Tema o pesnicima i piscima, njihovom biću, njihovom položaju i njihovim međusobnim odnosima, u poslednje vreme je ponovo predmet književnih razgovora, i doduše skoro uvek u tom smislu, da je vreme pesnika prošlo, da je njihovo mesto zauzela neka druga pojava. Diskusija se raširila do najviših duhovnih slojeva, a naniže se spustila do oblasti nešto jednostavnijih organa, koji podstiču čisto partijski karakter umetničkih izjava. U Novom pregledu (Neue Rundschau) Flake je nedavno objavio nekoliko zapažanja koja imaju principijelan karakter. On ne drži do pesništva, iznad njega stoji roman.
Roman je daleko sveobuhvatniji, smatra on; roman je više glas vremena, moderni ljudi se mogu predstaviti samo putem njega. Večni taj zov za pesničkim, objašnjava Flake. Socijalne pretpostavke pesništva čak uopšte više ne postoje, nisu uverljive, svakim danom sve manje. Potom primećuje: „Pesništvo sebe shvata samo po sebi kao moralnost, nije potrebno iskazati se u jednom redu, ako to što želimo da kažemo stoji između redova.” Ovo poslednje mora se verovatno tako razumeti, da bi, na primer, umetničko delo koje je Rilke ostavio moglo da nađe mesto i u modernim romanima, „između redova”, ako bi nekome bilo stalo da ga u njih unese.
Flake zatim govori o ponoru koji postoji između pesnika i savremenosti. Najzad, on upotrebljava jednu reč – koja je veoma značajna – ne za pesništvo kao takvo, već za jedno od njegovih izražajnih sredstava, za stih, on kaže: arhaičan. Svim ovim redovima, izjavama i zapažanjima zajedničko je to što iz njih nije jasno na šta se one tačno odnose: na pesnika ili pesništvo, na liričara ili literaturu, na tematiku ili metodu, na delo ili na sam stvaralački proces. Priloženi rad ne obraća se procenjivanju vrednosti pojedinih umetničkih formi, ne opisuje pesnika u njegovoj društvenoj pojavi i istorijskom razvoju, već pokušava da pesništvo obuhvati kao pojam i biće jednom novom hipotezom i da ga lokalizuje kao fenomen primarnog karaktera u okviru biološkog procesa.
Navedena mišljenja, sažeta na početku, mogla bi biti označena kao sociološka teorija pesničkog. U njenoj osnovi stoje sledeći tokovi misli opšte prirode. Živimo u vremenu stvaranja kolektiva; široki slojevi stanovništva obuhvaćeni su udruženjima koja, ni u kom slučaju, ne znače samo jedan socijalni ili sindikalni sadržaj, već duhovno raščlanjavanje, smisleni red. Svi ovi slojevi su utvrđeni na principijelno optimističkom, tehničko-meliorističkom pogledu na svet, koji smatra da je zlo uslovljeno institucijama i da ga je moguće korigovati, i s toga s punim pravom zahteva od umetnosti da izađe u susret ovoj osećajnosti, da usvoji njene tendencije, u doslovnom smislu da ublažava dosadu pred ispunjenje očekivanja u rastu privrede.
Jedno u osnovi pragmatično i pozitivno opredeljenje, koje, začudo, ni najmanje nije politički ili socijalno zasnovano ili ograničeno, naprotiv, što duhovnici trenutno stoje na većoj visini, utoliko se više u njihovim izjavama primećuje proklamovana sklonost prema radovanju i svetlosti, prema iznenađujućem potvrđivanju života, prema neočekivanom verovanju u spoznaju, mladost, spremni su da prognaju sve pesimiste, da čuvenom htonskom suprotstave racionalno kao viši poredak i da ono što je crno odbiju kao lošu čaroliju, demagogiju i pesimizam, koji udara u talambase.
Okvir oko svih ovih mišljenja, stavova, osećanja, formira veoma naglašeno pojam vremena, zatim stoleća, retko ili nikada, nasuprot ranijim periodima, pojam naroda. Najzad, ta celina obuhvata današnji evropski tip ljudske rase, koga legitimiše niz dokumentarno dokazivih duhovnih perioda. Mera je, rečju, civilizacijski tip, izraz, koji ništa drugo ne treba da označava do onaj prosečni tip, koji je stvorilo prohujalo stoleće.
„Taj veliki devetnaesti vek” – kako ga je nedavno nazvao Tomas Man – čije odbacivanje i nipodaštavanje spada u najgluplje navike moderne književnosti, kako se on izrazio, a čije romantične crte voli da unese u svoju sliku, one, koje se danas sabiraju kako bi pred naše oči dočarale sliku „genijaliziranja nauke”, uz pomoć intuicije, posmatranja, uživljavanja, proces „ljudski usrećujući”. Taj veliki devetnaesti vek, kako ga je, u suprotnom smislu, nazvao Hohe, redovni profesor psihijatrije u Frajburgu, naime, baš u odbrani od intuicije, posmatranja, uživljavanja i u zaveri protiv takvog genijaliziranja racionalnih disciplina, koje on smatra kao propast nauke.
U svakom slučaju, mora se napomenuti, stoleće – čiji standardni pojmovi završavaju svoje istorijsko poslanstvo pred našim očima – pojam razvitka, eliminisan iz zoologije i embriologije, zamenjen je drugim principima u psihologiji, u nauci o umetnostima, istoriji simbola, mitologiji, kao celina izostavljen je iz osećanja bića vremena, da bi samo još u političkoj nomenklaturi pod imenom napretka vodio svoj skromni propagandistički život.
Drugi pojam, koji je stari patrijarh doneo iz svog omiljenog plemena, biologije, kao Isakovu žrtvu, ali već izvršenu, koju nijedan anđeo nije sprečio: pojam individualiteta, nasleđe iz Aristotelovog stoleća, nosilac postsrednjevekovnog mišljenja, društveno središte prosvetiteljske ideje, kao pobednik u bitkama ovenčan od darvinizma skalpelima svih životinja, slobodno Ja, ideal planinara protestantske religiozne orijentacije, autohtona volja, uspravni razum sveta, miniran kolektivizmom, koji je psihoanaliza i njene granične nauke vratila nesvesnom i degradirala ga u libido.
S tim u vezi mora se postaviti pitanje ovom stoleću, budući da bi čovek trebalo da bude predodređen da služi sebi i svom vremenu: sasvim tačno prema satu, kakvo je bilo njegovo vreme? Bilo je to sigurno stoleće nauka, fizike, važili su zakoni, prirodni zakoni, kategorije. Bile su to stisnute usne, ono neumoljivo. Stoje tako stisnute usne i iz njihovih uglova čuje se sledeće: Prostor i vreme! Geometrija je bila aksiomatski sistem, pomoću euklidovskih formula predavala se prirodi, a Kant je zaključio stolećima duge mislene tokove zauvek i odlučno. Trideset godina trajala je ta istina.
Ljudski duh se nikada ne odmara, a posebno naprednjački 19. vek, našao je da je moguće više paralela uz jednu pravu, neeuklidovske jednakosti, sferna geometrija. Četiri decenije trajala je ova istina. Od tada se govori još samo o definicijama podređenosti; prostor i vreme su sistemi odnosa između ukočenih tela – čuvena i istinski velika teorija. Ali, čini se da je nedostatna da prihvati prostor u fizikalno malom, atomu; za kvantnu mehaniku ne važi kauzalna teorija prostora. Postoji, međutim, opravdana nada da će neumorni ljudski duh u najskorijem roku i za ovo naći opštevažeće, trajne, mada nešto komplikovanije formule, tako da će i u ovom pravcu rad istraživača uskoro, ako smem da se poslužim jednim malo slikovitim i idealističkim izrazom, biti „krunisan” zadovoljavajućim i harmoničnim rezultatom mišljenja.
