Љотић пером Растка Ломпара (2)

У идеолошком смислу аутор јасно лоцира Димитрија Љотића и ЈНП Збор у фашистичке покрете, али тврди да „Збор није остварио тај степен симбиозе са СПЦ да би се могао сматрати клерикалнофашистичким покретом”

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Уводни део књиге, у виду Предговора, говори о многим контрoверзама, како око самог Димитрија Љотића тако и око „Југословенског народнаг покрета Збор”, са нагласком на изворне подлоге свих досадашњих истраживања. У наставку, аутор износи краћу биографију породице Љотић – а нарочито Димитрија. Ту сазнајемо да су Љотићи пореклом из Македоније, из које се настањују у околину Смедерева на прелазу из 18. у 19. век. Чланови породице активно учествују у Првом српском устанку, развијајући блиске односе са Вождом Карађорђем, од када ће постојати велико пријатељство са кућом Карађорђевића.

Љотићев отац Владимир у младости склапа још једно доживотно пријатељство – са Николом Пашићем. После пропасти Тимочке буне обојица беже из земље, а Владимир се враћа 1889. године у земљу и жени са Љубицом, рођеном Стојановић. Ова веома друштвено ангажована наставница, оснивачица „Женског друштва” и председница „Кола српских сестара” у Смедереву, рађа 1891. године сина Димитрија у Београду. Породица се касније сели у Солун, где је отац Владимир био наш конзул, а где је Димитрије провео своје детињство. Студирао је Правни факултет у Београду.

Ломпар пише у вези биографије Димитрија Љотића: „Следећи Толстојеве идеје о непротиљењу злу, не учествује у балканским ратовима, али се добровољно пријављује за болничара, што је био у оба рата. У јесен 1913. од краља добија стипендије за студије у Паризу, у који одлази септембра исте године. Тада се развија његова велика љубав према Француској – држави коју је истински сматрао својом другом домовином.” На почетку Великог рата, Љотић се враћа у Србију и бива мобилисан у војску, у којој је провео цео рат. На крају је зарадио чин резервног официра. Током рата одбацује заблуде Толстојеве фолософије и схвата значај истинске, „органске” дисциплине.

Одмах после рата и победе српске војске, године 1919. бива распоређен са својом јединицом у Бакру, код Сушка, где обавља граничарске дужности према Италији. Тамо му се дешавају два догађаја који ће на њега животно утицати. Љотић слама генерални штрајк железничара – настао због солидарности са Мађарском совјетском републиком Беле Куна. Ломпар пише: „То је био његов први сусрет са антидржавном комунистичком делатношћу, који је оставио трајан утисак на њега”. Други догађај је упознавање и брзи брак са Хрватицом Ивком Мавринац, са којом ће бити све до смрти.

У свом делу Из мога живота, Љотић пише да га је ова женидба спречила да се замонаши. Још пре венчања Ивка је изразила жељу да прихвати православну веру – по сведочењу које је лично дала Драгославу Бокану током њиховог сусрета у САД. Међутим, њену жељу за конверзијом вере осујетио је лично Димитрије Љотић, јер је себе сматрао интегралним хришћанином и Југословеном (о чему ће бити више речи у даљем тексту). Дозволио јој је да промени веру тек после 25 година – током Другог светског рата – када су обоје увидели мрачну улогу Римокатоличке цркве у покољима над Србима у НДХ. Имали су троје деце: Николу, Љубицу и Владу, који су живели у САД.

У наставку Ломпар детаљно описује наставак живота Димитрија Љотића, преко повратка у Смедерево, отварања адвокатске канцеларије, бављења задруграством, уласка у Народну радикалну странку и каснијег иступања из исте, усхићене подршке проглашењу краљеве диктатуре 6. јануара 1931. године, прихватања министарског места у ресору правде у влади генерала Петра Живковића и брзе оставке, а касније преко његове целокупне политичке каријере.

Фашиста или не?

Након тога следи веома битно поглавље у књизи, названо „Теорије фашизма као оквир за историјску анализу Збора”, којим аутор смешта овај покрет – али и целокупну фашистичку и профашистичку идеологију – на прецизне теоретске координате. Аутор каже да ниједно питање везано за „Димитрија Љотића и ЈНП ‘Збор’ није изазвало толику пажњу и толико подељених мишљења као питање да ли је Љотић био фашиста”.

Пре евентуалног одговора на ову дилему, аутор детаљно утврђује суштину појма „фашизам”, све његове појавне облике и дефиниције. Затим констатује да ни после скоро 100 година од настанка фашизма међу научницима не постоји консензус о томе шта је заправо фашизам. Односно, да ли се за било који други покрет у свету (посебно у Европи) може рећи да је фашистички осим за покрет Бенита Мусолинија (Fasci Italiani da Combattimento), који је у Италији трајао између 1922-1945. године.

Ова научна раскрсница је у историографији означена као дилема о постојању генеричког фашизма, где Ломпар пише да „питање генеричког фашизма јесте питање да ли постоји фашизам као идеолошки концепт који је надређен и заједнички читавом низу радикалних десничарских покрета и режима – на исти начин на који су комунизам или демократија надређени читавом низу националних система између којих има разлика”.

Аутор затим у опширном простору наводи и цитира све значајније припаднике научне дилеме да ли постоји или не постоји генерички фашизам. Италијански извештај из 1925. године „наводи да у 40 земаља постоје групе које се или називају фашистичким, или које су тако од других прозване” (Стенли Пеин), али Ломпар упоредно цитира истог аутора када каже да је Мусолини 1928. године изјавио да „фашизам није за извоз”. Најжешћи критичари теорије о постојању генеричког фашизма – где превасходно искључују немачки националсоцијализам – долазе управо из Немачке и сматрају да се „екстремно расистички нацистички режим не може подвести под надређену категорију фашизма”.

Посебан део књиге аутор посвећује марксистичкој теорији генеричког фашизма, као најдуговечнијој и најдоследнијој. Позива се на дефиницију Кларе Цеткин из 1923. године, која каже да је фашизам „концентрисани израз опште офанзиве светске буржоазије против пролетеријата”, а потом цитира и део из књиге Природа фашизма, где аутор Роџер Грифин описује владајући став Коминтерне после конгреса из 1922. године где је „тријумфовало мишљење да је успех фашизма резултат страха буржоазије од успеха левице у Италији 1919-1921. године”.

Палигенетски мит

Растко Ломпар се залаже за теоријски модел фашизма који је створио Роџер Грифин, у коме се потврђује генеричка природа фашизма. По овоме научнику „фашизам је род политичке идеологије чије је митско језгро у својим различитим пермутацијама палингенетичка форма популистичког ултранационализма”. Дакле, Грифин лоцира митско језгро фашистичке идеологије кроз неколико појмова: палингенеза, популизам, ултраниционализам. Палингенеза би се најбоље превела на српском језику као поновно рађање, препород или обнова. Ломпар каже: „Палингенетског мита има у готово свим религијама и у великом броју политичких идеологија широм света”.

У наставку, Ломпар сведочи исправност Грифинове теорије постојања генеричког фашизма на примеру палингенезе Димитрија Љотића кроз његове позиве на „васкрсење”, „поновно рађање Југославије” и на „смену старог, декадентног времена новим”. Ову компонентну аутор приписује контрадикторном карактеру фашизма – истоврено и модерном и револуционарном – позивајући се на Грифина који сматра „самим тим што је револуционаран, фашизам је нужно и модеран”. Други аутори уз потврђивање палингенетског мита, популизма и ултранационализма наглашавају и друге особености фашизма као што су мит јединства, радикална негација марксизма и либерализма, као и културна револуција.

За аутора Растка Ломпара је нарочито значајан научник Стенли Пејн, који развија „другачији, али не супротан модел од Роџера Грифина”. Наиме, Пејн уводи термине „примарно виталистичке философије”, „екстремни елитизам”, „масовна мобилизација”, као и „вредновање насиља као средства за остварење циља”. На крају овог дела књиге, Растко Ломпар закључује да по његовом мишљењу „Збор” Димитрија Љотића јесте фашистички покрет, без обзира што ни Грифин ни Пејн не сматрају Љотићев покрет фашистичким, већ или радикално десничарским или протофашистичким.

Овакав закључак је врло важан за владајући наратив у нашем народу и држави, где се Димитрије Љотић некритички проглашава радикалним фашистом, па чак и нацистом. Очигледно је да га објективна међународна научна заједеница никако не види као нацисту, а под врло уравнотеженим аргументима га условно сагледава као фашисту. Могли би да кажемо да је наратив да су „Срби имали два антифашистичка покрета у Другог светском рату” погрешан, јер су заправо имали два антинацистичка покрета, док је фашизам у Србији постојао у малом обиму.

Насловница листа „Отаџбина”, новине Збора, у којој се тврди да његови припадници нису ни фашисти и нацисти, 3. фебруар 1935. (Фото: Wikimedia Commons/Yugoslav People’s Movement Zbor/Public domain)

Након што Растко Ломпар лоцира координате Димитрија Љотића у терији фашизма, бави се односом фашизма и религије преко кључних појмова: политичка религија, сакрализација политике и клерикални фашизам. Закључци из овог поглавља делимично су поновљени на самом крају књиге, под именом Закључак, као концентрат круцијалних ауторових ставова. Аутор прецизно поставља научну дилему када каже: „Истовремено, велико питање и контроверза јесте да ли се фашизам видео као замена за религију или заменска религија”.

За разлику од нацизма, где су скоро сви једногласни у мишљењу да је националсоцијализам био политичка религија, јер се „презентовао на начин који је личио на методе организованих цркава”, научници су подељени око става да ли је и фашизам политичка религија. Тако је СС подсећао на монашке редове, партија је обзнанила сопствени календар и празнике, посебне неопаганске церемоније уместо хришћанских чинова крштења, венчања и сахрана.

Ломпар даље наводи став Емилија Ђентилеа који „сматра фашизам прототипом политичке религије”, наводећи крупну разлику између сакрализације политике код фашизма и комунизма. Код комунизма, Растко Ломпар тумачи Ђентилеа, који тврди да постоји борбена и кристално јасна антирелигиозност, где се чак и на појмовном нивоу избегавају метафоре религијског речника. Ђентиле дефинише могућност две различите сакрализације политике, доказујући да оне нужно не значе тоталитаризам: грађанску религију и политичку религију.

Ломпар такође подсећа на често питање „да ли је фашизам примењивао сакрализацију политике или је политизовао претходно постојећу религију?”, подвлачећи Екмечићеву критику Ђентилеовог учења, који је сматрао да се тако умањује важност подршке Католичке цркве фашистичком режиму на власти.

Појам „клерофашизам”

Даљим читањем књиге долазимо до тумачења појма „клерикални фашизам”, односно „клерофашизам”. Аутор подсећа да је овај термин 1922. године сковао католички свештеник и политичар Дон Луиђи Стурцо, „имајући у виду оне католичке свештенике који су прихватили фашизам и покушали да га помире са хришћанским вредностима”. Затим цитира најприхатљивију дефиницију појма „клерофашизам”, коју је осмислио Грифин: „клерикални фашизам представља комбинацију двеју потенцијално супротстављених идеолошких компонената, укрштање и синтезу религије са фашизмом”. Описујући теоријске и историјске аспекте овог феномена, аутор посебно тумачи његову примену на однос религије и идеологије у Независној држави Хрватској (НДХ), како на примеру надбискупа Степинца, тако и на примеру нижег свештенства у Римокатоличкој цркви.

У поменутом одељку „Закључак”, на крају овог вредног дела, аутор износи сопствени став у коме експлицитно потвђује да по његовом мишљењу ЈНП „Збор” није био клерикалнофашистички покрет. Као потврду свог става, он цитира научне радове Марије Фалине која се највише бавила овом тематиком. Још мање би се „Збор” могао назвати православно-хришћанским покретом верског фундаметализма, јер се верски фундаментализам увек враћа неукаљаним постулатима вере, односно њеним коренима, пише млади Ломпар.

