Sredinom 1990-ih godina za Amerikance je bilo jako prijatno tokom boravka u Moskvi. Ne samo da je za Ruse stvar prestiža predstavljalo uspostavljati relacije sa zapadnjacima, a pre svega sa Amerikancima (i to sve vrste relacija, od ekonomije do nauke), nego se osećala i (neverovatna) želja za nekritičkim prihvatanjem svega što je dolazilo iz SAD.
Redovi za farmerke u prodavnici pored Kuznjeckog mosta, stalna gužva ispred Mekdonaldsa (prilikom otvaranja prvog restorana ove kompanije na Puškinovom trgu tiskalo se 5.000 ljudi), Mihail Gorbačov koji reklamira restorane „Pica hat” (uz poruku da sa američkim picerijama dolaze nada, sloboda i perspektiva – i sve to zahvaljujući Gorbačovu), kiosk u kom se prodaje samo jedna vrsta cigareta, podrazumeva se crveni „Marlboro”.
Sve to dok je pod pritiskom „tržišnih reformi” i raspada ekonomije narod bio prinuđen na snalaženje, te su meso i riba prodavani sa improvizanih tezgi po prometnim ulicama, a gorivo se moglo sipati u automobil i direktno iz kamionske cisterne.
A onda je došla 1999.
Mlađim generacijama, koje taj istorijski period ne pamte, fotografije iz tadašnje Moskve deluju nestvarno.
Andrej Medvedev piše: „Sećate li se da je postojala država, SSSR, u koju nisu verovali ni njena vojska, ni KGB, ni partija (KPSS)? Jer, svi su voleli američke filmove i farmerke, a dedine medalje su menjane za video-rekordere? Ne okrećimo se od ogledala. Tako je bilo kod nas.”
Zabluda kako će nekritičkim prihvatanjem svega što je iz SAD dolazilo Rusi početi da žive kao Amerikanci potrajala je nekoliko godina. Za širenje tih zabluda svakako ima odgovornih i u ruskom političkom rukovodstvu iz ere „novog smutnog vremena”.
Moguće je kako bi se ova „smuta” s kraja 20. veka i nastavila da nije bilo 1999. godine. Iz danas dostupnih svedočenja, primarnih izvora i različitih istraživanja izgleda kako su zablude u vojnom rukovodstvu razvijane još i ranije.
Teme čemu će služiti NATO u posthladnoratovskom svetu, kao i kakvi su krajnji ciljevi SAD, nije bilo mnogo dilema. Uostalom, oni su u to mogli posredno da se uvere tokom oružanih sukoba u Čečeniji. Odakle je stizala pomoć Džoharu Dudajevu? Nešto na tu temu govorio je i Vladimir Putin kasnije.
No, u poslovnoj eliti preovladavala su dijametralno suprotna ubeđenja. Političko rukovodstvo ostalo je negde između ove dve procene, ali ipak više „naginjući” ka biznismenima.
Ofanziva NATO pakta na Balkanu – koja je rezultirala agresijom 1999. godine – uticala je da se uspostavljeni odnos snaga u Rusiji promeni. I to, gledajući iz ugla istorijskih ciklusa, čak vrlo brzo promeni.
Uloga Primakova
Ključnu ulogu odigrao je legendarni Jevgenij Primakov. „Zaokret iznad Atlantika“ nije predstavljao samo simbolični gest neslaganja, već je najavio i buduće promene politike Kremlja.
Naime, 24. marta, u toku puta u službenu posetu SAD, kada mu je saopšteno da su prve krstareće rakete pogodile ciljeve u Srbiji, predsednik ruske vlade naredio je momentalnu promenu kursa i povratak na Šeremetjevo.
Inače, Primakov je zagovarao sporazumno regulisanje odnosa sa Zapadom, pa je dve godine ranije kao šef diplomatije potpisao akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti Rusije i NATO.
Rusiji je trebao „politički predah” da bi se okrenula rešavanju unutrašnjih pitanja, da se više meso i riba ne prodaju sa improvizanih tezgi po prometnim ulicama, a gorivo ne sipa direktno iz cisterni.
Rusiji je trebala i stabilnost koja se osiguravala održavanjem balansa između dijametralno suprotnih ubeđenja u centrima odlučivanja. Zbog iskustva i znanja, ali i umešnosti da osigurava stabilnost sistema (tih godina sistema koji je bio predodređen za destabilizaciju) Primakov je potom i izabran za premijera.
Prekretnica za Rusiju
Ne samo mimo Rusije, nego direktno protiv svih ruskih zalaganja i upozorenja, NATO je započeo bombardovanje. Ruska diplomatija je taj čin shvatila kao dramatično kršenje svih normi međunarodnog prava i svih do tada dogovorenih stvari sa SAD.
Nestalo je poverenje u iskrenost namera druge strane. Nastao je period donošenja strategija koje se temelje na principu samopomoći, odnosno konsolidacije pozicije u cilju odbrane sopstvenih interesa sredstvima i načinima koji su na raspolaganju.
U nekim sektorima to je išlo brže, u nekim sporije, ali kurs se nepovratno menjao. Sa nekritičkim prihvatanjem svega što je iz SAD dolazilo definitivno je završeno. Ostalo, od dolaska Vladimira Putina na čelo zemlje, preko oblikovanja suverenističke politike do međunarodnog angažmana, postalo je istorija.
Tokom protekla četvrt veka, pokušaji osporavanja srpsko-ruskih odnosa uglavnom su bazirana na nekoliko prostih pitanja. Jedno od njih je i: koliko su Rusi pomogli Srbiji 1999. godine?
U brojnim raspravama, na okruglim stolovima i konferencijama, odgovori i na ovo i na slična pitanja uglavnom su ponuđeni. Međutim, retko je analizirano: koliko su događaji iz 1999. godine promenili Rusiju? Posmatrajući iz današnje perspektive, izgleda da su je promenili mnogo. I bespovratno.
NATO agresija na SR Jugoslaviju predstavljala je prekretnicu za rusko političko rukovodstvo. I što je još značajnije – za rusku politiku.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sputnjik
Naslovna fotografija: TASS
BONUS VIDEO:
