Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.
Početkom 1970-ih godina prošlog veka Jugoslaviju je potresala duboka politička i ekonomska kriza. Ova kriza bila je prvenstveno posledica neuspešno sprovedene „privredne reforme” i procesa dezintegracije države posle održanog Brionskog plenuma, ali je u sebi sadržala i odjek opštesvetskih kretanja 1968. godine. Demonstracije iz 1968. godine bile su događaj koji je ozbiljno doveo u pitanje legitimitet režima i Brozovu neograničenu vlast.
U fokusu pobunjene univerzitetske omladine bili su slogani koji su ukazivali na pojavu „crvene buržoazije”, socijalnih nejednakosti u društvu, problema nezaposlenosti, ali i pitanja o saradnji SFRJ sa Amerikom, koja je istovremeno vodila surovi rat u Vijetnamu. Iako tokom protesta nije dovođen u pitanje Titov autoritet, nema sumnje da su pomenute kritike bile adresirane na njegovo ime i raskalašni, faraonski način njegove vladavine.
Zbog toga su prve reakcije režima bile veoma nervozne, a upotreba sile protiv studenata u Beogradu još više je potkopala Brozovu diktaturu i pretila da se pretvori u dešavanja s nesagledivim posledicama. Otuda je Tito, juna 1968. godine, u jednom konfuznom obraćanju javnosti prihvatio studentske zahteve i tako dobio na vremenu da aktivira mehanizme očuvanja neograničene vlasti.
Kisindžer o Titu
Svestan krize legitimiteta na unutrašnjem planu, Broz je ovaj problem pokušao da nadomesti svojevrsnom spoljnopolitičkom ofanzivom u okviru Pokreta Nesvrstanih. U tom trenutku dragocenu pomoć su mu pružili SAD i Vatikan, između ostalog, i organizacijom susreta na najvišem novou. Tako je SFRJ u jesen 1970. godine posetio američki predsednik Ričard Nikson. Da je ova poseta temeljno pripremana svedoči i jedan zanimljiv dokument. Reč je o pismu koje je predsedniku SAD uputio Henri Kisindžer, a koje sadrži niz preciznih instrukcija o tome na koji način bi Nikson trebalo da razgovara sa Titom.
Iz sadržaja ovog dokumenta koji je deklasifikovan (sajt Fondacije Ričard Nikson) uočljivo je da je Vašington već tada razmatrao moguću tragičnu sudbinu SFRJ posle Titove smrti. Kisindžerove instrukcije sadržale su i dozu ironije prema Pokretu Nesvrstanih i ulozi Jugoslavije u njemu.
Na nekoliko mesta ove instrukcije Kisindžer napominje: „U preovlađujućem jugoslovenskom životu i politici tokom 25 godina on (Tito) je često težio da svojoj zemlji dodeli ulogu sasvim nesrazmernu njenoj veličini, položaju i mogućnostima”, ili da je „u nekim aspektima uspeo da sebe učini uzorom za druge komuniste (mada manje nego što je želeo i manje no što se Moskva bojala)”, kao i da su „njegov nesvrstani svet i njegove konferencije izgleda dostigle nešto koherentnosti i snage”. Budući američki državni sekretar ipak nije propustio ni da naglasi „vajnu nesvrstanu ulogu Jugoslavije, kao i da je to deo luksuza koji zavisi od američke moći”. Kisindžer je kao moguću osetljivu temu u razgovorima pomenuo Niksonovu prethodnu posetu Šestoj floti, iako „Tito zna koja je njena važnost za njegovu sopstvenu bezbednost”.
Inače, Niksonova poseta Jugoslaviji okončana je u Zagrebu uz njegov skandalozni usklik „živela Hrvatska”, što se tumačilo kao direktna podrška hrvatskom nacionalističkom pokretu. Ovaj neprijatan detalj tokom Niksonovog boravka je cenzurisan u jugoslovenskim medijima, ali je nagoveštavao postepenu promenu američke politike prema SFRJ, koja će uslediti posle nekoliko godina.
Već u martu 1971. godine Tito se susreo s papom Pavlom VI. Za razliku od Niksonove posete, koja je odražavala izvesne američke dileme u vezi s budućnošću Jugoslavije, poseta poglavaru Katoličke crkve bila je deo znatno ozbiljnijih dogovora, koji su kulminirali uspostavom punih diplomatskih odnosa. Susret je bio namenjen hrvatskoj javnosti i očigledno u funkciji stišavanja euforije izazvane Maspokom, čiji su predvodnici bili vodeći komunisti Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo. Nema sumnje da je reč o događajima koji su presudno uticali na budućnost SFRJ u pravcu njene totalne dezintegracije.
Crveni Hrvati
U prvom delu ovog teksta ukazali smo da je uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa SFRJ bilo deo jedne šire strategije vatikanske diplomatije, čiji su osnovni pravci utvrđeni odlukama Drugog vatikanskog koncila (1962-1965). Naime, tada je usvojen niz dekreta na čijim osnovama je zauzet „mekši odnos” prema komunističkim režimima iza gvozdene zaveze.
Kada je reč o Brozu, vatikanska diplomatija je „kucala na otvorena vrata” – o čemu svedoči niz događaja – od kojih je svakako najvažniji bila tajna predaja jugoslovenske arhive o zločinima u NDH. O ovom nezapamćenom skandalu u režiji Broza, šef jugoslovenske obaveštajne službe Aleksandar Ranković je slučajno obavešten, i to od strane našeg ambasadora u Italiji, koji mu je preneo ovo saznanje misleći da je reč o akciji koja je usklađena uz saglasnost naše obaveštajne službe. To je, ujedno, bio i osnovni razlog za Rankovićevu smenu, koja je ubrzo usledila na Brionskom plenumu. Vredi ukazati da je ova obaveštajna intriga bila i deo šire aktivnosti britanske obaveštajne službe, čiji su agenti prisustvovali ovom događaju.
Početkom 1970-tih godina ideje Maspoka podstakle su i pojačano delovanje ustaške emigracije u zemlji i inostranstvu. Najpre je aprila 1971. godine u Švedskoj ubijen ambasador Vladimir Rolović, a sledeće godine je velika teroristička grupacija ubačena u SFRJ gde se u okolini Bugojna sukobila s jedinicama JNA, koje su tada pretrpele znatne gubitke. Time je zadat ozbiljan udarac našim bezbednosnim strukturama.
Nacionalistička histerija se – pod uticajem ideja Maspoka – ispoljila i u Crnoj Gori, u kojoj je 1972. godine srušena Njegoševa kapela, a zabeleženo je zajedničko propagandno delovanje Vatikana i Brozovih komunista protiv mitropolita Danila Dajkovića, od kojeg se zahtevalo da prihvati ovaj varvarski čin. Pod uticajem ideja Maspoka u Crnoj Gori, tada se obnavljaju ustaške ideje o Crnogorcima kao „crvenim Hrvatima” – zasnovane na ideološko-istorijskim fantazmagorijama Savića Markovića Štedimlije – ratnog zločinca i štićenika Miroslava Leopolda Krleže. Time je postepeno stvaran ambijent za usvajanje Ustava iz 1974. godine, kojim je SFRJ prestala da postoji kao država, dok je Srbija svedena na teritoriju bez pravnog naslova.
Protokol o razbijanju SFRJ
Mada su zdušno pomagali održavanje Brozove diktature, tzv. zapadni saveznici uveliko su razrađivali i planove za totalnu destrukciju SFRJ na štetu srpskog naroda. Tako su Amerika, Nemačka i Vatikan u februaru 1976. godine potpisali Protokol u 11 tačaka kojim je bilo predviđeno razbijanje Jugoslavije. O ovom dokumentu Broz je odmah bio lično obavešten, ali tim povodom ništa nije uradio. Naredne 1977. godine – na jednoj od sednica Trilateralne komisije, razgovaralo se o budućnosti SFRJ – za koju je ocenjeno da je „potencijalno najeksplozivnija tačka u Evropi”, oko koje nema trajne saglasnosti između Istoka i Zapada. Posle ove sednice Volter Mondejl, visoki činovnik Trilaterale i američki potpredsednik, u Beogradu se susreo s Titom, ali sadržaj razgovora koji je obavljen „u četiri oka” ostao je nepoznat.
Posle izbora pape Jovana Pavla II, oktobra 1978. godine, spoljnopolitička pozicija SFRJ se dodatno pogoršala – što je bilo u skladu sa radikalnom promenom hladnoratovske paradigme Zapada i izmenjenom istočnom politikom Vatikana – u čijem je središtu bilo rušenje komunizma. U duhu nove osovine Vašington-Vatikan bio je i govor Zbignjeva Bžežinskog o Jugoslaviji, uoči Svetskog kongresa sociologa u Upsali (avgust 1978. godine). Izlaganje Bžežinskog u potpunosti je odisalo retoričkim pitanjem: Šta će biti s Jugoslavijom kada Tito umre? Reč je o temi koja je veoma opterećivala Amerikance koji su strahovali da bi Jugoslavija, posle Brozove smrti, mogla postati član Istočnog bloka.
Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u američke ocene Titove ličnosti i njegove uloge u svetskoj politici (koje su veoma pohvalne, prim. autora), s današnje distance veoma su zanimljive preporuke u vezi s američkim delovanjem u SFRJ, a koje se i sada čine veoma aktuelnim. Tako iz ovog izlaganja saznajemo za američku podršku „praksisovcima”, kao i za taktiku istovremenog pomaganja onim snagama u vrhu države koje su spremne da se suprotstave uticajima Sovjeta (Rusa), ali i za podršku nacionalnim separatistima koji su „prirodni neprijatelji ideologije komunizma”. Tu su i preporuke o zaduživanju SFRJ – koje su u američkom dugoročnom interesu – zatim ideje o širenju potrošačkog mentaliteta kao najbolje protivteže svakom komunističkom egalitarizmu, potom koncepcija medijsko-kulturološke infiltracije kao vida nametanja zapadnog sistema vrednosti i, što je veoma naglašeno, oslanjanja Amerike na imućnije delove društva – pripadnike tzv. liberalne inteligencije i one koji se zalažu za neograničene medijske i umetničke slobode.
Sa stanovišta geopolitike, posebno je važna direktiva o razbijanju Pokreta Nesvrstanih, čiji je SFRJ bila osnivač – i to preko delovanja latinoameričkih država – odnosno američkih saveznika u tom pokretu. Izgleda da nije slučajno to što se poslednji Brozov javni nastup desio na konferenciji Nesvrstanih u Havani septembra 1979. godine, kada je sprečio Kastrovu ideju o bližem povezivanju ovog pokreta sa Sovjetima. Naredne 1980. godine Broz je preminuo, a već 1981. godine šiptarski separatisti su organizovali demonstracije pod parolom „Kosovo – republika”. Time je otpočeo proces razbijanja SFRJ, koji je kulminirao desetak godina posle Brozove smrti. Već sama ta činjenica otvara pitanje istorijske odgovornosti Josipa Broza Tita.
Civilizovana sahrana
Podsetio bih čitaoce Novog standarda da su ovaj i prošlomesečni tekst zasnovani na neumoljivim činjenicama koje sam nastojao da složim u skraćeno izlaganje o jednom od najkontroverznijih perioda naše istorije. Sada kada su više nego očigledne pogubne posledice Brozove vladavine, postavlja se suštinsko pitanje šta – kao narod i država – moramo da uradimo? Jer dugačak je spisak Brozovih teških zločina prema Srbima.
Bez namere da na bilo koji način dovodim u pitanje antifašističku prirodu partizanskog pokreta, valja se podsetiti na svojevremenu rečenicu Dobrice Ćosića o porazima tog pokreta u miru. To neminovno otvara poglavlje o Brozovoj istorijskoj odgovornosti, uz napomenu da su njegove određene aktivnosti – poput predaje državne arhive o zločinima u vreme NDH sredinom 1960-ih godina Vatikanu i usvajanja Ustava 1974. – predstavljali klasičan akt veleizdaje države. Nema nikakve sumnje da je usvajanje najvišeg pravnog akta ondašnje države bio čin koji je brižljivo i perfidno pripreman.
Ceo postupak usvajanja Ustava bio je formalno prepušten saveznoj komisiji s Mijalkom Todorovićem na čelu. Suštinski rad na ovom aktu bio je nedelo tzv. Kardeljeve radne grupe koja je delovala sa izrazito antidržavnih pozicija. Borisav Jović je u knjizi Kako su Srbi izgubili vek. Tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi (2016) objavio i sadržaj tajno snimljenog razgovora Tita i Steva Krajačića, čiji su obaveštajni pedigre i podrška hrvatskom nacionalizmu bili poznati i njegovim savremenicima. U najkraćem, do susreta je došlo uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine.
Osnovna Titova namera bila je da se posle njegove smrti Hrvatskoj omogući državna samostalnost, a tom prilikom i prisvajanje teritorija s većinskim srpskim življem. Pored toga – Tito je naložio Kardelju da se univerzalno pravo naroda na samoopredeljenje ustavnopravnom alhemijom transformiše u pravo republika na samoopredeljenje – što će, kako je istaknuto, podržati i novostvorene nacije: Muslimani, Makedonci i Albanci.
Prema Titovom planu, Srbiju treba lišiti Vojvodine i Kosova i Metohije i svesti na teritoriju koju je imala pre Prvog svetskog rata. Na Krajačićevo pitanje kako će na sve to reagovati Srbi, Broz je odgovorio da će „oni (Srbi) prihvatiti sve ono što je dobro za Jugoslaviju”. I tako je zaista i bilo. Mijalko Todorović je pozvao poslanike Savezne skupštine da prihvate Ustav, uz obrazloženje za koje je kasnije rekao da ga čak nije ni pisao. Na njegovu – ali i sramotu svih tadašnjih srpskih komunista – koji su pristali na ulogu bednih statista u jednoj velikoj šahovskoj igri.
Završetkom Hladnog rata bivša SFRJ postala je nepotrebna zemlja. Pobedom Zapada u tom ratu narušena je ravnoteža snaga, pa se pristupilo demontaži jugoslovenske države. U procesima razbijanja Jugoslavije – SAD, Nemačka i Vatikan su iskazali najviši stepen neprijateljstva prema srpskom narodu – što je kulminiralo zločinačkim bombardovanjem Republike Srpske 1995. godine i SR Jugoslavije 1999. godine.
U izvesnim segmentima odnos delova zapadnog društvenog i političkog establišmenta prema dešavanjima u bivšoj SFRJ poprimao je elemente psihopatologije. Nemački profesor Rudolf Henzel je NATO agresiju na SR Jugoslaviju 1999. godine kvalifikovao kao zločin genocida, za koji, nažalost, do danas niko još nije odgovarao. Međutim, ono u šta ne sme da bude sumnje jeste činjenica da su destrukcija Jugoslavije i rat protiv srpskog naroda dugo planirani – kao i da je Brozov režim bio deo tog projekta – zbog kojeg i danas pate naši sunarodnici.
Da se razumemo. Ovde nije reč ni o kakvoj težnji da se revidira jedna tragična istorija, već se radi o našem svojevrsnom moralnom dugu prema žrtvama Brozovog režima – čije se grobno mesto, još uvek, i nezasluženo nalazi na ekskluzivnoj lokaciji u glavnom gradu Srbije. Umesto kritičkog preispitivanja ovog dela prošlosti, našim političkim i društvenim elitama izgleda je mnogo lakše da govore o drugim popularnijim temama.
Poznati francuski mislilac Burdije pronicljivo je opazio da je u eri globalizacije opstala samo jedna moć političara – a to je ona moć u domenu simboličkog. Otuda bi izmeštanje Brozovog grobnog mesta na neku primereniju lokaciju predstavljao važan simbolički čin našeg unutrašnjeg nacionalnog i duhovnog sazrevanja. Španci su sličan poduhvat izmeštanja Frankovog groba iz „Doline palih” nazvali civilizovanom sahranom.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
- Smilja Avramov, Trilateralna komisija, IGAM, Beograd 2008;
- Pjer – Mari Galoa, Poruka srpskom narodu, Beogradski forum za svet ravnopravnih, Beograd 2009;
- Darko Hudelist, Govor Zbignjeva Bžežinskog iz 1978, Globus, 3. I 2014;
- Borisav Jović, Kako su Srbi izgubili 20. vek, Službeni glasnik, Beograd 2016.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Srđan Ilić
BONUS VIDEO:
