Smrtonosna ludost

U svojoj knjizi, Hartlage se nadovezuje na shvatanje prema kome je današnja ekonomska i politička kriza (pa i rat u Ukrajini) samo posledica mnogo teže identitetske krize u Nemačkoj i na Zapadu uopšte

Analiza knjige „Smrtonosna ludost. Rat u Ukrajini i propast nemačke politike” (Manfred Kleine-Hartlage, Tödliche Torheit. Der Krieg in der Ukraine und das Desaster der deutschen Politik, Verlag Antaios, Schnellroda, 2022).

Od samog početka rata u Ukrajini tema je zaokupila pažnju armije politikologa, pravnika i istoričara. Pored brojnih novinskih izveštaja za ove dve godine pojavila se i čitava biblioteka akademskih članaka i knjiga koje se bave ovim sukobom. Međutim, nemački politikolog i publicista Manfred Klajne-Hartlage je rat u Ukrajini iskoristio kao povod za razmatranje karaktera sistema u Nemačkoj, odnosno na Zapadu, jer ukoliko se prihvati Šmitovo načelo da „normalno ne dokazuje ništa”, nego da „izuzetak dokazuje sve”, te da „on ne samo da potvrđuje pravilo”, nego da „pravilo uopšte živi samo od izuzetka”, to znači da se priroda jednog sistema može najbolje posmatrati ne na normalnom, svakodnevnom stanju, već pod pritiskom vanrednog stanja.

Upravo je to cilj Hartlagea koji je svojom nevelikom knjigom provokativnog naziva Smrtonosna ludost. Rat u Ukrajini i propast nemačke politike pokušao da, u svetlu sukoba u Ukrajini, osmotri karakter politike i javnosti u Nemačkoj. Time se autor nadovezuje na knjige u kojima se već bavio pitanjima krize liberalnog sistema. Zapravo, knjiga se može čitati kao dodatak široj studiji Sistemsko pitanje (2021).

Pri tome Hartlage ukrajinsku krizu posmatra kao poslednju u seriji kriza počevši od krize evra, preko migrantske krize, Fukušime i nemačkog odustajanja od atomske energije, stalnog pooštravanja klimatske politike, ustavne krize koja se manifestuje kao hladni građanski rat protiv opozicije („borba protiv desnice”) do korona krize. Svaka sledeća kriza je sve opasnija i ozbiljnija, što je i logično, jer se na posledice pogrešno rešenih problema nadovezuju novi. Time i svaka nova kriza postaje sve teža za rešavanje nego što bi sama po sebi bila kada ne bi postojali stariji nerešeni problemi.

Kartel protiv demokratije

Postojanje sukcesivnih kriza ukazuje na defekte unutar sistema. Naime, u teoriji, odlika demokratije je njena fleksibilnost koja joj omogućava savlađivanje problema. Jednostavno rečeno, nesposobni političari mogu se smeniti na izborima, jer u demokratiji postoji konkurencija i međusobna kontrola između politike, medija, pravosuđa, nauke, privrede i civilnog društva. Ali, kada se ovi akteri povežu u kartel tada je demokratija ugrožena i to odozgo. Patološka nesposobnost učenja, koja postoji u vladajućem kartelu, vodi tome da se krize i problemi povećavaju.

Istovremeno, pred stvarnošću se zatvaraju oči, dok se spas traži u autoritarnom šepurenju, odnosno traženju žrtvenog jarca i napadima na kritičare, pri čemu se sve manje pažnje obraća na ustavne i zakonske norme. Samo po sebi se razume da takvo ponašanje kartela, između ostalog, vodi ka podelama i polarizaciji društva. Prema Hartlageu, sistemsko sabotiranje mehanizama korekcije dovodi do ubrzanog propadanja Nemačke, što će, ukoliko se ništa ne promeni, dovesti do katastrofe.

Nemački kancelar Olaf Šolc, generalni direktor Rajnmetala Armin Paperger (sredina) i nemački ministar odbrane Boris Pistorijus nadgledaju artiljerijsku municiju pre ceremonije postavljanja temelja za novu fabriku proizvođača municije „Rajnmetal”, Unterlus, 12. februar 2024. (Foto: David Hecker/Getty Images)

Ukratko, tema knjige nije toliko sam rat, već zapadna, posebno nemačka politika i društvo, njihove ideološke i političke dispozicije i strukture moći koje deluju u njima, a koje u ogledalu ovog rata izlaze na videlo sa posebnom jasnoćom (10). Hartlage želi da pokaže da nemačka politika u njenim reakcijama na rat u Ukrajini pokazuje poznate obrasce posmatranja i ponašanja koji proizvode pogrešne odluke (11). Drugim rečima, kartel na krize reaguje u skladu sa devizom „još više istog” (more of the same), što vremenom dovodi do konvergencije kriza.

Tumačenje rata u Ukrajini

Kako bi ispunio svoj cilj, Hartlage nije mogao a da se na pozabavi prirodom sukoba u Ukrajini. Tako on u prvim poglavljima obrađuje pitanja o čemu se radi u tom ratu, ko je agresor, te analizira strategije Zapada i Ukrajine. Hartlageu je jasno da je suština rata u tome da se Rusija zaokruži, odnosno o američkoj nameri da se svedu na rang drugorazredne sile, te spreči povezivanje Rusije i Nemačke (13). Drugim rečima, rata ne bi bilo da je Zapad pristao na neutralnost Ukrajine, ali SAD to nisu želele da garantuju i tako su svesno prihvatile rat kao mogućnost. Kako kaže Hartlage, jedva da se može pronaći rat koji bi se jednostavnije mogao sprečiti nego ovaj (40).

Prihvatili li se ovakvo tumačenje sukoba postavlja se pitanje ko je onda agresor. Iako ga ne citira, Hartlage na ovom mestu sasvim sledi Šmitove reči iz Pojma političkog. Na prvi pogled izgleda da je agresor ona strana koja je prva prešla granicu. Međutim, iako je to u vojno-tehničkom smislu možda tačno – takvo gledište je politički naivno, jer je za privredno, strategijski, politički, ideološki i propagandno snažniju stranu jednostavno da slabiju primora da u odbranu svojih interesa načini očajnički potez (16).

Ukrajinski vojnici postavljaju svoju zastavu na tenk, okolina Limana, Donjecka oblast, 4. oktobra 2022. (Foto: Anatolii Stepanov/AFP via Getty Images)

Prema Hartlageu, to je upravo stvar u ovom ratu – SAD su Rusiju uvukle u rat protiv Ukrajine. Ukoliko se pod agresorom podrazumeva pitanje koja strana je narušila status quo u tolikoj meri da pogođena strana taj čin mora smatrati pretnjom, onda je sigurno da nije reč o ruskoj, već o američkoj strani koja je ignorisala Putinova upozorenja da je ukrajinsko članstvo u NATO alijansi crvena linija. Hartlage pokazuje da se pitanje o agresoru zloupotrebljava – kako bi se odgovornost za rat svalila isključivo na Rusiju – pri čemu se SAD stilizuju u dobrohotnu silu koja nesebično štiti malu naciju od nasrtaja susedne imperije.

Pored toga, čak i da je Rusija zaista agresor – taj argument malo znači. Hartlage, kao pažljivi čitalac Šmita, ume da razlikuje pravo na rat i pravo u ratu. To znači da čak ni strana koja se brani nema pravo da se koristi svim raspoloživim sredstvima samo zato što je „napadnuta”. Međunarodno pravo ne privileguje nijednu stranu prema političkim ili moralnim kriterijumima (35). Ovaj momenat nije bez značaja kada se govori o ukrajinskoj strategiji u ratu.

Korist od ratovanja

Kada govori o strategijama Zapada i Ukrajine, Hartlage želi da analizira interese zaraćenih strana, a ne da moralizuje. Njemu nije cilj da jednu stranu predstavlja kao dobru, a drugu kao zlu. Ukoliko krajnji račun ispada povoljan za Ruse – to je zbog izražene antiruske propagande u zapadnim medijima, koja se mora razobličiti kao bi se uopšte moglo govoriti o objektivnoj analizi. Hartlage još jednom podvlači da je sukob nastao ne zbog neutralnosti Ukrajine – već zbog ukidanja neutralnosti, iako je Putin jasno ukazivao na to. Međutim, javno mnjenje odatle nije izvelo zaključak da je on to mislio ozbiljno, već da zapravo želi da obnovi SSSR, odnosno da teži vladavini nad Evropom.

Otuda sledi da su mir i razumevanje sa Rusijom isključeni. To Hartlageu govori da političko-medijski kompleks na Zapadu u ovom ratu želi ništa manje do potpunog poraza Rusije. Sa druge strane, strategija ukrajinskog režima ide za tim da se NATO neposredno uvuče u rat (21) – u čemu on može da računa na podršku kartel medija na Zapadu (30). Drugim rečima, Ukrajina se služi metodom moralne ucene. „Srž ukrajinske strategije je, dakle, pokušaj da se preko što groznijih slika – koje bi trebalo da ilustruju zloću neprijatelja – zapadna javnost pridobije za vojnu podršku sopstvenoj stvari” (30).

Pored toga, Hartlage analizira ponašanje Ukrajine od 2014. godine, počevši od diskriminacije ruskog i ruskojezičnog stanovništva, bojkotovanje sporazuma iz Minska koje je sama prihvatila, preko ignorisanja jasno izražene volje stanovništva Krima do ubistava kritičara politike koju je vodio Kijev. Autor primećuje da na sve te pojave kartel mediji nisu obraćali pažnju, već su rat pokušavali da predstave kao borbu za demokratiju i „zapadne vrednosti”.

Francuski predsednik Emanuel Makron, ruski predsednik Vladimir Putin, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski pristižu na samit o Ukrajini u Jelisejskoj palati, Pariz, 9. decembar 2019. (Foto: Christophe Petit Tesson/Pool/Getty Images)

Na ovom mestu se Hartlage pozabavio i drugim argumentom, koji kaže da je pravo svake zemlje – pa i Ukrajine – da bira kom će savezu pripadati. To može važiti u teoriji, ali je u praksi stvar, ipak, kompleksnija. Hartlage podseća da ni Nemačka nema pravo da bira partnere. Rečju, kada bi Nemci želeli da istupe iz NATO pakta i formiraju savez sa Rusijom – SAD i druge sile bi se postarale da ih onemoguće u tom poslu. Ovo teoretsko pravo, međutim, otvara i pitanje šta je to odgovorna i razborita politika. Drugim rečima, da li je odgovorno da jedna srednja sila ignoriše bezbednosne interese susedne velike sile samo zato što na to ima pravo (27)?

Ovde se autor vezuje za tradiciju koja politiku ne shvata kao nadmetanje u „pravima” i ostvarivanju apstraktnih principa, već teži razboritosti. Ako neka zemlja i ima pravo da vodi nerazboritu politiku – ona mora snositi i posledice svojih odluka. Hartlage pokazuje da – ni iz nemačke perspektive – nije ni mudro, ni odgovorno podržavati Ukrajinu u takvoj politici. Naprotiv, u nemačkom interesu je sporazumevanje sa Rusijom, ako ništa drugo, onda zbog toga što bi se time premoć SAD mogla barem malo relativizovati. Odatle sledi da Nemačka jednako, kao bilo koja druga zemlja, nema nikakvih moralnih obaveza prema Ukrajini.

Zapravo, ne postoji nikakvo prirodno pravo Ukrajine da bude primljena u NATO samo zato što je to njena želja. Naprotiv, zemlje članice bilo kog saveza na svetu o tome imaju da odlučuju iz pozicije svog interesa. Što se Hartlagea tiče, postoji samo jedna NATO zemlja koja bi imala takav interes – a to su SAD. Samo za SAD NATO nije odbrambeni savez, već instrument moći. Zato uspeh ukrajinske strategije da uvuče NATO u rat zavisi samo od držanja SAD. Ukoliko se ima u vidu da je američki cilj da se Rusija degradira na nivo regionalne sile, sledi da je njihov interes da se rat vodi što duže kako bi se ruska strana iscrpljivala. Račun za to treba da plate Rusi, Ukrajinci, ali i Evropljani koji sankcija prema Rusiji potkopavaju sopstvenu privrednu snagu (38). Hartlage, pojednostavljeno rečeno, sugeriše da će od rata korist, pre svega, izvući SAD.

„Sindrom Merkel”

Kada je ukratko skicirao uzroke i strategije rata u Ukrajini, Hartlage se vraća na svoju osnovnu temu – nemačku reakciju na ovu krizu. Tu se izričito nadovezuje na svoju knjigu Sistemsko pitanje, odnosno na onaj modus politike koji je nazvao „sindrom Merkel”. Reč je, zapravo, o stilu vladanja političke klase u Nemačkoj. Od 10 elemenata „Merkel sindroma”, Hartlage u ukrajinskoj krizi prepoznaje čak devet:

  1. Savlađuju se problemi koje je politička klasa sama stvorila, prizvala, izmislila ili preuveličala;
  2. mala relevantnost problema stoji u očiglednoj nesrazmeri sa intenzitetom političkih reakcija;
  3. pozicija vlade protivreči očiglednom i zdravom razumu i pretpostavlja važenje apstraktnih, neplauzibilnih, autoritarnih ili infantilnih ideologema;
  4. od svih zamislivih reakcija se stalno izbegavaju one najrazumnije, a umesto toga biraju se one koje prave maksimalnu štetu;
  5. problemi se tako definišu da preporučuju rešenja koja su povezana sa maksimalnom demontažom demokratije, centralizacijom moći i ograničenjem građanskih prava;
  6. pri tome vlada krši pravo i ustav barem po duhu, a često i po slovu;
  7. laž, širenje straha i ucene su preferirana sredstva da se građani nateraju na poslušnost;
  8. masmediji (mejnstrim) funkcionišu kao glajhšaltovani organi propagande;
  9. cepanje društva na pristalice i protivnike političke klase se prihvata sa odobravanjem, a rov kroz narod se povlači i dalje produbljuje.

Jedino poslednji kriterijum „Merkel sindroma” nije prisutan: umesto da – što bi bilo konsekventno – barem što više ljudi drži na sopstvenoj strani rova, u „Merkel sindrom” spada sklonost da nepotrebno tera ljude u opoziciju.

Ruski predsednik Vladimir Putin maše tokom šetnje sa bivšom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, 19. oktobar 2016. (Foto: Sean Gallup/Getty Images)

Za svaku od ovih tačaka sindroma Hartlage navodi primere. Posebno pada u oči njegov zaključak da se mediji u Nemačkoj ponašaju kao da žele da svoju zemlju grunu u rat sa Rusijom (56). U svakom slučaju – ukoliko se prihvati opis obrasca reagovanja na krize političko-medijskog kompleksa u Nemačkoj (pa tako i na ukrajinsku krizu) – ne čudi zaključak da će naposletku doći do spajanja kriza, što će imati teške posledice, s obzirom da se sa svakim novim problemom društvo sve snažnije polarizuje i da su mere za ućutkivanje opozicije sve brutalnije.

Zapadna oligarhija

Za Hartlagea nema sumnje da je sukob između Rusije i Zapada u krajnjoj liniji ideološki fundiran (60). Međutim, priroda tog ideološkog razlaza nije onakva kako se ona predstavlja na Zapadu – gde je Ukrajina predstavljena kao branilac „demokratije”, dok je Rusija „autokratija” predsednika, čija vladavina počiva na podršci „oligarhije”. Hartlage ubedljivo pokazuje da ako u nekom slučaju može koristiti reč „oligarhija” – onda ona pristaje vladajućoj klasi na Zapadu (62), odnosno ljudima kao što su Soroš, Gejts, Cukenberg ili Klaus Švab. Da ne bi ostao samo na tvrdnji, Hartlage ukratko skicira kanale preko kojih klasa superbogataša praktikuje svoju moć.

Ta zapadna oligarhija, prema Hartlageu, ima istu političku agendu, a to je u suštini uništenje svih struktura koje olakšavaju čoveku i koje služe tome da ljudi razvijaju međusobnu solidarnost (67). Rečju, na meti su porodica, suverena država, narodi i religije, odnosno decentralizovane strukture moći koje, zato što predstavljaju strukture moći, mogu da se ruše pomoću emancipatorskih fraza. Hartlage time ukazuje na vezu između emancipatorske levice i oligarhije. Krajnji cilj oligarhije je atomizovano, destrukturalizovano društvo, čija samozvana „elita”, tj. oligarhija, upravlja telima i dušama ostalih ljudi i „optimizuje ih u sopstvene svrhe” (67-68).

Razume se, Hartlage ovim ne želi da postigne tek relativizujući efekat. Ovo bavljenje Zapadom je važno – jer je autoru stalo da pokaže da na Zapadu nema demokratije – te da i Putinova „autokratija” sadrži više demokratskih elemenata od Zapadne „demokratije”, jer ukoliko je Putin zaista jedini vladar, onda je na njemu, kao u jednoj tački, skoncentrisana i sva odgovornost i on se može pozvati da podnese račun za svoje delovanje, istina, ako ne na izborima, a ono jurišem na Bastilju (68). Sa druge strane, moć oligarhije na Zapadu je teže uhvatljiva, preliva se i preko državnih granica i mogla bi se nazvati fluidnom. Ona počinje tamo gde se politička vladavina (u užem smislu) završava.

Francuski predsednik Emanuel Makron sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim i nemačkim kancelarom Olafom Šolcem na sastanku u Jelisejskoj palati u Parizu, 8. februar 2023. (Foto: Reuters/Sarah Meyssonnier)

Drugim rečima, imajući u vidu prirodu moći oligarhije na Zapadu, svaka država koja želi da se odupre desupstancijalizaciji sopstvenog suvereniteta težiće sredstvima koja, tehnički gledano, mogu biti autoritarna, i potkopavati demokratski poredak ili sprečavati njegov nastanak. Međutim, to je cena koju jedna zemlja – koja želi da umakne uticaju zapadne oligarhije – mora da plati, dok je druga cena okruživanje i politička izolacija zemlje – dakle, upravo ono što se dešava Rusiji. Konflikt između Rusije i Zapada ostaje ideološki, ali to nije sukob demokratije i autokratije, već sukob između malecne elite moći novca sa globalnim i totalitarnim vladarskim pretenzijama i jedne države (teritorijalno ograničene strukture moći) koja insistira na tome da otelotvoljava i brani vitalne i nadvremenske interese sopstvenog naroda (70).

Ovo, naravno, ne podrazumeva opravdanje ruske unutrašnje ili spoljne politike, ali jeste moguće objašnjenje zašto je zapadna oligarhija još pre početka rata Rusiju označila kao neprijatelja – upravo zato što Rusija insistira na tradicionalnom shvatanju državnog suvereniteta. I još jednom, to možda nije razlog za idealizaciju Rusije, ali jeste razlog za kritičko preispitivanje antiruske propagande na Zapadu.

Identitetska kriza

Odatle Hartlage prelazi na ideološke i psihološke predispozicije koje omogućavaju prihvatanje dominantnog tumačenja rata. Među njih spada pogrešno razumevanje politike, podgrejano antifašističkom orijentacijom i fokusiranošću na Drugi svetski rat. To znači da se u prvom koraku svaki protivnik oligarhije (od Miloševića, preko Gadafija do Putina) poredi sa Hitlerom, da bi se zatim zahtevao odlučan obračun, a svaka politika kompromisa dezavuisala kao navodno popuštanje Hitleru – čime se nanosi šteta sopstvenim interesima. To se dešava kada se politika ne vezuje za zaštitu objektivnih interesa, nego za maksimalističku etiku ubeđenja – što nije slučaj samo u ukrajinskoj, već i u migrantskoj, odnosno klimatskoj krizi.