A pored njega stoji neogorčeni istraživač porekla, veliki stvaralac toga vremena, i nastupa ovako: čovek, darvinistički descendentni otpad, do polne zrelosti dospeo fetus primata, infantilni majmun sa poremećenom unutrašnjom sekrecijom, stoji ovde danas kao visoka potentnost jutra stvaranja. Na početku je bio evropoid. Orinjak, njegov predak, koji se u četvrtom ledenom dobu prividno neposredno pojavio s ovu stranu Urala, imao je jasnu piramidu brade, lepo uzdignutu oblinu čela, ni traga od obrva, jasno izgrađeno čelo – primarno ljudska lobanja, dok je mlađi neandertalac, le ramneau bestialisé francuske paleontologije, išao u pravcu majmuna.
Homo sapiens je primitivac. Osnovni oblik (aquatile) – beli čovek – majmun – lemur je nova skala, „što je manje majmun izgubio od prvobitnog, utoliko se ljudskijim pojavljuje”, kaže on doslovno, životinja sa mozgom je najstarija i omnipotentna forma. Vrste nastaju sada nasuprot evoluciji, naime iz rascepa, smanjenja primarne specifičnosti, koracima koji silaze s puta. Odstupanje, a ne odabir; utapanje, a ne odgajanje. Oduzeti principu razvoja njegovu kosmičku teoriju, jedan od najčuvenijih pojmova novovekovnog mišljenja, jedna afektima optočena pozicija modernog osećanja, jedna od temeljnih predstava postantičkog čoveka iste one discipline, koja ga je učinila šampionom, stavljena je na led.
U kom je času, onda, otpočela misija koja je stvorila umetnika? Kome je trebalo da pozajmi svoje snage: orinjaku ili neandertalcu, evolucionističkim ili statičkim tendencijama, da se lati razvoja ili da čeka, dok ne započne odstupanje. Razvijati euklidovsku ili sferičnu geometriju, relaciju ili a priori? Ali ako je kao danas poljuljana osnova nauke – i samim tim moderne slike sveta uopšte – ako je zakon o snazi i materiji ugrožen vitaminima i katalizatorima, mehanika razvoja nemetodičnim teološkim stanovištima, zakoni prisiljeni duplom sigurnošću i sinergističkim principima, ako sam zakon uzročnosti pokazuje skokove, jednom rečju dugačka raspoloženja, kako su u zimu 85/86. iz Engadina ona prozvana, naime, zakoni prirode na paničan način otkrivaju do koje dubine je sve podložno raspoloženju, gde bi trebalo da se nalazi pesnik, svaku novu bulu naučničkog reda prvo prostudirati, utvrditi šta visoka moda (Haute Couture) nudi ove sezone, euklidske šare ili akauzalni donji veš (dessous), ili je sama njegova promena dovoljna, ako je u istom tonu sa opštom grajom o veličini ovog vremena i udobnosti civilizacije?
Pesnik i njegovo vreme, omiljena formulacija – kakva bezazlenost, kakva prosta sigurnost u oblastima, u kojima je sve dovedeno u pitanje! Jer šta je vreme, da li ono govori sa nama, govorimo li mi sa njim, kako se ono zove, da li samo sebe zove, kao što to čini kukavica, ili se obraća pokoljenju koje raste u tuđim gnezdima? Odakle dolazi njegov oblik, ko prati njegov preobražaj, treba li zaista pesnik to da bude, kao propagandista za njegov srednji stalež? Iza toga stoji teško pitanje: Da li je umetnička veličina uopšte istorijski delatna, da li ona zahvata u proces postojanja? Da li je Ničeu to pošlo za rukom? Sa malom grupom književnika, koji svoje citate traže kod njega? Gete? Mikelanđelo? Svaki poslastičar, svaki dvorski intrigant bio bi iznad njih po mogućnosti i uspehu. Nije li umetnik možda a priori istorijski nedelatan, čisto kao duša fenomenalan, da li on možda izmiče svim istorijskim kategorijama, moći i njenom širenju, društvenom i pravnom, pojmovima razvitka i napretka kao čisto naturalističkoj metodi zamisli, čisto empirijskoj sferi, očiglednoj, nedijalektičkoj, jednoj kauzalnosti od slučaja do slučaja?
