Četvrt veka „Dveri srpskih”

Posmatrajući danas „Dveri”, kao i sve one koji su pravili ovo patriotsko bratstvo, a odavno više nisu u njemu – čini mi se da je puni smisao njihovih političkih života postojao samo u prvobitnoj zajednici

Nakon prošlogodišnjih decembarskih izbora za Narodnu skupštinu, na kojima je koalicija „Nacionalno okupljanje” pretrpela težak i neočekivan neuspeh i ostala ispod cenzusa, nije lako samo par meseci nakon ovog poraza pisati nošeni emotivnim sudom o „Dverima” – jednom od dva stuba poražene koalicije. Ali je zato literarno inspirativno, jer pisana forma kritičkog preispitivanja ne trpi kompromise, čak i kada je reč o jubileju 25-godišnjeg postojanja poput ovog dverjanskog. Šta bih pisao o „Dverima” – zamišljenim pobednicima na prethodnim izborima – sem jeftinih hvalospeva ili dosadnih čestitki?!

Uostalom, još je Tolstoj davno zapisao da „sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način”. Sigurno je da su „Dveri” sve ove godine bile čvrsta porodica koja je simbolizovala i sabirala sve naše porodice, nije sigurno da li će ih istorija zapisati kao trajno nesrećne ili samo privremeno poražene. Ali je zato neophodno da u svakom kritičkom preispitivanju „Dveri srpskih” moramo naglasiti o kojim „Dverima” govorimo: o onim pre politike (Srpski sabor Dveri) ili onim nakon ulaska u politiku (Srpska stranka Dveri).

Kulturno dobro

„Istina je uvek na kraju” – pisao je Hegel – a mi smo još uvek daleko od dverjanskog kraja da bi mogli da zaključimo bilo šta konačno. Ali zato možemo da se vratimo na početak: na Savindan 1999. godine kada je nekoliko studenata srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu pokrenulo časopis Dveri srpske i tako nezvanično i, možda nehotično, udarilo temelje najbolje patriotske (nevladinu)organizacije u našoj novijoj istoriji. I čitava četvrtvekovna istorija „Dveri” može se, i simbolički, i algebarski, ali i strukturalno,  podeliti na dva vremenski skoro podudarna dela:

  • „Dveri” nevladina organizacija u kulturi (u daljem tekstu na mestima gde je neophodno: „Dveri-kultura”) i
  • „Dveri” politička stranka (u daljem tekstu kada je potrebno: „Dveri-politika”).

Drugo je ugasilo prvo, odnosno politika je zasenčila kulturu, kada je negde na polovini svoga 25-godišnjeg bivstvovanja u srpskoj javnosti, tadašnje rukovodstvo „Dveri” odlučilo da izađe na izbore. Sportskim rečnikom, sa jednim timom su izašli na teren u prvom poluvremenu, a onda u svlačionici promenili skoro kompletnu postavu za drugo poluvreme. Ko je bolje igrao: oni iz prvog poluvremena ili oni iz drugog poluvremena?!

Postavu iz prvog poluvremena upoznao sam zahvaljujući Aleksandru Paviću par godina nakon „petooktobarske revolucije”. Iako su „Dveri-kultura” već tada bile poznate na patriotskoj sceni, upoznavanje preko Pavića formiralo je kod mene posebne garancije, zacementirane zajedničkim zavetom. Ipak smo Aleksandar Pavić i moja neostvarena malenkost pripadali širem bratstvu Topalovića, sa tom razlikom što je posao koji je obavljala ova literalna porodica Maratonaca imao smisla. Oni su kopali grobove da bi ponovo prodavala iste mrtvačke sanduke, dok smo nas dvojica pokušavali da pronađemo i iskopamo grob đenerala Draže! Možda bi i uspeli da nam je skener za ovu priliku pozajmio partizanski potomak Miomir Miško Korać, koji je ipak odustao od početne namere, možda kada je saznao zbog čega ovu arheološku napravu kratkoročno potražujemo.

Bilteni sa samog početka delovanja Dveri, 2001. (Foto: Kupindo)

Bilo kako bilo, dr Korać je nastavio da uz pomoć skenera kopa po Viminacijumu gde je postigao svetski uspeh, dok je Aleksandar Pavić obavio moju mističnu inicijaciju u tajnom društvu „ljotićevaca”, kako je redovno u to vreme B92 nazivao „Dveri” u skladu sa obaveštajnom instrukcijom sa Zapada. U užurbanoj atmosferi tesne i zagušljive prostorije u blizini crkve Svetog Marka, odmah sam kod ove skupine mladih ljudi prepoznao sve najbolje osobine provincijske (ne provincijalne!) Srbije: skromnost, blagorodnost i idealizam. Od tada, pa narednih desetak godina teče naša slojevita saradnja na planu promocije srpskog patriotizma i srpske kulture.

Postavu koju su okupile „Dveri-kultura” – a kojom je rukovodilo sedmočlano starešinstvo – u praksi sačinjavalo je desetak istaknutih pojedinaca u vremenskom trajanju između njihove pozne mladosti i njihovih ranih srednjih godina. Čačanin Boško Obradović, Aranđelovčanin Vladan Glišić, braća Novobeograđani Radovan i Danilo Tvrdišić, Obrenovčanin Zoran Radojičić, Vojvođanin iz Vrbasa Ivan Kostić, Novosađanin Miroslav Parović, Kraljevčanin Branimir Nešić, Nišlija Jovan Đorđević i Beograđanin Srđan Nogo, a iznad njih kao orao čuvar lebdela je slobodna misao duhovnog oca-učenjaka Predraga Dragića Kijuka.

Za nepunu deceniju i po, ova samožrtvena postava stvorila je kulturno dobro. Objavili su 51 tematski časopis, od toga su neki bili posvećeni Svetom Savi, Nikoli Tesli, Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Aleksandru Solželjicinu, Milošu Crnjanskom, Draži Muhailoviću, patrijarhu Pavlu, dok su drugi tematski obuhvatali krucijalne društvene teme poput monarhije, komunističkih zločina, tehnološkog totalitarizma, evro-unijaćenja, NATO agresije na Srbiju, istine o Srebrenici, genocida u NDH, tradicionalne hrišćanske porodice, Republike Srpske Krajine…

U prvoj deceniji ovog milenijuma održano je 10 centralnih Sabora srpske omladine iz Srbije i iz dijaspore, kao i šest regionalnih Sabora, na kojima je uzelo učešće više od 100 pravoslavnih i patriotskih organizacija! Uz njih mnogo i arhijereja i sveštonoslužitenja, kao i respektabilan broj značajnih intelektualaca. Srpski sabor Dveri – koji je nastao na savindanskom zavetu iz 1999. godine kao udruženje građana – hrabro je preuzeo sabornu ulogu na patriotskoj sceni. Na Mašinskom fakultetu u Beogradu održano je za desetak godina preko 140 različitih tribina, na kojima je učestvovala srpska elita  i čija zbirna posećenost prelazi 150.000 posmatrača. Zbog podrške i pomoći prilikom organizovanja tribina, uprava Mašinskog fakulteta na čelu sa dekanom prof. dr Milošem Nedeljkovićem dobila je, od strane SPC, orden Svetog Save.

Časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja „Dveri srpske”, br. 40 iz 2008. (Foto: goglasi.com)

U velikoj sali Doma sindikata u Beogradu, „Dveri-klutura” su organizovale nekoliko velikih nacionalnih akademija: o Karađorđu povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka, o Kosmetu, o Vladiki Nikolaju i Ava Justinu povodom njihovog uvrštavanja u kalendar Svetih SPC, o đeneralu Draži Mihailoviću povodom 60 godina od njegove mučeničke smrti. Pokrenuta je i TV produkcija, za čiju prvu emisiju je dao intervju blaženopočivši patrijarh Pavle, a nakon toga je urađeno preko 200 emisija, koje su emitovane na 25 regionalnih i lokalnih televizija (Srbija, Republika Srpska i Crna Gora). Pored niza manifestacija koje organizuju „Dveri-kultura” širom otadžbine i rasejanja – posebno mesto ima Porodična šetnja – koja se tradicionalno održava u Beogradu, počevši od 9. oktobra 2009. godine. Mogao bih da posvetim čitavu knjigu uspesima koje su postigle „Dveri-kultura” i delima koja stoje iza njih za tih 12-13 godina koliko su postojale na kulturno-patriotskoj sceni, ali smatram da je ovo što sam naveo više nego dovoljno da podseti čitaoca o kakvom se kulturnom dobru radi.

Odisejsko lutanje

Sa razvojem dverjanske misije stasavali su i Dverjani, putokaz koji su sebi postavili na Savindan 1999. godine bio je popločan sadržajem opšteg dobra. I tako napred, sve do raskrsnice smisla, na kojoj se nakon prve decenija novog milenijuma našlo starešinstvo „Srpskog sabora Dveri”. Gde dalje?! Ima li napredujućeg smisla u ponavljanju istog ili sličnog?! Oni su već tada duboko zagazili u plodne srednje godine života, kada se čoveku prirodno čini da je zaokružio jednu oblast svoga postojanja, kada mu se pruža prirodna prilika da se uspne na viši nivo. Metaforom porodice – koja je sigurno najsrodnija za opisivanje procesa u dverjanskom svetu – nakon duge veze dvoje mladih došlo je vreme za novi kvalitet u njihovoj ljubavi: za decu.

Tako je starešinstvo osetilo da je za sve te godine napunilo čašu ljubavi do samog vrha, ali da bi dalja aktivnost samo prosipala dragocenu tečnost. Osetili su se ispunjenim u samozadatoj misiji, u kojoj su zaokružili smisao. U politiku, kao novi izazov, šalje ih zavodljivo proleće njihovog života – prepuno obmana i zamki – kao u sudbinama Andrićevih junaka. Možda je bilo rano, možda su, uličnim rečnikom, bili „previše jaki za rokenrol, a previše slabi za ful-kontakt”. Ali njihova prirodno biće je homo-politikus, zato su umesto lagodnog trošenja zasluga u kulturi, birali izazove budućeg „rata” u politici. Obraćaju se sa koalicionom željom prirodnom savezniku DSS-u, koji im je pre toga bio političko-stranački stožer u postojanju.

Tradicionalno, DSS ima razumevanja za procese koji su nužni – ali ne reaguje na njih. Savršeno ih shvata, ali i savršeno miruje, čemu inače DSS? Iako po svim istraživanjima, kao i po svakodnevnom utisku, eventualna koalicija DSS-Dveri ima ozbiljnu sinergiju, ne dolazi do njenog formiranja. Na ovom mestu u tekstu, dužan sam da se izvinim poštovanom čitaocu zbog novog uplitanja moje neostvarene malenkosti u tok događaja, ali u to vreme ja i profesor Lompar odlazimo kod tadašnjeg predsednika DSS-a, da urgiramo za realizaciju ove koalicije. Umesto munjevite reakcije koju priželjkujemo obojica, poput Svetlaninih ćutnji „dugih, predugih” u „Mostarskim kišama”, nastavlja se filosofska tišina u centrali iz Braće Jugovića br. 2a u Beogradu („…Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge, mogao sam slobodno misliti o svemu, razbistriti Spinozu….”).

Predstavnici omladine Dveri i DSS-a ispred Doma omladine u Beogradu na performansu „Mirdita, laku noć” (Foto: Info služba Dveri/Beta)

Strešinstvo nakon određenog strpljenja, procenjuje da nije vreme za isčitavanje Spinoze, već za ulazak u stranačku arenu. Na Đurđevdan 2012. godine prvi put – posle nešto više od 13 godina postojanja – „Dveri” samostalno izlaze na republičke, pokrajinske, predsedničke i lokalne izbore. Simbolički ukopavajući „Dveri-kulturu” i porađajući „Dveri-politiku” – u pokušaju da svetom tajnom krštenja prikriju sopstveni spontani pobačaj – liturgijski mir u ime viših ciljeva žrtvuju na oltaru političkog rata. Sa postavom iz prvog poluvremena (koju čine „Dveri-kultura”) izlaze samostalno na izbore i ostvaruju najbolji rezultat u svojoj istoriji. Na ivici su tadašnjeg cenzusa od pet odsto, ali im tadašnje „žute” vlasti – poduprete zapadnim ambasadama – prekrajaju izborne rezultate ispod cenzusa.

