Nazire li se ukrajinski debakl Zapada?

Rusija reklamira svoju verziju suvereniteta velike sile, u kojoj ujedinjena, uporna i nepokolebljiva država može da porazi razvodnjeni suverenitet EU i NATO. Da li to Moskva podučava Zapad kako se vode sukobi u 21. veku?

Dok se vojna situacija Ukrajine pogoršava, ministri spoljnih poslova NATO članica okupili su se u Briselu kako bi razvili dugoročni plan za dopremanje neophodnih zaliha Kijevu. Kako je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg to objasnio, „Ukrajincima ne ponestaje hrabrosti, nego municije”. Zaokupljena drugim problemima, Amerika sve više očekuje od Evrope da koordiniše odbranu Ukrajine. Ali pored otimanja za granatama i novcem, ili predstavljanja skromne strategije odbrambene industrije EU, ne deluje kao da evropski lideri imaju bilo ideja, bilo sredstava za odlučujuću ili blagovremenu intervenciju.

Predlog francuskog predsednika Emanuela Makrona o slanju NATO snaga u Ukrajinu podržale su jedino Poljska i Češka, ali je on unutar same Francuske izazvao uzdržanost. Što je još važnije, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD i dalje isključuju slanje trupa na teren. Umesto novog pristupa, nastavlja se stari obrazac: NATO se muči oko toga kako da pomaže Ukrajini a da ne isprovocira otvoreni rat sa Rusijom, pri čemu na kraju ne uspeva da obezbedi odlučujuću pomoć koja bi mogla da preokrene tok rata.

Još jedan ustaljeni obrazac je ponavljanje moralističkog binarnog jezika. Zapad „ne može da dozvoli Rusiji da pobedi”. „Poredak zasnovan na pravilima” mogao bi da se raspadne. Tu je onda i nova teorija domina: Ukoliko Ukrajina padne – ruske horde navaliće još dalje na Zapad („teorija domina” potiče iz perioda Ajzenhauerove administracije kada je polazila od pretpostavke da bi komunizacija Vijetnama lančano dovela do širenja komunizma po čitavoj jugoistočnoj Aziji, što je bio argument za intervenciju u toj državi, prim. prev).

Personalizacija sukoba u liku jednog zlog čoveka – Vladimira Putina – nastavljena je nakon smrti Alekseja Navaljnog. To je manihejska borba dobra i zla, demokratije i autoritarizma, civilizacije i tame. „Ne može biti mira dok tiranin ne padne”. Zapadna alijansa ne sme da se koleba u svojoj posvećenosti Ukrajini.

Ono što manjka celom ovom diskursu je realizam. Koji je pravi balans moći između zaraćenih strana i šta se može izvući kao zaključak nakon dve godine tvrdog nadmetanja za moć između NATO-a i Rusije? Ne čudi što zapadni lideri odbijaju da prihvate da je dramatična situacija sa kojom se Ukrajina suočava uzrokovana njihovim fundamentalno pogrešnim procenama o Rusiji. Brojne ruske greške u ovom ratu su dobro poznate, ali šta je sa greškama zapadne alijanse?

Propali planovi

Pre neke dve godine, postalo je jasno da je ruski plan „A” za Ukrajinu propao. Putinov inicijalni pristup bio je nagli upad vojske u Ukrajinu, čime bi se, u najboljem slučaju, srušila ukrajinska vlada, ili barem naterao Kijev da potpiše novu i nepovoljniju verziju sporazuma „Minsk 2”. Ruskom planu „A” suprotstavila se vlada Zelenskog, čije su oružane snage čvrsto držale položaje oko Kijeva tokom marta 2022. godine.