Rečju: kako je sa istorijskim procesom, može li on, može li neko u njegovo ime da zahteva da mu umetnost ili saznanje služe? Da li sadrži bilo kakve izvan empirijske pojmove, procese drugačijeg nego li kazuističkog karaktera, izraze drugačijeg nego li sumativnog delovanja, nekakve mitove, nekakvu transcendentnost? Šta je to pred našim očima, kakva prastara sadašnjost, kakve su to mehanički pretpostavljene napetosti zbog korišćenja, kakvo lutanje prirodno-naučne i ekonomske istine: privredna teorija, koju je donelo novo društvo, poljuljana je; teorija, kakvih ima mnogo, preliv stare teorije o platnim fondovima, za poljoprivredu, u tom obimu nevažeća, i zakon kapitalističke akumulacije nezasnovan je kao perspektiva. Rasprava. Monomani materijalizma postaju imbecili stvarnosti. Fanatici čiste hipoteze, flagelanti ekstremno hiperbolične spekulacije padaju u agresivnost dvonožaca iz arene prema svemu što obuhvata oko od hegelijanske ideje o dijalektičkom kretanju istorije, koju su oni prihvatili, a što bi moglo da ih prevaziđe.
Borba za ideologije onih koje oni napadaju i onih koje se oni drže. Metaforično rezanje jednom zdesna, jednom sleva. Utopističko brbljanje, jednom istočno, jednom zapadno. Obrazovanje pojmova suprotno spoznaji, jednom od strane moći i jednom od slabosti. Celina istorije dobija postepeno i izdaleka karakter školskog slučaja provale masa, na primer Aleksandar, slučaj je vodio hromog u Pendžab, ratna sreća, usputna odmorišta; Džingis-kan, na primer: narodi jahača, ishrana; kobilje mleko i krv od pratećih konja, od Gobija do Lignica, zastava sa devet jakovih repova od Karakoruma do Elbe: Kinezi, Indijci, Poljaci – pomorio je pet miliona ljudi, posle sto godina vladavine slomljen, smenjen, uništen – tipičan istorijski proces; nemotivisan i besmislen. Školski slučaj fragmentarnog: motiv Orijenta, mit Sredozemnog mora, nadvisuje Nijagaru, da bi se utopio u kadi, nužnost zove i slučaj odgovara; odlazi onome, na koga je red: Konstantin naređuje da se ekseri krsta cara mira ukucaju u njegovu opremu, kad krene u rat, i to mu pomaže da pobedi.
To je istorija i vreme u opštem. Posmatramo li stvarnost iz koje pesnik treba da pobegne, budući da njegove socijalne pretpostavke nisu više date, naš specijalni čas, ovaj dan sa svojim idealnim zahtevom da se prekine sa započetim aktuelnostima, sa korisnim piscima koji poseduju plauzabilnost za sve, iskustvo sa javnim sredstvima, dar proricanja, u tankom sloju oko skeleta koji se smeje; posmatrajmo za trenutak najširi istorijski pojam, koji stoji iza miljea svih ovih tvorevina: pojam civilizacije, nauke, indukcije, Bekonovog stoleća, čeličnog doba, oportuniteta, liberalizma, ako na trenutak osmotrimo ono što zbirno označavamo kao prosvetljenost, prosvećenost, ono u dvanaestom stoleću, tom produhovljenom stoleću koje je otpočelo nemirima, strahom, sumnjom i iščekivanjem antihrista, zatim na širokom frontu teško sprovedenom razdvajanju mišljenja od onoga što je racionalizam naknadno tendenciozno i a tergo stigmatizovao kao sholastičku ortodoksiju, gnosticizam, antropomorfizam, sujeverje i fetišizam.