I od tada, pa sve do današnjih dana kreće odisejevsko lutanje „Dveri” u politici, u nadi da će se, nakon nespokojnog tumaranja, ponovo naseliti na rodnoj zemlji. Ako je prvi period „Dveri” (u kulturi) bio mukotrpno potvrđivanje smisla, drugi period „Dveri” (u politici), bio bi potraga za izgubljenim smislom. Ubrzo, čak neočekivano brzo, nakom njihove odluke da se otisnu u bezobalnu politiku, unutrašnja čvrstina starešinstva počinje da se rastače pod uticajem mnogih sa strane, od kojih su neki iz inostranstva.

Ideja egalitarizma u političkoj stranci je nefunkcionalna i mora biti zamenjena inokosnom idejom – mnogi su ih (ne)dobronamerno upućivali na radikalnu prekompoziciju iz timskog u liderski model upravljanja. Zbog toga – kao u igri kada deca trče ukrug oko stola i na znak prestanka muzike sedaju na stolice čiji broj je uvek manji za jednu stolicu od broja dece – jedan po jedan član starešinstva ispadaju iz „Dveri”. I svako od njih odlazi sa gorčinom, a neki od njih sa medijskom grmljavinom uperenom protiv organizacije koju su zajedno podizali od „kila mesa”.

Sudbinska raskrsnica

Prvi bučno napušta „Dveri” Vladan Glišić, nezadovoljan ovom organizacionom i statutarnom promenom, a ubrzo tiho i dostojanstveno odlaze i braća Tvrdišić, Radovan i Danilo, zatim Srđan Nogo i Zoran Radojičić (Miroslav Parović je već bio izbačen zbog nepoštovanja odluke vrha stranke oko koalicione vlasti u Novom Sadu). Neposredno pred raspad početne postave „Dveri”, na onaj svet iznenada odlazi Nišlija Jovan Đorđević, dverjanin koji je oduvek bio najbliži Bogu. Svi kasniji porazi i svi raniji gubici nisu ostavili takvu pustoš kao odlazak ovog plemenitog čoveka.

Posle nekoliko godina iz politike izlazi i Branimir Brana Nešić, kanališući svu svoju energiju kao privatni izdavač u „Kateni mundi”, u kojoj izuzetno uspešno nastavlja izdavačku tradiciju „Dveri”. Od početnog sastava, danas u igri postoje samo lider u ostavci, Boško Obradović, kao i vršilac liderske dužnosti Ivan Kostić. Ispostavilo se da je cena ovog „savremenijeg” lidersko-inokosnog koncepta koji je poništio „neefikasni” egalitarističko-timski model. A možda je reč o istorijskoj nužnosti, o društvenoj nepogodi protiv koje ne postoji efikasna odbrana, o antropološkom upisu svakog ljudskog čopora?

Postava iz drugog poluvremena u kojoj nastupaju „Dveri-politika” – upotpunjena kadrovima sa rezervne klupe – nastavila je vrludavu potragu za izgubljenim smislom. Novopridošli funkcioneri u ovakvim lomnim periodima, po pravilu, svoje avanzovanje prema stranačkom vrhu pravdaju radikalnom negacijom prethodne dverjanske istorije, odnosno bivših funkcionera. Uskoro, po prvi put u sopstvenoj istoriji, „Dveri” napuštaju politiku „trećeg puta” i priključuju se širokoj opozicionoj grupaciji, nazvanoj „Savez za Srbiju”. Prisustvo u ovom programski nespojivom savezu, „Dveri” pokušavaju da opravdaju participacijom još dve patuljaste stranke slične programske orijentacije. Koalicije ovakvog tipa – u kojima je ideja borbe protiv vladajuće pozicije važnija od srodnosti političkih programa – kratkoročno omogućavaju parlamentarno preživljavanje, ali dugoročno utiču na identitetsko bledilo.

Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić ispred „Saveza za Srbiju” na konferenciji za novinare u Beogradu (Foto: Tanjug)

U svesti mnogih glasača, „Dveri” od nekadašnjih ideoloških stena polako postaju „fleksibilna politička masa”. Slobodan sam da zaključim, vremenom na naplatu dolaze i mnoge loše osobine provincijalne (ne provincijske!) Srbije, koje su se zapatile u savremenom periodu ove patriotske zajednice: unutrašnja hermetičnost i prosečenost, kao i spoljna povodljivost prema uspehu. Kasniji nagli zaokreti prema patriotskim koalicijama i savezima – iako programski srodni i politički pismeni – samo ubrzavaju dverjansko „dugo lutanje u noć”. Tako dugački, sumorni dani i godine prolaze u iščekivanju nove jutarnje svetlosti…

Danas su „Dveri” u politici ponovo na velikoj raskrsnici, na kojoj se ukršta više magistralnih puteva. Ali skoro svi vode do ambisa – osim jedne uske i neprimetne staze koja se uspinje ka vrhu – koja je prepuna zamki i izazova. Samo oni koji su bili u mračnoj dubini mogu da cene blagorodni spokoj visina, na čijem suncu posle samo jedne jedine kapi rose, iz mrtvila ponovo cveta Natalijina ramonda. Možda će se uz Božju pomoć na dverjanskom reveru opet rascvetati ovaj mitski cvet, nacionalni simbol stradanja i potonjeg vaskrsa. Ako se „Dveri” na sudbinskoj raskrsnici – opčinjeni svetlima lažnih magistrala – upute prema ambisu, ne treba ih sažaljevati, jer su onda „padu bili skloni”.

Neupadljivi gubitnici

Kada se danas vratim u ono prolećno jutro s početka milenijuma, u kome sam u zagušljivoj i polumračnoj prostoriji u blizini crkve Svetog Marka upoznao kompletnu postavu „Dveri”, upitam se da li se sudbina poigrala sa njima? Da li su baš ovako zamišljali danas sebe u Srbiji? Da li je njihova borba zatvorila kružnicu smisla? Da li su nepovratno proživeli slavne dane? Meni se čini – posmatrajući danas i stranku „Dveri”, kao i sve one koji su pravili ovo patriotsko bratstvo, a odavno više nisu u njemu – da je puni smisao njihovih političkih života postojao samo u toj zajednici. Obuzet sam osećajem da su od dana ubistva „Dveri-kultura” i potonjeg raspada, sve njihove pojedinačne sudbine postale haotično tumaranje i neprestano lutanje. Nekako se stiče utisak da su svi (osim, naravno, Brane Nešića) u raspadu vremena na sitne prozirne čestice, kao i u drobljenju života na bezbroj stramputica, postajali neupadljivi gubitnici.

Zahvaljujući lojalnosti koju sam imao sve ove godine – kako prema njihovoj organizaciji tako i prema svima njima pojedinačno – smatram da imam pravo da javno otvorim neke dileme. Da li je nekada mladi Šumadinac Vladan Glišić ovako zamišljao svoje „hajdukovanje” u politici, da kao „metak lutalica” nenavođeno krstari u potrazi za metom? Da li je mladi i „tvrdi” pravoslavac, Tvrdišić Radovan, ikada mogao pretpostaviti da će postati visoki funkcioner stranke koja će legalizovati tzv. Paradu ponosa i ozvaničiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Pošto sudbina nije bila naklonjena Bošku Obradoviću, da li je nekada pomislio da ga prati prokletstvo zbog tihog umiranja starešinstva? Ili ga nevidljiva sila kažnjava zbog koalicija sa NATO đavolima?

Bivši član starešinstva „Dveri”, Vladan Glišić, kasniji član predsedništva političke organizacije po imenu „Srpski patriotski savez – SPAS” (Foto: Tanjug)

Čini mi se da ovih dana „pada” desetogodišnjica upokojenja blagopočivšeg brata Jovana Đorđevića. Najbolja prilika da se svi stari Dverjani okupe i izmire na njegovom grobu, prisećajući se slavnih dana i nekadašnjih zaveta.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: goglasi.com

 

BONUS VIDEO:

Kultura, Politika
Pratite nas na YouTube-u