Koji pojam spaja „slučaj profesora Dinka Gruhonjića”, „Kuću cveća”, Javni servis građana Srbije, televiziju „N1” i režisera Veljka Bulajića? Drug Tito, naravno!
Nedavno se gradonačelnik Beograda u „tehničkom mandatu” Aleksandar Šapić obratio javnosti sa inicijativom da se posmrtni ostaci Josipa Broza premeste u njegov rodni Kumrovec, kao i da nakon toga „Kuća cveća” postane muzej srpske istorije. U nastavku obraćanja, Aleksandar Šapić je dodao da u takvom muzeju „treba da počivaju ljudi koji su nas zaista branili, od Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i ostalih. To su ljudi kojima se Evropa divila i koji su je branili u Prvom svetskom ratu od Nemaca, koji bi sada da nas proglase genocidnim”.
Po prvi put u našoj istoriji ovakva inicijativa dolazi sa zvaničnih pozicija, odnosno od nekoga ko je trenutno na vlasti i ko ima realnu šansu da nakon izbora tu i ostane (podsećamo da je u prošlosti bilo inicijativa za izmeštanjem „Kuće cveća”, ali uvek od strane opozicionih stranaka i udruženja). Zato je u slučaju izborne pobede, na Aleksandru Šapiću ogromna istorijska odgovornost: da njegova inicijativa ne ostane samo „mrtvo slovo na papiru”. Posebno ako se podsetimo njegovog zaključka, gde se on pita „da li ćemo u Kući cveća odati poštu srpskim herojima time što ćemo napraviti muzej srpske istorije ili ćemo tamo ostaviti Josipa Broza Tita, austrougarskog kaplara i velikog zlikovca novije srpske istorije?”, čime je Aleksandar Šapić na sopstvena pleća preuzeo veliki teret.
Prekid perioda ćutanja
Njegova inicijativa zaslužuje podršku, bez obzira što postoji opasnost da se pretvori samo u predizbornu propagandu, kao i u realnu mogućnost da se ova inicijativa – i pored čvrste volje Aleksandra Šapića – nikada ne ostvari u praksi, zbog kočnica unutar njegove koalicione većine. Ako Aleksandar Šapić realizuje ovu zamisao – uz veliki otpor koalicionih partnera iz redova socijalista, kao i nekih jugotitoista iz tabora njegovih naprednjaka – obezbediće sebi upis u političku istoriju kao inicijator u krupnom koraku dalje detitoizacije Srbije.
Podsećanja radi, sve do „petooktobarske” revolucije nije bilo nikakvih inicijativa od strane vlasti za rehabilitacijom Draže Mihailovića, čak je nastavljena mračna titoistička praksa prećutkivanja, falsifikovanja i zastrašivanja. U prvoj deceniji posle pada Miloševićevog režima – a naročito za vreme dok je premijer bio Vojislav Koštunica – nepravda je, uz pomoć suvih istorijskih činjenica, počela da se ispravlja. Napravljeni su značajni koraci naučne revizije titoističkog svetonazora, kao što su „zakon o spomenicama”, kojim je i Ravnogorskom pokretu priznato da je bio antifašistički, kao i lična rehabilitacija generala Mihailovića.
Posle toga je nastupio novi period ćutanja, kada je u najvećim medijskim kućama ponovo prevladao jugotitoistički diskurs. Sve nas je trgao oštri i precizni ton Aleksandra Šapića – sigurno najvećeg poklonika đenerala Draže u vlasti – kada je izjavio da svako njegovo pominjanje Dragoljuba Mihailovića u pozitivnom kontekstu, izaziva bes kod jugotitoista. Aleksandar Šapić doslovce kaže: „Mi, Srbi, smo uspeli da, nakon Drugog svetskog rata, Mihailovića proglasimo za izdajnika, da ne znamo gde mu je grob, jer su mu komunisti i boljševici namenski, ko zna gde rasuli kosti, a Broza čuvamo na najlepšem proplanku i brdu u Beogradu. I dan danas, on tu počiva, bez obzira na svo zlo koje je naneo srpskom narodu, ubijajući ga u Prvom svetskom ratu, a onda preko 35 godina zatirući mu seme na svaki mogući način, nacionalno, politički, sociološki i kulturološki”.
Šapić jasno i decidirano pokazuje da poznaje i razume istoriju, jer izvodi zaključak da je jugotitoistički režim kancer srpskih nacionalnih interesa. On shvata ono što mnogi u javnosti ne žele da razumeju ili ne smeju da kažu naglas, odnosno da su „avnojevske granice” vratile Srbiju skoro na teritoriju pre Balkanskih ratova iz 1912. (akademik Čavoški, naučni rad iz 1986. godine). Posle dva balkanska rata i dva svetska rata – koje je Srbija sve dobila uz cenu od skoro tri miliona ljudskih žrtava – Srbija je, uz pomoć Brozovog režima, kažnjena zbog pobeda u ratovima!
Cenu je platio i prvi antifašistički pokret u Evropi na čelu sa Dražom Mihailovićem – koga je Brozov režim izjednačio sa zverski genocidnim režimom ustaša – gradeći tako „sindrom srpske krivice”. Aleksandar Šapić, opravdano, ne štedi ni Kolektivni zapad, jer ispravno kritikuje njihove namere da srpski narod – koga su baš ti zapadnjaci i njihovi vazali nemilosrdno i mučki ubijali po logorima i stratištima – proglase genocidnim. Želim da verujem, da inicijativa Aleksandra Šapića nije samo izborna propaganda, već da će iza njegovih reči doći i konkretna dela.
Primitivni rasizam
U isto vreme našu javnost je potresao slučaj vanrednog profesora na Univerzitetu u Novom Sadu Dinka Gruhonjića. Na jednoj tribini u Dubrovniku (Hrvatska), prema izveštajima koje smo mogli da vidimo u medijima, profesor Gruhonjić je u „humorističkom” tonu sa ukusom cinizma, napominjući kako se ponosi sopstvenim imenom, doslovce izjavio „ja imam jedno lepo ime Dinko, kao Dinko Šakić”. Nakon ovoga usledio je njegov smeh. Treba napomenuti da upravo profesor Gruhonjić preko deceniju etiketira srpski narod kao genocidan koristeći sintagmu da je Srbija „postgenocidno društvo”, a onda u sred Hrvatske izražava solidarnost sa jednim od najvećih zločinaca u NDH – Dinkom Šakićem?! Istorijska nauka nema dileme da je Dinko Šakić bio zapovednik najmonstruoznijeg logora u istoriji – Jasenovca, gde je naređivao ubistva maljevima ili kamom više desetina hiljada logoraša koji su bacani u reku, kao i ubistva oko 16.000 dece mlađe od 14 godina na brutalno svirep način.
Lično je iz razonode ubio preko dvadesetak logoraša, dok je po izveštaju Zemaljske komisije Hrvatske predatom Međunarodnom vojnom sudu u Nirbergu u Jasenovcu ubijeno između 500.00 i 600.000 žrtava. Umesto da celokupna javnost osudi ovaj besprizorni govor Dinka Gruhonjića, kao i da se on javnosti duboko izvini, deo naše akademske elite ustao je u njegovu odbranu?! Ključni pojmovi u odbrani profesora Gruhonjića bili su „sloboda govora” i „autonomija univerziteta”. Upadljivo je da je profesor Gruhonjić najčvršću podršku dobio od Filozofskih fakulteta u Novom Sadu, Beogradu i Nišu. Niko od njih nije želeo da govori o žrtvama Jasenovca (i ostalih stratišta!), niti o osećanjima potomaka tih mučenika (OVDE i OVDE).
Naravno, podrazumeva se da naša akademska „elita” sa filozofskih fakulteta po Srbiji nije progovorila ni jednu jedinu reč o činjenici da je ovih nekoliko stotina hiljada ljudskih bića (možda i čitav milion!) stradalo samo zato što su Srbi! Umesto toga, naši filozofi su izabrali da ih više brine nepoštovanje slobode govora?! Naravno, naši filozofi misle na ograničavanje slobode govora njihovog kolege Dinka Gruhonjića – koji već deceniju u javnosti brutalno vređa srpski narod nazivajući ga „malim primitivnim narodom”, čija deca samo „žele da dovrše pokolj koji su im očevi započeli”. Na jednom mestu profesor Gruhonjić demonstrira najprimitivniji rasizam, kada u sličnom kontekstu doslovce govori o „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika”, kojima će u budućnosti „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji”. Ovi iskazi su – prema profesorima Filozofskih fakulteta u Novom Sadu, Beogradu i Nišu – demonstracija „slobode govora”, a pobuna protiv ovakvih rasističkih uvreda je po tim istim akademskim građanima, napad na slobodu govora ili čak na autonomiju univerziteta?!