Ta prosvećenost, koja se pola milenijuma hranila od toga da sa stanovišta sigurnog i neokovanog duha prezrivo gleda na moć, koja je, uprkos svemu, uz pomoć svojih crkvenih očeva i monaha po prvi put u istoriji rasa dala radu u agrarnom i privrednom smislu jedan ljudski, kulturni, običajni karakter; koja je gradila gradove i vrtove, stvorila zanate i gilde, preko narudžbina za crkve dala prve impulse umetničkom zanatstvu, napravila crkveno zvono, orgulje i gotsku katedralu; nasuprot tradiciji koja je dopuštala čedomorstvo i nije osuđivala vaspitavanje siročadi za prostituciju, podizala je bolnice i azile za nezbrinute, započela sa svratištima za strance i bolnicama; apelovala na sažaljenje prema bolesnima, kako bi se brižno čelo po prvi put obasjalo sjajem svetosti i tajanstvenim čarima i time dodirnula oblasti osećanja, koje veličanstveni sistemi starog veka nikada nisu dostigli.
Ta prosvećenost, koja je sada došla kao definitivno i konačno stvaranje, koja je otpočela s tim da jasan i oslobođeni duh ubedi u zrelost svoga mišljenja i putem filozofije pozitivnog iskustva i opet uz pomoć jednog zakona, zakona o tri stadijuma, pokrene ga da dođe do uverenja kako je poslednje, konačno i univerzalno stoleće otpočelo sa prirodnim naukama, „nužni i nepromenljivi zakon” (Kont), da je „potpuno besmislen i bezizgledan poduhvat istraživati prve uzroke i poslednja ishodišta” (Kont), ali je u njemu hvalio postojanje, „što je moguće više oslobođeno od patnje i što je moguće više bogato uživanjima kako po kvalitetu tako i u kvantitetu istovremeno” (Mil); i završilo se time da njihove današnje nadahnute korifeje, korifeje iz Univerziteta književnosti (Universitas litterarum), koji kroz dužu istoriju od one na visokim školama, elementarno dokumentovanu težnju za univerzalnošću i totalitetom nazivaju „logičnom igrom za zadovoljenje autističkih žudnji”; o umetniku i stvaralačkoj obdarenosti u jednom zborniku o čoveku nailazimo na sledeće tri rečenice:
„Umetnička obdarenost, koja se zaista najčešće otkriva izvan škole, sreće se često. Istovremeno je obično prisutno više predispozicija, visoka inteligencija, urođena sklonost ka crtanju, slikanju itd. Najčešće biva prepušteno slučaju koja će nasledna predispozicija voditi ka daljem obrazovanju i zanimanju”; što se tiče genealogije unutarnjeg života i povodom pitanja muške impotencije ukazuju na sledeće psihofizičke sklopove: „Inteligentni pacijenti se upućuju na to da vode duhovni život, dakle bavljenje književnošću, slikarstvom, filozofijom, jednostavni ljudi često nalaze utehu u religiji ili u nekom hobiju” –tako se, imajući ovo u vidu, verovatno može govoriti o tome da ono što je zeleno drvo, so mozgova, da scijentifizam, u kojem pred našim očima skončava prosvetiteljstvo, da je to samo novi sistem dogmatizma, ortodoksije, sholastike, fetišizma, sa drugačijim, bezutešnim simbolima.
Da tome služi ili da tome krči put, nikada ne može biti zadatak i pozvanje velikog čoveka, pesnika; njegova se veličina mnogo više sastoji baš u tome što on ne pronalazi društvene pretpostavke, što postoji rascep, da on čini taj rascep nasuprot civilizacijskom šljunku, supstancijalno nasuprot tipovima nesposobnim da se izraze, analitički aplaniranim psihama, hedoniziranih genitalija, beg u neurozu: srećan kraj (happy end). Da je sve to ostavio iza sebe, da je perspektivu svog porekla i odgovornost pogurao do mesta gde logički sistemi sasvim zalaze, dublje tonu u neku vrstu povratne groznice i prevremenog rođenja prema unutra, niže, sve dok ne dospe u one sfere o kojima je najčuveniji i najpozvaniji istraživač intelektualnih i socioloških sklopova, Levi-Bril (Lévy-Bruhl) u Francuskoj, kazao sledeće:
- „Logičko mišljenje, koje teži da se ostvari u čistim pojmovima i preko razumno odmerene organizacije ovih pojmova, nema isti obim kao ona vrsta duha koja je našla svoj izraz u ranijim načinima predstavljanja” i
- „logički način mišljenja nikada ne može da bude univerzalni naslednik prelogične vrste duhovnosti”, i
- „Upoređena sa neznanjem, bar sa svesnim neznanjem, spoznaja je, bez sumnje, u posedu svoga objekta. Ali upoređeno sa participacijom, koju prelogična vrsta mišljenja ostvaruje, ovo posedovanje je uvek samo nepotpuno, nedovoljno i u izvesnoj meri spoljašnje”, jer „ono je dublje i dolazi iz daljine”, i
- „Duša stremi prema dubljem nego saznanje, prema nečemu dubljem, što joj daje celinu i potpunost” – dakle, do u one sfere gde odvajkada u totalitetu stoje sfinge, gde mišljenje nije više palo s neba kao časlovac večno za platoničare i fizičare, transcentendalne i realiste, čak ni kao kondicionalna rečenica za biologe ili kao imperfekat za romanopisce, već zalazi u tamni krug organskih važnosti, porekla jednookosti, polifemije stvaranja.
Tamo gde postoji egzistencija kao regulacija nagona i napona vegetativnog, promiskuitivna u svom delovanju sa incestom i poliandrijom i glasovima mešanja; tamo gde postoji naturalizam mora: određena strujanja, određene količine soli, ali iznad voda uvek kontuitivni bog; na izvestan način određen, ali uvek ambivalentan, a priori, ali uvek dvoznačan, tamo gde je matica, tamo gde je more, poseduje stvarnost mora, ali da li je more istina – ne, ono je san.
„Ko sanja taj san? – Ja” je pozno raspoloženje prirode i čak površno, iznutra i spolja su kasno razdvojeni i za izvesne retko kontrolisane slojeve čak nisu ekzaktni: bolesniku se otvara lobanja, sa bolom u narkozi nestaje istovremeno svest o Ja, ali on oseća lopaticu na svojoj lobanji i viče: Napred! Ja ne spada u pretežno jasne i primarne činjenice, sa kojima je čovečanstvo otpočelo, ono spada među uslovljene istinitosti, koje imaju istoriju, pojavljuje se, pojavljuje se unutar nečeg ranijeg, čija nas analiza odvlači od svake zamisli o razvitku, i nameće nam predstavu o spontanim impulsima i o izvesnoj periodičnosti u identitetu psihičkog bića.
Sasvim su izvanredna iskustva iz poslednjih godina: matrica psihe filtrira identitete kroz sve rase i sva vremena. To ne može rasvetliti „migracija simbola”, a ni teorija o rasprostiranju ili posredna analiza. Čistokrvni crnac iz južnih država Severne Amerike kome su analitički ispitivali snove, proizvodio je motive iz grčke mitologije. Jung opisuje jednog duševnog bolesnika, koji je, takoreći od reči do reči, izgovorio jednu dužu simboličku celinu, koja se nalazila na jednom nekoliko godina kasnije po prvi put objavljenom papirusu. Oblikovanje – oblikovanje unazad. Ako se duša razvija, formira se – odstraga. Demonska je ova spoznaja, nema mesta za melanholiju; Aheront je preplavio Olimp, Gang se pokrenuo prema Vitembergu. Ja, razrešeno prinude, u razgradnji funkcija, čisto Ja u požaru jutra, akauzalno, po iskustvu a priori, zahvata unazad, „zahvat skrnavljenja hramova prema unazad”, iza velova Maja.