Nakon propasti istanbulskih mirovnih pregovora između Kijeva i Moskve u aprilu, Rusija se prebacila na plan „B”: rat iscrpljivanja kojim bi se volja i kapacitet Kijeva za otpor iscrpeli, uz istovremeno podrivanje kolektivne sposobnosti zapadne alijanse da održava Ukrajinu. Ruski plan „B” imao je promenjive rezultate tokom 2022. godine. Iako je Rusija izvojevala bitne ali skupe pobede u Marijupolju i Severnodonjecku, Ukrajina je iskoristila ruski manjak ljudstva kako bi vratila teritoriju u regionima Harkova i Hersona. Međutim, nakon delimične vojne i ekonomske mobilizacije, Rusija je okrenula drugi list i slomila ukrajinsku ofanzivu 2023, da bi konačno stekla prednost 2024. godine.

Ukrajinski vojnik potpisuje zastavu na glavnom trgu u Hersonu, novembar 2022. (Foto: Finbarr O’Reilly/The New York Times)

Kako spori uspeh ruskog plana „B” postaje sve očigledniji, neuspeh plana „A” Zapada je sve jasniji. Ovaj plan sastojao se od sankcija u cilju slamanja ruske ekonomije, diplomatije za izolaciju Putinovog režima i primene NATO oružja i znanja za nanošenje ozbiljne štete Rusiji na bojištu. Optimalni ishod bilo bi poniženje Rusije i njeno povlačenje iz Ukrajine. Ali stručnjaci su nas uveravali da će Rusija u svakom slučaju biti ozbiljno oslabljena i vraćena na svoje mesto. Ovo, međutim, nije ono što se dešava.

Ratni optimizam

Ruska ekonomija bila je ocenjena kao slaba i ranjiva na sankcije, s obzirom na svoju zavisnost od energenata i relativno niskog BDP-a, što je izračunato konverzijom vrednosti njene ekonomije u američke dolare. Ovom metodom nisu uzete u obzir ruske strateške industrije, resursna samodovoljnost i dostupnost alternativnih trgovinskih partnera. Zapadne sankcije protiv ruskog izvoza energenata postigle su autogol, nanoseći time veću štetu pojedinim evropskim ekonomijama nego Rusiji. Takođe su izazvale skok cena energenata, što je Rusiji obezbedilo i više nego dovoljno prihoda za finansiranje svojih ratnih napora. Nada da će se većina nezapadnih zemalja odreći trgovine sa Rusijom takođe se pokazala neosnovanom, a Rusija je uvećala trgovinsku razmenu sa Indijom, Turskom i Kinom, dok mnogi od ruskih suseda tiho profitiraju prodajući Moskvi robu koja je pod sankcijama.

Pretpostavka da je Rusija kleptokratija dovela je do personalnih sankcija protiv bogatih Rusa, od kojih se očekivalo da će proizvesti političke sekundarne efekte: gubitak imovine i luksuza na Zapadu trebalo je da okrene ruske kleptokrate protiv Putina. Umesto toga, sankcije su ih uglavnom podstakle da investiraju novac u sopstvenu zemlju i lojalnost povere režimu. Stoga, zapadne sankcije su dupli neuspeh: nisu skršile rusku ekonomiju niti su destabilizovale konsolidaciju elita oko režima.

Drugi set pretpostavki bio je vojne prirode. Neuspela ruska primena tvrde moći u prva dva meseca Specijalne vojne operacije shvaćena je kao indikator drastične vojne nesposobnosti. Tvrdnje o visokim ruskim gubicima u ljudstvu i opremi povezivane su sa korupcijom, niskim borbenim moralom i neorganizovanošću. Većina komentatora uzimala je zdravo za gotovo ukrajinske, američke i britanske procene ruskih gubitaka, uključujući procene gubitaka tehnike sa obaveštajnog kanala otvorenih izvora „Oriks”. Tvrdnje o astronomskim ruskim gubicima dale su novu snagu starim pretpostavkama o vojnoj superiornosti NATO pakta nad Rusijom, stvarajući izuzetan ratni optimizam na Zapadu. Ukrajina je počela da dobija zapadno naoružanje sve većeg kalibra, kao i taktiku i obuku za srazmerno veliki poraz Rusije. A čudesna NATO oružja, sposobna da preokrenu tok rata, držana su spremno po strani, za slučaj da Ukrajini zatreba odlučujuća podrška.

Pripadnik ukrajinske 55. artiljerijske brigade nosi granatu za samohodnu haubicu „Cezar” u blizini Avdejevke, Donjecka oblast, 31. maj 2023. (Foto: Reuters/Viacheslav Ratynskyi)

Ove vojne pretpostavke do sada su se pokazale kao netačne. Slanje naprednog naoružanja kap po kap, osmišljeno tako da se ne pregaze flagrantno crvene linije Rusije, nije omogućilo Ukrajini odlučujući uspeh tokom 2023. godine. Iako je pristup obaveštajnim, nadzornim i izviđačkim sistemima NATO pakta pružio Ukrajini krucijalnu prednost u odabiru meta na bojištu – NATO obuka, oprema i planiranje pokazali su se neprikladnim za ukrajinsku ofanzivu iz 2023. godine. NATO članice nisu pružale konzistentne tipove naoružanja, niti su održavale proizvodnju municije na nivoima osnovnih potreba. Sve u svemu, NATO nije bio dobro pripremljen za rat u Ukrajini, a njegove vojne doktrine predviđale su intervencije u građanskim sukobima ili sukobe sa slabijim protivnicima, ne posrednički rat iscrpljivanja sa konkurentom srazmerne snage.

Za razliku od toga, Rusija je bila bolje pripremljena za dugotrajnu vojnu proizvodnju, a takođe je i uspešno uvodila inovacije kao odgovor na vojne neuspehe koje je iskusila. Ruska vojska prilagodila se uslovima gotovo potpune vidljivosti na bojištu, masovnoj upotrebi dronova i drastično smanjenoj moći tenkova i aviona. Ovo uključuje inovativne taktike pešadijskih napada, nove metode upotrebe i suprotstavljanja dronovima i, od nedavno, razornu upotrebu krilatih bombi koje ruskoj avijaciji omogućavaju dejstva izvan dometa protivvazduhoplovne vatre. Na taktičkom i operativnom nivou, Rusija simultano napada na mnogim delovima fronta, primoravajući Ukrajinu na iscrpljujuće i konstantno premeštanje trupa. Predstavljanje ruskih vojnih uspeha kao „ljudskih talasa” i „juriša mesa” očigledno je neprecizno. Pristup Rusije je postepen, iscrpljivački i sve samo ne bezuman.

S obzirom na ovu dinamiku, rasprostranjenu priču o ukrajinskoj pobedi zasenila je utvara poraza ukoliko Zapad ne bude mogao da dopremi neophodno naoružanje i opremu. Međutim, sve i da municija stigne na vreme – Ukrajina takođe pati i od problema manjka ljudstva, što je mnogo teže rešiti. Duboka nevoljnost ukrajinske vlade da proglasi još jedan talas mobilizacije možda reflektuje strepnju od nezadovoljstva javnosti i sumnji u sposobnost države da obezbedi potreban broj ljudi.

Uprkos svim navedenim indikatorima, mnogi na Zapadu nastavljaju sa planom „A”: još sankcija protiv Rusije, novo oružje i još obuke za Ukrajinu, sve kako bi se Ukrajina nekako pripremila za novu ofanzivu 2025. godine. Ali ostaje nejasno kako će Ukrajina da preživi 2024. godinu ako Rusija nadmašuje proizvodnju Zapada za više od 3:1 u artiljerijskim granatama i raspolaže većim brojem vojnika. Nešto će morati da popusti u sledećoj fazi rata.

Nedostatak novog pristupa

Sadašnji prilično očajnički napori da se skrpe neke zalihe municije za puki opstanak Ukrajine ne predstavljaju plan „B” za Zapad u Ukrajini. Definicija „pobede” još uvek nedostaje. Nejasno je koji preduslovi moraju postojati za „časne” pregovore sa Rusijom. Plan „B” zapadne alijanse mora biti izbor između rapidnog razvoja efektivnih sredstava i jačanja podrške Ukrajini s jedne strane, i razgovora o kompromisu sa Rusijom sa druge strane.

Makronova varijanta zapadnog „jačanja podrške” Ukrajini deluje neuverljivo. Priče o razmeštanju NATO snaga nisu ozbiljna pretnja za vojnu dominaciju Rusije. Izvesnije je da ovo predstavlja signal posvećenosti Zapada, namenjen jačanju ukrajinskog morala u krucijalnom momentu, kao i garanciju za slučaj debakla, da Makron neće biti optužen za ćutanje. Ali, realno posmatrano, šta bi 2.000 francuskih vojnika u Ukrajini moglo da uradi da promeni vojni balans? To ne bi bilo ništa više od zakrpe, koja doduše nosi rizik od dodatnog debakla, pošto NATO kontingent u Ukrajini ne bi bio zaštićen članom pet Povelje, pa bi predstavljao legitimnu metu za ruske rakete i dronove.

Izjave date proteklih nedelja takođe ne piju vodu. Rusiji ne može biti „dopušteno” da pobedi, ali Zapadu nedostaju sredstva da porazi Rusiju. Zapadnoj alijanski manjka i volje i sredstava za preuzimanje inicijative u Ukrajini. I pored svog busanja o tome kako Zapad ne sme da se ograničava, i da ruske crvene linije treba gaziti bez straha, zapravo ne postoji apetit da se hoda po ivici ratnog sukoba Rusije i NATO pakta.

Ukrajinski vojnik viri iz tenka T-72 četvrte ukrajinske brigade u blizini Donjecka, 23. novembar 2023. (Foto: Reuters/Alina Smutko)

Manjak realizma u diskursu Zapada je jasan. Umesto da Zapad održi lekciju Rusiji i kazni Putina, realan je rizik da bi moglo upravo obrnuto da se desi. Da li to Rusija, u stvari, uči Zapad šta znači koristiti tvrdu moć i voditi među-državni sukob u uslovima 21. veka? Rusija reklamira svoju verziju suvereniteta velike sile, u kojoj ujedinjena, uporna i nepokolebljiva država može da porazi razvodnjeni suverenitet EU i NATO.

Svi smo čuli prigovor da se Putinu jednostavno ne može verovati i da on ne želi ništa manje od kompletne eliminacije Ukrajine kao nezavisne države. Ali zar slepi nastavak disfunkcionalnog plana „A” Zapada takođe ne preti totalnim fizičkim uništenjem Ukrajine? Da li je zbog ovog razloga papa Franja pozvao zapadne lidere da se „ne stide pregovora dok stvari ne postanu još gore”?

Novi pristup ratu u Ukrajini se neće pojaviti iz retoričkih ili moralističkih proklamacija. Puke reči neće sprečiti rusku pobedu. Ono što je potrebno je jasna računica o tome šta je realistično moguće ostvariti dostupnim sredstvima, kao i cena, rizici i koristi različitih scenarija. Na kraju krajeva, ponavljanje onoga što ranije nije uspevalo dok se nadamo novim rezultatima – nije baš recept za uspeh.

 

Metju Blekbern je stariji istraživač Istraživačke grupe za Rusiju, Aziju i međunarodnu trgovinu pri Nupiju (NUPI). Njegov rad bavi se politikom savremene Rusije i Evroazije, uključujući domaću politiku i međudržavne odnose. Takođe je objavljivao akademske i medijske analize tekućeg rusko-ukrajinskog rata.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: nationalinterest.org

 

Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Shutterstock/Kutsenko Volodymyr

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u