Banalnost zla, radikalno zlo i savremenici

Kao najsramotniji momenat ove godine ističe se zviždanje Hani Arent i njenim „Elementima i izvorima totalne vladavine”. Zviždalo joj se usred Berlina – tamo odakle se iselila 1933.

Neki novinari ovih dana učestalo pojašnjavaju šta su hteli da kažu. Nisu nesigurni, samo pokazuju da razumeju kako se navodni civilizovani svet guši u besu – nekad tuđem i uvezenom – pa pre nego što sve eksplodira u haosu, ostavljaju znakove pored puta da su znali šta se sprema. I to ponovo čini aktuelnom tezu Hane Arent o „banalnosti zla”, o neshvatljivom zlu koje nadilazi sve mane homo sapiensa kao vrste i iza sebe ne ostavlja mogućnost katarze. Kakva je njegova kontekstualizacija danas? Uža tema je porazna činjenica da većina u svim vremenima ne trpi principijelne, emotivno neinvestirane mislioce. Nekad se naučnoj neutralnosti zameralo da gazi religiju, danas da gazi emocije. Hanin slučaj je paradigma za slepi, hiroviti bes javnih odreda za linčovanje. Nemačka je prva poražena u tom ratu emotivnih ucena, pri čemu je stav prema Ukrajini još eklatantniji primer od onog prema autorki „Ajhmana u Jerusalimu”.

***

Performansi su opasna stvar, što često previđaju oni što s visoka gledaju na tu umetničku formu. Ljutiti propalestinski demonstranti su početkom februara sprečili javno čitanje Porekla totalitarizma Hane Arent u Berlinu. Kubanska umetnica Tanja Brugera je taj klasik političke teorije zamislila kao 100 sati recitovanja s poentama. Naporno, ali manje nego 736 sati sedenja Marine Abramović u njujorškoj galeriji MOMA maja 2010. Okamenjena i iscrpljena Marina je tada gledala živim ljudima u oči, Tanja je sada nameravala da gleda istoriji u oči, i to onoj iz najstrašnijeg evropskog, istovremeno i kubanskog perioda. Abramovićeva je tada izašla iz muzeja kao neprikosnovena zvezda, Brugera sada isterana kao „gringa” koja širi izraelsku propagandu cionistkinje Hane Arent. Iako mrtva bezmalo 50 godina, Hana je izgleda uspela da glasa za Netanjahuov Likud na poslednjim izborima 2022. godine.

Kod skandaloznog i šokantnog na javnoj sceni, svakom svoje. Meni se kao najsramotniji momenat ove godine – možda i poslednje decenije – čini zviždanje Hani Arent i njenim, u nemačkom originalu „Elementima i izvorima totalne vladavine” iz 1951. Zviždalo joj se usred Berlina – tamo odakle se iselila 1933. godine – nakon što je 10 dana jula provela na ispitivanju u Gestapu. Iselila, pobegla, zapalila, svejedno. Sve do početka rata u septembru 1939, nacisti su sprovodili politiku „forsiranog iseljavanja” u odnosu na Jevreje, pa ne treba videti nikakvo čudo u tome da se Hana izvukla iz kandži Gestapa. Spadala je u Reichsjuden – domaće, integrisane, nemačke Jevreje – a u tim ranim fazama se SS još mučio tražeći izgovor da ih pobije.

Neko bi rekao, zviždalo se Tanji Brugeri i njenom timu recitatora antitotalitarizma, ne Hani Arent. Hani se ne može zviždati i očekivati reakciju, naprosto zato što nije među živima. Šta god da joj se zamera, ona ne može više da se koriguje i objasni šta je mislila kad je nešto rekla. Mora da bi joj vlastiti muk strašno pao, jer je posedovala „visoku svest o intelektualnoj zaostavštini”, kako je to svojevremeno nazvao nemački književni kritičar Lotar Miler. „Svest o zaostavštini” je kod za specifičan tip kontrole. Unapred je mislila gde bi je sutrašnji kritičari mogli napasti, gde su joj teze nedovršene i ranjive, gde bi se buduće generacije mislilaca zakačile tražeći nepotkrepljeno i proizvoljno, pa bi onda takva mesta fortifikovala dodatnim argumentima. Pokušavala je da misli unapred, kao njeni mogući oponenti u vremenu kada je više ne bude.

Sumirano, Hana Arent je bila control freak. U njenu odbranu intelektualno pošten, ali uz to tvrdoglav, u detalje zaljubljen, preko svog životnog veka ambiciozan da sačuva suverenost u interpretaciji vlastitog dela.

Kako smiriti bes?

Pod takvim premisama bi bilo dozvoljeno da se kaže kako se u Berlinu početkom februara zviždalo Brugeri, a ne Arent. Moglo bi – da nije krunskog argumenta kako se Brugeru, inače osvedočenu simpatizerku palestinske političke emancipacije – ne bi ometalo da je za performans izabrala dela Anrija Korbena, ili Alame Tabatabaja, islamskih filosofa koji su živeli otprilike u isto vreme kad i Arent.

Primedba da se bes demonstranata u berlinskom muzeju odnosio na Hanin tekst protiv totalitarizma, poseduje još manju validnost. Teško da bi danas neko odvojio vreme da javno protestuje za totalitarizam. Verovatnije objašnjenje je da iz te grupe niko nije znao šta je Hana Arent tu pisala, raskrinkavala i objašnjavala. Ako neki kojim slučajem i jesu bili upućeni – to je još gore, jer ih nije bilo briga. Takvi su otvorili novu stranicu istorije – gde staro znanje više nije relevantno.

Nema druge, treba prihvatiti jedino realno tumačenje, da je problem kod prekinutog čitanja Porekla totalitarizma u Berlinu bila jedino i isključivo Hana Arent kao čovek. Protestovalo se protiv njene krvi, njene rase i, u njenim zrelijim godinama, stereotipnog izgleda evropske Aškenaske. Čitav događaj predstavlja nepobitan slučaj antisemitizma – tolerisan od strane nemačkih vlasti – tako spremnih da u ovo doba kulture otkazivanja (cancel culture) ponizno kapituliraju pred svim manjinsko-grupnim osetljivostima, sa izuzetkom tri kategorije: Jevreja, Srba i Rusa. Te tri maćehinske grupe su predstavljene kroz Izrael, Srbiju i Rusiju, premda ne uvek u apsolutnom poklapanju.

Tanja Brugera čita „Izvore totalitarizma” Hane Arent (Foto: Maurizio Gambarini/Funke Foto Services/IMAGO)

Mnogim Rusima danas ne pomaže ni kad se distanciraju od Rusije i Putina, kao Ljudmili Ulickoj. U slučaju Izraela pojavljuju se gradacije. Službena nemačka politika stoji uz Izrael, ali – po istom modusu kao u SAD – taj stav se iz društva, iz obrazovnih institucija, iz visoke i srednje kulture gura u suprotnost. Afera s Brugerom je samo „jedna od”. Dovoljno je pogledati ovogodišnje Berlinale gde su laureati izlazili na pozornicu ogrnuti palestinskom maramom, čuti „od reke do mora…”, setiti se skandala sa „documente” u Kaselu pre dve godine, da se shvati da nemačka kultura i umetnost dišu propalestinski. Propalestinski stav je još jedini nekažnjivi oblik antisemitizma koji je Nemcima preostao.

Kad se sa Izraela fokus prebaci na evropske Jevreje, dolazi još nekoliko specifičnosti. Jevreji širom Evrope prolaze kroz javni tretman simboličkog „toplog zeca” čim se distanciraju od Izraela. Prvo, slabo im se veruje. A kad im se i veruje – to im ne olakšava situaciju – zato što većinska društva osećaju neprirodnost takvog izbora. Postoji u Evropi bogata istorija pogroma i pre nacista. Stoga je prva pomisao evropskih „džentajlsa”/ne-Jevreja: „Zašto nam se dodvoravaju, kad znaju da smo nepouzdani?”

Za Srbe je svejedno od koga se distanciraju i uz koga staju – jer im se obe stvari danas računaju u minus. Ne treba ići u daleku prošlost da bi se tražile zakučaste racionalizacije o jedinstvenoj slobodarskoj prirodi Srba i slično, jer u Evropi ni jedan narod ne misli za sebe da je „ropski”. Da su se pametnije odredili oko 1991, sad bi im bilo na tone lakše.

Kad se danas s pravom tvrdi da se nemačke institucije tresu u groznici kensl-poslušnosti i trpe pred emocijama uvređenih i poniženih zajednica širom sveta, dobro je znati ko ima slabe šanse da iz tog trenda izvuče nešto za svoju interesnu grupu.

Hanin greh

Pošto se kao problem doživljava sama osoba Hane Arent, a ne njen doprinos političko-filosofskoj teoriji sistema vladavine, takav je ovde i fokus. Prevaže pitanje kontinuiteta. Da li su mnogi bili besni na nju i pre nego što su je propalestinski demonstranti kanselovali iz berlinskog muzeja?

Jesu, bili su, dobar deo njenog fizičkog života i posle, i to najmanje predstavnici džentajl nacija, nešto više akademske zajednice i mediji, a najviše Izrael kao država, Jevreji kao izraelska nacija i globalno rasuti narod. Ta mala istorija nezadovoljstva nisu počela sa njenom vezom s profesorom Martinom Hajdegerom. Ne može joj se staviti u ozbiljan greh, tad on još nije bio nacista, samo oženjen.

Sve je počelo sa njenim izveštajem „Ajhman u Jerusalimu”, koji je omeo planove premijera Bena Guriona da suđenje Adolfu Ajhmanu uđe u anale kao moralni theatrum mundi i bude ugrađeno u osnivačke temelje nove države. Pri tome, Hana ni jednog trenutka nije dovodila u pitanje činjenicu da Ajhman zaslužuje najstrašniju moguću kaznu – samo da ona, u pravnom smislu, neće nikoga zadovoljiti, još manje doneti katarzičan momenat bilo kome.

Srpsko izdanje knjige „Ajhman u Jerusalimu” Hane Arent (Foto: Kupindo)

Da je neko danas proziva kao izraelsku cionistkinju, to je, u najmanju ruku, zlobni vic istorije. Bio bi vic kad bi njeni kritičari iz muzeja marili za istoriju, ovako je samo isprazno zanovetanje. Intelektualno bi bilo hranljivo da se sazna ko su oni bili, ti „propalestinski demonstranti” koji su prekinuli Brugerin performans. Nemci-levičari? Zeleni i čuvari klime iz Fridays for Future? Studenti sociologije i političkih nauka? Pravi Palestinci i njihovi potomci rođeni u dijaspori? Svi izmešano?

Interesantno je da nijedan veći medij nemačkog govornog područja ne donosi nijednu crticu o sastavu „propalestinskog” nezadovoljstva nad činjenicom da se neko, na evropskom i nemačkom tlu, usudio da oda počast delu Hane Arent. Zato na pitanje ko su oni, odgovor je, oni su ljutiti redari javnog prostora koji se – uz prećutno saučesništvo policije i medija – sakrivaju u anonimnosti.

Vremenska linija:

  • 11. maja 1960. Mosad je oteo Adolfa Ajhmana, koji je tada kao Rikardo Klement živeo u San Fernandu, Buenos Ajres. Nakon sakrivanja u hotelu, timu izraelskih obaveštajaca je 22. maja uspelo da ga u avionu prokrijumčare za Jerusalim.
  • Prvi izraelski predsednik David Ben Gurion želeo je ogledno suđenje gde bi se sudilo ne samo osobi, već istoriji i savesti naroda. „Da sve nacije čuju i da se stide”, citira Arent Ben Gurionove izjave iz medija 1960.
  • Od 29. maja 1960. do 17 januara 1961, 275 sati, Ajhmana je ispitivao jedan jedini istražitelj, policijski kapetan Avner Les. Les je bio pristojan i civilizovan, iz čega je Ajhman izvukao pogrešan zaključak da sedi preko puta „prijatelja”. „Bio sam Ajhmanov ispovednik”, govorio je Les posle i najavljivao knjigu koju nikad nije napisao. Učinila je to Betina Štangnet 2011, po njegovom dnevniku.
  • Suđenje je trajalo od 11. aprila do 10. decembra 1961. Presuda (smrt vešanjem) čitana je od 11. do 15. decembra.
  • Predsednik tročlanog sudskog veća bez porote bio je Moše Landau (1912, Dancing – †2011, Jerusalim); tužilac Gideon Hausner (1915, Lavov, Austrougarska – †1990, Jerusalim); branilac Robert Servacijus (1894, Keln – †1983, Keln). Biografski podaci aktera su tu da pokažu kako je suđenje Ajhmanu bilo duboko evropska stvar.
  • Hana je bila prisutna na četvrtini ročišta (29 od 121; od 11. aprila do 5. maja i od 20. do 22. juna 1960).
  • 29. maja 1962. Vrhovni izraelski sud je odbio žalbu optuženog i potvrdio presudu po svih 15 tačaka optužnice, još i dodao. U noći 1. juna 1962. Ajhman je obešen u jerusalimskom zatvoru.
  • U aprilu 1963. Njujorker objavljuje seriju Haninih tekstova sa suđenja. Kasno, ali philosophers don’t do deadlines, kako u filmu Hana Arent iz 2012. izgovara Frensis Vels, jedina iz uredničkog tima Njujorkera nezadovoljna zbog angažovanja Hane Arent.
  • Knjiga Ajhman u Jerusalimu izlazi na engleskom u maju 1963, u septembru 1964. na nemačkom.

Hana na filmu

Kao uvod u priču o kontinuitetu ljutnje najbolje, jer najslikovitije, služi film Hana Arent Margarete fon Trota iz 2012, sa podnaslovom „Njeno mišljenje je promenilo svet”. Prevod na srpski je neprecizan, jer se ihr Denken iz originala ne poklapa sa verzijama „njeno mišljenje” i „njena misao”. Oba prevoda na srpski vuku na „njeno delo”/„njenu teoriju”, dok Trota naprotiv namerno bira formulaciju „način na koji Hana misli”, „proces u kome se odvija mišljenje”.

Film pokriva vremenski period od 1960-1964, a od događaja suđenje Ajhmanu i Hanino izveštavanje odatle za časopis Njujorker, kasnije prošireno u knjigu Ajhman u Jerusalimu – Izveštaj o banalnosti zla iz 1963/1964.

Rediteljka sasvim jasno stavlja Hanu kao osobu u centar interesovanja. Barbara Sukova je izabrana za naslovnu ulogu zato što je ona „jedina glumica kojoj se na licu vidi kako misli”, objašnjavala je Trota kasnije. Koliko se to kod Sukove vidi, pitanje je gledalačkog senzibiliteta. Ali da su filmskoj Hani misli negde drugde dok u svom filmskom stanu sa siluetom noćnog Menhetna u pozadini (studijski dizajn sa snimanja u Luksemburgu) sitno secka kupus za podvarak, to se primeti. Nemci i kupus, ima li češće asocijacije za glavnu germansku naciju, koju su Anglosaksonci u Drugom svetskom ratu zvali „kupusi” (crouts)?

Barbara Sukova u filmu „Hana Arent” (Foto: Veronique Kolber/Zeitgeist Films)

Hana je Nemica, tako je identifikuje film Fon Trote. Kupus svejedno nije jedini atribut u njenom identitetu. Arent i njen drugi muž Hajnrih Bliher, goj, bivši komunista iz kruga Roze Luksemburg, održavaju veliki krug prijatelja u Njujorku – nemački emigranti iz predratnog akademskog pogona, lokalna intelektualna scena, profesori, pisci, urednici velikih medija, kao legendarni Vilijam Šon iz Njujorkera.

Hana Arent, prava i filmska, dobro vlada engleskim jezikom, ali sklizne natrag u nemački čim joj se pruži prilika. Američki gosti u takvim druženjima sede zanemareni i izbačeni iz konverzacije. „Hanin engleski je obično gudalo. Njen ‘stradivarijus’ je nemački jezik”, objašnjava Bliher njujorškim „vrtoglavama”, gostima koji pristojno okreću glavu levo i desno dok se na njima nerazumljivom jeziku žustro prepiru emigranti Hana Arent i Hans Jonas, dva predratna studenta Martina Hajdegera. Svađaju se oko Ajhmana, toliko im je jasno, ali šta konkretno? Da li to ona misli da bi Ajhmana trebalo osloboditi?

Prva asocijacija do koje je Fon Troti stalo je: Hana je bila Nemica. Ono što je i Karl Jaspers ubeđivao Hanu, tražio da se izjasni kao Nemica, govorio: „Priznaj da si naša”. Ostala je negde između. Mislila je intelektualno nepokolebljivo, i nikada nije napustila sigurno krilo nemačkog jezika. No, implicitna je poruka rediteljke: nije li takva bila i nemačka teoretska misao pre nacista, intelektualno beskompromisna? Kad su je to nacisti pretvorili u delatno beskompromisnu, k tome još u zlu, s „banalnim” administratorima-izvršiteljima?

Kakvo je zlo?

Za slučaj da postoji izvesna nesigurnost oko toga šta je tema ovog teksta, treba pojasniti. Neki novinari ovih dana učestalo pojašnjavaju šta su hteli da kažu. Nisu nesigurni, samo pokazuju da razumeju kako se navodni civilizovani svet guši u besu, nekad tuđem i uvezenom, pa pre nego što sve eksplodira u haosu, ostavljaju znakove pored puta da su znali šta se sprema.

Šira tema je Hanina teza o „banalnosti zla”, o neshvatljivom zlu koje nadilazi sve mane homo sapiensa kao vrste i iza sebe ne ostavlja mogućnost katarze. Kakva je njegova kontekstualizacija danas? Uža tema je porazna činjenica da većina u svim vremenima ne trpi principijelne, emotivno neinvestirane mislioce. Nekad se naučnoj neutralnosti zameralo da gazi religiju, danas da gazi emocije. Hanin slučaj je paradigma za slepi, hiroviti bes javnih odreda za linčovanje i stoga aktuelan. Nemačka je prva poražena u tom ratu emotivnih ucena, pri čemu je stav prema Ukrajini još eklatantniji primer od onog prema Hani Arent.

Zbog knjige o Ajhmanu i primedbe o „banalnosti zla” na Hanu su se smrtno naljutile:

  • izraelske vlasti,
  • Mosad,
  • njeni jevrejski prijatelji,
  • preživeli iz Holokausta,
  • dobar deo njenih studenata,
  • američkih goji-prijatelja i džentajl-čitalaca kvalitetnih američkih medija
  • uz to Nemačka, nemačka javnost i
  • predstavnici akademske zajednice s obe strane Atlantika.

Tu su još dve stvari koje su joj se zamerale, a i danas poseduju kapacitet da razljute kritičare.

  1. uloga „jevrejskih veća” u sprovođenju Holokausta;
  2. Hanin distancirani stil fino-duhovite ironije. Primer za ironiju koja je savremenike dovodila do ključanja: „Posle 1944. Ajhmanu nije bilo jasno kako će sprovoditi Himlerovu naredbu o ‘pročešljavanju Jevreja sa Zapada ka Istoku’, kad su se sa istoka približavali Rusi.”
Adolf Ajhman u sudnici u Jerusalimu (Foto: GPO)

Glavni kamen spoticanja onda i danas ostaje „banalnost zla”. Stvorena je situacija da naučna zajednica ne može nikuda u pravoj liniji dok ne pobije tu tezu. Dobar deo moderne naučne produkcije, na primer one iz pera nemačke istoričarke Betine Štangnet (Bettina Stangneth) – višestruko nagrađivna knjiga Ajhman pre Jerusalima. Nepoznati život masovnog ubice (2011), ili Avner Werner Less: Laž! Sve je laž! (2012) – polemiše s time da li je Ajhman bio „banalan”, ili naprotiv Mefisto, Satana, Magbet i Ričard III u jednom.

Na istoj liniji, protiv Hane, argumentovao je britanski istoričar David Cezarani u monografiji Ajhman. Njegov život i zločini (Eichmann. His Life and Crimes) iz 2004, u Americi izašloj 2006. kao Nastajanje Ajhmana: Preispitivanje života, zločina i suđenja ‘ubici za stolom’ (Becoming Eichmann: Rethinking the Life, Crimes, and Trial of a ‘Desk Murderer’). Jednako i američka istoričarka Debora Lipstad (Deborah E. Lipstadt) u knjizi Ajhmanovo suđenje (The Eichmann Trial) iz 2011.

Dok su od 1970-ih godina naovamo generacije studenata novinarstva, političkih nauka i filosofije u trenutku hvatale smisao o „banalnosti zla” tamo gde se epohe spuste do formi totalitarne vladavine, čitavi odredi istoričara su manje ili više uporno radili na pobijanju te teze. Interesantno, „banalnost zla” najviše smeta njima – istoričarima. Kao da su duboko uvređeni na pomisao da njihovom predmetu, strašnim zbivanjima iz prošlosti, neko uskraćuje demonski karakter i svodi ih na dela zlih pajaca. Da li je bolje ako masovna ubistva smišljaju mozgovi iz Mense?

„Svi su se toliko bacili na ‘banalnost zla’ da niko ne primećuje moju pravu grešku – da zlo nikad nije banalno, ni radikalno, već samo ekstremno”, kaže filmska Hana svom filmskom mužu komunisti.

Omraženi cionista

Aktuelan povod, više opravdanje, da su propalestinski demonstranti jurnuli na mrtvu Hanu Arent, leži u knjizi nemačkog judaiste Tomasa Majera Hana Arent. Biografija, izašloj prošle godine u programu minhenskog „Pipera”, iste kuće koja je 1964. objavila nemačko izdanje Ajhmana u Jerusalimu. Sad, oni bi to verovatno uspeli i bez Majera, ali teško tako samouvereno kao sa šlagvortom odatle. Majer delimično zavodi na krivi put kad u naslov dodaje „biografija”. Reč je o biografskom isečku, o Haninim pariskim godinama 1933-1940. kada se angažovala za Aliju Bet, kao aktivistkinja organizovala prevoz jevrejske dece za Palestinu.

Majer, čija se knjiga nalazi na listi Špiglovih bestselera, ovih dana daje intervjue o „velikom otkriću” Haninog cionističkog aktivizma – iako on nikad nije bio tajna. Hana je u svom životu bila i cionistkinja i aktivistkinja, ali bi uvek završila kao anticionistkinja i teoretičarka. I ironičarka. Na kraju je i umrla kao omražena figura cionista, izraelske države i američkih Jevreja.

Hana Arent na prvom Kongresu kulturnih kritičara, 1958. (Foto: Wikimedia Commons/Barbara Niggl Radloff/CC BY-SA 4.0 DEED)

Knjige naravno ne treba zabranjivati. Ali dobro je znati da one nekad poprimaju efekat uputstva za akciju. U reakcijama na Majerovu knjigu se spominje i film Fon Trote kao „propagandistički”. Na primer, u epizodi kad se Hanin bliski prijatelj Kurt Blumenfeld, Izraelac, nekadašnji berlinski cionista, na (svojoj) samrti okreće od nje zbog knjige o Ajhmanu. Pre toga je slomljeno pita: „Pa zar u tebi nema ni malo ljubavi prema jevrejskom narodu?” Ona mu odgovara, pri čemu se Sukovoj zaista vidi na licu kako misli: „Ja ne volim narode, samo prijatelje”.

Radikalna priroda zla

Sve je u delu Hane Arent kompleksno i šatirano. Nejasno je zašto se mnogi ljudi u današnjici muče sa shvatanjem dijalektike. Hegelijanci, marksisti i obični komunisti su nekad tim znanjem o suprotnostima koje se odbijaju, privlače i prožimaju vladali kao iz rukava.

– Zamerka istoričara, od prvog izlaska Ajhmana u Jerusalimu: To je loša knjiga. Hana Arent nije bila istoričarka, pa nije ni mogla da piše istorijski kompetentno. Stvar je, međutim, ta da ona nije ni pisala u tom svojstvu. Ajhman u Jerusalimu je publicističko delo, novinarsko. Knjiga koju jedna osoba, istrenirana da misli, piše dok sedi na suđenju kao izveštač za medije. To što su njeni izveštaji za Njujorker dosegli obim od pet nastavaka na 300 strana, plus dodatnih 100 za nemačko izdanje (svest o zaostavštini!) ne menja njihov karakter novinskog štiva.

Brojevi „Njujorkera” iz 1963. u kojima je Hana Arent objavila izveštaj sa suđenja Ajhmanu (Foto: ebay.com)

– Zamerka svih, sažeta u novijim radovima Štangnet/Cezarani/Lipstad: Hana Arent je dopustila da je Ajhman prevari. Pala je na štos. On je itekako bio inteligentan, samo se pravio teško ograničen, ne bi li Servacijus uspeo da suđenje prebaci iz Izraela za Nemačku, gde bi njegov branjenik verovatno dobio par godina zatvora, možda čak i bio oslobođen na osnovu nezakonitog hapšenja. Pri tome se ispušta iz vida da niko ne uspeva da u 275 sati razgovora sa pametnim policijskim oficirom igra istu budalu. Ajhman je mogao biti istovremeno pametan da organizuje logistički kompleksno „konačno rešenje” i glup da shvati širu sliku.

Bilo bi to u skladu sa opštim refleksom nacističkih vođa 1945. – kod Himlera i Geringa, na primer – koji su smatrali da im već činjenica da su odustali od ubijanja Jevreja, garantuje povoljne mirovne pregovore sa zapadnom stranom. Ono što podjednako upada u oči kod svih autora, uključujući i samu Hanu, jeste to da je Ajhman bio veliki u imitiranju ponašanja koje bi iznad sebe detektovao kao legitimno.

– Zamerka kritičara je: Ako nije bio tako glup kako je Hana mislila, Ajhman nije mogao da bude ni „banalan” u zlu koje je činio. Ali pažljivo, tezu o „banalnosti zla” ne postavlja više novinarka Hana Arent, već filosofkinja Hana Arent. Ona nije rekla da je Ajhman „banalan” niti da je nacizam „banalan”, samo da je nacizam kao forma totalitarne vladavine izrodio potpuno novi tip zločina zasnovanih na autopoietskim sistemima masovne smrti, sa počiniocima protiv kojih uređeni pravni sistemi ostaju nemoćni u odmeravanju kazne. Može li se Ajhman obesiti šest miliona puta? Može li se general Vermahta Franc Beme streljati 5.555 puta, koliko je ljudi pobio u Kraljevu i Kragujevcu u oktobru 1941?

– Implicitna zamerka kritičara: Nacizam je zlo iz pakla, ne sa železničke stanice. Bojim se, zaklela bih se, da se u takvom insistiranju krije nešto divljenja. Ne prema ideologiji nacizma – već iz hibrisa da je čovek kao vrsta postao tako moćan i važan – da čak i njegovi najveći zločini moraju posedovati demonski karakter. Nikako banalni. Američki istoričar Kristofer Brauning, autor studije Običan čovek (Ordinary Man, 1992) o krvavom divljanju Bataljona 101 u Poljskoj i Ukrajini, daje za pravo filosofkinji Arent. Kao Štangnet i ostali, i on smatra da je Hana naletela, da se Ajhman pretvarao da je glup, ali o banalnosti zla dodaje „imala je pravi tip, ali pogrešnog momka” (she had the right type but the wrong guy) – uredna kategorija, pogrešan primer. Brauning zna o čemu govori. Bataljon 101 je bio sastavljen od regularnih policijskih snaga, običnih snaga reda, onih koje danas osiguravaju rok koncerte i rastavljaju demonstrante da se ne potuku. Dakle, nikakav SS.

– Kritičari, onda i danas: To je nepoštena knjiga koja za krivce proglašava žrtve. Za dokaz se uzimaju konstatacije iz sedmog poglavlja „Vanska konferencija i Pontije Pilat-Ajhman”: „Od Poljske do Holandije i Francuske, od Skandinavije do Balkana, bilo je priznatih jevrejskih vođa, koje su, skoro bez izuzetaka (…), sarađivale sa nacistima. Da je jevrejski narod zaista bio neorganizovan i bez vođa, tada bi ‘konačno rešenje’ značilo grozan haos i neviđenu patnju, ali u odnosu na komplikovani birokratski aparat koji je bio neophodan za ‘pročešljavanje’ od Zapada ka Istoku (…), rezultat ne bi dosegao cifru od četiri i po do šest miliona.”

Ono što Hana kaže je sledeće: da Jevreji nisu prihvatili administrativno uređen sistem egzekucija – pola bi ih se spasilo u haosu. Za dokaz navodi svedočenja sa suđenja (Pinhas Frojdiger, jevrejski funkcioner iz Mađarske), ali generalno primere Danske, Švedske, Italije, Bugarske i Mađarske (do jeseni 1944), čije su lokalne vlasti – nekad i u saradnji s lokalnim nemačkim funkcionerima – sistematski opstruisale naredbe o „pročešljavanju”, a da nikad nisu direktno odbile naredbe iz Berlina.

Interpretacija da je Arent optužila Jevreje da su se sami ubijali – monumentalna je nepravda. Kao na primer kad bi se srpska „raja” optužila da su sami birali sinove za janičare, jer su bili ucenjeni od Osmanlija da će im u protivnom sve sinove pobiti. Ili kad bečki, vrednosno „neutralni” specijalista za istočnu Evropu, Oliver Jens Šmit, piše kako su „srpski kolaboracionisti” pomagali Turcima da sruše Kontstantinopolj 1453. godine. Neki jesu, ali time nisu prestali da i sami budu žrtve. Stvar je u tome da li neka organizovana vlast uspe da proizvede totalni moralni kolaps u društvima kao anomaliju koja se bez nje, u takvim dimenzijama, nikad ne bi pojavila.

–  Zamerka kritičara: Hana je stajala na Ajhmanovoj strani. Pisala je loše. Najpre o ovom drugom. Svaki intelektualno pošten čitalac shvata da Hana u toj knjizi „ne piše”, već misli. Rezultat mišljenja nije dobitak u znanju – već u sposobnosti razlikovanja dobrog i lošeg. Njena misao je da nema pravog progresa i da je pad u varvarstvo uvek moguć. Ali od varvarstva da se deca ne vakcinišu, da se prekidaju čitanja knjiga ili permanentno blokira rad skupštine, gore je državno organizovano varvarstvo koje u propisanoj zakonskoj proceduri preokrene moralne vrednosti, pa od „ne smeš da ubiješ” postane „treba da ubiješ”.

Što se Ajhmana tiče, Hani Arent je drago da je smaknut. Jedino što uz to argumentuje da su ljudski pravni sistemi i zakoni nemoćni da u čisto legalnoj proceduri sankcionišu masovne zločine koji proizilaze iz državno preokrenutih moralnih vrednosti. Nije samo nacizam u pitanju. Dileme tog tipa se ponavljaju, iako ispod nivoa prave totalitarne vlasti. Kako, na primer, kazniti američka bombardovanja civila u Avganistanu, kad su se SAD izuzele iz svih međunarodnih sudova – osim kao vrhunske moralne sudije svima drugima?

Hana Arent (Foto: The Hannah Arendt Center for politics and humanities)

Ko je bombardovao Srbiju 1999? Niko, svi su anonimni – zato što su samo radili ono što im je naređeno. Upravo to zaključuje Hana Arent: da najveće zlo u svetu čini „niko” (NiemandNobody) i da nam je to kao tehničko-pravno rešenje ostavio u nasleđe nacizam. Staljinizam takođe, ali on ima neke druge specifičnosti.

U filmu (dokumentaristički preuzeto iz stvarnosti) ovako Hana Arent pred studentima objašnjava svoju tezu o „banalnosti zla”:„Zapadna misaona tradicija boluje od predrasude da najveća zla koja čovek može da učini dolaze iz greha sebičnosti. Ali zlo se u ovom veku pokazalo radikalnijim od toga. I mi znamo danas da najveće zlo – radikalno zlo – više nema ništa zajedničko sa motivima sebičnosti. (…)

Čitav sistem konclogora imao je za cilj da uveri zatvorenike da su suvišni i pre nego što su ubijeni. U logoru su morali da nauče da kazna ne stoji ni u kakvoj smislenoj vezi sa prestupom; da eksploatacija ne mora da donese profit nikome; da rad ne mora da ima plodove rada. Logor je mesto besmisla – besmisla koji se direktno proizvodi. Ako je istina da se u poslednjim stadijumima totalitarizma pojavljuje apsolutno zlo, apsolutno u tome da se više ne može direktno izvući iz ljudskih motiva, onda je isto tako istina da bez totalitarizma nikad ne bismo upoznali radikalnu prirodu zla.”

„O Nemačka, bleda majko”

Razlika između Hane Arent i njenih akademskih i moralnih kritičara onda i danas je u nivou emocija. Ona ih je imala, ali bi ih blokirala kad misli. Druga strana je prvo smišljala emociju, pa mislila iz nje. Što niži nivo kritike, kao u slučaju propalestinskog revolta u berlinskom muzeju – tim diskrepancija između emocije i misli biva očitija. Na kraju bi emocija progutala svaku misao.

Upravo je to mehanizam koji deluje u savremenoj kulturi otkazivanja (cancel culture), kao zastrašujući proces neutralizacije svih sigurnosnih mehanizama predstavničke parlamentarne demokratije. Posebno je loše da se to tako dramatično događa u jednoj od najrelevantijih evropskih zemalja – Nemačkoj. Svakako najrelevantijoj za neposrednu budućnost istoka i Balkana.

Nemačka politika i javnost ponovo gube orijentaciju u dobrom i lošem, ispravnom i neispravnom, dozvoljenom i nedozvoljenom. To ne znači da se kreću ka nacizmu – ali se forme neke nove patologije u preokretanju vrednosnih normi naziru. Nemci kao politička kultura imaju malo rafinmana u svojim manirizmima, pa su ti procesi nekad i duhoviti. Još.

Miting solidarnosti sa Izraelom u Berlinu, 22. oktobar 2023. (Foto: EPA-EFE/Clemens Bilan)

Ali Hana Arent – ta nepopustljiva, verovatno naporna kontrolorka sopstvenog intelektualnog nasleđa – nije bez dugog pogleda izabrala „Nemačku pesmu” Bertolta Brehta za moto knjige o Ajhmanu. Breht ju je napisao još 1933. – pre svega što je usledilo – kad je, kao i Hana, samo on pijetistički goj, bežao iz Trećeg rajha. Strofa ide ovako:

„Nemačka, ti bleda majko,
kad se čuju priče
što iz tvoje kuće stižu
razvesele se ljudi.
Ali ko te vidi,
taj se hvata za nož.”

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RTS OKO

 

Naslovna fotografija: hannover.de

 

BONUS VIDEO:

Kultura, Svet
Pratite nas na YouTube-u