Ja je pozno osećanje prirode. Ovde se kompleksi dodiruju bez koristoljublja i bez istorije, duboko nihilistički u naponu tamne želje. Sad iz tog vremena sa svom grubom žestinom nasilja, psihologijom oportunosti, trnovim vencem oko slepoočnica, između krune stvaranja, koja opslužuje industriju, humanitarnih ideala do prisilnih neuroza, bavljenja seksom kao samim madonama – u njegovim raljama se Ja rastače, svojim suzama zove stari potop, maše mesecu, koji živi od ruke, maša se noža i igra na njegovoj oštrici, zaklinje se dvopolnim bićima koje je stvorio Tartar – natrag, o reč: nekada uzvik iz daljina; dole, o Ja, da usni sa svemirom; ka meni, Vi vojske prognanih: vizije, šumovi, narodnost jutra.
Ekstaze, slatke, koje mu donosi daljina; glas, sasvim tamni, koji peva o jutru. Svet izgleda utešiteljnije nego što je po danu zamišljen, sad se na njemu vidi ono mnogo i ono jedno, isprepletano, bez opterećenja. Vidi se jedno crveno pero, orlovo pero, koje se kao zastava vije iznad biljke meskala. Orlovo pero i čuvar vatre sa spuštenim potiljkom u preriji. U šatoru je crvena zemlja, na ulazu upaljeno drvo, vođa maše maramom, u kojoj se nalazi gljivin sok, koštanom frulom imitira krik orla koji dolazi sa velike visine. Onda mnogo orlova, raširenih, svako pero poseban crtež, najlepši pogled! Oslonjena o ruku onog koji svira na udaraljkama, jedna mala osoba sa plavom kapom, posađena tu od stvoritelja zemlje, Boga. Divne stvari, čitavu noć, vizije do jutra, orgije posvećenja, osećanja zajedništva – kult pejotla Arapahosa.
Jedno učenje se širi po svetu, prastaro, teorija talasa. Potiče iz Indije. Braman znači ekstazu, oticanje duše. Realnosti zemlje: široke reke, velike životinje, glad – odbrani se od drugog, ovladaj njim kroz čaranje i kroz odgoj: ko halucinira ugledaće realnost, ko moli zadobija moć nad bogovima, kome cveće u snu ne cveta, okusiće ukus ploda. Sistem joge: praksa introverzije, propedeutika za samovoljne stupore – 400.000 miliona ljudi već milenijumima – sklonost duše.
Vide se crte takvog Ja: šizofreničar sa dubokim slojem. Između orbitalnih slojeva, prelogični, emocionalna refleksija; milenijumima, tokom mnogo, mnogo milenijuma, mnogo, mnogo duže nego naša duhovna istorija koja počiva na stavu o protivrečnosti, ljudska rasa je živela od uzročnosti čarolija i mistične participacije.
Da, Ja je mračnije nego što ga je ovo stoleće zamislilo. Ne, mozak nije mali praktikum prosvetiteljstva, da bi svoju egzistenciju civilizacijski razorio. Mozak, koji toliko mnogo milenijuma drži stvaranje iznad vode, njega samog čuvaju majke. Život, koji potiče iz grotla, organizuje se neko vreme da bi nestao u infernu, život će otvoriti svoje čeljusti protiv ovih civilizacijskih hordi, koje poštuju more kao hranljivi klistir oko gomila ostriga i vatru kao grejač piva ispod njenih azbestnih ploča. Pošto se ovi plodovi razmnožavaju, jer se na bazaltnim zidovima ove vodene boje mogu nanositi sa mrljama sperme, još zadugo nismo nagnuti nad tumačenjem knjige. Doći će dan kada će Monts Pelées ove plodne naseobine ugušiti svojom lavom i okeane ovog meliracijskog blata preplaviti bez roptanja – o, lepi dane osvete prirode, kada će se na santi leda dve lampe od riblje kosti boriti za mesta morskih pasa; o povratak stvaranja, kada će horde divljaka mazati svoja usta i pod kljunastim maskama prinositi žrtve iz vrisak životinja totema.
Čini se da je pesničko Ja povezano sa arhaično produženim Ja koje se hiperemično prazni. Ali šta to znači, šta se time izražava, šta isključuje, odakle dolazi? Korak u mrak, teorija o čistom nihilizmu za sve kojima pozitivizam znači sreću, oportunizam i napredak, korak s onu stranu svake ideologije kao lirska harmonizacija istorijskih sistema, s onu stranu svake realnosti kao približavanje krika protivnika kvanta, korak iz izbegličke bede prema trenutnom Bogu. Šta ostaje kao transcendencija nemetaforičkog pokoljenja, kao realnost sa simbolima ludosti, kanon prirodnog i hijeroglifi od fantazama, materija bez ideje, a ipak medijum, da se iz njega pije magičnost – to je telo sa svojom oblašću otrgnutom od tiranije, na kojoj dvojezično živimo, sa svojim samo dve trećine rođenim, jednom trećinom nerođenim bićem, njegovim u snu kao i u budnom stanju podjednako neispitanim oblastima, carstvo senki iz koga više nema povratka, stigijska zemlja, u koju su se bogovi kleli.
U njoj izdaleka postoji san, životinja, izdaleka je napunjena misterijama, od onih ranijih naroda, koji su u sebi nosili pravreme, iskon, sa njihovim nama potpuno stranim osećanjem sveta, sa svojim zagonetnim iskustvima i predsvesnih sfera, u čijim je telima unutarnja samosvest još labilna, konstrukcione snage organizma još slobodne, još pokretne, to jest dostupne svesti kao centru organizacije, što danas već dugo nije prepušteno tiraniji, biološki od nas različitog tipa, arhaična masa, najraniji sloj, koji u totemu još podrazumeva životinju sa toplom ranom.
Telo je poslednja prinuda i dubina nužnosti; ono nosi slutnju, ono nosi san. Sasvim je evidentan karakter praga stvaranja: u njemu su stvoreni njegovi korelati i u opijenosti traži svoj oblik. Sve se oblikuje iz njegovih hijeroglifa: stil i saznanje, ono daje sve: smrt i želju. Ono koncentriše individuum i ukazuje na mesta njegovog opuštanja, previranja i ekstaze, za svaki od oba carstva opijenost i beg. Postoji, i time se završava, ova hiperemična teorija pesničkog – samo jedna začkoljica: telo, samo još jedan pokušaj proboja: otekline, falične i one centralne, samo transcendencija: transcendencija sfingoidne želje.
Postoji samo usamljeni čovek i njegove slike, otkad nema više Manitua da nas spasi u svom klanu. Mistička participacija, kroz koju se stvarnost primala upijanjem i na način tečnosti i vraćala se u snovima i ekstazama, prošlost je. Samo on postoji: u prinudi ponavljanja u okviru individualno donetih zakona postojanja u igri nužnosti on služi svom imanentnom snu. Ne brinu ga njegove socijalne pretpostavke: među ljudima on je kao čovek nemoguć, to kaže Niče o Heraklitu, dakle podsmeh o njegovom životu. Neka drugi, između redova i bez pauze, govore o stvarima, koje će se tek kasnije desiti, neka opisuju odnose, koji prolaze, neka žive od pitanja koja se brzo rastvaraju, uvek i u svim vremenima on će se vratiti, za njega je sav život samo dozivanje iz dubine, stare i ranije dubine, i sve prolazno samo je jednačina nekog nepoznatog pra-događaja, koji u njemu traži sećanja.
Tamna, nesalomiva prilika. Njegova velika životinja, vrane: „One grakću i povlače se u niskom letu u grad, skoro će sneg; teško onome ko nema domovinu”. I kad pada sneg, on tone, sve ga vraća, ponoć, majčinska noć: „To što ne možeš da imaš kraj, čini te velikim, a to što nikad ne počinješ, tvoja je sudbina; pesma se tvoja okreće kao zvezdani svod, početak i kraj su i dalje uvek isti.”
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod sa nemačkog: Snežana Minić-Veljović
Izvor: Gotfrid Ben, „Problem genija”, Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije, Beograd, 1999.
Naslovna fotografija: Imagno/Getty Images
BONUS VIDEO:
