Nedela psihoanalize

Pošto je očigledno nemoguće dati drugome ono što se ne poseduje, i pošto je psihoanaliza skorašnji izum: odakle su prvi psihoanalitičari dobili „moći” koje prenose svojim učenicima, i ko je uopšte onda njih „psihoanalizirao”?

Pri prelasku sa filozofije na psihologiju, uočava se pojava identičnih tendencija, i one u najnovijim školama psihologije preuzimaju mnogo opasniji aspekt, jer umesto da zadrže oblik običnih teoretskih postulata, upotrebljene su za praktičnu primenu veoma uznemirujućeg karaktera; iz ugla ove studije su „najreprezentativnije” one koje su grupisane pod opštim nazivom „psihoanaliza”.

Može se primetiti da je, neobičnom nekonzistencijom, bavljenje elementima koji bez sumnje pripadaju suptilnom poretku kod mnogih psihologa i dalje praćeno materijalističkim stavom, bez sumnje zbog pređašnjeg obrazovanja, kao i zbog njihovog sadašnjeg nepoznavanja prave prirode elemenata koje uvode u igru[1]. Zar nije jedna od najčudnijih karakteristika moderne nauke to što nikad ne zna tačno šta su predmeti njenih studija, čak i kad su samo sile telesnog sveta u pitanju?

Podrazumeva se da izvesna „laboratorijska psihologija” – krajnja tačka procesa limitacije i materijalizacije čija je samo manje napredna faza „filozofsko-književna” psihologija univerzitetskog podučavanja, a sada ne više od dopunske grane psihologije – nastavlja da koegzistira sa novim teorijama i metodama; na ovu granu se odnose prethodne opservacije pokušaja koji su učinjeni u cilju reduciranja same psihologije na čisto kvantitativnu nauku.

Nadsvesno kao strano

Svakako je u pitanju nešto mnogo više od običnog pitanja vokabulara u činjenici, veoma značajnoj po sebi, da današnja psihologija ne razmatra ništa osim „podsvesnog”, a nikad „nadsvesno” – što bi logično moralo biti njegov korelat. Nema sumnje da ovo odražava ideju ekstenzije koja deluje samo od dole, odnosno, od strane koja korespondira, kako ovde u ljudskom biću tako i svuda u kosmičkom okruženju, „pukotinama” kroz koje probijaju „najzloćudniji” uticaji suptilnog sveta, uticaji za čiji bi karakter mogli istinito i bukvalno reći da je „paklen”.[2]

Tu su i oni koji usvajaju izraz „nesvesno” kao sinonim ili ekvivalent „podsvesnog”, a ovaj izraz – shvaćen bukvalno – trebao bi se odnositi na još niži nivo, ali zapravo samo manje korespondira stvarnosti. Kada bi predmet proučavanja stvarno bilo nesvesno, teško je uvideti kako se o njemu uopšte može govoriti, naročito u psihološkom smislu. I osim toga, za volju čega, osim za volju obične materijalističke i mehanističke predrasude, bi morali da priznamo da stvarno postoji nešto nesvesno?

U svakom slučaju, vredna je pažnje čudna iluzija, zahvaljujući kojoj psiholozi smatraju stanja „dubljim” zato što su jednostavno inferiornija. Zar već ovo nije indikacija tendencije protiv duhovnosti – za koju se jedino može reći da je istinski duboka – pošto samo ona doseže princip i sam centar bića?

Sa druge strane, pošto se domen psihologije ne proteže na gore, prirodno je da joj „nadsvesno” ostaje strano i zatvoreno kao i uvek. i kada psihologija naleti na bilo šta povezano sa njim, pokušava da ga anektira jednostavno ga asimilujući u „podsvesno“; ovo je gotovo uvek posebna karakteristika njenih takozvanih objašnjenja takvih stvari kao što su religija i misticizam, zajedno sa određenim aspektima istočnih doktrina kao što je joga; u ovoj konfuziji superiornog sa inferiornim, već postoji nešto što se prikladno može smatrati pravom subverzijom.

Dante sa „Božanstvenom komedijom” u ruci, tempera, 1465, Domeniko di Mišelino, Santa Maria del Fiore, Firenca (Foto: Wikimedia Commons/Dante Alighieri/Jastrow/Public domain)

Takođe treba istaći da psihologija – kao i „nova filozofija” – teži da se u svom pozivanju na podsvesno sve više i više približi „metapsihici”[3]. I u istoj meri se neizbežno približava, iako možda to ne želi (makar u slučaju onih njenih predstavnika koji su rešeni da ostanu materijalisti uprkos svemu), spiritualizmu i drugim manje ili više sličnim stvarima, koje se sve, bez sumnje, oslanjaju na iste opskurne elemente inferiornog psihizma.

Te iste stvari – čije su poreklo i karakter više nego sumnjivi – tako se pojavljuju kao „prethodnice” i saveznice novije psihologije, koja uvodi pomenute elemente u savremeni vidokrug onoga što je priznato kao „zvanična” nauka, i i iako ih uvodi zaobilaznim putem (ipak lakšim nego putem „metapsihike”, o kojoj se još uvek raspravlja u određenim miljeima), veoma je teško pomisliti da je prava uloga ova psihologije, u današnjem stanju sveta, išta drugo osim aktivnog doprinosa drugoj fazi anti-tradicionalne akcije.

Sa tim u vezi, malopre pomenute pretenzije obične psihologije da anektira – putem prisilne asimilacije u „podsvesno” – određene stvari koje joj po samoj svojoj prirodi potpuno izmiču, samo pripadaju onome što se može nazvati „detinjastom” stranom ove uloge, iako su prilično jasno subverzivne po svojoj prirodi, jer su objašnjenja te vrste, isto kao i „sociološka” objašnjenja istih stvari, zapravo „simplistička” naivnost koja ponekad dostiže tupavost. Ali u svakom slučaju, ovo je neuporedivo manje ozbiljno, što se tiče njegovih stvarnih posledica, od istinski „satanske” strane koju ćemo sada preciznije ispitati u vezi sa novom psihologijom.

Spuštanje u pakao

„Satanska” priroda se otkriva sa posebnom jasnoćom u psihoanalitičkoj interpretaciji simbolizma, ili onoga što se ispravno ili pogrešno njime smatra. Ovde ćemo se ograničiti, jer u ovoj tački kao i u mnogim drugim, ako bi se ulazilo u detalje, bilo bi mnogo distinkcija koje treba napraviti i mnogo konfuzija koje treba razjasniti: da uzmemo samo jedan tipičan primer, vizija u kojoj je izražena neka „supra-ljudska” inspiracija je istinski simbolična, dok običan san to nikako nije – kako god to spolja izgledalo. Podrazumeva se da su psiholozi ranijih škola često pokušavali da objasne simbolizam na sopstveni način i da ga spuste na meru sopstvenih shvatanja.

U tom slučaju, ako je stvarno simbolizam u pitanju – objašnjenja pomoću čisto ljudskih elemenata, tu kao i svuda gde se razmatraju stvari tradicionalnog poretka, ignorišu ono što ih suštinski sačinjava. Ako su, sa druge strane, samo ljudske stvari u pitanju – onda je u pitanju lažni simbolizam, ali sama činjenica da se naziva tim imenom ukazuje na istu grešku u vezi prirode pravog simbolizma. Ovo se podjednako odnosi i na pitanja kojima se bave psihoanalitičari, ali sa tom razlikom da se tada ne može govoriti samo  o ljudskom, nego u velikoj meri i „infra-ljudskom”. Stoga smo ovog puta u prisustvu, ne više umanjenja vrednosti, već totalne subverzije. A svaka subverzija, čak iako nastaje, makar u početku, iz nerazumevanja i neznanja (koji se najbolje mogu iskoristiti za takvu upotrebu) – uvek je suštinski „satanska”, u pravom smislu te reči.

Uostalom, opšti prostački i odvratni karakter psihoanalitičkih interpretacija predstavlja, u ovom smislu, „žig” koji ne može prevariti. I što je još značajnije sa naše tačke gledišta, kao što je pokazano drugde[4], ovaj isti „žig” se javlja u određenim spiritualističkim manifestacijama. Bilo bi potrebno mnogo dobre volje – da ne kažem slepila – da se ovde ne vidi ništa više osim obične „koincidencije”. Psihoanalitičari naravno mogu, u većini slučajeva, biti poput spiritualista, potpuno nesvesni onoga što se krije iza svega. I jedni i drugi su izgleda „vođeni” od strane subverzivne volje – koja u oba slučaja koristi elemente istog reda, ako ne i potpuno identične – volje koja je, kakva god da su bića u kojima je inkarnirana, svakako dovoljno svesna makar u njima, i povezana je sa namerama koje su nesumnjivo veoma različite od bilo čega što mogu zamisliti oni koji su samo nesvesni instrumenti preko kojih se one sprovode u delo.

Pod ovim uslovima, više je nego jasno da glavna upotreba psihoanalize – a to je terapeutska primena – može biti samo izuzetno opasna za one koji joj se podvrgavaju, a čak i za one koji je primenjuju, jer se ovim stvarima nikad ne može baviti nekažnjeno. Ne bi bilo preterano videti je kao jedno od sredstava koje se specijalno koriste da bi se što više uvećao disekvilibrijum modernog sveta i da bi se vodio ka konačnom raspadu.[5] Oni koji praktikuju te metode su nesumnjivo ubeđeni u koristi koje donose njihovi rezultati – ali je upravo zahvaljujući ovoj iluziji omogućena njihova difuzija – i upravo se tu može uvideti razlika koja postoji između namera ovih „praktičara” i volje koja upravlja radom u kojem su oni samo slepi saradnici.

Pitagorejci slave izlazak Sunca, 1869. (Foto: Wikimedia Commons/Tretyakov Gallery/john-petrov.livejournal/Public domain)

U stvarnosti, psihoanaliza može samo imati efekat iznošenja na površinu, čineći ga jasno svesnim, svog sadržaja onih „nižih dubina” bića, koji čini ono što se ispravno može nazvati „podsvesnim”. Štaviše, ovo biće je po hipotezi psihički slabo, jer da je drugačije, ne bi osećalo potrebu da pribegne tretmanu ovakve vrste. Ono je utoliko manje sposobno da se odupre ovoj „subverziji”, i postoji velik rizik da nepovratno potone u haos nerazumno odvezanih mračnih sila. Čak i ako, uprkos svemu, uspe da pobegne – ono će, u najmanju ruku, tokom celog života zadržati unutar sebe otisak poput neizbrisive „mrlje”.

Svesni smo da bi se ovde mogla staviti primedba, bazirana na pretpostavljenoj sličnosti sa „spuštanjem u pakao”, koje se može naći u preliminarnim fazama inicijacijskog procesa, ali takva asimilacija je potpuna lažna, jer u ta dva slučaja ciljevi nemaju ništa zajedničko, kao ni stanja „subjekta”. Može biti govora samo o profanoj parodiji, i to je samo po sebi dovoljno da ono o čemu govorimo dobije prilično uznemirujuć karakter „falsifikata”. Istina je da ovo tzv. „spuštanje u pakao” – koje nije praćeno nikakvim „uzdizanjem” – jednostavno predstavlja „pad u močvaru”, prema simbolizmu korišćenom u određenim drevnim misterijama.

Znamo da je ova „močvara” imala poseban figurativan prikaz na putu koji vodi u Eleusinu, i da su oni koji bi pali u nju bili profani ljudi koji su pretendovali na inicijaciju, a da nisu bili kvalifikovani da je prime – bivajući na taj način žrtve sopstvene nesmotrenosti. Samo ćemo dodati da takve „močvare” zaista postoje kako u makrokosmičkom, tako i u mikrokosmičkom poretku. Ovo je direktno povezano sa pitanjem „spoljašnje tame”[6], i tu bismo mogli pomenuti određene delove Jevanđelja, čije se značenje potpuno slaže sa onim na šta smo upravo ukazali. Pri „spuštanju u pakao”, biće definitivno iscrpljuje određene inferiorne mogućnosti da bi zatim moglo da se uzdigne u superiorna stanja. Pri „padu u močvaru”, naprotiv, inferiorne mogućnosti ga obuzimaju, dominiraju njime, i na kraju ga potpuno potapaju.

Interpretacija joge

Ponovo smo govorili o „falsifikatu”. Takav utisak je umnogome pojačan nekim drugim opažanjima, kao što je denaturacija simbolizma koju smo pomenuli, denaturacija koja teži da se proširi na sve što sadrži suštinski „supra-ljudske” elemente, kao što se vidi u stavu koji je zauzet prema religiji[7], i prema doktrinama metafizičkog i inicijacijskog reda kao što je joga, koje takođe nisu izbegle novu vrstu interpretacije, koja je došla dotle da neki idu tako daleko da asimiluju metode duhovne „realizacije” u terapeutske procedure psihoanalize.

To je nešto gore čak i od sirovih deformacija prisutnih na Zapadu, kao što su one u kojima se metode joge posmatraju kao neka vrsta „fizičke kulture” ili kao terapeutske metode čisto fiziološke vrste, jer su one baš zbog svoje sirovosti manje opasne od onih koje se pojavljuju kao suptilnije. Suptilnija vrsta je opasnija ne samo zato što može da zavede umove na koje manje suptilna ne bi mogla uticati. Ovaj razlog svakako postoji, ali postoji još jedan, mnogo opštijeg obima – isti onaj razlog za koji smo rekli da čini da materijalističke koncepcije budu manje opasne od onih koje uključuju pribegavanje inferiornom psihizmu.

Joga, slika Ašiša Nautijala, 2020. (Foto: fineartamerica.com)

Naravno da čisto duhovni cilj, koji jedino čini suštinu joge kao takve, i van kojeg upotreba te reči ne može služiti ničemu osim za podsmeh, nije ništa manje potpuno nepoznat u jednom slučaju nego u drugom. Ona, u stvari, nije ništa više psihička terapija nego što je telesna terapija, i njene metode nisu ni na koji način i u bilo kom stepenu tretman za bolesne ili neuravnotežene. Daleko od toga, naprotiv, one su namenjene isključivo bićima koja – da bi mogla ostvariti duhovni razvoj koji je njihov jedini razlog postojanja – moraju već po svojoj prirodnoj dispoziciji biti što je savršenije moguće balansirana. Postoje uslovi koji, kako je lako shvatiti, spadaju striktno pod pitanje inicijacijskih kvalifikacija.[8]

Inferiorni psihizam

To nije sve, postoji još nešto što je, u smislu „falsifikata”, možda još vrednije pažnje od bilo čega što smo do sada pomenuli: to je obaveza nametnuta svakome ko hoće da se bavi psihoanalizom kao profesijom, da prvo sam bude „psihoanaliziran”. Ovo, iznad svega, podrazumeva priznanje činjenice da biće koje je podvrgnuto ovoj operaciji više nikad neće biti isto kao ranije, ili kako smo ranije rekli, ona u njemu je ostavlja neizbrisiv otisak, kao inicijacija, ali u određenom smislu suprotnog pravca, jer ovde nije u pitanju duhovni razvoj, nego razvoj inferiornog psihizma.

Sa druge strane, tu je u pitanju očigledna imitacija inicijacijske transmisije. Ali, imajući u vidu razliku između prirode uticaja koji deluju, i s obzirom da postojanje efektivnog rezultata ne dozvoljava svođenje stvari na običan simulakrum bez ikakvog značaja, psihoanalitička transmisija je u stvarnosti mnogo uporedivija sa onim što se praktikuje u oblastima kao što je magija, ili još preciznije vradžbine.

„Brain Chain”, akril na platnu (Foto: Wikimedia Commons/Willem den Broeder/CC BY-SA 4.0 DEED)

Ostalo je još jedno veoma opskurno pitanje koje se tiče pravog porekla transmisije: pošto je očigledno nemoguće dati drugome ono što se ne poseduje, i pošto je psihoanaliza skorašnji izum: odakle su prvi psihoanalitičari dobili „moći” koje prenose svojim učenicima, i ko je uopšte njih „psihoanalizirao”? Ovo pitanje – koje je svakako logično postaviti – makar za svakog ko je sposoban za malo razmišljanja, verovatno je vrlo indiskretno, i teško je da će zadovoljavajući odgovor ikad biti dobijen. Ali čak i bez takvog odgovora – u ovakvoj vrsti psihičke transmisije se može prepoznati još jedan „žig” koji je istinski zlokoban po sličnosti koja se uočava: gledano sa ove strane, psihoanaliza ima zastrašujuću sličnost sa određenim „sakramentima đavola”!

 

Tekst je nastao kao prevod segmenta iz knjige Rene Genona „The Reign of Quantity and the Signs of the Times”.

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] Slučaj samog Frojda, osnivača „psihoanalize”, veoma je tipičan u ovom smislu, jer se on nikad nije prestao deklarisati kao materijalista. Jedna dodatna primedba: zašto su svi glavni predstavnici novih tendencija – poput Ajnštajna u fizici, Bergsona u filozofiji, Frojda u psihologiji, i mnogi drugi manjeg značaja – skoro svi jevrejskog porekla, ako ne zbog toga što je tu umešano nešto što je blisko povezano sa „zloćudnim” i rastvarajućim aspektom devijantnog nomadizma, koji neizbežno mora preovladati u Jevrejima odvojenim od njihove tradicije?

[2] S tim u vezi, vredno je pažnje, da je Frojd na prvu stranu svoje knjige Tumačenje snova stavio sledeći veoma značajan epigraf: Flectere si nequeo superos, Acheronta movebo (Vergilije, Eneida VII, 312). – Ako ne mogu pomeriti nebo, pokrenuću pakao.

[3] Uzgred budi rečeno, „psihista” Majers je smislio izraz  „subliminalna svest”, koji je kasnije u psihološkom rečniku zarad jasnoće zamenjen rečju „podsvesno”.

[4] Videti L’Erreur spirite, II deo poglavlje 10.

[5] Još jedan primer takvih sredstava pruža slična upotreba „radiestezije”, jer ovde, u mnogim slučajevima, dolaze do izražaja psihički elementi istog kvaliteta, iako se  mora priznati da se ne pojavljuju na tako „odvratan” način koji se javlja u psihoanalizi.

[6] Ovde se možemo osvrnuti na ono što je gore rečeno o simbolizmu „Velikog zida” i planine Lokaloka.

[7] Frojd je posvetio posebnu knjigu psihoanalitičkoj interpretaciji religije, u kojoj se njegove koncepcije kombinuju sa „totemizmom” „sociološke škole”.

[8] Za pokušaj da se psihoanalitičke teorije primene na Taoističku doktrinu, koji je iste vrste, videti studiju André Préau, La Fleur d’or et le Taoïsme sans Tao, koja je odlično pobijanje pokušane primene.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Priredio: Vojislav Popović/Arheofutura

 

Izvor: Arheofutura

 

Naslovna fotografija: Laurence Mouton/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Filozofija
Pratite nas na YouTube-u