Zapad protiv kineskog čuda

Kineska industrijalizacija je bez presedana. Njena industrijska proizvodnja čini oko trećine svetske, tri puta je veća od američke, i premašuje produkciju devet sledećih najvećih industrijskih proizvođača zajedno

Kineska industrijalizacija je bez presedana. Gledajući od 1995, ova zemlja je trku započela malo ispred Kanade, Britanije, Francuske i Italije. Već tri godine kasnije prestigla je Nemačku, 2005. Japan, a 2008. SAD. Od te godine zaključno sa 2020. Kina je više nego udvostručila svoj svetski udeo, dok je učešće Amerike smanjeno za tri procentna poena. Industrije Indije i Nemačke jedva da su rasle tokom 21. veka, dok je dodata vrednost kineske industrije ostvarila skokovit napredak, dostižući četiri puta veći obim od industrija ove dve države. Drastični privredni uspon Kine dovodi u pitanje postojeći globalni poredak, i trenutni trgovinsko-tehnološki rat Vašingtona protiv Pekinga je samo posledica toga. Za Kinu je od krucijalnog značaja da viškove svoje industrijske proizvodnje plasira na tržištima Amerike i EU, što je postala „Ahilova peta“ Pekinga, i možda poslednja nada Zapada u pokušaju da promeni politički kurs kineskog rukovodstva.

***

Kao što je Amerika vodeća globalna vojna sila, čija je potrošnja na odbranu veća nego što je zbir vojnih izdataka sledećih 10 rangiranih zemalja, sličan je status Kine u svetskoj industriji – ubedljivo najvažnijoj grani privrede. Naime, industrijska proizvodnja Kine, koja čini oko trećine svetske, je tri puta veća od američke i premašuje produkciju devet sledećih najvećih industrijskih proizvođača zajedno.

Pored toga, status industrijske supersile ima snažan uticaj na globalne lance snabdevanja, što se posebno videlo tokom njihovih poremećaja izazvanih pandemijom COVID-19. Dodatno, kao što pokazuje nedavni uspeh u domenu proizvodnje električnih vozila, široka industrijska baza pomaže Pekingu da stekne konkurentsku prednost u gotovo svim industrijskim sektorima, izuzevši pojedine veoma sofisticirane industrijske grane, poput proizvodnje poluprovodnika, gde Amerika i „saveznici” dominiraju.

Tajna uspeha Kine

Drastični privredni uspon Kine dovodi u pitanje postojeći globalni poredak, i trenutni trgovinsko-tehnološki rat Vašingtona protiv Pekinga je samo posledica toga. Posledično, nije iznanađujuća zaokupljenost brojnih ekonomista, sociologa, politikologa Kinom, koji se pitaju kako se desilo da jedna zemlja u relativno kratkom razdoblju postigne takav spektakularni razvojni skok – do sada neviđen u istoriji civilizacije.

Za početak valja odbaciti česte spekulacije poput onih da je kineski faktički dvocifreni rast BDP-a dug četiri decenije posledica niskih nadnica koje je ta zemlja kao diktatura uspela da nametne svojim radnicima, kao i one o jeftino stečenoj zemlji koja je potom dala konkurentsku prednost kompanijama koje su do nje došle. Sličan slučaj je i sa tezom da je snažno subvencionisanje izvozno orijentisanih industrijskih korporacija osnova kineskog dramatičnog uspona.

Suprotno navedenim tezama, kineske zarade – iako niže od onih u EU ili SAD – zapravo su više od plata u većini zemalja u razvoju. Takođe, Kina ne dozvoljava zemljište u slobodnom vlasništvu, već samo četrdesetogodišnji zakup. Dalje, ako su subvencije dovele do spektakularnog kineskog rasta, odakle novac da se subvencionišu tako ogromne potrebe, uz istovremeni dramatičan rast deviznih rezervi centralne banke?

Kinesko ekonomsko čudo je u osnovi posledica eksternih efekata njene veličine, odnosno dejstva „ekonomije obima”. Za početak, modernizacija koju je započeo Deng Sjaoping nije sledila tradicionalni model fokusiranja na proizvodnju, već na urbani razvoj – stvaranje novih modernih gradova i integrisanih industrijskih zona u veoma velikim oblastima veličine provincija. Kao referentna tačka korišćena su zapadna merila kvaliteta, zakoni i prakse, dok je njihova implementacija bila olakšana time što su identični standardi već decenijama bili primenjivani u teritorijama gde žive Kinezi (Hong Kong, Tajvan, Singapur).

Industrijski park Dongfang Lingang u južnoj kineskoj provinciji Hainan, 2022. (Foto: Xinhua/Pu Xiaoxu)

Upravo je eko-sistem atraktivnih velikih industrijskih zona, lakih uslova za život, kao i niza urbanih javnih dobara sličnih onima na Zapadu – uz dobar tretman stranih investitora, tj. kompanija bez obzira na njihovu politiku – napravio da i dalje čini Kinu tako neodoljivom. Jednostavno, inostrane korporacije su dolazile da započnu biznis u ovim novim gradovima/industrijskim zonama koje su nudile veoma povoljne uslove za poslovanje.

Vremenom se dogodio impresivan transfer tehnologije u raznim sektorima preko ogromnog broja kineskih radnika, inženjera, supervizora koji su radili i time stekli znanje u firmama u stranom vlasništvu, što će naknadno omogućiti stvaranje domaćih kompanija. U suštini, (ne)nameravani, transfer ino-tehnologije je ono što je Kinu učinilo ekonomskim džinom.

Dramatičan uspon

Brojna istraživanja ukazuju da je u inicijalnoj razvojnoj fazi ubedljivo najbolji način da se poveća produktivnost rast industrijske proizvodnje. Naime, većina stanovništva je nekvalifikovana, a mašine koje se koriste u industriji najbrže povećavaju ukupnu produktivnost.

Sve države koje su u 19. i 20. veku napravile snažne ekonomske iskorake i postale zemlje sa visokim prihodima – od Britanije, Holandije, Nemačke, SAD, do Japana, Tajvana, Južne Koreje i Kine – učinile su to zahvaljujući snažnoj ekspanziji industrije.

Slično su pokušale i zemlje istočne Evrope koje su socijalističkim modelom razvoja probale da kopiraju ovaj pristup oslanjajući se na enormno visoke nivoe investicija u industriju. Međutim, dostignuća su bila ograničena dobrim delom usled blokiranog pristupa najnovijim tehnologijama i velikim tržištima, koja su se nalazila na Zapadu.

Predesednik SAD Džimi Karter i kineski lider Deng Sjaoping tokom Dengove posete Americi, Vašington, januar 1979. (Foto: Wikimedia Commons/U.S. National Archives and Records Administration/Public domain)

Kina je, takođe, praktikovala ovaj model razvoja od 1949, ali je nakon tri decenije, zbog percepcije u Vašingtonu da je nužno razdvojiti Peking od Moskve, te usled reformatorski nastrojenog Deng Sjaopinga, Kina došla u situaciju da ono što je nedostajalo Sovjetima dobije bez ikakvih većih uslovljavanja: naprednu tehnologiju i otvoreno tržište zemalja Zapada.

Uspeh se već tada onima koji su pratili (praktično identični) model razvoja „istočnoazijskih čuda” (Japana, Koreje, Tajvana, Singapura) mogao učiniti kao zagarantovan. Tako je i bilo. Od proizvođača jeftinog tekstila i robe široke potrošnje 1980-ih, Kina je brzo postala zemlja sa uspešnom i velikom industrijom automobila, brzih vozova, brodogradnje, mašina, elektronike, hemikalija i preciznih instrumenata.

Naravno, u početku su kineski proizvodi bili relativno lošeg kvaliteta, ali se to s vremenom menjalo. Naime, dok nemačke firme nude samo najviši kvalitet po visokoj ceni, kineske kompanije mogu da obezbede proizvode različitog kvaliteta po različitim cenama.

U svojim specijalnim ekonomskim zonama, Kina je ponudila besplatnu infrastrukturu koja je omogućavala brzi izvoz proizvoda, jeftine kredite, (u početku) ultra-nisko plaćenu radnu snagu koja se nije mogla sindikalno organizovati. Obećanja potencijalnim investitorima od strane provincijskih vlada, kao i partijskih službenika, su skoro uvek bila ispunjavana.

Stoga nije čudno da su u periodu 1985-2005. godišnji prilivi stranih direktnih investicija u proseku iznosili skoro tri odsto BDP-a, što je bilo čak šest puta više nego u Južnoj Koreji i Tajvanu tokom njihovih uporedivih era visokog rasta. Budući da su strani kupci – uglavnom locirani u SAD i Zapadnoj Evropi – zahtevali visok kvalitet proizvoda, to je posredno podizalo tehnološki nivo industrijske proizvodnje u „Srednjem Kraljevstvu”.

