Nevidljiva revolucija u ruskoj politici

Očekivani zaokret ruskih elita i njihov preobražaj od kosmopolitske grupe samoživih pojedinaca u tradicionalniju grupaciju privilegovanih službenika države zaokružiće spoljnopolitičku revoluciju

Kada je predsednik Vladimir Putin, februara 2022. godine, pokrenuo rusku Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, imao je na umu specifične ali ograničene ciljeve. Oni su se suštinski odnosili na osiguravanje ruske bezbednosti spram NATO pakta.

Međutim, dramatična, opsežna i dobro koordinisana zapadna reakcija na moskovske poteze – sabotiranje rusko-ukrajinskog mirovnog sporazuma i sve veća eskalacija umešanosti u sukob bloka koji predvode SAD, uključujući njegovu ulogu u smrtonosnim napadima unutar Rusije – je fundamentalno izmenila stav naše zemlje prema nekadašnjim partnerima.

Više ne čujemo da se govori o „žaljenju” i pritužbe o „manjkavosti u razumevanju”. Poslednje dve godine su dovele ni manje ni više nego do revolucije u spoljnoj politici Moskve, radikalnije i dalekosežnije od bilo čega što se moglo očekivati uoči intervencije u Ukrajini. Tokom poslednjih 25 meseci ta revolucija se ubrzavala i širila svoj obuhvat. Ruska međunarodna uloga, njen položaj u svetu, njeni ciljevi i metode za postizanje tih ciljeva, njen osnovni pogled na svet – sve se to izmenilo.

Nacionalni spoljnopolitički koncept – koji je predsednik Putin potpisao pre samo godinu dana – predstavlja veliko odstupanje od ranijih dokumenata. Njime se uspostavlja državni identitet Rusije kao odvojene civilizacije. U stvari, to je prvi zvanični ruski dokument sa takvom tvrdnjom. On, takođe, radikalno preobražava prioritete moskovske diplomatije, sa zemljama postsovjetskog „bliskog zagraničja” na vrhu, nakon čega slede Kina i Indija, Azija i Bliski Istok, i potom Afrika i Latinska Amerika. Zapadna Evropa i SAD smeštene su na samom dnu, tik iznad Antarktika.

Alternativni poredak

Za razliku od prethodne decenije, kada je rusko „okretanje ka Istoku” objavljeno prvi put – ovoga puta nisu u pitanju samo reči. Takođe su promenjeni i naši trgovinski partneri, a ne samo politički sagovornici. Tokom samo dve godine, EU – koja je do nedavno obuhvatala 48% spoljne trgovine Rusije – svedena je na svega 20%, dok je azijski udeo porastao sa 26% na 71%. Ruska upotreba američkog dolara takođe je opala, uz sve veće obavljanje transakcija u kineskim juanima i drugim nezapadnim valutama kao što su indijska rupija, emiratski diram, instrumenti naših partnera u Evroazijskoj ekonomskoj uniji ili sama rublja.

Rusija je, takođe, okončala svoje dugotrajno i zamorno nastojanje da se prilagodi međunarodnom poretku koji predvode SAD – nešto što je sa mnogo entuzijazma pokušala da uradi 1990-ih godina prošlog veka. Tokom naredne decenije ona je gajila sve manje iluzija o ovom poretku, da bi neuspešno težila da uspostavi modus vivendi tokom druge decenije 21. veka.

Lideri zemalja BRIKS-a uoči slikanja za grupnu fotografiju na samitu BRIKS-a u Johanesburgu, 26. jul 2018. (Foto: Gianaluigi Guerica/AFP/Getty Images)

Umesto da se povinuje posthladnoratovskom poretku – u kome joj nije dato da ima svoj glas – Rusija je počela da sve jače deluje protiv hegemonističkog amerocentričnog sistema. Po prvi put od Boljševičke revolucije, iako na potpuno drugačiji način, država je iznova de fakto postala revolucionarna sila. Dok Kina i dalje nastoji da poboljša svoju poziciju u okviru postojećeg svetskog poretka – Rusija sagledava da je stanje stvari nemoguće popraviti – i, umesto toga, nastoji da izgradi uslove za uspostavljanje novog alternativnog poretka.

Od sada, umesto koncepta „jednog sveta” – koji je čak, pod Gorbačovim, i Sovjetski Savez prihvatio 1986. godine – savremena moskovska spoljna politika je podeljena na dva dela. Za ruske donosioce političkih odluka, Zapad se posle 2022. godine pretvorio u „neprijateljski dom”, dok ruski partneri mogu da se pronađu samo u zemljama ne-zapadnog dela sveta, za koje smo iznašli novi termin „Svetska većina”. Ova većina, od preko 100 država, ne obuhvata samo saveznike: dubina i dobronamernost njihovih odnosa prema Rusiji veoma variraju. Ali ovo su države sa kojima Moskva može da sarađuje.

Legitimitet međunarodnih tela

Tokom više decenija, naša zemlja je bila izuzetno naklonjena različitim međunarodnim organizacijama: nastojala je da se učlani u što je više klubova moguće. Sada Moskva mora da prizna da su čak i Ujedinjene nacije (UN), uključujući Savet bezbednosti (koji Rusija – sila koja raspolaže pravom veta u ovom telu – tradicionalno označava kao središnje mesto svetskog poretka) postale nefunkcionalna pozornica za jalove rasprave. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) – koju je Moskva dugo želela da tretira kao prevashodni bezbednosni instrument u Evropi – je sada gotovo potpuno odbačena zbog antiruskog stava većina država članica NATO i EU. Moskva je napustila Savet Evrope, a njeno učešće u različitim regionalnim grupacijama oko Arktika, Baltičkog, Barencovog i Crnog mora je zamrznuto.

Istinu govoreći, dobar deo ovoga je posledica zapadne politike koja pokušava da izoluje našu zemlju, ali umesto da se oseća uskraćenom za nešto dragoceno – Rusija ne žali mnogo zbog isključenja ili zamrznutog članstva. Vrlo je upečatljivo da je iznova uspostavljena prevlast nacionalnog nad međunarodnim zakonodavstvom, te Moskva sada obraća malo pažnje na ono što protivnici mogu da kažu ili urade povodom njenog političkog opredeljenja ili delovanja. Sa ruske tačke gledišta, ne samo da se Zapadu više ne može verovati, već su i međunarodna tela pod zapadnom kontrolom izgubila sav svoj legitimitet.

Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)
Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta UN u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)

Odnos prema međunarodnim institucijama kojima dominira Zapad, oštro je suprotstavljen odnosu prema ne-zapadnim ustanovama. Ove godine, rusko predsedavanje nedavno uvećanim BRIKS-om je obeleženo izuzetnom aktivnošću za pripremu domaćina. Rusija, takođe, snažno podržava Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS), kojoj bi trebalo da se priključi njena bliska saveznica Belorusija.

Zajedno sa državama u Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i Latinskoj Americi, Rusija blisko sarađuje da izgradi novo međunarodno ustrojstvo u brojnim oblastima: finansijama i trgovini, standardima i tehnologiji, informisanju i zdravstvu. Ove promene otvoreno su osmišljene da budu oslobođenje od zapadne nadmoći i mešanja. Ukoliko budu uspešne – one će poslužiti kao elementi budućeg inkluzivnog svetskog poretka koji Moskva zagovara. Stoga, promene u ruskoj spoljnoj politici sežu izuzetno duboko. Međutim, postavlja se pitanje: koliko su one održive?

Nova dinamika

Povrh svega, potrebno je istaći da su promene u spoljnoj politici važan ali takođe relativno mali deo šireg preobražaja koji se dešava u ruskoj ekonomiji, politici, društvu, kulturi, vrednosnom sistemu, duhovnom i intelektualnom životu. Opšte usmerenje i značaj ovih promena su očigledni. Oni preoblikuju državu od autsajdera na obodima zapadnog sveta u nešto samodovoljno i pionirsko. Ove tektonske promene ne bi bile moguće da se nije desila ukrajinska kriza. Pošto su otuda, moćno i bolno, podstaknute – sada su zadobile sopstvenu razvojnu dinamiku.

Istina je da je sam februar 2022. godine bio završnica nekoliko trendova koji su hvatali zamajac tokom otprilike jedne decenije. Osećanje da je puniji suverenitet poželjan postalo je dominantno nakon što se Putin vratio u Kremlj 2012. godine, kao i nakon ponovnog prisajedinjenja Krima 2014. godine. Napravljene su i neke istinski fundamentalne promene u pogledu nacionalnih vrednosti i ideologije, u vidu amandmana ruskog Ustava, potvrđenih 2020. godine.

U martu 2024. godine, Putin je ostvario ubedljivu pobedu na predsedničkim izborima i osigurao novi šestogodišnji mandat. Ovo bi trebalo sagledati kao glasanje o poverenju u njega kao vrhovnog komandanta u egzistencijalnoj borbi (kako ju je Putin sam opisao) protiv Zapada. Sa tom zaleđinom, predsednik može da nastavi sa još dubljim promenama i mora da osigura da one koje su se već odigrale budu sačuvane, kao i da na njihovim osnovama dalje grade oni koji ga budu nasledili u Kremlju.

Obraćanje ruskog predsednika Vladimira Putina u svom predizbornom štabu posle predsedničkih izbora u Moskvi, 18. mart 2024. (Foto: Tanjug/AP Photo/Alexander Zemlianichenko)

Važno je zapaziti da su ruske elite – koje su od 1990-ih godina prošlog veka bile blisko povezane sa Zapadom – morale nedavno da naprave težak izbor između njihove zemlje i njihove imovine. Oni koji su odlučili da ostanu postali su „nacionalniji” u svom držanju i delovanju. U međuvremenu, Vladimir Putin je pokrenuo kampanju čiji je cilj formiranje nove elite okupljene od veterana ukrajinskog rata. Očekivani zaokret ruskih elita i njihov preobražaj od kosmopolitske grupe samoživih pojedinaca u tradicionalniju grupaciju privilegovanih službenika države i njenog predvodnika zaokružiće spoljnopolitičku revoluciju.

Na kraju, Rusija možda ne bi bila kadra da se kreće tako brzo u pravcu suverenosti da politika zapadnih država poslednje dve decenije prema Rusiji nije bila onakva kakva je bila: vođena uz sve jaču demonizaciju zemlje i njenog vođstva. Ovi izbori [zapadnih političkih elita, prim. prev.] su uspeli da dovedu do toga da ono vođstvo koje je na početku bilo najviše okrenuto ka Zapadu i u najvećoj meri proevropsko, u odnosu na bilo koje vreme u ruskoj istoriji – posebno uključujući samog Putina kao i Dmitrija Medvedeva – postane odlučno antizapadnjačko i odlučno suprotstavljeno politici SAD i EU. Stoga, umesto da prisile Rusiju da se prilagodi obrascima ponašanja koje nameće Zapad, sav taj pritisak je pomogao našoj zemlji da iznova pronađe sebe.

 

Dmitri Trenjin je profesor istraživač na Višoj ekonomskoj školi i viši istraživač saradnik Insttuta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose, kao i član Ruskog saveta za međunarodne odnose.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Russia Today

 

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: 47news.ru

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u