Медијска „нацификација” Срба

Владимир Илић је успешно доказао тезу да „постоје одређени међународно повезани кругови који ће, у манипулацији јавним мњењем, надмашити нацисте и применити многе технике психолошког притиска над Србима”

Агресији НАТО на СРЈ 1999. године претходила је деценијска брутална кампања која је у водећи западним медијима вођена против Срба. Владимир Илић је доказао да је реч о интернационалном производу који је манифестација савременог нацизма и који има своје јавне и тајне следбенике на колективном Западу.

***

Објављивањем монографије Владимира Илића, Прометеја: медијска „нацификација” српског народа, крагујевачка Фондација „Конрас” употпунила је своју колекцију капиталних изадавачких подухвата, истраживањем које нам је било преко потребно. Најпре, реч је о аутору који је обављао дужности начелника Сектора за страну јавност у Савезном секретаријату за информисање (1993-1996) и помоћника савезног министра за информисање (1996-2000), потом девет година био шеф кабинета првог потпредседника Владе Републике Србије, а у периоду 2012-2014. године и шеф кабинета председнике Владе.

Приликом рада на поменутим одговорним државним положајима, сусретао се с бројним иностраним дипломатама, водећим новинарима, публицистима и интелектуалцима. Своја изузетна професионална искуства преточио је у докторску дисертацију Медијска нацификација српског народа у функцији легитимизације и реализације политичких циљева, коју је успешно одбранио на Факултету за медије и комуникације у Београду.

Владимир Илић је пажњу читалачке публике привукао још 2002. године објављивањем књиге Фамилија: медијски поредак новог света, чији је наставак Империја: глосар XXI века за владаре, војнике, новинаре и разбојнике изашао из штампе 2007. године. Ипак, монографија о медијској „нацификацији“ српског народа  је квинтесенција његових досадашњих истраживања. Ово капитално дело посвећено је анализи узрока медијске сатанизације Срба у најутицајнијим западним медијима током разарања СФРЈ, али и одговорима на она питања која разоткривају стварну природу „западних демократија” и механизме одлучивања који су потпуно непознати грађанима ових друштава.

Илић се посебно темељно бавио методама, техникама и поступцима „нацификације” Срба и лобијима коју су предводили медијску и политичку кампању против нашег народа, указујући на њихову интерперсоналну и организациону повезаност. Изузетну научну вредност имају они одељци ове књиге у којима је аутор разматрао последице медијске „нацификације” српског народа и појаву феномена „хумилијарне заједнице као највишег али не и последњег стадијума тоталитаризма”. Пажњу читалаца привлаче многобројни наведени примери медијске демонизације читавог српског народа и његових политичких представника, потом стереотипи и митови о Србима у западним медијима, као и појаве ревизије историје на постјугословенском простору.

Један од најбитнијих закључака ове монографије је онај о интернационалном карактеру читавог концепта, који се на мање-више идентичан начин примењује и у другим кризним жариштима света, попут садашњег у Украјини. Додајмо да је, из угла новинарске професије, реч о јединственом истраживачком подухвату мултидисциплинарног карактера, у којем Влада Илић, на особен начин, повезује манифестације савременог нацизма с његовим тајним следбеницима и финансијерима на Колективном западу.

Нацифашизам

Објашњавајући теоријске и емпиријске димензије нацизма (фашизма) као друштвеног и историјског феномена, аутор најпре подсећа на недостатак јединственог теоријског поимања нацизма (фашизма) првенствено као политичке доктрине и идеологије, а потом и као остварене или у процесу стварања политичке заједнице, што је последица различитих појавних манифестација овог феномена у различитим државама. Поједини аутори, попут српског публицисте Драгоша Калајића, својевремено су заступали становиште о чак 65 различитих дефиниција појма фашизма.

Ипак, независно од свега, нема никакве дилеме да историјске корене фашизма проналазимо у кризи модела капиталистичког грађанског друштва и либералних парламентарних поредака с почетка 20. века. Оно што је с историјског гледишта неспорно јесте чињеница да је ова криза имала вишедимензионални карактер:

  • економски – који се испољавао као криза капиталистичке репродукције;
  • социјални – који се манифестовао кроз проблем неинтегрисаности радника, али и читавих народа, у капиталистичко грађанско друштво, и
  • политички – који је одражавао неспособност традиционалних елита (крупних капиталиста, земљорадника, банкара, управних бирократа) да средствима парламентарне демократије превладају кризу.

Отуда Илић, у поменутим чиниоцима, уочава „изворе фашистичког освешћивања грађанства о нелегитимности установљеног начина производње и репродукције, и самим тим либерално-парламентарног система власти”.

Монографија Владимира Илића, „Прометеја: медијска ‘нацификација’ српског народа” (Фото: Фејсбук/Радионица Конрас)

Из оваквог погледа на друштвену стварност логично произилазе методе, поступци и средства превладавања кризе, а који су у сагласности с „идеологијом фашистичког освешћивања”. Сви они се, у крајњој линији, своде на успостављање и развијање „глобалне фашистичке заједнице”, која се поима као јединствана, органски рашчлањена држава (италијански фашизам), или као нација чије је јединство загарантовано крвљу и тлом (немачки нацизам). Због тога је једна таква „заједница” дефинисана као највиша „морална” вредност која временски и логички претходи појединцу, којег има право да подвргне својој вољи. Поред тога, њено јединство је основа духовног, социјалног, економског и политичког препорода који се исказује у јединственој вољи коју симболизује вођа – чија је воља закон заједнице – уз напомену да је борба њен природни начин опстанка и развоја.

За разлику од фашизма који је глорификовао државу и био једна врста искривљеног католичког одговора на „кризу демократије” у Италији, немачки нацизам је представљао један монструозан и конзистентан систем заснован на величању германске нације и расе. Његове главне одлике биле су: борба против буржоаског система оличеног у „грађанима”, затим борба против комуниста и сродних партија, отклон од идеја интернационализма, парламентаризма, демократије и пацифизма, и посебно залагање за истребљење Јевреја који су проглашени „нижом расом” која је одговорна за сва наведена зла.

Из садашње перспективе посебно занимљиво делују цитирани ставови Јана Кершоа, британског историчара, који је изнео становиште о томе да „Хитлерова диктатура, знатно више од Стаљинове и Маове, представља парадигму 20. века”. Наиме, у екстремном и интезивном облику, она је – поред осталог, одражавала до тада незабележене форме државне репресије и насиља, и раније непознату манипулацију средствима јавног информисања с циљем контроле и мобилизације маса, цинизам без преседана у међународним односима, сталну претњу ултранационализмом, као и немерљиву деструктивну моћ идеологија расне суперматије и крајњих консеквенци расизма – све то праћено первертованим коришћењем савремене технологије и друштвеним планирањем”. Он подвлачи став о томе да је „нацистички удар на темеље цивилизације био моменат који је дефинисао читав 20. век”.

Опажањима британског историчара ваља додати ставове и других западних теоретичара који су успон нацизма у Немачкој повезивали не само с реваншистичким амбицијама узрокованим исходом Првог светског рата, него и самом природом немачког политичког бића које је представљало погодну основу за обликовање ирационалних страхова од унутрашњег или спољног непријатеља. Ипак, оно што већина ових аутора свесно пренебрегава је улога „спољних фактора” приликом доласка Хитлера на власт, односно улогу једне „међународне закулисе” која је потпомогла успоставу немачког нацизма. Према Владимиру Илићу то су: војска немачког Рајха, немачки крупни капитал, међународни банкарски и корпоративни кругови, као и међународни идеолошки центри. Све то потврђује једну од суштинских теза овог истраживања о нацизму као интернационалном производу.

Милитаризација политике

Крајем 1980-их и почетком 1990-их година прошлог века догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици. Срушен је Берлински зид, као симбол хладноратовски подељене Европе, после чега је уследио талас тектонских геополитичких процеса који је отпочео уједињењем Немачке, затим се наставио распадом Варшавског пакта, а кулминирао разарањем Совјетског Савеза и СФРЈ.

У атмосфери потпуног тријумфализма колективног Запада амерички председник Буш Старији је најавио успостављење „новог светског поретка”. Дешавања у постхладноратовској ери показала су да је реч о својеврсном еуфемизму који је требало да прикрије идеју о потпуној доминацији Америке у светским пословима. Не улазећи овом приликом детаљније у природу политичких и друштвених процеса у САД, нема сумње да је завршетак Хладног рата још више подстакао појаве о којима су критички говорили многи амерички јавни делатници. Тако је председник Ајзенхауер у свом опроштајном говору указао на појаву војно-индустријског комплекса као чиниоца који је још 1960-их година почео озбиљно да угрожава саме темеље америчке демократије.

Под изговором „крсташког рата против комунизма” ови процеси су додатно унапређивани 1970-их и 1980-их година 20. века, а у ери председника Регана догодила се и приватизација војне сфере, што је из основа изменило физиономију и логику ратовања. Дотадашњу класичну дефиницију о ратовима као продужетку политике другим средствима, заменила је нова дефиниција о политици која је у функцији рата. Догађаји на простору некадашње СФРЈ и медијска сатанизација српског народа типичан су пример феномена који је у стручној литератури описан као „милитаризација политике”.

Владимир Илић је, као пасионирани сакупљач чињеница, успешно доказао тезу „да на прелазу између 20. и 21. века постоје одређени међународно повезани кругови који ће – у манипулацији јавним мњењем – надмашити нацисте, и применити многе технике психолошког притиска над Србима”. У том смислу коришћене су различите методе (фингирано поштовање новинарских правила, медијске кампање, вокабулари насловних страна, манипулација телевизијском сликом, манипулација фотографијама, стварање филмских архетипа, цитирање тзв. експерата, употреба популарних личности, скретање пажње на друге теме, намерна индискреција).

На тај начин, применом оваквих техника психолошког притиска, фактички се деформише читав концепт истине. У коликој мери је медијска „нацификација” српског народа у главним западним медијима ишла далеко, сведоче не само познати манипулативни примери током рата у Босни и Херцеговини за које је, без икаквих доказа, оптуживана Војска Републике Српске (постојање наводних концентрационих логора, податак о 200.000 силованих Муслиманки, експлозија у сарајевској Улици Васе Мискина, масакр на пијаци Маркале, Сребреница), него и однос према читавом једном народу и његовом руководству.

Бивши председник САД Бил Клинтон у Сребреници, 11. јул 2015. (Фото: Reuters/Antonio Bronic)

Тако је некадашња британска премијерка Маргарет Тачер изјавила „да су српски ратни злочини, налик на нацистичке, били непобитан аргумент у доказивању потребе покушаја неке врсте војне опције” (Сан Франциско кроникл, 26. август 1992). Притом, „челичној лејди” никада није пало на памет да осуди злочине над Србима или да, на пример, критички говори о сопственој одлуци да својевремено упути британску војску у рат за Фокландска острва.

У односу на британску премијерку корак даље је отишао извесни Мартин Перец који је у новинама Њу рипаблик од 4. септембра 1995. године написао следеће: „Јевреји препознају геноцид кад он постоји… и ја сам за то да се на Србе баци нуклеарна бомба”. Свега неколико година раније, лондонски Гардијан је 18. јула 1992. године објавио апел 60 добитника Нобелове награде (Дезмонд Туту, Милтон Фридман, Ели Визел) који су у разбијању СФРЈ наводно уочили, не само планове за стварање Велике Србије, него и образац који су користили нацисти приликом ширења свог животног простора (lebensraum). Потпуно идентична медијска и политичка матрица коришћена је уочи и приликом агресије НАТО на СР Југославију 1999. године.

Из огромог броја антисрпских и расистичких изјава на рачун српског народа, за ову прилику издвајамо ону коју је дао некадашњи председник Председништва СФРЈ, Албанац Синан Хасани: „На Косову гледамо паралелу са Другим светским ратом, јер је власт Србије – као она у нацистичкој Немачкој – дошла на власт тако што је утицала на народ  да гледа с висине на одређену расу или етничку групу и да верује да таквима нема места у њиховој земљи, па ни права да живе”. Из наведих примера – а њих је безброј – произилази као логичан ауторски закључак о томе да је „постојао широки консензус мејнстрим медија и одређених политичких кругова тзв. међународне заједнице да српски народ буде приказан као највеће зло у Европи, после Другог светског рата”.

Владимир Илић, као посебно срамне, наводи приказе у водећим западним медијима личности председника Слободана Милошевића који је називан „другоразредним Хитлером”, затим „касапином Балкана”, а потом „Хитлерошевићем”. На сличан начин западној јавности су приказиване и остале водеће политичке и војне личности Срба – попут Радована Караџића, Ратка Младића и Добрице Ћосића.

Упоредо с овом појавом у западним медијима су ширени бројни стереотипи о Србима који су у многим приказима попримали психопатолошке карактеристике (четничка гамад, народ говњивих убица, цивилизација ражња и ракијетине, масовне убице и силоватељи, ратни криминалци). У настојању да се Срби прикажу на најгори могући начин није се презало ни од напада на српску књижевност и културу, која је проглашена митоманском (опет једно неукусно поређење с нацистима – прим. аутора).

У посебном фокусу „објективних” коментатора на Западу нашла се Српска православна црква уз читав низ добронамерних савета, попут оног који је изложио извесни Тончи Трстељак на таласима Радио Ватикана, 27. јануара 1992. године, када је нагласио да „дијалог између Католичке и Српске православне цркве неће бити могуће успоставити све док СПЦ буде светосавска”. Разуме се, овоме треба додати и многобројне примере ревизије историје који су коришћени ради стварања утиска о неопходности америчке војне интервенције на Балкану (индикативна је Клинтонова изјава о одговорности Срба за почетак Великог рата 1914).

Мејнстрим медији

Израз мејнстрим (mainstream) je именица која у енглеском језику означава идеје и мишљења за која се сматра да су нормални јер их дели много људи – оних људи чија су мишљења и идеје најприхваћенији. Овај израз може да означава и глагол који се односи на одређено чињење у правцу прихватања одређене идеје од стране већине људи. Из оваквог појашњења ове енглеске кованице произилази и појам „мејнстрим медија” који у савременим западним друштвима опредељују начин размишљења доминантих (владајућих) политичких и пословних групација. Због своје популарности и кредибилности овакви медији одређују тзв. главни политички ток, односно правац у којем се бизнис и политика једне државе крећу.

У САД статус главних медија имају они с најдужом традицијом, као што су новине Њујорк тајмсВолстрит џорнал, магазин Тајм или Њузвик. У сфери електронских медија највећи утицај на јавно мњење имају Еј-Би-Си, Ен-Би-Си, Си-Би-Ес, као и два „велика брата” Си-Ен-Ен и Фокс. Њихова власничка структура је прилично непозната, иако је одавно саопштено да свега шест корпорација контролише целокупан амерички медијски простор. За разлику од Америке, ситуација у Европи је донекле другачија, мада су таласи глобализације у медијској сфери већ одавно присутни и на Старом континенту. Поред утицајних приватних електронских медија, главни друштвени и политички ток ипак одређују тзв. јавни медијски сервиси (Би-Би-Си у Британији, РАИ у Италији, А-Ер-Де у Немачкој, канал Франс два и три у Француској).

Насловница магазина „Тајм” са натписом „Слање Срба у пакао. Масовни бомбашки напад отвара врата миру”, 11. септембар 1995. (Фото: Printscreen/time.com)

Европски медијски спектар допуњава и врло разуђена штампа која покушава да артикулише различите идеолошке погледе на друштвену стварност. На први поглед делује да постоји некакав медијски плурализам. Како је онда у таквим околностима била могућа незапамћена медијска сатанизација српског народа? Због чега се на неки начин поновила историја и обнова нацистичке идеологије, за коју се наивно веровало да је заувек поражена на крају Другог светског рата? Зашто су Срби. који су у оба светска рата били савезници западних демократија, од 1990-их година до данас, стекли статус парије у међународној политици? И коначно, где су узроци једне овакве појаве у самим западним друштвима, а који озбиљно угрожавају тамошњи модел демократије који је у озбиљној кризи (слично оној кризи која је породила првобитни нацифашизам)?

Влада Илић у својој капиталној монографији нуди широк спектар одговора на наведене запитаности. Моју пажњу посебно је привукло његово становиште о „историцизму као својеврсном полит-културном процесу, чија је суштина замена процеса индивидуализирајућег једним генерализирајућим погледом на силе у историји”. Овде је нарочито важна Илићева напомена да – иако је историцизам био немачка идеологија par excellence – нема сумње да је реч о феномену који је временом прерастао у глобални процес. Реч је о својеврсној „интелектуалној револуцији” где је антисрпство (данас русофобија – прим. аутора) представљало чинилац његовог прерастања (историцизма) у један доминантан мисаони процес који карактерише нови глобални Запад.

Хумилијарна заједница

У закључним разматрањима свог истраживања, Илић указује на драматичне последице медијске „нацификације” Срба и на ширем међународном плану. Реч је о настојањима неонацистичког глобалистичког корпоративизма да – на основу медијске сатанизације једног народа – легитимише процес потпуног урушавања међународног јавног права, уз подршку:

  • политици сецесионизма и сегрегације једне државе применом система „празне столице” у УН (пример СРЈ),
  • легитимизације неоколонијализма и неомилитаризма и успостављање „протектората”,
  • дефинисањем нове улоге НАТО пакта у оквиру стратегије глобалног америчког интервенционизма,
  • затим редефинисањем традиционалног поимања суверенитета,
  • успостављањем Међународног кривичног суда за бившу Југославију и Руанду, по угледу на тзв. Нирнбершки суд.

На тај начин су велике силе настојале да избегну сопствену одговорност за политику разбијања СФРЈ и, последично, кривичну одговорност својих лидера за злочин против мира – који је изнедрио све потоње злочине на постјугословенском простору. Као што је нацификација Немачке и „производња Трећег рајха” била интернационални производ, тако је и разбијање СФРЈ на више малих државица – уз низ политичких, правних и војних преседана – била производ  једне „црне интернационале” чији су идејне основе настале у 19. веку.

Нема никакве сумње да је и „медијска нацификација српског народа” била производ ове интернационале, која је своје послушне извршиоце пронашла међу лидерима сецесионистичких република у бившој СФРЈ. Да није имао моћну подршку из иностранства, Алија Изебеговић никада не би дао следећу судбоносну изјаву: „За суверену и самосталну Босну и Херцеговину бих жртвовао мир, а за мир не бих жртвовао суверену и самосталну Босну и Херцеговину”. Нема сумње ни да је медијска сатанизација Срба вођена из више центара моћи (разни лобији, агенције за односе са јавношћу, корпоративни кругови, невладине организације) чији је везивни именитељ идеологија глобализма, или концепција „стварања уређеног светског друштва”.

Амерички председник Бил Клинтон на састанку са Алијом Изетбеговићем, Тузла, 22. децембар 1997. (Фото: William J. Clinton Presidential Library/Flickr/CIA)
Амерички председник Бил Клинтон на састанку са Алијом Изетбеговићем, Тузла, 22. децембар 1997. (Фото: William J. Clinton Presidential Library/Flickr/CIA)

У реализацији овог циља, брутално су погажена не само основна начела међународног права, него и бројне унутрашње правне норме — попут Стимсонове доктрине од 7. јануара 1932. године – којима се САД  обавезују да неће признавати оне државе које су настале из насилних промена. Немачка је, такође, прекршила сопствени највиши правни акт ангажујући своје војне снаге на Балкану. Да не говоримо о извештају чувене Бадинтерове комисије – којим је дат псеудолегалитет разбијању СФРЈ – и то на основу лажних медијских извештаја о стању на терену.

Владимир Илић на крају истраживања указује на постојање тзв. хумилијарне заједнице „која је највиши, али, нажалост, не и последњи стадијум тоталитарног интернационалног повезивања”. Реч је о новој врсти тоталитарне наднационалне заједнице „која систематски – коришћењем средстава масовне (дез)информације и одређена средства принуде – понижава сопствене грађане и, поготово, грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава”. Нема дилеме да је медијска „нацификација” српског народа покушај освете нациста, и њихових наследника и следбеника хумилијариста. Отуда је лик Прометеја сублимисана судбина Србије.

 

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Владимир Илић, Прометеја: медијска „нацификација“ српског народа, Конрас, Крагујевац 2020;
  2. Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021;
  3. Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка,САЈНОС, Нови Сад 2022.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Richard Ellis/Alamy/Profimedia

 

БОНУС ВИДЕО:

Пратите нас на YouTube-u