Za domaće, ali i strane, firme u Kini od velikog značaja bile su implicitne subvencije države, a najvažniji modalitet ove podrške odigravao se preko jeftinih inputa. Budući da je Kina većinu firmi u oblasti rudarstva, posebno energetike, zadržala u javnom sektoru, to je značilo da su kompanije iz prerađivačke industrije mogle doći do struje, energenata, sirovina po veoma niskim cenama.

Hostese stoje ispred loga kompanije Huavei tokom pokretanja prve komercijalne primene veštačke inteligencije za rudarsku industriju u Jinanu, 18. jul 2023. (Foto: EPA-EFE/Mark R. Cristino)

Dodatni vid državne podrške išao je preko vrlo jeftinih kredita. Ovo je bilo moguće jer su tokom 1990-ih u zemlji bile dominantne četiri banke koje su bile pod praktičnom kontrolom države. One su mogle da ponude veoma povoljno kreditiranje budući da su plaćale praktično nulte kamate na depozite (tačnije -0,3% u periodu 2004-2013), dok se spremnost vlade u Pekingu da ih spasi u slučaju da krediti sa lošim performansa dramatično narastu de fakto nikada nije dovodila u pitanje. Pored toga, domaći proizvođači su dobili i pristup veoma jeftinom kapitalu preko vladinih fondova za promovisanje razvoja visoke tehnologije.

Ipak, čini se da je izgradnja dobre infrastrukture bila ključni faktor podrške industriji. Na primer, ako provincija gradi lokacije za stanovanje i kolektivnu ishranu i zabavu za radnike, preduzećima je lakše da zadrže uposlene jer će oni moći da po potrebi rade duže, bivajući mnogo produktivniji. Dodatno, savremeni lučki kapaciteti i železnica do fabričkih pogona, čije cene usluga su bile konstantno ispod tržišnih, su bile nemali finansijski podstrek korporacijama širom Kine.

Industrijska dominacija

Da bi plastično ukazali na značaj i kvantitet supremacije Kine u ukupnoj svetskoj industriji koristićemo dva uobičajena pokazatelja. Prvi se odnosi na udele industrija posmatranih zemalja u globalnoj bruto industrijskoj proizvodnji (koja obuhvata i među-inpute), dok se drugi referiše na učešća pojedinih država u dodatoj vrednosti u industriji.

Kada je reč o globalnoj bruto industrijskoj proizvodnji – udeo Kine od čak 35% je tri puta veći od američkog, šest puta viši od japanskog i devet puta veći od nemačkog. Nešto je manje upečatljiva domanicija „Srednjeg Kraljevstva” ako se pogleda dodata vrednost u industriji, gde je učešće Kine 29%, naspram 16% za SAD, sedam odsto za Japan, te pet odsto za Nemačku. Iako su podaci na koje se oslanjamo iz 2020, parcijalna statistika kojom raspolažemo iz 2022. ukazuje da se Kina stabilizovala na dostignutom nivou – dok udeo zemalja Zapada blago opada u korist država na tzv. Globalnom jugu.

Kineska industrijalizacija je svakako bez presedana. Gledajući od 1995, ova zemlja je trku započela malo ispred Kanade, Britanije, Francuske i Italije. Već tri godine kasnije prestigla je Nemačku, 2005. Japan, a 2008. SAD. Od te godine, zaključno sa 2020, Kina je više nego udvostručila svoj svetski udeo, dok je učešće Amerike dodatno smanjeno za tri procentna poena.

Poređenje sa susednom Indijom i Nemačkom – vodećom industrijskom silom Evrope – takođe otkriva razmere ovog neverovatnog uspona. Naime, mereno u tekućim dolarima, industrije Indije i Nemačke jedva da su rasle tokom 21. veka, dok je dodata vrednost kineske industrije ostvarila skokovit napredak, dostižući četiri puta veći obim od industrija ove dve države!

Indikativan je i pad udela Britanije – koja je neposredno pred Prvi svetski rat i verovatno duže od dva stoleća bila svetski lider – kada je to mesto ustupila SAD, koje su narednih stotinak godine držale vodeću poziciju.

Kineska dominacija takođe je izražena, ali ipak ne tako drastično, u globalnom industrijskom izvozu. Dok je 1995. kineski izvoz činio tek tri odsto svetskog industrijskog izvoza, četvrt veka kasnije udeo te države povećan je na čak 20%.

Fabrika električnih automobila BYD u Čangdžouu, provinciji Đangsu (Foto: EPA-EFE/Alex Plavevski)

Zgodno, iako pojednostavljeno merilo konkurentskog profila zemlje je njen trgovinski bilans po sektorima, i to industriji, poljoprivredi, ekstraktivnim delatnostima i uslugama. Kina je neto izvoznik industrijskih proizvoda i neto uvoznik svega ostalog – karakteristično za države sa višim dostignutim nivoom razvoja.

Stvar se pozitivno promenila i sa samom strukturom ino-plasmana industrijskih roba. Naime, dok je do sredine 2000-ih bila tipična ofšor destinacija, zaključno sa 2020. Kina postaje veliki neto izvoznik i intermedijarnih i finalnih proizvoda. Posmatrano sektorski, Kina je brzo prešla sa oslanjanja na izvoz jednostavnih roba poput tekstila i odeće do proizvoda iz sofisticiranih sektora (elektronika, osnovni i gotovi metalni proizvodi, hemikalije, farmaceutika).

Postoji mit da se vodeća pozicija Kine u globalnoj industriji može pripisati njenom liderstvu u izvozu. Istina, tokom uspona do statusa industrijske supersile, to je bilo tačno. Naime, udeo industrijskih proizvoda plasiranih u inostranstvu od strane svih kompanija iz Kine je skoro udvostručen do 2004. – dostižući čak 20%, što je bio period izvozno vođenog rasta. Međutim, od te godine taj indikator stalno opada, te je 2020. godine (sa nepunih 13%) bio tek blago viši nego 1995. Ukratko, kineska industrija više ne zavisi od izvoza kao što mnogi veruju.

Naime, industrijska proizvodnja je rasla daleko brže od izvoza – implicirajući da je plasman na domaćem tržištu postajao relativno važniji u poređenju sa izvozom – iako su i domaći i inostrani plasmani u apsolutnim iznosima konstantno rasli. Dakle, već od 2004. najbolji kupci industrijskih roba postali su kineski potrošači, kako intermedijarni tako i finalni.

Za i protiv „odvajanja”

Spoznaja o tako izraženoj dominaciji Kine u glavnoj privrednoj grani izvesno utiče na stavove političara na Zapadu, od kojih mnogi i pored toga zagovaraju odvajanje (dekapling) – čije bi sprovođenje, u najmanju ruku, bilo bolno. Percipirani strateški interes koji se naglašava, poslednjih pola decenije intenzivno oblikuje ekonomske politike („ekonomski nacionalizam”) ne samo zapadnih zemalja, pre svega kroz povećani protekcionizam.

Trenutna trajektorija – koja je posledica dominacije političke volje nad interesima biznisa – ukazuje da će se pogoršanje trgovinskih, odnosno ekonomskih veza Vašingtona sa Pekingom nastaviti. Povratak u fokus na ekonomskim analizama baziranih politika trenutno je teško očekivati.

Klupa u obliku bombe sa oslikanom američkom zastavom, Peking, 2018. (Foto: EPA-EFE/Roman Pilipey)

Na kraju, a povezano s tim, treba pogledati međusobnu zavisnost, tj. isprepletanost američke i kineske industrije. Očekivano, SAD su 2020. uvozile skoro tri puta više industrijskih inputa iz Kine nego što su u nju izvozile (debalans EU je nešto manji). Međutim, ono što je daleko važnije je da se Kina još uvek daleko više oslanja na prodaju Americi (i EU) nego obrnuto.

Iako se ta vrsta zavisnosti znatno smanjila u odnosu na početak 21. veka, ona je ipak kritična, što motiviše Vašington da ekonomskim pritiskom na Peking pokuša da promoviše (geo)političke ciljeve.

Ukratko, to što je za Kinu od krucijalnog značaja da viškove svoje industrijske proizvodnje plasira na tržištima Amerike (i EU) postala je „Ahilova peta” Pekinga, i možda poslednja nada Zapada u pokušaju da promeni politički kurs kineskog rukovodstva. Sudeći prema stamenosti i jedne i druge strane, ozbiljniji kompromisi nisu na pomolu.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Qilai Shen/Bloomberg via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u