Ruski recept NATO-a na Dalekom istoku

Po istoj metodologiji kako je od Rusije napravio neprijatelja, NATO sada isto radi i sa Kinom. Posledice ovog drugog čina, koji se izgleda priprema i tiče se relacija NATO-Kina, mogu biti daleko dramatičnije od ovoga što vidimo u Ukrajini

Rusija je najneposrednija, tekuća pretnja za NATO, ali je dugoročno posmatrano najveća opasnost – Kina. Potpuno otvoreno i direktno na ovu temu govorio je Jens Stoltenberg, na predavanju u „Heritidž fondaciji”.

„Kina je očigledno najveći izazov sa kojim se suočavamo. Ovde se radi o velikim ulaganjima u modernizaciju njihovih oružanih snaga, radi se o pokušajima da se kontroliše naša infrastruktura. Na neki način, Kina nam se približava. Vidimo ih u Africi, vidimo ih na Arktiku, vidimo da pokušavaju da kontrolišu našu kritičnu infrastrukturu. Ideja da apostrofiramo Rusiju, a da istovremeno ne obraćamo pažnju na Kinu ili obrnuto je – besmislena”, poručio je generalni sekretar NATO pakta.

Strah NATO pakta

Još je i napravio paralelu između današnjih dešavanja u Ukrajini i koliko sutra sličnog razvoja situacije na Tajvanu. Podrazumeva se, u kontekstu „NATO pogleda na svet”. A kakav je taj pogled na svet – najbolje svedoči citirano objašnjenje kako se Kina „na neki način približava” NATO paktu.

Odnosno, smisao ovog objašnjenja bio je da se ukaže na kinesko približavanje granicama NATO. I zbog toga je NATO uplašen. Jer, Kina je agresivna, ona širi geografski opseg svog prisustva. Eno ih Kinezi u Africi, do Arktika su stigli, Bliski istok se ne mora ni spominjati. U svemu tome, NATO je nevin. NATO je samo odbrambeni savez koji sve više brine o globalnoj bezbednosti.

Naravno, osim među probranom publikom, teze generalnog sekretara NATO pakta teško mogu biti prihvaćene. Saradnja Pekinga sa afričkim zemljama datira još od 1970-ih godina 20. veka kada je upravo zbog insistiranja država globalnog juga Narodna Republika Kina preuzela mesto u UN od Tajvana (tzv. Republika Kina).

Demonstrant drži zastavicu sa natpisom „UN za Tajvan” tokom protesta ispred kancelarije UN na dan otvaranja Svetske zdravstvene skupštine, godišnjeg sastanka Svetske zdravstvene organizacije, Ženeva, 22. maj 2017. (Foto: Fabrice Coffrini/AFP via Getty Images)

Američkoj strategiji održavanja Čang Kaj Šeka kao legitimnog predstavnika (sve)kineskih interesa jednostavno je istekao rok trajanja, ona je postala neodrživa u novonastalim okolnostima (na koje je možda i od presudnog uticala dekolonizacija nakon koje se rapidno povećava broj članica UN) u međunarodnim odnosima.

Tokom decenija, kinesko-afrička saradnja je raširena i intenzivirana, dobila je sasvim nove elemente. Kina je danas ubedljivo najveći investitor u Africi i najznačajniji spoljnotrgovinski partner za 38 od 54 afričke države. Na Arktiku Kina postaje prisutna zahvaljujući strateškom sporazumu sa Rusijom, koji je sklopljen radi razvoja Severnog morskog puta. Nova ruta u pomorskoj trgovini – kraća od uobičajenih – predstavlja ogroman potencijal za globalni razvoj. Infrastruktura se gradi u sklopu sprovođenja inicijative „Pojas i put” – projekta kakav u svetu nije viđen još od Maršalovog plana.

SAD u komšiluku Kine

Šta je u svemu tome sporno? Gde je tu problem? Koga Kinezi ugrožavaju? Kakve to veze ima sa NATO?

Istovremeno, američko naoružavanje Tajvana koje traje decenijama, ratovi na kineskim granicama u Koreji i Vijetnamu, vojno prisustvo u Japanu, uspostavljanje SEATO (koji je kolokvijalno nazvan i „pacifički NATO”), pa sve do osmišljavanja poslednjeg formata KVAD – nisu dokazi o defanzivnosti Kolektivnog zapada.

Naprotiv, SAD nikada nisu odlazile iz kineskog komšiluka – zajedno sa saveznicima i vazalima, uporno i strpljivo već duže od pola veka sprovode geopolitičku zamisao o ograničavanju Kine. A bilo je i neuspešnih pokušaja izazivanja unutrašnjih kriza u kontinentalnoj Kini, od Hong Konga, preko Sinkjanga do Tibeta. Kina je sve to izdržala i u novonastalim okolnostima u međunarodnim odnosima – koje je u velikoj meri sama kreirala – počela da igra sve značajniju ulogu.

Sukob policije sa demostrantima, Hong Kong, jun 2019. (Foto: EPA-EFE/Vernon Yuen)

Kroz multilateralne formate (poput BRIKS), ali i bilateralnu saradnju sa Rusijom, preko koje stvara ravnotežu snaga u svetskoj politici, Kina se pojavljuje kao realna alternativa SAD u svakom pogledu. To znači i da su Kinezi „lokomotiva” političkih, ekonomskih i brojnih drugih promena u globalnim razmerama.

Novi „neprijatelj”

SAD su izgubile primat, u poslovima globalnog upravljanja Kolektivni zapad sada se mora dogovarati sa Pekingom. I ne samo sa Pekingom, ali im ovo najteže pada.

Nisu Kinezi nikome pretnja. Da jesu, tako bi ih doživljavali i u Africi, i u Rusiji, i na Bliskom istoku i u svim onim zemljama uključenim u Pojas i put. I što je posebno važno, sa Kinezima se još može razgovarati. Na način i u meri kako se sa Rusima moglo razgovarati do pozne jeseni 2021. godine.

Ono što radi Jens Stoltenberg, a pretpostavka je da to onda predstavlja i viziju celokupnog NATO, neverovatno je opasno i na koncu stvari – glupo.

Obraćanje generalnog sekretara NATO pakta Jensa Stoltenberga na konferencija za medije (Foto: Flickr/NATO North Atlantic Treaty Organization)

Po istoj metodologiji kako je od Rusije napravio neprijatelja, NATO sada i od Kine pravi neprijatelja. Posledice prvog čina, koji se odigrao na relaciji NATO-Rusija, vidljive su u Ukrajini. Posledice ovog drugog čina, koji se izgleda priprema i tiče se relacija NATO-Kina, mogu biti daleko, daleko dramatičnije.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Anna Ratkoglo/Sputnik

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u