Rusija je najneposrednija, tekuća pretnja za NATO, ali je dugoročno posmatrano najveća opasnost – Kina. Potpuno otvoreno i direktno na ovu temu govorio je Jens Stoltenberg, na predavanju u „Heritidž fondaciji”.
„Kina je očigledno najveći izazov sa kojim se suočavamo. Ovde se radi o velikim ulaganjima u modernizaciju njihovih oružanih snaga, radi se o pokušajima da se kontroliše naša infrastruktura. Na neki način, Kina nam se približava. Vidimo ih u Africi, vidimo ih na Arktiku, vidimo da pokušavaju da kontrolišu našu kritičnu infrastrukturu. Ideja da apostrofiramo Rusiju, a da istovremeno ne obraćamo pažnju na Kinu ili obrnuto je – besmislena”, poručio je generalni sekretar NATO pakta.
Strah NATO pakta
Još je i napravio paralelu između današnjih dešavanja u Ukrajini i koliko sutra sličnog razvoja situacije na Tajvanu. Podrazumeva se, u kontekstu „NATO pogleda na svet”. A kakav je taj pogled na svet – najbolje svedoči citirano objašnjenje kako se Kina „na neki način približava” NATO paktu.
Odnosno, smisao ovog objašnjenja bio je da se ukaže na kinesko približavanje granicama NATO. I zbog toga je NATO uplašen. Jer, Kina je agresivna, ona širi geografski opseg svog prisustva. Eno ih Kinezi u Africi, do Arktika su stigli, Bliski istok se ne mora ni spominjati. U svemu tome, NATO je nevin. NATO je samo odbrambeni savez koji sve više brine o globalnoj bezbednosti.
Naravno, osim među probranom publikom, teze generalnog sekretara NATO pakta teško mogu biti prihvaćene. Saradnja Pekinga sa afričkim zemljama datira još od 1970-ih godina 20. veka kada je upravo zbog insistiranja država globalnog juga Narodna Republika Kina preuzela mesto u UN od Tajvana (tzv. Republika Kina).
Američkoj strategiji održavanja Čang Kaj Šeka kao legitimnog predstavnika (sve)kineskih interesa jednostavno je istekao rok trajanja, ona je postala neodrživa u novonastalim okolnostima (na koje je možda i od presudnog uticala dekolonizacija nakon koje se rapidno povećava broj članica UN) u međunarodnim odnosima.
Tokom decenija, kinesko-afrička saradnja je raširena i intenzivirana, dobila je sasvim nove elemente. Kina je danas ubedljivo najveći investitor u Africi i najznačajniji spoljnotrgovinski partner za 38 od 54 afričke države. Na Arktiku Kina postaje prisutna zahvaljujući strateškom sporazumu sa Rusijom, koji je sklopljen radi razvoja Severnog morskog puta. Nova ruta u pomorskoj trgovini – kraća od uobičajenih – predstavlja ogroman potencijal za globalni razvoj. Infrastruktura se gradi u sklopu sprovođenja inicijative „Pojas i put” – projekta kakav u svetu nije viđen još od Maršalovog plana.
SAD u komšiluku Kine
Šta je u svemu tome sporno? Gde je tu problem? Koga Kinezi ugrožavaju? Kakve to veze ima sa NATO?
Istovremeno, američko naoružavanje Tajvana koje traje decenijama, ratovi na kineskim granicama u Koreji i Vijetnamu, vojno prisustvo u Japanu, uspostavljanje SEATO (koji je kolokvijalno nazvan i „pacifički NATO”), pa sve do osmišljavanja poslednjeg formata KVAD – nisu dokazi o defanzivnosti Kolektivnog zapada.
Naprotiv, SAD nikada nisu odlazile iz kineskog komšiluka – zajedno sa saveznicima i vazalima, uporno i strpljivo već duže od pola veka sprovode geopolitičku zamisao o ograničavanju Kine. A bilo je i neuspešnih pokušaja izazivanja unutrašnjih kriza u kontinentalnoj Kini, od Hong Konga, preko Sinkjanga do Tibeta. Kina je sve to izdržala i u novonastalim okolnostima u međunarodnim odnosima – koje je u velikoj meri sama kreirala – počela da igra sve značajniju ulogu.
Kroz multilateralne formate (poput BRIKS), ali i bilateralnu saradnju sa Rusijom, preko koje stvara ravnotežu snaga u svetskoj politici, Kina se pojavljuje kao realna alternativa SAD u svakom pogledu. To znači i da su Kinezi „lokomotiva” političkih, ekonomskih i brojnih drugih promena u globalnim razmerama.
Novi „neprijatelj”
SAD su izgubile primat, u poslovima globalnog upravljanja Kolektivni zapad sada se mora dogovarati sa Pekingom. I ne samo sa Pekingom, ali im ovo najteže pada.
Nisu Kinezi nikome pretnja. Da jesu, tako bi ih doživljavali i u Africi, i u Rusiji, i na Bliskom istoku i u svim onim zemljama uključenim u Pojas i put. I što je posebno važno, sa Kinezima se još može razgovarati. Na način i u meri kako se sa Rusima moglo razgovarati do pozne jeseni 2021. godine.
Ono što radi Jens Stoltenberg, a pretpostavka je da to onda predstavlja i viziju celokupnog NATO, neverovatno je opasno i na koncu stvari – glupo.
Po istoj metodologiji kako je od Rusije napravio neprijatelja, NATO sada i od Kine pravi neprijatelja. Posledice prvog čina, koji se odigrao na relaciji NATO-Rusija, vidljive su u Ukrajini. Posledice ovog drugog čina, koji se izgleda priprema i tiče se relacija NATO-Kina, mogu biti daleko, daleko dramatičnije.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sputnjik
Naslovna fotografija: Anna Ratkoglo/Sputnik
BONUS VIDEO:
