojara i sveštenstva, koje je na njihovoj strani.Pugačov je bio mudriji kad je trebalo da uđe u rat sa vladom Katarine Velike, čija je snaga bila neuporedivo veća od snage dopetrovske Rusije; on je obmanuo narod, posluživši se onim velikoruskim legitimizmom o kome sam govorio.

Nešto slično su želeli da urade i naši mladi evropski jakobinci 20-ih godina. Mnogi tvrde da se na sličnim monarhističkim nesporazumima i danas još drže politička shvatanja nekih pripadnika sekti.

Šta sam ovim želeo da kažem? Monarhističko načelo predstavlja kod nas jedino organizujuće načelo, jedino oruđe discipline, i, u isto vreme, to isto načelo služi kao barjak pobunjenicima! Da! Apsolutno služi. To je tako, i to još nije najveća nesreća. Bez velikih pobuna ne može poživeti svoj vek nijedan veliki narod. Ali, postoje razne pobune. Postoje pobune pravovremene, rane, i postoje pobune nepravovremene, kasne. Rane doprinose napretku, kasne ubrzavaju propast naroda i države. Posle pobuna plebejaca Rim je ušao u svoj herojski period; posle pretorijanskih nemira i posle slobodnog kretanja hrišćana Rim je pao.

Protestantska rana revolucija u Engleskoj dovela je zemlju do njenog trijumfa i učvrstila njen aristokratski ustav. Francuska jakobinska kasna revolucija postala je za Francuze zalog njihovog pada. Posle 30-godišnjih verskih sukoba, u Nemačkoj su se pojavili Fridrih II, Gete, Šiler, Humbolt itd, a posle beznačajne i smešne borbe 1848. godine Bihneri, Bihneri i samo Bihneri! (Zar to nije pad?)

Što se tiče genijalnog Bizmarka, još se ne zna šta je on bio za Nemačku, istinski reformator, ili jedna od onih bučnih i markantnih figura kakve se obično pojavljuju u narodima uoči njihovog pada, koje treba da skupe i istroše jednom za svagda i one poslednje rezervne snage društva. Meni se čini da sporna može biti samo neka četvrtina veka, tj. mogli bismo postaviti pitanje: šta je Bizmarkova epoha? Epoha Napoleona I ili Napoleona III? Ovo poslednje je, mislim, ispravnije. Nemačka nije mlađa od Francuske ni po godinama, ni po duhu, ni po uređenju; ako je, međutim, Pruska bila mlađa, gde je onda sada ta Pruska?

Do sada su sve naše pobune dolazile u pravo vreme i sa njima smo upravo zbog toga izlazili na kraj što su u dušama pobunjenika bila duboka konzervativna načela, što su sve naše pobune imale više ili manje samozvani i prividno legitimni karakter. To je jedno. A drugo, tu i nije bilo nečeg neprirodnog. Ako je neko načelo tako jako, kao što je to kod nas monarhističko, ako to načelo tako duboko prožima čitav nacionalni život, onda je razumljivo da ono mora da se, da tako kažem, savija, izvija na različite načine, pa čak i izokreće pod uticajem različitih, promenljivih uslova.

Ruske samozvane pobune samo dokazuju neobičnu životnost i snagu našeg rodovnog carizma, koji je tako čvrsto povezan sa vizantijskim pravoslavljem. Ja ću se čak, bez imalo kolebanja, usuditi da kažem da nikakav poljski ustanak i nikakva pugačovština ne mogu naneti Rusiji toliku štetu koliko bi to mogao jedan miran, zakonom donet, demokratski ustav. O demokratskim ustavima govoriću kasnije nešto detaljnije; ovde ću nešto reći o muslimanima.

Interesantno je da otkako su se muslimani u Turskoj bliže upoznali i sa Zapadom, i sa nama, mi, Rusi, im se, i pored tolikih ratova i našeg starog antagonizma prema Turskoj, više dopadamo od zapadnih Evropljana i to kako zbog našeg ličnog, tako i zbog državnog karaktera. Crkveni karakter naše imperije njima uliva poštovanje; oni u toj crti nalaze mnogo sličnosti sa religioznim karakterom svog sopstvenog naroda. Naša disciplinovanost, uljudnost i poslušnost ih osvajaju, oni kažu da je to naša snaga, zavide nam i ukazuju jedni drugima na nas kao na dobar primer.

Kada bi turska vlada kojim povodom napustila Bosfor, a svi Turci sa Balkanskog poluostrva, ne bi krenuli za njom oni koji bi ostali svakako bi gledali na nas kao na branioce od neizbežnih progona i poniženja, kojima bi bili podvrgnuti od svojih dojučerašnjih robova, Jugo-Slovena i Grka, surovih i grubih, inače, u priličnoj meri. Turci i sada, po sopstvenom ukusu, više vole nas nego Bugare, Srbe i Grke. Turcima se više sviđaju naši činovnici na Istoku, atonski monasi i dunavski raskolnici, nego Zapadni Evropljani, nego Sloveni i Grci, koje su pokorili.

Spomenuću ovde i jedan zanimljiv razgovor o Rusiji sa jednim pašom, koji je dobro poznavao ruski narod. Pročitavši Gogolja u francuskom prevodu, paša je, uz smeh, izjavio da je kod svih tih Gogoljevih junaka jedno dobro i vrlo važno. To je njihovo poštovanje prema onima koji imaju viši čin i zvanje, prema vlastima. „Vaša država je vrlo jaka”, dodao je on, „ako je Čičikov takav, kakvi moraju biti pametni i dobri ljudi?” „Dobri ljudi”, odgovorio sam, „često su gori od loših. To se ponekad dešava. Lično poštenje, potpuno slobodna samoodrađujuća moralnost mogu se lično i dopasti, i uliti poštovanje, ali u tim nesigurnim stvarima nema ničeg političkog, organizujućeg. I retko dobri ljudi ponekad nanose veliku štetu državi, ako je njihovo političko vaspitanje pogrešno, a Čičikovi, i Gogoljevi gradonačelnici su često mnogo korisniji od njih za zajednicu („pour l’ ensemble politique” [13] – rekao sam)”.

Paša se složio. Rekao mi je još mnogo lepih i poučnih stvari o Rusima, raskolnicima i Malorusima, koje je nazvao Hohlima: „Ti Hohli su dobri. Ja ih dobro poznajem. Ali ruski Lipovani su bolji. Oni mi se više sviđaju. Oni su odlični građani, mnogo bolji od Grka i Bugara; i Malorusi, i vaši Lipovani samo misle na svoju veru. A Grcima i Bugarima je samo jedno na umu: političko majmunisanje, ustav i sl. budalaštine. Verujte mi – Rusija će dotle biti snažna dok ne bude imala ustav. Ja se plašim Rusije, ne krijem to od vas, sa stanovišta mog turskog patriotizma, ja od sveg srca želim da dobijete ustav. Ali strahujem, ljudi koji kod vas vode državu uvek su vrlo mudri. Po svemu sudeći, vi i nećete nikad dobiti ustav, a to je za nas, Turke, vrlo opasno!”

Carske ragalije, Palata oružja Moskovskog Kremlja (Foto: Flickr/Jennifer Waters)

Pašinom mišljenju ćemo dodati i mišljenje oštroumnog Karlajla o ruskom narodu: „Što se mene tiče (pisao je Hercenu), ja priznajem da nikada nisam verovao, a sada još manje verujem, da (sve)opšte pravo glasa u svim njegovim varijantama može doneti bilo šta dobro. Ako i može, onda je to kao zapaljenje kod nekih bolesti, koje se i inače završavaju smrću. Ja mnogo veću prednost dajem samom carizmu ili čak velikom turkizmu, nego čistoj anarhiji (a takvom je, na žalost, smatram), do koje su doveli parlamentarna krasnorečivost, sloboda štampe i obračunavanje glasova. Na vašu ogromnu domovinu (tj. Rusiju) ja sam uvek gledao sa ljubavlju, kao na neko veliko, nerazumno, zagonetno dete Proviđenja, čiji unutarnji smisao još nije otkriven, realizovan. Ona ima sposobnost, sa kojom prednjači i koja joj daje moć, veću no što je imaju druge zemlje, sposobnost koja je neophodna svim nacijama i svim bićima, koja se bespoštedno traži od svih pod pretnjom kazne – sposobnost pokoravanja, koja je na drugim mestima izašla iz mode, naročito danas”.

I ne samo pokornost, i druga visoka i lepa osećanja razvio je naš narod, zahvaljujući dugotrajnoj disciplini, pod kojom je živeo.

Nedavno sam, slučajno, u jednom pravoslavnom časopisu naišao na sledeće zapažanje: „Pri potpunom odsustvu svake slobode i samosvojnosti u građanskom društvenom životu, našem običnom čoveku je, prirodno, jedino ostalo da pokuša da nagradi sebe samosvojnošću u duhovnom životu, samoaktivnošću u oblasti misli i osećanja”. (Hrišćanska lektira, „O ruskom prostonarodnom misticizmu”, I. I. Barsova)

Istina, to je dovelo do raskola i jeresi, ali i do poetskog stvaralaštva, s jedne strane, i do ravnodušnosti u unutrašnjim političkim pitanjima, do slabo izraženog demagoškog duha, zapravo do onoga čemu je oduvek težilo hrišćanstvo: „Carstvo moje nije od ovoga sveta”, s druge.

Ovakva usmerenost podjednako je korisna i za praktičnu mudrost naroda u politici, i za razvoj poetskih sklonosti. Praktična mudrost naroda svodi se upravo na to da ne zahteva za sebe političku vlast, da se što je moguće manje meša u opštedržavne poslove. Što je ograničeniji krug ljudi koji učestvuju u politici, ta politika je stabilnija, razumnija, a i sami ljudi su, čak, prijatniji i pametniji.

Jednom rečju, ma sa koje strane ocenjivali velikoruski život i državu, videćemo da je vizantizam (odnosno crkva i car) direktno ili indirektno, ali, u svakom slučaju, duboko prodro u samo srce našeg državnog organizma.

Snaga naša, disciplina, istorija kulture, poezija – jednom rečju, sve živo što postoji organski je povezano sa našom rodovnom monarhijom, osvećenom pravoslavljem, čiji smo mi prirodni naslednici i predstavnici u svetu. Vizantizam nas je organizovao, sistem vizantijskih ideja stvorio je našu veličinu, povezujući se sa našim patrijarhalnim, prostim načelima, sa našim, drevnim i u početku sirovim, slovenskim materijalom.

Kapa Monomaha, Palata oružja Moskovskog Kremlja (Foto: Wikimedia Commons/Museo armería estatal/Ramón/CC BY-SA 2.0 DEED)

Izneveravajući, čak u svojim tajnim pomislima, taj vizantizam, mi ćemo uništiti Rusiju. Jer, potajne misli mogu, ranije ili kasnije, da nađu priliku za svoje praktično ostvarenje. Ako se budemo zanosili čas hladnom i varljivom senkom dosadne i prezira dostojne svečovečanske sreće, čas samo jednostranim plemenskim osećanjima, mi ćemo prevremeno i nepovratno oštetiti organizam našeg carstva, moćan, a ipak slobodan, kao što je sve na svetu, izazvavši bolest i njegovo, možda, ne tako brzo, propadanje.

Ideja svečovečanske sreće, religija sveopšte koristi je najhladnija, najprozaičnija i uz to najneverovatnija, najneosnovanija od svih religija. U svim pozitivnim religijama, pored neizmerne poetske dubine u njima, pored njihove neobične organizujuće snage, postoji još i nešto realno, opipljivo. U ideji o sveopštoj sreći nema ničeg realnog. U svim mističkim religijama ljudi se slažu bar u osnovnom principu: „Hristos, Sin Božji, je Spasitelj”; „Rim je večni sveti grad Marsa”; „Papa je nepogrešiv ex cathedra”; „Jedan je Bog i Muhamed je njegov Prorok” itd.

A opšta sreća, ako uopšte počnemo o njoj da razmišljamo (što, obično, ne činimo danas kad govorimo o sreći i koristi), šta je u njoj realno, moguće? To je čista apstrakcija, koja ne vodi ničemu dobrom, čak ničemu stvarnom, i ništa više. Jedni misle da je opšta sreća rad i naizmeničan odmor, a zatim molitva upućena Bogu, drugi veruju da je opšta sreća kad se malo radi, malo uživa, ali nikad ne veruje ni u šta idealno; treći, opet, da je to samo uživanje itd. Kako to pomiriti da svima bude dobro, da za sve bude korisno (tj. prijatno-korisno, a ne prinudno-korisno)?

Ako kosmopolitizam i sveopšta korist nisu ništa drugo do fraza, koja danas već počinje da izaziva dosadu i prezir, za plemensko osećanje se to ne može reći. Jednoobrazno usklađeno i srećno čovečanstvo je privid, i to nimalo privlačan privid, dok je pleme, razume se – sasvim realna pojava. Zato nam se plemenska osećanja i raspoloženja uvek čine nečim sasvim prirodnim i razumljivim. Međutim, i tu ima mnogo nepromišljenosti, pomodnog sujeverja i praznih fraza.

Šta je pleme bez sistema religioznih i državnih ideja? Zbog čega ga treba voleti? Zbog krvi?! Ako niko nije čiste krvi, i Bog zna kakvu krv ponekad volimo, verujući da volimo svoju, blisku. I šta je to čista krv? Duhovna jalovost! Sve velike nacije odlikuje potpuno izmešana krv.

Jezik? A šta je jezik? On nam je drag posebno kao izraz bliskih, srodnih ideja i osećanja. Antievropske genijalne dosetke Hercena, kada se čitaju na francuskom jeziku, deluju više ruski nego članci u časopisu Glas, napisani na ruskom. Voleti pleme radi plemena je izveštačenost i laž. Druga je stvar ako se pleme, sopstveno pleme, bar u nečemu slaže sa našim vlastitim idejama, sa našim osnovnim osećanjima.

Ideja nacije u onom vidu u kome ju je uveo u politiku Napoleon III, u njenom sadašnjem, modernom vidu, nije ništa drugo do isti liberalni demokratizam, koji se već odavno trudi da uništi velike svetove zapadne kulture. Jednakost ljudi, jednakost staleža, jednakost (tj. jednoobraznost) provincija, jednakost nacija – sve je to isti proces; zapravo, isto sveopšte jedinstvo, sveopšta sloboda, sveopšta prijatna korist, sveopšta sreća, sveopšta anarhija ili sveopšta svetska čama.

Ideja o čisto plemenskoj naciji u onom vidu u kakvom se ona pojavila u XIX veku, u stvari, potpuno je kosmopolitska; ona nosi u sebi veliku rušilačku snagu, a ništa ne stvara; ona ne deli nacije po kulturi, koja nije ništa drugo do posebnost (14); a posebnost danas gotovo svuda najviše strada od političke slobode. Individualizam ubija individualnost ljudi, oblasti i nacija.

Francuska je sebe konačno uništila ovim principom. Pričekajmo još malo, pa ćemo videti šta će biti sa Nemačkom! Njene kasne crkve su još zelene, a oraganizam jedva da je mlađi od francuskog.

Ko je zagriženi radikal, tj. rušitelj, taj neka se drži ideje o čistoj plemenskoj naciji; jer ona je samo posebna varijanta kosmopolitske, rušilačke ideje. A onaj ko nije radikal, neka bar malo promisli o ovome što sam rekao.

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] Koljcov.

[2] Primicerius sacri cubiculi, castrensis itd. – oni koji vode računa o svetoj ložnici, dvorska posluga (lat.)

[3] Ja namerno, radi veće jasnoće, nazivam stvari onako kako je to danas prihvaćeno.

[4] Šopenhauer pretpostavlja budizam hrišćanstvu, a poznati kompilator Bihner ga u tome podržava. Međutim, interesantno je da se budizam, koji ne priznaje ličnoga Boga, prema rečima samih njegovih zaštitnika, u mnogim drugim stvarima, više nego bila koja druga religija, približava hrišćanstvu. Na primer, učenjem o smirenosti, milosrđu prema drugima i strogosti (asketizmu) prema sebi. Hrišćanstvo sadrži u sebi ono zdravo i lepo što postoji u drugim religijama.

[5] Veliki nemi (fr.).

[6] Tačniji prevod bi bio zloslutan, zlosrećan (prim. autora).

[7] Arhaični i antiteistički, ali strogo porodični prudonizam imao je malo uspeha kod naše omladine; njoj su se više dopadale utopije sladostrašća, furijeizam, slobodni skupovi u kristalnim dvorcima, nego ateistička radnička Prudonova porodica. Prudon je bio Francuz koji je dobio nemačko obrazovanje, bio je hegelijanac.

Setimo se naših pripadnika sekti, setimo šta je kod njih bilo na prvom mestu: porodičnost ili pripadnost zajednici (tj. nešto nalik na pripadnost državi)? Na čisto seksualnom planu, njihovo ponašanje variralo je od krajnjeg asketizma (kastriranje) do potpune razvratnosti.

Da li je moguće da se u Rusiji pojavi socijalista koji bi bio sličan tihom Nemcu Struveu (vidi kod Hercena „Prošlost i razmišljanja”), kome je toliko bilo stalo do vernosti i čednosti svoje buduće supruge da je uz pomoć frenologije birao svoju životnu saputnicu? I još jedan primer. Jednom sam u nekakvim novinama pročitao da je jedna mlada Engleskinja ili Amerikanka izjavila: „Ako žena dobije jednaka prava i ja budem imala vlast, ja ću odmah narediti da se zatvore sve kockarnice i kafane, jednom rečju, sve institucije koje odvlače muškarce od kuće”. Ruska dama ili gospođica bi, naprotiv, kada bi kojim slučajem dobila ista prava s muškarcima, prvo pomislila kako da sama tamo stigne.

[8] Ono je postojalo čak i u Americi u licu južnih robovlasnika i velikoposednika-demokrata.

[9] Rus. „mestničestvo” – mesničestvo – ist. sistem napredovanja u službi i nagrađivanja zavisno od znatnosti roda u Rusiji XV-XVII veka.

[10] Vlast spahija je predstavljala garanciju za očuvanje integriteta opštine. Uz unutrašnju organizaciju, išao je i spoljašnji pritisak. Postojala je opasnost da stabilnost seoske opštine bude ugrožena, ako bude prepuštena samo svom unutrašnjem despotizmu. U severnim gubernijama, gde spahija nije bilo, to se, kažu, i dogodilo.

[11] Jugo-Slovenske seoske zadruge imale su mnogo više porodični karakter od naših opština; u jugo-slovenskim zadrugama prisutniji je rodovni princip, u našim opštinama – državni, opštinski.

Uopše, kod Jugo-Slovena i kod Grka, dva načela, porodično-patrijarhalno i jurističko-municipalno, više padaju u oči nego kod nas. Ja ću pomenuti još nešto: na kakvim idealima, na čisto porodičnim ili na religioznim, počiva pesničko stvaralaštvo našeg prostog naroda? Malorusi, Grci, Srbi i Bugari nemaju mističnu poeziju, međutim, kod običnih Velikorusa (raskolnika) možemo naći veliki broj mističnih pesama.

[12] Zakoni o zvanjima; sin počasnog građanina i t.sl.

[13] „Za politički sistem” (fr.).

[14] Kinez i Turčin su, prema tome, kulturniji od jednog Belgijanca i Švajcarca!

 

Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard

 

Prevod: Marija Marković i Branislav Marković

 

Izvor: Konstantin Leontjev, Vizantizam i slovenstvo, Logos Ortodos, Beograd, 1994.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Myrabella/Public domain

 

BONUS VIDEO:

Filozofija
Pratite nas na YouTube-u