Nije tačno da nas je NATO porazio

Blerova opsesija kopnenim napadom na Jugoslaviju zasnivala se na spoznaji Londona da bombardovanje nema efekta. Ni sporazum iz Kumanova i Rezolucija 1244 nisu ni izdaleka ono što je NATO zahtevao u Rambujeu

Četvrt veka otkad je NATO krenuo da bombarduje tadašnju SR Jugoslaviju, još uvek ne može da pokori Srbe.

Znam da se ovo kosi sa tovarima propagande kojima nas svakodnevno besomučno zasipaju zapadni i „neovisni” mediji, dok im terciraju razni grantojedi, štiftungari, fondaši, nevladnici i ostali dobrovoljni kmetovi globalističke američke imperije… ali svejedno je istina.

Jer da nije, ne bi morali toliko da insistiraju da je okupirana pokrajina Kosovo i Metohija u stvari nekakva „neovisna država ‘Kosova’” i da je Aljbin Kurti (ili ko god već) nekakav legitimni vladar u Prištini.

Ono malo savesti

Da su oni tada stvarno pobedili, ne bi ih toliko bolelo samo ime „Jugoslavija”. Šta god mi mislili o bilo kojoj od tri države koje su se tako zvale – to je samo i jedino naše pravo. Ali njih na sam pomen tog imena kao da peče ono malo savesti što, možda, još imaju. Da nije tako, ne bi ga ukinuli već februara 2003, uz pomoć Mila Đukanovića i šestooktobarskih „demokrata”. Ne bi ga zamenili floskulom „Zapadni Balkan” ili zamenicom „region”.

Čak i kad se čini da je zvanični Beograd voljan da na sve gore navedeno pristane – velika većina naroda Srbije nije. Ali i tu se uvrežio jedan opasan mit. Narod koji je usred rata 1999. menjao čuvenu prvu stranicu „Asteriksa” da Srbe predstavi kao nepokorene Gale, sad misli da je nekako „izgubio” rat protiv daleko nadmoćnije sile. Sveže objavljeni britanski dokumenti iz tog vremena pokazuju da je priča o izgubljenom ratu obična laž, propagandna konstrukcija zlih jezika.

Ilustracija NATO agresije kroz formu stripa Asteriks, 1999. (Foto: Reddit)

Dokumenti koje je iskopao istraživač Kit Klarenberg pokazuju nameru da se gađaju civili – što je, da podsetim, ratni zločin – kako bi se izvršio pritisak na predsednika Slobodana Miloševića jer je NATO gubio rat. A opsesija Tonija Blera kopnenim napadom na Jugoslaviju zasnivala se tog aprila 1999. upravo na spoznaji Londona, koja se krila od javnosti, da bombardovanje nema efekta.

Blerova fantazija

Bler je, dabome, mislio da srpske gloginje neće mlatiti on, niti nekakva engleska vojska, već Amerikanci. Iz svih tih dokumenata se jasno vidi da su Britanci nameravali da budu lutkar koji vuče konce marionete u Vašingtonu. Nije zgoreg da se to ima na umu i u sadašnjim okolnostima, malo istočnije od nas.

Opet, NATO komanda je bila frustrirana jer ništa nije išlo po planu. Gubili su avione, što „nevidljive” što one „obične”, nasuprot mitu o neranjivosti koji su izmislili početkom te decenije u Iraku.

Blerova fantazija o kopnenoj invaziji bila je neostvariva, jer je čak i Albanija strahovala od „srpske odmazde”, kako vele dokumenti. Kao da ona priča iz romana Jutarnja patrola – o napadu jugoslovenske avijacije na američke „apače” kod Tirane – nije bila tek puki plod mašte pokojnog Miroslava Lazanskog.

Roman „Jutarnja patrola” autora Miroslava Lazanskog (Foto: Kupindo)

Bilo kako bilo, „apači” nikada nisu poleteli u boj. Košare su odbranjene. Vojnotehnički sporazum iz Kumanova i Rezolucija 1244 nisu ni izdaleka bili ono što je NATO zahtevao u Rambujeu. Što je „civilizovani Zapad” posle sve to pogazio po „zakonu sile” je njima na dušu. Ali od nas se traži da to priznamo i prihvatimo. Tek onda će njihova „pobeda” da postane i naš poraz.

I na to ne smemo da pristanemo! Pre svega, jer tim priznanjem poništavamo Zavet iz 1389, a samim tim i sebe kao zavetni narod. Ostajemo tek beslovesna masa, s kojom svako može da radi šta hoće. A taj nestanak nam nude kao „bolju budućnost” upravo zemlje koje se na naše oči raspadaju od sopstvene pokvarenosti, nemoćne da u svojoj kući stvore prosperitet koji lažno obećavaju drugima.

Svoje ne ostavljamo

Svojevremeno su kadrovi američke „duboke države” priznali da operacija „Saveznička sila” nije imala neke preterane veze sa pravima Albanaca – to joj je bio samo povod, priča za javnost, dok je stvarna svrha bila da se uništi SRJ kao država koja je odbila da živi po njihovim pravilima „tranzicije”. Odnosno, da se Rusima pokaže jednom zasvagda da američki „vrli novi svet” nema alternativu. I upravo u tome su se najviše preračunali.

Iako se činilo da smo tog 24. marta bili „sami protiv svih”, ni tada to nije bio slučaj. A sada pogotovo. Herojskih 78 dana otpora nadahnulo je ljude širom sveta. Na prvom mestu u Rusiji, gde su prve bombe pokrenule nepovratni proces razbijanja iluzija o dobrom, demokratskom Zapadu. Posle i u Kini, čiju su ambasadu Amerikanci gađali „greškom” – na čemu im Peking još nije oprostio, i čini mi se nikad neće.

Bivši britanski političar i predsednik koalicije „Stop the War”, Toni Ben na protestu protiv NATO agresije na Jugoslaviju 11. april 1999. (Foto: Steve Eason/Hulton Archive/Getty Images)

Uprkos svojoj navodnoj nadmoći, NATO je zazirao od nas i tada. A sada, posle četvrt veka širenja haosa širom sveta i puštanja krvi – što svoje, što tuđe – nije više ni senka onoga što je nekad bio. Dočim je ruski dokumentarac o NATO agresiji, emitovan u nedelju, najjasnija moguća poruka iz Moskve da se i na Srbe odnosi ona ruska izreka, „svoje ne ostavljamo”.

Kad vas neko ubedi da poverujete u laž – postajete robovi, jer sami sebi uskraćujete pravo da se pozivate na istinu. Sad nam govore da po svaku cenu ne smemo nikada više da ratujemo. Ali rat koji je počeo pre 25 godina u stvari nikad nije prestajao. Samo što nas danas, umesto bombama i raketama, gađaju lažima i beznađem. I u toj borbi, baš kao i 1999, nema predaje.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Profimedia

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Svet
Pratite nas na YouTube-u