O psovci, psovačima i Narodnoj skupštini

U procesu resuverenizacije srpske države neophodno je i uspostavljanje punog dostojanstva Narodne skupštine. Zanimljivo je da su čak tri člana Dušanovog zakonika iz 1349. propisivala kazne za upotrebu psovki

„Lopov”, „lažov”, „đubre”, „smrad” – samo su neke od fraza koje su se odomaćile i postale prihvatljive, a koje su još i lagana verzija onoga što se izgovara za skupštinskim mikrofonom.

Čini se da ovakva retorika, verbalna agresivnost i vulgarne fraze karakterišu srpski parlament više nego ijedan drugi u bivšim jugoslovenskim republikama. Pritom, opozicija snosi odgovornost za neprilične provokacije (pogotovo na račun predsedavajućeg, najstarijeg poslanika dr Radenovića), ali posebna odgovornost dolazi od stranaka vlasti koje moraju da stvore drugačiju atmosferu u Narodnoj skupštini kao jednoj od institucija koje su ogledalo nacije.

Deo narodnog jezika

Psovke kod srpskih državnika i psovke unutar srpskih institucija, ipak, nisu od juče. Često citirana anegdota o tome kako je car Dušan Nemanjić oterao papskog legata u „materinu” nema uporišta u izveštajima tog vremena i, po svemu sudeći, je neistorična. Nedoličnih reči nema ni u srednjovekovnim žitijima, budući da su pisana na crkvenoslovenskom jeziku („trećem spratu jezika”, kako ga je nazvao počivši vladika Danilo Krstić) koji su koristili učeni i duhovni ljudi, i u čijem rečniku ovakvi izrazi nisu ni postojali.

No u bugarštici „Marko Kraljević i brat mu Andrijaš” govori se kako su se braća „sapsovala”; psovke se pojavljuju i kod Marina Držića u „Dundo Maroju“. I „Vukov rječnik”, čak i jedna čitava zbirka narodnih pesama koju je prikupio, obiluju neprikladnim izrazima, koje danas mnogi od maštovitih psovača ne bi mogli ni da zamisle. Naravno, znamo da je sočna psovka bila i neodvojivi deo rečnika i vožda Karađorđa i pogotovo knjaza Miloša. Vožd bi za svoju čuvenu uzrečicu „po duši te…” ponekad imao i nastavak (setimo se i one o Petru Dobrnjcu), dok je njegov kum i naslednik na mestu serbskog predvoditelja imao skladište masnih pogrda.

Psovka je, kao deo narodnog jezika, tako ulazila i u institucije obnovljene Kneževine Srbije. Na skupštini o Malom Božiću, negde na početku Prvog srpskog ustanka, desio se i jedan verbalni sukob Miloša Obrenovića i Mladena Milovanovića, u kojem su se potegle i reči kao što su „pseto” i „parampas”. Miloš je često izgovarao oponentima ili neposlušnima frazu „po materi te”, ili „ružim ti mater”, kako će jednom podviknuti i oficirima u kasarni.

Portret kneza Miloša Obrenovića, Jozef Grandauer (Foto: Istorijski muzej Srbije)

U mnoštvu memoara savremenika može se naći poneka crtica i na tu temu, kako se psovalo među državnicima, i kako je neprikladna reč povremeno probijala i u institucije gde joj nije bilo mesto. „Psovka pljušti, i to sasvim krupna”, zabeleženo je sredinom 19. veka kada se srpski knjaz jednom pojavio na sudskom procesu pred Vrhovnim sudom.

Od momenta kada su počeli redovno da se vode zapisnici sa sednica narodnih skupština, ostalo je tragova da su u njoj neretko potezane i ružne reči. U stenogramima iz vremena Kraljevine Srbije ostalo je traga da se tokom rasprava koristi psovka, mada je češće skrivana pod eufemizmima „galama” ili „nemir i prekidanje”.

Sablažnjeni savremenici jednako su se iščuđavali i pozivali na zlatnu prošlost, pa su oni iz vremena Kraljevine Jugoslavije govorili da je psovke bilo mnogo manje pre Prvog svetskog rata, a oni koji su svedočili o vulgarnostima posle 1945. zapisivali bi u svoje dnevnike da je period pre Drugog svetskog rata u odnosu na onaj u kom oni žive bio kud i kamo naklonjeniji kulturi dijaloga.

Da je baš i periklovsko doba srpske demokratije bilo zlatno po tom pitanju, ne bi jedan od najumnijih i najčestitijih ljudi tog vremena – vladika Nikolaj Velimirović – morao da piše opominjuće eseje o psovci i huli na Boga.

„Zamislite jedan izvor, iz koga bi do podne izvirala bistra voda, a od podne bi tekao gnoj. Takva su usta u čoveka, koji se čas moli Bogu, a čas psuje. A nema naroda među hiljade naroda na zemlji, koji tako strašno psuje kao srpski narod. Zaista, ničega se srpski narod ne mora toliko stideti koliko svog jezika – jedan francuski oficir, koji je bio sa srpskom vojskom, na solunskom frontu, govoreći u Parizu o srpskom narodu rekao je da Srbi imaju besprimeran običaj psovanja svetinje. Psovka je kao prokaza na ovom narodu. Kao od gube sav se narod ogubao psovkom. Nadati je se, da će se narod srpski, koji može sve, moći ikad očistiti i od ove moralne gube”, pisao je srpski Zlatousti na ovu temu. Četiri decenije kasnije, sličan esej i sa sličnim poukama, pisao je i ava Justin Popović.

Međunacionalni sukobi

Izgleda da je vulgarnost kao deo političke kulture s vremenom samo napredovala. Zaista se, analizirajući stenograme, može zaključiti da je u periodu Kraljevine SHS i Jugoslavije u institucijama bila prisutnija u odnosu na period pre 1918. godine. Ne zato što se jedan narod obnoć iskvario, već zato što je došlo do ključanja političkih strasti, pre svega u pitanju srpsko-hrvatskih odnosa.

Moglo bi se reći da su Hrvati, odnosno poslanici HSS-a, otvorili novo poglavlje u političkoj retorici unutar Narodne skupštine; navikli na debate i provokacije iz austrijskog vremena, dodatno su radikalizovali svoje srpske političke protivnike.

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević proglašava Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca u kući Krsmanovića na Terazijama, Beograd, 1. decembar 1918. (Foto: Profimedia)

Hrvati su prednjačili na polju ironije, Srbi na polju galame. Neka posluži kao ilustracija „debata” poslanika Majkića i Alića iz 1924. godine:

– Majkić: Da si mi samo bliži, Aliću, udario bih te.

– Alić: Haj ti u bife i popij špricer. Larma na desnici.

Ili: „Ako gospoda ne dadu meni govoriti, molim da me zaštitite”, kako se jednom prilikom predsedavajućem obratio Ljuba Davidović, na šta mu je opozicioni poslanik dobacio: „Budalaština je to što pričaš.” Drugi put je, pak, jedan od „čika Ljubinih” stranačkih kolega oponirao opozicionom poslaničkom klubu, a štampa je zabeležila da potom „nastaje užasna vika, graja i psovka”.

Tipičan primer međunacionalnih sukoba vidi se iz jednog izlaganja poslanika Milana Nedeljkovića, koji je najpre dobronamerno upozoravao „da smo ipak mali narod i ako smo se ujedinili moramo dobro paziti kako ćemo se i zajednički održati, a ne svaki za sebe”. Na to je od hrvatskih i slovenačkih poslanika dobio oštre replike, što je u zapisniku ocenjeno kao „prepirka i objašnjavanje između pojedinih poslanika”. A onda je srpski poslanik nastavio pojačanom retorikom: „Neka naposletku gospoda Hrvati i Slovenci ne zaborave da srpski narod – koji je dao hetakombe žrtava svojih najboljih sinova – neće nikada dozvoliti da se ono što je čeličnim bajonetom i olovnim kuglama u krvi stvoreno, da se to rasturi i raznese gumenim kuglama.” Zapisnik je konstatovao da su na te reči usledili „neredi kod opozicije” koji su prekidani pauzom i opomenama.

Žestoke podvale i uvrede Hrvata na za Srbe osetljive teme (tipa: koliko košta srpska krv sa Kajmakčalana da vam je jednom isplatimo?) imale su ključni doprinos za suspendovanje pristojnosti u ondašnjem parlamentu. A onda se nakon dugog verbalnog rata desio i tragični događaj sa pucnjima radikalskog poslanika u skupštini 1928. i višestrukim ubistvom hrvatskih poslanika…

Javni moral

U vremenu jednopartijskog sistema ovakvih diskusija nije bilo – jer ih nije bilo uopšte. Već sa obnovom višestranačja stare boljke su se ponovo pojavile; najekstremnija grupacija postala je Srpska radikalna stranka – koja je na izmaku 20. veka podigla nivo agresije u političkom životu – kao i isključivosti i diskvalifikacije političkih neistomišljenika. Zaoštravanje retorike uz upotrebu čitavog arsenala novih pogrdnih reči i psovki traje do 2020-ih, uz svojevrsno narušavanje ugleda Narodne skupštine, kao jedne od institucija koja bi trebalo da govori o istorijskom razvoju i napretku – a ne regresiji – čitavog srpskog naroda.

Zanimljivo je da je na vrhuncu srpske srednjovekovne države – u vreme izgradnje imperije cara Dušana – velika pažnja posvećivana i unapređivanju javnog morala. Čak tri člana Dušanovog zakonika iz 1349. propisivala su kazne za upotrebu psovki:

  • Ko bi opsovao episkopa, ali jednako i monaha ili sveštenika – bio bi od države kažnjen visokom globom od 100 perpera;
  • ako bi vlastelin opsovao vlasteličića (nižeg feudalca) ili mu naneo sramotu – trebalo bi da mu plati 100 perpera,
  • ako bi uvreda bila upućena u suprotnom smeru, vlasteličić – klevetnik morao je da plati istu globu i uz to da se istuče štapom.
  • Nižnji, sebri, bili bi istom kaznom kažnjeni, i uz to osmuđeni, ukoliko bi opsovali svog vlastelina, ali bi i oni mogli da tuže svog gospodara za uvredu i isti bi bio kažnjen sa 100 perpera.

Neko je, dakle, još tada mislio da bi institucije trebalo da vode računa o tome da nekakva hijerarhija u društvu treba da postoji, ali uz nju i elementarna pravda i pristojnost. A da pogrda i ružna reč, kada se javno izreknu – pogotovo u instituciji – podležu odgovornosti.

Skupština Republike Srbije (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

Kad iziđe iz dnevno-političke i priče o parlamentarcima, čovek i danas može da nasluti kako je govorila „gospoda hrišćanska”, kada malo zađe po provincijama, pogotovo onim koje leže na nadmorskoj visini od oko 1.000 i više metara. Tamo, gde nema uvek asfalta i vaj-faja, i aluzija na nepristojnu radnju doći će tek posle jedne izgovorene rampe: „da izviniš” ili „da prostiš”.

Rekorderi po ovom pitanju su oni čije je pamćenje na srpsku imperiju najduže – Hercegovci. Oni će svoje „da izvinite” izgovoriti i na samu aluziju nepristojne radnje, ili čak kada se smatraju nedostojnim da nešto izgovore. Na te svetle primere – nevidljive a prisutne i toliko drugačije od svih gore opisanih – nedavno podseti jedan taksista, koji kada opisujući stasitost svog sveštenika reče: „Lep, da izvinite, k’o Isus Hristos.”

U procesu resuverenizacije srpske države neophodno je i uspostavljanje punog dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije. A u međuvremenu, ne bi bilo loše da se pre teških reči, češće primeni ovo starinsko – da izvinite.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Dea/V. Giannella via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u