Da bi bolje sagledali ovaj slučaj novosadsnog profesora i njegov epilog, potrebno je da medalju istine okrenemo i na drugu stranu. Tamo ćemo prostim vidom uočiti da su naši filozofi u praksi gomila foliranata, nespremnih za kritičku misao, a voljnih samo za prepisivanje frazeoloških mantri iz postmoderne kulture Kolektivnog zapada. Političko biće Kolektivnog zapada na našim prostorima nasleđeno je od političkog bića Kominterne na toj istoj geopolitici, pa tako postaje razumljiva tradicionalna porodična privrženost ovoj antisrpskoj politici. Biološki i ideološki preci naših filosofa živeli su od masnih „crvenih plata” Kominterne, a njihovi potomci – ti „naši filozofi” – komforno žive od zapadnih grantova, belosvetskih projekata ili koruptivnih stipendija duboke globalističke države. Svi oni skupa samo rade posao za koji su plaćeni: čuvanje jugotitoističkog narativa i njegovih istorijskih tekovina, kao prepreke bilo kom pogledu sa srpskog stanovišta.
Slučaj „Javnog servisa”
Profesor Dinko Gruhonjić samo je jedan od njih. Ponižavajuće je da se upravo novcem običnog srpskog čoveka finansiraju radna mesta ove profesorsko-akademske „elite”, koja u javnosti permanetno sprovodi ideologiju jugotitoizma – „antisrpsku na unutrašnjem planu i antirusku na spoljašnjem planu” (profesor Milo Lompar). Na ovom mestu bilo bi svrsishodno da se pozovemo na misao nekadašnjeg indijskog premijera Nehrua: „Nema većeg neprijatelja sopstvenog naroda od intiligencije koju je vaspitavao kolonizator”. Tako srpski narod finansira iz sopstvenog plitkog džepa borbu protiv njegovih nacionalnih interesa, jer puni budžet iz koga se isplaćuju univerzitetske plate profesorima koji brane i veličaju Josipa Broza Tita i njegove tekovine. I pored svega, možda bi bilo podnošljivo da se radi samo o ovom usamljenom i ne preterano skupom slučaju, u kome se na apstrahtan i uopšteni način brane tobožnji građanski principi. Ali šta činiti sa Javnim servisom građana Srbije (RTS) – koji gospodari značajnim budžetom koji puni čitava Srbija – a koji je postao tvrđava „avnojevske” antisrpske politike?
Već smo se pozvali na naučno delo Koste Čavoškog iz 1986. godine u kome je dokazano da je „avnojevskim granicama” (Drugo zasedanje AVNOJ-a 1943. godine u Jajcu) Srbija izgubila teritorije koje je dobila kao pobednik u dva balkanska i dva svetska rata – a u kojima je izgubila skoro tri miliona ljudi – da bi objasnili sindrom „srpske krivice”, nametnut od strane jugotitoističke ideologije. Razumljivo je da je ova ideologija činila javni diskurs u vreme vladavine komunizma, ali je zdravom razumu neobjašnjivo zbog čega, tri i po decenije od uvođenja višestranačkog društvenog uređenja, ona i dalje vlada u Srbiji. Jedan od bitnijih razloga kojima se objašnjava jugotitoistička okupacija javnog prostora u Srbiji, sigurno leži u delovanju ovakvog „javnog servisa”. Na čelu ove netržišne medijske kuće sa snažnim finansijskim monopolom, nalazi se „treća generacija partizana” – potomci nekadašnjih Titovih funkcionera, koji su roditeljski boljševizam konvertovali u sopstveni vesternizam – po receptu politike Kominterne na ovim prostorima, a koju je kasnije prihvatio i Kolektivni zapad. I jugotitoizam i vesternizam (evro-centrizam) imaju zajedničkog neprijatelja u srpskim nacionalnim interesima!
Dovoljno je obratiti pažnju kako je Javni servis građana Srbije (RTS) – pod maskom „objektivnog informisanja” – kreirao specijalnu emisiju o slučaju profesora Dinka Gruhonjića (OVDE). U ovoj emisiji iz serijala „Oko” – koju je, po instrukcijama, vodila novinarka Milica Kulić, tokom emisije naklonjena Dinku Gruhonjiću – potpuno su skrajnute teme eventualne podrške profesora Gruhonjića monstruoznim ustaškim zločinima ili njegova kvalifikacija o srpskom narodu kao genocidnom. Umesto toga, gledaoci RTS-a – od kojih je bar četvrtina potomaka nekadašnjih ustaških žrtava ili izbeglica iz „Bljeska” i „Oluje” – morali su da slušaju o finesama, poput rada „etičke komisije” ili o suptilnoj dilemi kolika su ograničenja univerzitetskog profesora u javnom nastupu.
Naime, voditeljka je užurbano prekidala redovnog profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Slobodana Orlovića, kada bi ovaj pokušao da objasni kontekst celokupnog delovanja Dinka Gruhonjića u javnosti. Još je bila agresivvnija prema profesoru Predragu Markoviću kada je opravdano postavio pitanje stručnih kompetencija profesora Gruhonjića u nauci: nula naučnih knjiga, nula nastavnih knjiga, nula referentnih radova… Ispada da je kod profesora Gruhonjića napretek bilo samo uvredljivih izjava protiv srpskog naroda u kontinuitetu i ničeg više. Šteta za gledaoce što je voditeljka – stiče se utisak programirano – sprečila da se diskusija otvori do kraja. Tada bi gledaoci uvideli prostu činjenicu da je profesor Dinko Gruhonjić ogromnu prazninu u kreativnim delima nadomestio uvredama na račun neistomišljenika, koji su za razliku od njega – poput Emira Kusturice – ostavili iza sebe veliko delo.
Taman kada smo posle „slučaja Gruhonjić” pomislili da na Javnom servisu stiže doba nevinosti, način na koji je ova medijska kuća ispratila upokojenje režisera, Veljka Bulajića, ponovo nas je uverio u mističnu odanost upravljačkog tria (Dragan Bujošević – Nenad Stefanović – Olivera Kovačević) prema kultu Josipa Broza, kao i prema jugotitoističkoj ideologiji. Posvetili su nezapamćen programski prostor u čast Veljka Bulajića, ispraćajući ga tako na promotivan način koji skoro da nije dodeljen nikome na Javnom servisu Srbije. Pre nego što se malo detaljnije osvrnemo na narečeno, bitno je da podvučemo tri osnovne veze između srpkog naroda/države i Veljka Bulajića:
- Veljko Bulajić je autor ratnih filmova koji su sa realnim istorijskim ličnostima nastali na besprizornim falsifikatima istorije;
- Veljko Bulajić je osmislio vizuelni i karakterni identitet Ravnogorca (četnika, borca JVuO, poklonika Draže Mihailovića) koji predstavlja brutalnu laž;
- Veljko Bulajić je bio i ostao jedan od vizuelno-ideoloških simbola jugotioizma, a nakon raspada SFR Jugoslavije bio je veliki protivnik srpskog sveta, kao i pristalica ideologije „montenigrinstva” proistekle iz avnojevskog jugoslovenstva.
Ovo su lako dokazive činjenice, pa je takođe lako zaključiti i da Veljko Bulajić nije bio prijatelj srpskog naroda i države Srbije (koja je vlasnik RTS-a), pa samim tim nije zaslužio takav posthumni tretman na RTS-u. Ali za uredništvo našeg Javnog servisa ove činjenice nisu bile od velikog značaja – već je prevagnuo njihov mladalački sentiment uvijen u crvenu pionirsku maramu – kao i porodično nasleđe izgrađeno na kultu ličnosti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”. Voleo bih da mi čitaoci Novog Standarda pomognu oko jednog delikatnog zadatka: kako da saopštimo gospođi Oliveri Kovačević i gospodi Draganu Bujoševiću i Nenadu Stefanoviću da drug Tito više nije živ.
Razlika između RTS-a i N1?
Sada nešto detaljnije o „magijskoj vezi” filmskog stvaraoca Veljka Bulajića i Javnog servisa građana Srbije (RTS), koja u kontinuitetu traje praktično od rođenja ove televizije. Vratićemo se malo u istoriju, u period od pre skoro 15 godina. Te 2010. godine na zvaničnom portalu RTS-a, najvljena je ponovna (ko zna koja po redu?) repriza filma Bitka na Neretvi u režiji Veljka Bulajića. U opisu ovog skupog i atraktivnog filmskog spektakla, RTS opisuje istorijske motive po kojima je snimljen istoimeni film. I tada – kao da je Josip Broz u punoj snazi na vlasti – iznosi besprizorne falsifikate, poput onih na kojima se pre pola veka baziralo naše školstvo. RTS doslovce kaže:
„Početkom 1943. godine, nemački generali su, po Hitlerovom ličnom naređenju, počeli sa sprovođenjem plana ‘Vais’, kako bi uništili partizanske jedinice. Pritisnuti daleko nadmoćnijim neprijateljem, partizani sa vrhovnim štabom i 4.500 ranjenika našli su se opkoljeni u dolini Neretve. Ostao je samo jedan most, na čijoj drugoj strani su čekale jake neprijateljske snage, pripremajući se za masakr raljenih boraca i bespomoćnog naroda. Tito naređuje da se sruši most. Iznenađeni neprijatelj prebacuje svoje snage na drugu stranu, predviđajući da će partizani pokušati samoubilački proboj. Međutim, u toku samo jedne noći, partizani grade novi most pokraj srušenog i prebacuju se na drugu stranu, izigravši neprijatelja”.
Bukvalno sve što je objavio RTS u ovom tekstu je laž! Čak su i sami komunisti – između ostalih, partizanski komandant Koča Popovića i pukovnik Mišo Leković – priznali da nije bilo „prebacivanja neprijatelja na drugu stranu”, kao i da se u dolini Neretve nisu borili protiv Nemaca (već protiv četnika!), jer su sa njima sklopili primirje (u istorijskoj nauci poznati „Martovski pregovori”). Odmah posle Brozove smrti mnogi partizanski oficiri i borci su osporili ispravnost ideje rušenja mosta, čak su argumentovali i pogubnost ove odluke koja je direktno odgovorna za pogibju mnogih ranjenika i boraca. U izvanrednom tekstu povodom ovog događaja Miloslav Samardžić na sajtu „Pogledi”, u kraćoj formi objašnjava istorijsku pozadinu, tako da preporučujem svakom čitaocu da ga pročita. Kao siže ovog dela, navešću samo očigledne činjenice izvučene iz njega:
- Oprecija „Vais” nije bila spojena sa Bitkom na Neretvi, već je bila uperena protiv „Bihaćke republike”;
- U povlačenju partizani zauzimaju nekoliko italijanskih garnizona i plene teško naoružanje;
- Partizani nameravaju da produže uz Neretvu prema Foči, ali ih ispred Konjica napada ravnogorski kapetan Lukačević i nanosi im težak poraz;
- Partizani odlučuju da se zbog ovog poraza vrate u centralnu Bosnu i tada ruše sva tri mosta na tom delu reke, jer smatraju da će tako zaustaviti četnike;
- Zbog rušenja mostova partizani moraju da bace oko 200 kamiona, 12 tenkova i 12 topova, koje su zaplenili Italijanima u njihovim garnizonima;
- Četnici prelaze Neretvu lako, jer je ona gazna u to doba godine i nemaju teško naoružanje, zbog ovoga partizanski generali Jakšić i Žujović definišu rušenje mostova kao najkatastrofalniju grešku Josipa Broza Tita;
- Četnici ne smeju dalje na zapad da gone partizane jer saznaju za „Martovske pregovore” i nemačko-partizanski pakt, a tamo ih čekaju snažne nemačke formacije u pripravnosti;
- Traju bitke u Hercegovini između vrhovnog partizanskog štaba i njihovih elitnih jedinica sa jedne strane i lokalno-regionalnih četničkih jedinica sa druge strane (komandanti: Baćović, Lukačević, Đurišać i Stanišić);
- Sa partizanske strane učestvuju ustaše iz Fazlagića Kule, a sa četničke italijanska grupa „Skoti”;
- Partizani probijaju četnički obruč i uspevaju uz ogromne žrtve da se spasu, ali četnici nisu poraženi na Neretvi;
- Nemci ne napadaju partizane jer sve do 17. maja 1943. godine između njih vlada primirje;
- Deo partizana koji je prošao do Lima uspeva da rasturi Đurišićeve jedinice, kao i Stanišićeve na zapadu Crne Gore;
- Početkom maja, Nemci počinju operaciju „Švarc” (ovu operaciju je odobrio lično Hitler), koja je osmišljena za uništenje četnika a ne partizana;
- Četnici uspevaju da se izvuku iz obruča zahvaljujući obaveštajnim podacima, delom zahvaljujući Italijanima, Nemci samo hapse Đurišića i njegovih 2.000 četnika u Kolašinu;
- Partizani trpe ogromne gubitke u obruču, jer Nemci 17. maja krše sporazum o primirju, tada ubijaju i oko 4.000 partizanskih ranjenika;
Kasniji komunistički istoričari falifikuju ishod bitke na Neretvi pripisujući Josipu Brozu genijalni plan rušenja mosta, izmišljaju saradnju Nemaca i četnika da bi prikrili sopstvenu saradnju sa vojskom Vermahta, kao i da je nakon ove „odlučujuće” bitke Čerčil navodno odlučio da pošalje svoju misiju u partizanski štab. Dakle, sve u filmu Veljka Bulajića je sramotna laž, a posebno poltronske sekvence o ingenioznom komandantu Titu i njegovom „ratnom lukavstvu”, zbog koga odlučuje da poruši most.
Televizija N1 – koja nema nacionalnu frekvenciju i koja je, za razliku od Javnog servisa Srbije, otvoreno pro-NATO – povodom smrti Veljka Bulajića iznosi potpuno identične stavove u opisu ovog istorijskog događaja. Obe ove televizije – u vreme kada su odavno dostupne sve istorijske činjenice – svojim tumačenjem falsifikata kao istine, diretno vređaju sve potomke Ravnogorskog pokreta, kao uostalom i sve koji žele da stvari posmatraju sa srpskog stanovišta. Međutim, razlika je u tome što nas Javni servis – vređe za naše pare!
Na političkom planu Veljko Bulajić je bio veliki protivnik srpskog sveta i srpske države – tipični „montenigrin” (milogorac) vaspitavan na jugo-titoističkoj ideologiji – koji je otvoreno napadao SPC i njenog patrijarha. Tokom dugačke i plodonosne karijere, odisao je dubokim provincijalnim kompleksom prema svemu kroatocentričnom, u kome je video odsjaj zapadnog. Treba mu odati priznanje za neka umetnička dela koja nisu postavljena na falsifikovanim istorijskim temeljima, ali on ni po kom osnovu nije smeo dobiti takav tretman na Javnom servisu Srbije! Nije bio srpski reditelj, nije bio srpski prijatelj, nije bio značajan za srpsku kulturu.
Uloga Veljka Bulajića u jugoslovenskoj kulturi – kako u periodu konkretne vladavine titoizma, tako i nakon toga doba pa sve do današnjih dana – simbolički bi predstavljala polje tempiranog saveza „duboke partizanske države” i „duboke NATO države” (OVDE) uperenog protiv srpskih nacionalnih interesa.
Tri naizgled nezavisna događaja – smrt režisera Bulajića, „slučaj Gruhonjić” i otpor uklanjanju Kuće cveća iz Beograda – zajedno čine malo ogledalo u kome se ogleda tragična istorijska istina za srpski narod. A na njenoj površini, po ko zna koji put, vidimo kako je Kolektivni zapad, preuzimajući politiku Kominterne na ovim prostorima – preuzeo i obaveze prema kultu ličnosti druga Tita – uzdižući ga i braneći kao svoje čedo.
Da završimo sa anegdotom, nastalom u jednoj beogradskoj školi. Pre izvesnog vremena, vršena je anketa među učenicima sa namerom da autori saznaju šta se najviše gleda u njihovim domovima. Jedan učenik, čiji su roditelji prebegli tokom rata iz Hrvatske, odgovorio je se u njegovom domu najčešće gleda „jedna hrvatska i jedna ustaška televizija”. „Šta je to ‘ustaška’ televizija”, pitali su ga u školi, „sigurno HRT”? – „Ne”, odgovorio im je učenik, „HRT je hrvatska, a RTS je ustaška televizija”.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
BONUS VIDEO:
