Na osnovu praćenja tragičnih zbivanja u Gazi, započetih 7. oktobra prošle godine brutalnim terorističkim nasrtajem Hamasa na pogranična izraelska naselja, u kojem je stradalo između 1.200 i 1.400 izraelskih državljana, mahom civila, a oko 250 bilo oteto i odvedeno na područje Gaze, moguće je, bez zauzimanja navijačkog stava i izricanja vrednosnih sudova, izneti određene hipoteze opštijeg katraktera. Ovo pogotovo, ako se trend kojim su krenula najnovija zbivanja sagledava u kontekstu stoletnog izraelsko-palestinskog sukobljavanja oko iste teritorije u Svetoj zemlji, koju oba naroda smatraju svojim legitimnim (državnim) domom.
U više navrata tokom novije istorije, uski i prenaseljeni Pojas Gaze bio je poprište surovih izraelskih oružanih intervencija i unutarpalestinskih bratoubilačkih raskola, ali su razmeri sadašnje eskalacije ubilačkog i rušilačkog nasilja bez pravog presedana, tako da stvaraju uslove da se neki procesi unazad, ali i unapred, perspektivno, jasnije razvide, odnosno da se uobliče, ako ne zaključci i pouzdana predviđanja, a ono svakako smerokazi razmišljanja o nekim bitnim aspektima ovog središnjeg i najstarijeg žarišta nestabilnosti na Bliskom istoku.
Bez nerazumnog pretendovanja na konačnost suda o izuzetno složenoj i slojevitoj problematici, koja se informativno ne može u zadovoljavajućem opsegu i s potrebnom tačnošću, pogotovo individualno, ažurno pratiti, a koja saznajno nadilazi svaku pojedinačnu intelektualnu i imaginativnu moć, slobodan sam da ukratko samo naznačim tri (hipo)teze, za koje verujem da bi o njima vredelo povesti računa i, možda, stručnu raspravu.
Otpisan narod
Prvo, neposredan povod rasplamsavanja paklenog sukoba. Iako je nemoguće, bar za sada i sa saznanjima kojima se „deklasifikovano” raspolaže, tačno utvrditi dublju pozadinu divljačkog oktobarskog upada Hamasovih komandosa u pogranična jevrejska naselja, neodoljiv je utisak da to ni idejno ni organizaciono nije bila samostalna odluka vođstva ove ekstremističke palestinske organizacije. Ima, naravno, raznih tumačenja i spekulacija eksperata i, još više, „eksperata”, o tome ko je (sve) na raznim stranama mogao imati udela i koristi od ovog terorističkog čina i uzburkavanja bliskoistočne scene, od samih Izraelaca, tj. Mosada, preko Amerikanaca, do Irana i Rusa, a uz neizbežnu upletenost britanskih i inih tajnih službi… Kako bilo da bilo, nameće se zaključak da onaj (ili oni) ko je smislio i realizovao taj užas ne misli i ne želi dobro Palestincima – što je, valjda, i bez ikakve produbljenije analize svakome jasno – ali ni Jevrejima.
Naime, država Izrael bi razaranjem nadzemne i podzemne infrastrukture i društvenog tkiva Gaze mogla učiniti veliki korak ka meti koju je cionistički pokret postavio još početkom prošlog veka – nacionalnom domu bez ili sa što manje Arapa u zavetnoj zemlji – ali će se svetskom jevrejstvu dugoročno to svakako obiti o glavu. U smislu u kome je to, na svoj žestok način i (pre)oštrim jezikom, poručila hrvatska publicistkinja Vedrana Rudan u komentaru „Žao mi je Židova” (20. oktobar 2023.): „Danas, sutra ili prekosutra rasplest će se agonija Palestinaca, toksičnog neljudskog otpada. Problem će konačno riješiti Izrael kome je, kako fašističkoj tvorevini naklonjeni mediji pišu, puknuo film. Dosta je bilo. Izraelski fašisti, ne, nije to samo Netanyjahu, misle da je došao čas kako uostalom Gazu treba razoriti”.
„Žao mi je Židova jer zaista ne znaju što čine ako to učine. Nakon zločina koji misle počiniti postat će i ostati prokleti. Ni jedan Židov i ni jedna Židovka neće moći opušteno izaći iz Izraela i odletjeti u bilo koji dio svijeta siguran ili sigurna da će se vratiti doma živ ili živa. Nakon masakra koji im je u planu, Izrael će Židovima postati njihova vlastita Gaza. Naravno da će, bogati su, imati i vodu i struju i hranu, ali može li bilo koje ljudsko biće živjeti i preživjeti mržnju koju će probuditi u milijardama ljudi diljem kugle?”
Doista, antijevrejstvo (a ne antisemitizam, uvreženi termin koji bi zbog nepreciznosti trebalo napustiti, premda će to teško ići) prema svim relevantnim pokazateljima u porastu je širom sveta – a posebno na Zapadu – što je za Jevreje, a i Izrael, dugoročno najopasnije. Izrael je prvi put pred Međunarodnim sudom u Hagu optužen za genocid, što je, kad je jevrejska država u pitanju, izgledalo nezamislivo. Potomci žrtava Holokausta prozvani su za genocid, zbog vojne akcije koju preuzimaju ne bi li se, kako tvrde, obezbedili od nekog novog Holokausta. Brazilski predsednik Lula se javno zapitao: „Ako ovo nije genocid, onda ja ne znam šta je genocid…”
Neće, jamačno, Izrael biti osuđen za genocid, ali Jevrejima takva optužba nikako nije trebala. Mnogi zlonamerni su je jedva dočekali. Oni koji danas (a suštinski oduvek) usmeravaju politiku izraelske države odlučili su da zanemare taj širi, globalni plan i, ne obazirući se na plimu neodobravanja u svetu, da nastave zamišljenim i zacrtanim putem. Kažu, do pobede, do kraja. A šta je pobeda i gde je kraj? I čiji kraj? Pored neodstupne i ishodišno shvatljive odlučnosti da, poučeni gorkom prošlošću, beskompromisno brane svoju egzistenciju i dom, Izraelcima samouverenost obezbeđuje i bezuslovna Američka podrška, koju verbalno sve jače kritike iz Vašingtona zbog načina sprovođenja kampanje u Gazi bitno ne dovode u pitanje.
Na margini zasedanja ministara inostranih poslova grupacije G20 u Brazilu, američki državni sekretar Entoni Blinken razgovarao je sa predsednikom Lulom, zahtevao od Izraela da se umerenije ponaša i učini određene ustupke, ali – ne obazirući se na atmosferu koja je vladala skupom – ponovio je da ga SAD dosledno podržavaju. I to je dovoljno. Onaj koga Vašington tako odlučno podržava može da radi šta hoće. Još jedno dodatno upozorenje onima što očekuju i prognoziraju da će proces uspostavljanja multipolarnog sveta – koji je besumnje u toku – teći brzo i da je američka moć na strmoj nizbrdici. Ali, zbog tog i takvog američkog tutorstva, Jevreji u svetu, ukupno uzevši, svakako neće biti omiljeniji. I tako, dok Entoni Blinken nemilice troši kerozin leteći od jedne do druge bliskoistočne prestonice, „u potrazi za rešenjem” krize u Gazi, vreme neumitno prolazi, izraelska dejstva se nastavljaju. Palestinci, bežeći od bombi, raketa i tenkova, ginu, gladuju i boluju, a Gaza se pretvara u ruševine.
U međuvremenu, predsednik Bajden svečano izjavljuje da je američka vojska počela da pomoć Palestincima baca i iz aviona (neki paketi su, što nosi gorku i ironičnu simboličnost, ubili nevoljnike koji su je, pogleda uprtog u nebo, željno očekivali) i da razmatra izgradnju posebne luke za dopremu pomoći morskim putem. Ne bi li lakše bilo zaustaviti Netanjahuove bojovnike? No, leteći Blinken nije usamljen u dobijanju na vremenu za Izrael. Voljno ili nevoljno, namerno ili nenamerno, iz nemoći ili sračunato, sadejstvuju mu i sagovornici iz Gazi susednih i regionalnih arapskih/muslimanskih zemalja, trudeći se istovremeno da ih plamen izraelsko-palestinskog sukoba slučajno ne opeče. Neodoljiv je utisak, koji se uobličava odavno: da su Palestince objektivno otpisali, ne samo Izrael i Amerika – već i njihova arapska i muslimanska braća.
Zemlja bez naroda
No, vratimo se za trenutak Izraelu. Svet se s razlogom zgraža nad surovošću izraelske operacije, zvanično usmerene na iskorenjivanje Hamasa iz Gaze – što je nemoguća misija – i nad besprimernim stradanjem žitelja ove zlosrećne oblasti, „zatvora na otvorenom”, kako su je neki nazvali. A u suštini, ako se ostave po strani razmere sadašnjeg užasa, reč je o kontinuitetu operacionalizovanja strategije, koju jevrejska država sprovodi od svoga nastanka, a cionistički pokret i pre toga. U svojoj izvrsnoj studiji „Anatomija bliskoistočnog sukoba” (1978), Jevgenij Primakov podseća da su pioniri cionizma još na kongresu u Bazelu 1897. godine iskazali nameru da se u Palestini stvori jevrejski verski i nacionalni dom, a cilj svoje borbe su opisali kao: pribaviti „narodu bez zemlje zemlju bez naroda”.
Ako se o Jevrejima i moglo govoriti kao o „narodu bez zemlje”, Palestina nikako nije bila „zemlja bez naroda”. Statistički podaci kažu da je 1919. godine u Palestini živelo 57.000 Jevreja prema 533.000 Palestinaca, odnosno 9,7% prema 90,3%. Tek 1930-ih godina počelo je vidljivije useljavanje Jevreja, da bi maksimum doseglo tokom prvih godina postojanja izraelske države i kasnije bilo nastavljeno, u zavisnosti od različitih faktora, promenljivim intenzitetom sve do danas. Čuveni britanski general Džon Bagot Glab, „Glab paša” (1897-1986), osnivač i komandant Arapske legije u Transjordaniji, u memoarima Vojnik sa Arapima (1957), navodi razgovor jednog visokog britanskog oficira sa pripadnikom cionističke vojne organizacije „Hagana”, u kome je Britanac primetio da bi stvaranje izraelske države u Palestini, koju Jevreji dele sa Palestincima, moglo uzrokovati ozbiljne probleme, a sagovornik mu odvraća da će teškoće biti prevladane „nekolikim planskim krvoprolićima”.
Iako u vreme pokretanja cionističkog pokreta njegovi osnivači nisu glasno najavljivali svoje krajnje namere, kako ne bi izazivali prekomerno podozrenje, njihovi planovi bili su nedvosmisleni. Fred Halidej (Sto mitova o Bliskom istoku, London, 2005) podseća da je otac cionizma, Teodor Hercl u svom „Dnevniku” zapisao: „ U Bazelu sam stvorio jevrejsku državu. Da sam to danas javno rekao, izazvao bih opšti podsmeh. Možda će u roku od pet, a sigurno od 50 godina svi to razumeti”. Indikativno je da i u naše vreme – više od jednog stoleća posle Bazela – izraelski političari retko pominju cionizam. Svakako sa dobrim razlogom.
Nastaviće se…
______________________________________________________________________________
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Mahmoud Essa
BONUS VIDEO:
