Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.
Prema zvaničnim izraelskim podacima, od otprilike devetomilionskog stanovništva Izraela, Jevreji čine 74%, dok je Arapa oko dva miliona, odnosno 21%. Na teritoriji Zapadne Obale i u Gazi živi približno 5,5 miliona ljudi, što ukupno – zajedno sa Arapima u Izraelu – čini 7,5 miliona, dakle ukupno više nego Jevreja, i sa većom stopoma prirodnog priraštaja. Za cioniste neuporedivo povoljniji odnos nego 1919, ali daleko od priželjkivanog razmera.
I zbog toga – a ne samo zbog toga – najnovija krvava epizoda etničkog čišćenja i perspektiva raseljavanja Gaze i stroge izraelske bezbednosno-adminstrativne kontrole nad njom navode na zaključak da rešenje izraelsko-palestinskog sukoba kroz formulu o dvema naporednim nacionalnim državama nema realne šanse da se ostvari, sem nekim neverovatnim obrtom situacije, tačnije rečeno, nekim čudom.
Masovno izbeglištvo
Ozbiljna istraživanja javnog mnjenja, sprovedena tokom 2023. godine, pokazuju da je među Izraelcima samo 35%, a među Palestincima 24% ispitanika verovalo u mogućnost rešavanja sukoba uspostavljanjem dveju nezavisnih nacionalnih država. Međutim, što je mogućnost izlaza iz ćorsokaka tim putem manja i udaljenija, mnogi političari u svetu, valjda u nedostatku drugih ideja, uporno ističu da je to jedini izgledan put na kome treba istrajati. Ne znaju, prosto, šta bi drugo mogli reći, iako u prilog njihove teze nikako ne govori činjenica da je postojanje dveju država predviđeno još inicijalnom Rezolucijom br. 181 Generalne skupštine UN iz 1947. godine, a da do danas nije moglo biti sprovedeno u život.
Arapi su ovakvu podelu svoje zemlje i načelno i praktično gnevno odbacili, a Jevreji prihvatili bez oduševljenja, ali kao jedinu tada moguću opciju, s nadom da je to samo „prvi korak na putu ka jevrejskoj državi u celoj Palestini, uključujući Transjordaniju, Golansku visoravan i južni Liban” (S.Flapan, Rađanje Izraela. Mit i stvarnost, Minhen, 2005, 47). Neposredno po donošenju Rezolucije, u Palestini su počeli sukobi koji su se u različitim lokalnim i međudržavnim vidovima nastavljali sve do sadašnjeg požara u Gazi, a čiji dobro poznati istorijat nema svrhe ovom prilikom rekonstruisati.
1948-1949, 1967, 1973 – godine velikih izraelsko-palestinskih/arapskih sudara, uz stalno vrenje u međuvremenima, sa Palestincima kao glavnim gubitnicima na stazama masovnog izbeglištva. Do danas su se – kao posledica arapskih poraza i sistematskog sprovođenja izraelske politike naseljavanja kolonista – uz neprestani „kontekstualni pritisak”, van područja tzv. Palestinske samouprave, formirane od 1993-1995. godine, uobličile tri palestinske skupine:
- manjinska u Izraelu,
- izbeglička u Jordanu, Libanu i Siriji,
- dijaspora rasuta po celom svetu.
Zajedničko im je da nigde nisu dobrodošli i omiljeni. Izgledi da Palestinska samouprava (geografski razdvojene Zapadna Obala i Gaza) preraste u čvrsto struktirisanu i međunarodno punopravno priznatu državu, uprkos deklarativnoj podršci tom rešenju u međunarodnoj zajednici i povremenim delimičnim uspesima izraelsko-palestinskih pregovora uz strano posredovanje, manji su nego ikad. Može li se stvarno zamisliti Istočni Jerusalim kao glavni grad nezavisne i samostalne palestinske države?
Vlast u Izraelu, od pre izvesnog vremena uglavnom stabilno u rukama desničarskih nacionalista cionističke inspiracije, otvoreno odbacije ideju o dvema državama, pri svoj moralističkoj galami suštinski indiferentnog i/ili nemoćnog sveta, Gaza naočigled nestaje, a teritorija Zapadne Obale je toliko „izbušena” jevrejskim naseljima, da praktično gubi svaki državotvorno produktivni kontinuitet. Uz to, umerena palestinska vlast Mahmuda Abasa u Ramali je praktično impotentna, dok je Gaza od 2006. godine uporište radikalnog Hamasa, iz čijeg političkog programa nikada nije odstranjena krajnja, opsesivna meta njegovog osnivača (1987) šejha Jasina – uništenje jevrejske države. Ni to u atmosferi razumljivog sažaljevanja palestinskih civila u Gazi ne treba gubiti iz vida.
Tragedija otpisanih
Palestinci su, od početka sukobljavanja sa Izraelom – koji doživljavaju kao strano, „kolonijalističko” telo na svojoj zemlji – prošli kroz više faza opredeljivanja za konačno rešenje koje bi istovremeno bilo moguće i za njih prihvatljivo. Od utopijske vizije „bacanja Izraela u more”, preko ideje o jednoj zajedničkoj jevrejsko-palestinskoj državi, s punom unutrašnjom ravnopravnošću, zatim tzv. „jordanskog rešenja”, palestinsko vođstvo, tada u rukama Arafatovog PLO, početkom 1970-ih godina odlučilo se da, u nedostatku boljeg, prihvati model dveju nacionalnih država. Nije slučajno to što je Jaser Arafat, kako se iz jednog razgovora s njim seća Jevgenij Primakov (Bliski istok na sceni i iza kulisa, Moskva, 2006, 233-234), u korist dvodržavlja prelomio upravo posle razbijanja iluzija da bi Jordan mogao postati institucionalizovana baza palestinskog delovanja.
„Crni septembar” kralja Huseina i generala Madžalija (1970) i pogrom Palestinaca u Jordanu otrežnjujuće je delovao na one koji su se nadali velikodušnoj bratskoj podršci, pa neoprezno išli i dotle da se ponadaju nekakvoj svojoj dominaciji u hašemitskoj kraljevini. Ni u hronično nestabilnom, verski i politički heterogenom Libanu mnogobrojni izbegli Palestinci nisu bili rado viđena populacija, za šta je tragična paradigma falangistički masakr u logorima Sabra i Šatila (1982), u diskretnoj, mefistovskoj režiji Arijela Šarona. Jedan nedavni posetilac Sinaja bio je iznenađen brojnošću i visokom bojevom gotovošću egipatskih snaga na ovom osetljivom prostoru. Na pitanje da li je to predostrožnost zbog nekog mogućeg izraelskog upada, rečeno mu je da nije, već iz bojazni da Palestinci, stešnjeni u Gazi, masovno prodru na Sinaj „i tu stvore provizornu državu”.
Još od 1948. godine stalno je lebdelo pitanje nisu li arapske države na početku velike migrantske krize ile kadre da planskom raspodelom, prijemom i integrisanjem palestinskih izbeglica bezbolnije reše ovo teško pitanje, umesto što su ih držale u logorima, insistirale na njihovoj (sasvim nerealnoj) potpunoj repatrijaciji i argument izbeglica instrumentalizovale u svojoj politici prema Izraelu. Takvom – istovremeno humanom i pragmatičnom – postupanju imalo bi se i pravno i moralno štošta prigovoriti, ali bi stotine hiljada života do danas bile spasene. Moglo bi se još mnogo i dugo pisati na tu tužnu temu, ali mi se čini da ovom prilikom nije poželjno dodati bilo šta što bi moglo izgledati kao razvodnjavanje ili relativizovanje utiska da su Palestince – uprkos svim prividima – otpisala i njihova arapska i muslimanska braća.
Velika arapska nacija i sveislamska svetska zajednica (uma) jezički, kulturno, odnosno duhovno, i dalje poseduju snagu i zračenje kohezivnog unutrašnjeg identitetskog sadržatelja, ali se politika arapskih i muslimanskih država već odavno vodi u skladu sa procenom državnonacionalnih interesa i širom regionalnom i međunarodnom konjunkturom, uključujući i uspostavljanje odnosa sa jevrejskom državom i zaziranje od njenih zaštitnika. Na konferenciji koju je pre više godina u Beogradu održao Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj, jedan bivši izraelski ministar je otvoreno izjavio da je među najbitnijim ciljevima njihove politike da svoj sukob sa Palestincima „uklone sa osvetljenog dela svetske scene, izmeste iz međunarodnih organizacija i svedu na nivo lokalnog problema”.
Hamasovim svirepim terorističkim napadom i neproporcionalnom kaznenom ratnom operacijom u Gazi palestinsko pitanje je manifestaciono vraćeno na veliku pozornicu međunarodnih odnosa, ali bi se, po svim dosadašnjim konkretnim pokazateljima, moglo zaključiti da je Izrael uspeo u svojoj nameri. Ambasador jedne bliskoistočne države, koja je sve vreme u UNESKU odlučno i glasno zastupala palestinske interese i po kuloarima lobirala u ime palestinske delegacije, u trenutku iskrenosti poverio je grupi kolega da bi za sve na Bliskom istoku najbolje bilo da Palestinci ne postoje.
Grmi Izraelu izrazito neskloni Erdogan, preti (doduše ponešto uzdržano) Teheran, dok njegovi štićenici Hezbolah i jemenski Hutiji (a ne Huti, kako je u nas pogrešno usvojen oblik njihovog imena) odapinju svoje protivizraelske projektile i primaju retorzione udarce, protestuje se po trgovima i ulicama arapskih gradova, Kairo organizuje pregovore, šalje obilnu humanitarnu pomoć, ali krajnje stidljivo otvara granični prelaz kod Rafe, predlažu se nacrti rezolucija na koje SAD u Savetu bezbednosti UN rutinski stavljaju veto, Saudijska Arabija mudro ćuti, Katar potvrđuje prednosti svoje paradoksalno diverzifikovane spoljnopolitičke ekvilibristike, pregovori o prekidu vatre sele se s jednog mesta na drugo… a Gaza gori.
Hod po mukama jednog odavno otpisanog naroda sve je nepodnošljiviji i tragičniji. Bez obzira na to kako će se sukob u ovoj fazi završiti – a nekako sigurno hoće, Palestici će opet ostati glavni gubitnici, ali je veliko pitanje ko će biti dobitnik i da li će ga, pogotovo na duže staze uopšte i biti.
KRAJ
______________________________________________________________________________
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Mohamad Torokman/Reuters
BONUS VIDEO:
