Универзитет на раскршћу

Зашто би аутономија универзитета значила само слободу од српских неакадемских притисака? Зар не би требало да се сачувамо и од страних колонијалних утицаја? Шта нам је показао случај Динка Грухоњића?

Теза по којој су колонизација српске науке и пропадање српског Универзитета већ увелико поодмакли процеси, ових дана добила је громогласну потврду.

На Филозофском факултету у Новом Саду годинама предаје Динко Грухоњић – познат по антисрпским ставовима и по медијском утицају – подржаном стотинама хиљада америчких долара и евроунијских евра. Овај професор Универзитета у Новом Саду тврди да живи у „дубоко дегенерисаном друштву”, међу „малим примитивним народом”, с „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика” којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи”, а чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели”.

Поредећи Србе са усташама и нацистима, он пише да је „Србија постгеноцидно друштво”, да се „таква друштва не лече лицемерним ‘малим корацима’”, као и да се „не реформишу дубоко фашизована друштва попут србијанског”. Пошто нашироко цитира један од ратнохушкачких, сенатских антисрпских говора Џозефа Бајдена, у коме се Срби изједначавају са нацистима, и нагласи да одобрава „ама баш сваку реч”, Грухоњић закључује да је Србија заборавила због чега су је, са очигледно добрим разлозима, бомбардовали 1999. године: „Утисак је да је заборавила. Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако: ‘Тај смрад мора престати!’”

Одбрана „слободе говора”

Ове изјаве много више личе на пропагандне поруке којима су правдани покушаји уништења српског народа од 1914-1918, од 1941- 1945. и, нарочито, од 1991. до данашњег дана, него на академски диксурс. По степену мржње и расистичкој реторици, подсећају на пашквиле деде и оца усташког покрета – Анте Старчевића и Јосипа Франка – као и њихових усташких потомака; мржња према Србији, зачињена декларативним југословенством личи на доба Тита и ликвидација из 1944-1945;

Грухоњић сада, фактички, заступа ратнохушкачке ставове муслиманског Сарајева, које Републици Српској прети гашењем и укидањем. Он, међутим, тако пише и говори већ годинама при чему се – упркос протестима појединих професора – Универзитет није ни осврнуо на суштинско питање: може ли неко са таквим ставовима да предаје на државном универзитету Републике Србије? Јесу ли такве идеје, такав језик и поступање достојни једног универзитетског професора? Како се у земљама чији су грађани претрпели геноцид реагује на овакве поруке?

Протест студената на Филозофском факултету уз захтев да Динко Грухоњић поднесе оставку, Нови Сад, март 2024. (Фото: НС уживо)

Студенти су, на крају – поводом најновијег Грухоњићевог испада, када је на трибини у Дубровнику у шаљивом тону подсетио присутне да је имењак команданта логора смрти Јасеновац Динка Шакића – блокирали Филозофски факултет. Професори су на то – подржали Грухоњића. Осудили су блокаду и започели, пред факултетом, окупљања на којима се бранила „слобода говора”.

У таквом ставу управу Филозофског факултета у Новом Саду подржала је и управа Филозофског факултета у Београду, која је осудила блокаду и позвала „надлежне институције да реагују”. Подршку им је упутио и колегијум Филозофског факултета у Нишу.

Део професора Универзитета у Новом Саду и Универзитета у Београду подржао је – посебним јавним саопштењем – право Грухоњића на „слободу говора”. Њихов број заиста је импресиван и он, много више него Грухоњићева „прикљученија” сведочи о стању на нашем универзитету и, следствено, у нашој науци (Академска заједница о Грухоњићу: Свако има право на слободу изражавања мишљења у оквирима који су законом дефинисани, Данас, 4.4.2024). Они су добили громогласну подршку неколико телевизија и листова.

Криза Универзитета

Протестним писмом поводом неоусташких идеја у српској академској јавности (Покрет за одбрану Косова и Метохије, 1.4.2024), огласили су се професори, научни радници и јавне личности, који су устврдили да ова одбрана Грухоњићевог права да на универзитету заступа неоусташке идеје указује на дубоку моралну кризу српског универзитета. Они су посебно нагласили да присталице Грухоњићевог „права на слободу говора” нису већина и да не могу да репрезентују универзитете у Новом Саду и Београду.

Најшира јавност не престаје да се чуди и ишчуђава – како је могуће да се на српском универзитету, за њихове паре, на државном буџету – тако блати и оптужује цео српски народ? Чини се да су млади људи и „обичан свет” сачували много више здравог разума и моралног осећања од припадника српске „академске заједнице”.

Реч је, наравно, о начелном питању граница слободе говора, али и говора мржње. Мислим да Срби који су и сада, док читате ове редове, изложени геноциду, асимилацији и претњама НАТО држава, не би требало да показују било какву толеранцију према расистичким, колективним увредама, којима су у прошлости и данас припремани и правдани масовни злочини над нама.

Студенти Филозофског факултета у Новом Саду протестују против говора мржње Динка Грухоњића уз транспарентe са натписом „Мој синко само никад као Динко” и „Академска заједница треба да се стиди тог човека крај себе да види”, март 2024. (Фото: НС уживо)

Има мишљења да чак и таква схватања морају бити дозвољена у нашем јавном простору, али не и на универзитету. Постоје и они – и таквих на универзитету има очигледно веома много – који у проповедању таквих идеја на српским универзитетима не виде ништа спорно, иако истичу да се са њима не саглашавају.

Коначно, на српским универзитетима предају и професори који исповедају идеје сличне Грухоњићевим. Међу њима су, на пример, историчари који сматрају да је Јасеновац био праведна казна за српске злочине, да би требало обновити рад Голог отока, да су Срби „биолошки отпад” који ће да „загади Европу” (Никола Самарџић), да је Благоје Јововић „убица и насилник” (Дубравка Стојановић).

Таква идеје ових професора универзитета јавно су назване усташким и због тога су 2020. године објављивана протестна писма (Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких идеја, Нови Стандард 29.7.2020; Протест против порицања геноцида над српским народом, Стање Ствари, 20.8.2020). Све то није изазвало ни најмање таласање на Универзитету у Београду. Уместо тога, они су несметано наставили да протерују професоре и студенте са универзитета због другачијег мишљења, да их због деликта мишљења и самоодбране од протеривања туже суду…

Догађаји на Филозофском факултету у Новом Саду јесу, поред осталог, израз генерацијског сукоба. Свако правило има своје изузетке, али се са много разлога може рећи да су у Србији професори већином прозападно усмерени, док су студенти у великом броју изразити српски родољуби. Чак и они припадници академске заједнице који припадају млађим генерацијама – готово по правилу исповедају прозападне ставове – јер су по том мерилу, или на основу послушности, регрутовани на универзитете. Управо због регрутације подобног подмлатка за универзитет и медије, Динко Грухоњић је и доспео на академску позицију на којој се сада налази.

Позадина сукоба

Сукоби у Новом Саду имају своје шире и уже порекло. Када смо почели да губимо своју универзитетску елиту, када је она почела да презире свој народ – 1945, 1918, 1905, када је основан наш Универзитет, 1863, када је заснована Велика школа, или 1838, када је у Крагујевцу основан Лицеј? Или после Велике сеобе 1690, када су српске избеглице – исчупане из својих корена – морале да се у страној земљи, окружене непријатељством, правдају због своје погрешне вере? То је велика тема и она захтева посебну обраду.

Важно је нагласити да сличне муке са својим отуђеним универзитетским елитама муче не само бивше ваневропске колоније, него и западноевропске земље:

  • И њихови универзитети колонизовани су англосаксонским новцем и утицајем;
  • у самим англосаксонским земљама универзитетске елите исповедају презрив однос према националним културама и традицијама. Ту су оне, својим највећим делом, блиске „дубокој држави”.
  • Њих очигледним спољним утицајима негују и узгајају; унутар себе сами се обнављају и регрутују на основу послушности и лојалности данас актуелној „воук” идеологији.
  • У Бечу или у Ослу, сасвим је свеједно, поносно истакнуте заставе дугиних боја видећете превасходно на зградама владе и универзитета. Јасно је где су центри моћи и на кога они који би да владају светом понајвише рачунају.

Ту су и дневнополитички узроци. Сукоби су избили у тренутку проближавања избора за нову управу на Филозофском факултету у Новом Саду. Према најновијим вестима, управа која је однеговала новопеченог професора Грухоњића и стала иза њега – изгубила је власт.

У исто време, политичке странке се увелико спремају за локалне изборе. Напредњаци на „случају Грухоњић” демонстрирају свој патриотизам. У Срему, Банату и Бачкој они рачунају на гласове родољуба. Јер, са друге стране налазе се прозападне и аутономашке странке. Њихове вође појавиле су се на протестним окупљањима професора Филозофског факултета у Новом Саду. Ту је, између осталог, уз аплаузе, стргнута и као крпа згужвана српска застава. Међу студентима, како се тврди, има присталица напредњака. Заиста, када је Александар Вучић објавио да ће да штити право Грухоњића на „слободу говора” иако се са њим не слаже – преузевши тако дискурс његових бранитеља – блокада је, како је саопштено, привремено обустављена.

Студенти Филозофског факултета у Новом Саду протестују против говора мржње Динка Грухоњића уз транспарент са натписом „Студенти против говора мржње”, март 2024. (Фото: БЕТА/Драган Гојић)

У основи, међутим, ради се о две стране исте медаље. Сличност у ставовима између председника републике и Грухоњићевих бранитеља није случајна. Ова власт у најважнијим питањима марљиво испуњава налоге НАТО држава. Легитимизовала је последице геноцида над Србима на Косову и Метохији тако што је те делове Србије јавно нудила, у оквиру преговора о „разграничењу”, онима који су тај злочин починили и тиме што им је до данас, корак по корак, де факто предала у руке цело Косово и Метохију. Надајмо се да оно што се догађа у Новом Саду није знак да се, пошто неки мисле да је „посао” на Косову и Метохији „завршен”, напредњаци сада окрећу „одбрани” Војводине.

Посебно важан показатељ је подршка коју ова власт пружа порицатељима геноцида над Србима у НДХ, који већ годинама систематски, за државне паре, умањују број Срба убијених у Јасеновцу.

Ова одбрана права на проповедање неоусташких идеја није најнижа тачка на коју наш универзитет може да падне. Пред њим је, уколико буде заиста желео да живи, веома дуг пут. Он ће морати да се ослободи папагајских, непромишљених понављања пропагандних фраза и колонијалне потчињености страним, понекад отворено антисрпским парадигмама. Обнова самосвести и стваралачких снага српске науке требало би да почне ресуверенизацијом српског универзитета. Зашто би аутономија универзитета значила само слободу од српских неакадемских притисака? Зар не би требало да се сачувамо и од страних колонијалних утицаја?

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: Андрићев институт

 

Насловна фотографија: БЕТА/Драган Гојић

 

БОНУС ВИДЕО:

Пратите нас на YouTube-u