Ukratko, u svim ovim slučajevima postavljeni cilj se mora ostvariti po svaku cenu, čak i ako ta cena može doneti apokaliptične posledice. Hartlageu nije teško da postavi paralelu između takvog shvatanja politike i infantilnosti predstavnika političke klase koja se iscrpljuje u borbi „dobrih” protiv „zlih”. Rečju, zapadna oligarhija nameće novu sveobuhvatnu ideologiju iskvarenog liberalizma, gde liberalni i emancipatorski principi još služe samo kao fraze bez ikakvog pozitivnog sadržaja. U takvoj situaciji – društvu je potreban neprijatelj protiv koga bi se ono moglo usmeriti i čije suzbijanje je uslov budućeg izbavljenja.

Hartlageu ne promiče ni apsurd da oni koji kod kuće suzbijaju svaki osećaj patriotizma i muškosti, odjednom kod Ukrajinaca slave te iste vrline. Muškost postaje legitimna samo u službi svoje suprotnosti, odnosno kao oružana ruka ideologija koje odbacuju tradicionalnu muškost (88). Nova ideologija, zapravo, opstaje kao racionalizacija mržnje prema sopstvenom. Negativna kolektivna samoslika služi kao poluga za mobilizaciju protiv svakog aktera na koga se ono negativno može projektovati (91). Tako je zeleno-crvena vlada parolom „nikada više Aušvic” započela agresiju na SR Jugoslaviju, i sada isto to čini sa Rusima.

Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer sa vođom OVK Hašimom Tačijem, Kosovo, 6. septembar 1999. (Foto: Picture Alliance/Getty Images)

Drugim rečima, Hartlage se nadovezuje na shvatanje prema kome je današnja ekonomska i politička kriza (pa i rat u Ukrajini) samo posledica mnogo teže identitetske krize u Nemačkoj i na Zapadu uopšte. Ukratko, zaključak Hartlageove knjige bi se mogao sažeti u rečenicu da se Zapad nalazi pred silnim krizama (ekonomskom, migrantskom, bezbednosnom) koje će sve udariti istovremeno. Nesposobnošću političke klase pogođeni su državni, društveni i privredni sistem, koji su već načeti kumulativnim dejstvom serije dosadašnjih pogrešnih odluka (99). Ovo, ipak, ne znači da će vladajući kartel izgubiti moć. U novim uslovima on bi mogao da se, prema ovom autoru, razvije u režim terora.

Iako kratka i napisana pre skoro dve godine, Hartlageova knjižica nije bez značaja. Ona nudi jednu duboku interpretaciju ukrajinske krize, njenih uzroka i posledica. Ipak, ona se teško može čitati i razumeti bez poznavanja šire literature koja se bavi pitanjima postpolitike, odumiranja demokratije, hipermorala, otuđenosti elite, krize liberalizma, glajhšaltovanja medija, propadanja srednjeg sloja, te samomržnje na Zapadu. Čitalac koji sa tom literaturom nije upoznat mogao bi ostati zbunjen pred Hartlageovim tvrdnjama i odbaciti ih kao neosnovane. Kritičari bi verovatno izneli primedbu da je ovde po sredi „teorija zavere” ili opravdavanje Rusije. Ipak, nesporno je da veliki deo onoga što autor iznosi primećuju i drugi autori, tako da se ovde može govoriti i o konstataciji očiglednog. Kriza je duboka, a politička elita nedorasla vremenu.

 

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: freilich-magazin.com

 

BONUS VIDEO:

Kultura, Svet
Pratite nas na YouTube-u