Аутор затим закључује: „Напротив, Димитрије Љотић је заговарао своју модерну и другачију концепцију хришћанства, без јасно изражене конфесионалне припадности, иако му је несумњиво православна црква била ближа”. Аутор тврди да се ЈНП „Збор” не може никако посматрати ни као православни клерикалнофашистички покрет, јер „Збор није остварио тај степен симбиозе са СПЦ да би се могао сматрати клерикалнофашистичким покретом”. Аутор, такође, изражава отворену сумњу и према интерпретацији политичког ангажмана ЈНП „Збор” као политизованог православља и, поготово, изражава скепсу према тумачењу покрета Димитрија Љотића као „манифестације православног фундаментализма”.

Интегрални хришћанин

Средишњи део књиге, под називом „Идеологија”, говори о погледу Димитрија Љотића на религију, као и на религијски аспект идеологије ЈНП „Збор”. Код теолошког назора ЈНП Збор, аутор посебно обрађује утицај религијских мислилаца на Љотића, затим се бави идеологијом интегралног хришћанства и, на крају, обрађује контекст између европског фашизма и религије.

Код утицаја ранохришћанских мислилаца на Љотића, Растко Ломпар посебно апострофира утицај блаженог Августина Хипонског, јер је Димитрије Љотић у многим чланцима тврдио да је овај еписког града Хипона, који је рођен у четвртом веку нове ере, пресудно утицао на њега. Обзиром да је Димитрије Љотић превасходно био прагматични политичар, а не теолог – што закључује Растко Ломпар – он је за основну програмску максиму прогласио мисао коју је приписао блаженом Августину: „У оном што је нужно – јединство, у оном што је ризично – слобода, у свему пак – љубав”. Без обзира што је ова мисао погрешно приписана блаженом Августину – након што је каснијим тумачењима утврђено да ове мисли нема у његовим делима – и тада и данас је на снази уверење да је његова, па ју је и Димитрије Љотић прихватио као такву.

Иако је Аурелије Августин рођен средином четвртог века на територији данашњег Алжира, дакле у доба јединственог хришћанства и неколико векова пре Велике шизме, његово учење је прво прихватила Римокатоличка црква и канонизовала га у свеца на самом почетку 14. века. Током средњег века Православна црква не признаје Августина за светитеља, а преокрет се дешава почетком 19. века уз многе отпоре, који трају и до данас међу православним светом. Народним речником, Августин је много више католички него православни светац. Ово је још један од низа доказа да Димитрије Љотић никако није могао бити православни фундаменталиста, већ интегрални хришћанин који, иако срцем православац, баштини многа учења из римокатоличанства.

Свети Аурелије Августин, Иван Рангер, XVIII век, Дијецезански музеј, Загреб (Фото: enciklopedija.hr)

У прилог овој тврдњи иде и исповест Љотићевог личног секретара Бошка Костића, коју је пред смрт дао Драгославу Бокану, наводећи омиљену Љотићеву литературу којој се увек враћао (било је речи о томе у претходном тексту). Наиме, Растко Ломпар закључује ово поглавље у стилу да је Димитрије Љотић много више користио истицање утицаја дела блаженог Августина на његову мисао као подлогу прагматичној политици, него што је то било у стварности: „Ми смо склонији да видимо у цитирању Светог Августина покушај илустрације претходно формираног става Димитрија Љотића него његов извор”.

Затим следи поглавље о утицају православних мислилаца на идеје Димитрија Љотића, са акцентом на Лава Толстоја и Николаја Берђајева. У годинама пред почетак Великог рата, када је Димитрије Љотић био студент, политичка философија Лава Толстоја имала је велики утицај на српску омладину. Подвлачимо да ове идеје нису једнаке основним идејама из Толстојеве генијалне литературе, већ се изучавају одвојено. По овом Толстојевом учењу, држава је вештачка конструкција а једини ауторитет за истинског хришћанина је Бог.

Одавде произилази да се човек-хришћанин не сме одупирати никаквом злу, односно да га мора пасивно трпети до уништења. Ову доктрину о несупротстављању злу – названу колоквијално „хришћански анархизам” – осудила је Руска православна црква и листом руски православни мислиоци. Ломпар пише: „Сматрали су да он игнорише стварност зла и да је истинско хришћанско поступање оно које се злу супротставља, а не оно које га трпи”. Млади Љотић је био под снажним утицајем Толстојеве доктрине, да одлучује да ескивира војску, што описује и у сопственој аутобиографији, подвлачи Растко Ломпар.

Ипак, временом су се ове идеје почеле крунити код младог Љотића, да би током каснијег боравка у Француској, стекао „утисак да толстојевски поглед на хришћанство нешто крњи у Христовој личности”. Током Великог рата, у коме Димитрије Љотић учествује све време, он у целости одбацује доктрину о несупротстављању злу и никада је више на заговара. Ломпар пише: „Касније је сматрао да он и његови следбеници бију борбу против зла и да су управо они војници добра”. Каснија животна философија Димитрија Љотића, коју је спроводио све до насилне смрти – по тумачењу Драгослава Бокана – по свему је ближа учењу другог руског мислиоца, Ивана Иљина – с нагласком на тврдњу да се „не треба супротстављати злу другим злом, већ се против зла треба борити силом”.

Утицај славенофила

У наставку књиге, Растко Ломпар пише о значајном утицају славенофила и Николаја Берђајева на мисао Димитрија Љотића, цитирајући често докторску дисертацију Кристијана Куржидловског на универзитету у Лондону. Утицај славенофилске мисли се посебно осећа у учењу које је осмислио Хомјаков кроз „концепт заједнице (саборности)”, а који је Димитрије Љотић модификовао кроз „концепт задруге” као идеалне социјалне организације. Утицај Берђајева на Димитрија Љотића је много теже уочити од славенофилског – пише Ломпар тумачећи Курждиловског – али се превасходно уочава у поимању слободе и у коцепту „Богочовека”.

Аутор подвлачи да у веома обимном корпусу политичких списа, Димитрије Љотић уопште не помиње ни на једном месту Берђајева, а у исто време пише о ауторима које је читао. Зато закључује да „тврдње о утицајима славенофила и Берђајева на Димитрија Љотића остају у потпуности непотврђене”, па наставља на ову тему: „У извесној мери се може говорити о сличности и паралелизму код неких идеја Димитрија Љотића и Николаја Берђајева”.

Када је реч о утицају католичких мислилаца на Димитрија Љотића, ствари стоје много конкретније и видљивије. Када се као студент заљубио у Француску, Димитрије Љотић је оберучке прихватио и њену културу. Омиљени мислилац му је био Блез Паскал – о коме је Љотић често писао – и чију књигу Мисли је носио у џепу своје официрске блузе током Великог рата. Ломпар пише: „Паскалова мисао да ми не спознајемо истину само разумом, већ и срцем – Љотићу је служила као кредо”. Поред Паскала, јасно је да је Димитрије Љотић читао и Жозефа де Местра, као и друге католичке ауторе попут Светог Фрање Салског, владике Фенелона и Томе Кемпијског.

Статуа браће Де Местр у Шамберију, Француска (Фото: Викимедија)

У политичкој мисли Димитрија Љотића екуменски мислиоци су одиграли улогу којом се боље разуме његово касније деловање. Љотић је био члан екуменског друштва „Хришћанска заједница студената” (ХЗС), а током свог боравка у овој организацији сусрео се лично са секретаром организације Џоном Мотом, познатим светским екуменистом. Иако аутор опширно пише о свему – наводећи читав низ цитата из историографије – за нас би било више него довољно да закључимо како је Димитрије Љотић првенствено био по убеђењу „интегрални хришћанин”. Како пише Ломпар, овај термин је 1978. године сковао теолог и један од најзначајнјих збораша, Ђоко Слијепчевић, написавши да је Љотић „по црквено-верском и ужем националном опредељењу… православни Србин, али је у ширем смислу био интегрални хришћанин и убеђени Југословен”.

У пракси, на учење Димитрија Љотића утицао је највише однос између фашизма и религије у две велике европске државе: Француска и Немачка. Аутор Ломпар се позива на мишљење Василија Драгосављевића – који је сматрао да је Димитрије Љотић преузео „клерикализам” од  Шарла Мораса – односно француске десничарске реакционарне традиције. Ако је ова идеологија била утицајна на Љотића, закључује Ломпар, онда „интегралистички поглед на хришћанство није могао бити преузет од ње”. Шарл Морас и његови француски рекционарни мислиоци били су биготни католици који су прогонили протестанте, закључује Ломпар, доводећи у сумњу Драгосављевићеве тврдње. Када је реч о другој европској држави – Немачкој, аутор се посебно бави делом Ричарда Стајгман-Гала који преко „позитивног хришћанства” објашњава разлоге зашто огромна већина нациста у оно време није видела оно што је данас очигледно: супротност између нацистичке идеологије и хришћанских вредности. –„”

Прочишћавајућа револуција

У наставку књиге налазе се веома важна, практично круцијална поглавља – групно насловљена „Религијски аспект идеологије Димитрија Љотића” – без чијег изучавања је немогуће прецизно тумачити каснију историјску улогу Димитрија Љотића и ЈНП „Збор”, односно Српског добровољачког корпуса, током Другог светског рата. Кључни термини на којима се базира учење Димитрија Љотића су „васкрсење нације”, „војска смене” и „прочишћујућа револуција”.

Кровни појам на којем Љотић темељи државно уређење је „Божанска тријада: Бог, краљ и домаћин” – а таквој држави Димитрије Љотић даје органски каратер, односно сагледава је као организам. Љотић и његови следбеници су сматрали да живе у времену декаденције и неморала, па је палигенетички импулс „обнове и васкрса” био веома изражен код њих. Растко Ломпар пише: „’Збор’ је, за разлику од осталих, у први план своје идеологије стављао поновно рођење нације – њено васкрсење”. У наставку, аутор констатује: „…ауторитет за задатак препорода Југославије црпљен је из два извора: са једне стране од Бога, а са друге стране из свести о времену, односно историјском тренутку, у којем се налазе”.

Под „војском смене”, Димитрије Љотић – служећи се Библијом – објашњава насушну потребу ковања новог човека. На основу снаге сопственог убеђења, Ломпар пише: „Заправо, у ‘Збору’ је постојала готово ирационална вера у то да ће снага убеђења бити довољна да се преокрет оствари”. Нови људи који ће донети преокрет, сматрао је Љотић, морају бити ратници. Они се морају регрутовати међу младим нараштајем. Аутор пише: „Стога је велика пажња поклањана омладини. ‘Збор’ је успео да оствари снажан утицај на средњошколску омладину”.

Димитрије Љотић и Бели Орлови, подмладак „Збора”, пре 1941. (Фото: Wikimedia Commons/Public domain)

Код објашњавања термина „прочишћавајућа револуција”, Димитрије Љотић користи метафору о „одсецању зараженог, гангренозног уда, да би остатак тела могао да преживи… ‘Збору’ је припала улога мача, или хирушког ножа, који ће то одсецање извршити”. Аутор наводи неке од Љотићевих мисли из дела Само напред, који између осталог каже: „Ми смо громови који ће спржити корупционаше, кликаше, профитере, ћарџије. Ми смо борци за нову Југославију.” На крају овог поглавља у књизи, Ломпар закључује: „Иако је ‘Збор’ пазио да не претерује са позивима на физичко насиље током постојања Краљевине Југославије, јасно је да је у идеологији ‘Збора’ насиље било посматрано као једно од средстава регенерације друштва.”

„Божанска тријада” у политичком учењу Димитрија Љотића заснивала се на препороду народа и остварењу органске државе, устројене на вертикали „Бог – краљ – домаћин”. Припадници „Збора” су изразити суверенисти и по њима би овакво уређење обавезно било лишено страних утицаја, односно „туђинштине”. Димитрије Љотић је нарочито критиковао град и грађанско друштво, које је, како пише Ломпар „сматрао девијантним и меканим, те га контрастирао здравој сеоској патријахалној заједници”. Љотићево државно уређење одликује „свест о наједнакости људи”, јер је он једнакост сматрао „лажним продуктом Француске револуције, без потврде у природи”.

Са друге стране, Димитрије Љотић је истицао хијерархију, уз пратећу критику традиционалног племства и грађанске елите, заговарајући сопствени принцип елитизма. Ломпар наводи: „Елитизам у политичкој мисли Димитрија Љотића је стога волунтаристички, а не есенцијалан. Елиту карактерише снага убеђења, ауторитет и спремност на жртву, а не родитељска крв”. Камен темељац Љотићевог уверења је Бог. Један од најцењенијих збораша Велибор Јонић пише: „Исто тако, интелектуалац атеиста је немоћан да спозна истину и остаје само културни варварин”.

Велибор Јонић за време говора у Ћуприји (Фото: Библиотека Знаци/znaci.org)

Растко Ломпар цитира Димитрија Љотића када овај каже да се не сме огрешити о Бога, „без кога су људи, па и краљеви, ништа друго до животиње”. У учењу Димитрија Љотића, значај краља као оца нације и државе додатно је ојачан његовим породичним односима са домом Карађорђевића. Аутор пише: „У идеологији ‘Збора’ монархија је била предуслов о којем се није расправљало, али о којем се није много ни писало”.  За Димитрија Љотића, „краљ је неприкосновен, човек чија је главна улога била служење другоме и обезбеђивање реда у држави”.

Трећи стуб Љотићевог светоназора био је домаћин, односно „патријарх шире породице, који је имао исту одговорност према својим укућанима као краљ у држави, или Бог у васељени”. Растко Ломпар пише: „Узор за овакво устројство преузет је из патријахалне средине села. Критике сеоског живота одбациване су као неосноване и плод погрешних узора. Село је представљано као извор живота и снаге…” По овој идеологији, домаћинско устројство се базирало на природној, „здравој” породици, на браку међу супружницима, наравно, браку између мушкарца и жене. Овакав брак је за Љотића био органског карактера, снабдевен моралом, па је зато био неупоредиво јачи од грађанског брака. Димитрије Љотић је био конзервативних схватања и сматрао је да је основни задатак жене материнство и старање о породици. ЈНП „Збор” је био противник проширења гласачког права на женску популацију.

Непријатељи „Збора”

Не би било могуће разумети политичку философију Димитрија Љотића без објашњења феномена „другости” у њој, односно без тумачења три основна непријатеља „Збора”:

  1. капитализам и демократија (данас се одомаћио термин „либерална демократија”),
  2. комунизам и
  3. Јевреји.

Почетна критика Димитрија Љотића односила се на стари капиталистички поредак, који је производио ненародне режиме и угњетавао пољопривреднике, у коме је обичан човек увек био подређен интересима крупног капитала. Временом је ова вредносна опсервација са левих позиција попримала и дубље идеолошке карактеристике, клизећи све више према десном полу. Тако је Димитрије Љотић писао: „Капитализам је прекинуо органски развитак друштва, али није уништио дух органског схватања”. Аутор Ломпар пише о Љотићевом погледу на капитализам и демократију: „Наводио је да је капитализам, као економски систем, створио парламентарну/либералну демократију као свој политички систем… Сматрао је да капитализам и демократија нису природне троревине људског друштва, већ да су наметнути друштву… Сталешко уређење, за разлику од њих, природна је творевина”.

Димитрије Љотић пише: „Држава живи од сталежа, а странке живе од државе”, залажући се тако за еснафско-сталешки парламент уместо партијско-политичког. Аутор Ломпар наводи и вредносно-идеолошку критику либералних демократија у делима Димитрија Љотића: „Капитализам је поистовећиван са плутократијом и тријумфом материјализма над људским духом”. Његова критика либералне демократије је била вишеслојна и свеобухватна, те је сматрао да политичке странке у таквом систему не могу бити адекватни представници народа, већ узурпатори народне власти. Ломпар пише: „Љотић је критиковао и саму поделу на три гране власти” (извршна, законодавна и судска), јер је оспоравао елементарну логику овог система управљања државом. Био је убеђен да либерална демократија нужно води одабиру лоших људи на врх државе, јер се „ауторитет не ставља на гласање”.

 

Наставиће се…

______________________________________________________________________________

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Public domain

 

БОНУС ВИДЕО:

Историја, Култура
Пратите нас на YouTube-u