НАТО брани друга Тита

Три наизглед независна догађаја – смрт режисера Вељка Булајића, „случај Грухоњић” и отпор уклањању Куће цвећа из Београда – заједно чине мало огледало у коме се огледа трагична историјска истина за српски народ

Који појам спаја „случај професора Динка Грухоњића”, „Кућу цвећа”, Јавни сервис грађана Србије, телевизију „Н1” и режисера Вељка Булајића? Друг Тито, наравно!

Недавно се градоначелник Београда у „техничком мандату” Александар Шапић обратио јавности са иницијативом да се посмртни остаци Јосипа Броза преместе у његов родни Кумровец, као и да након тога „Кућа цвећа” постане музеј српске историје. У наставку обраћања, Александар Шапић је додао да у таквом музеју „треба да почивају људи који су нас заиста бранили, од Степе Степановића, Живојина Мишића, Радомира Путника и осталих. То су људи којима се Европа дивила и који су је бранили у Првом светском рату од Немаца, који би сада да нас прогласе геноцидним”.

По први пут у нашој историји оваква иницијатива долази са званичних позиција, односно од некога ко је тренутно на власти и ко има реалну шансу да након избора ту и остане (подсећамо да је у прошлости било иницијатива за измештањем „Куће цвећа”, али увек од стране опозиционих странака и удружења). Зато је у случају изборне победе, на Александру Шапићу огромна историјска одговорност: да његова иницијатива не остане само „мртво слово на папиру”. Посебно ако се подсетимо његовог закључка, где се он пита „да ли ћемо у Кући цвећа одати пошту српским херојима тиме што ћемо направити музеј српске историје или ћемо тамо оставити Јосипа Броза Тита, аустроугарског каплара и великог зликовца новије српске историје?”, чиме је Александар Шапић на сопствена плећа преузео велики терет.

Прекид периода ћутања

Његова иницијатива заслужује подршку, без обзира што постоји опасност да се претвори само у предизборну пропаганду, као и у реалну могућност да се ова иницијатива – и поред чврсте воље Александра Шапића – никада не оствари у пракси, због кочница унутар његове коалиционе већине. Ако Александар Шапић реализује ову замисао – уз велики отпор коалиционих партнера из редова социјалиста, као и неких југотитоиста из табора његових напредњака – обезбедиће себи упис у политичку историју као иницијатор у крупном кораку даље детитоизације Србије.

Подсећања ради, све до „петооктобарске” револуције није било никаквих иницијатива од стране власти за рехабилитацијом Драже Михаиловића, чак је настављена мрачна титоистичка пракса прећуткивања, фалсификовања и застрашивања. У првој деценији после пада Милошевићевог режима – а нарочито за време док је премијер био Војислав Коштуница – неправда је, уз помоћ сувих историјских чињеница, почела да се исправља. Направљени су значајни кораци научне ревизије титоистичког светоназора, као што су „закон о споменицама”, којим је и Равногорском покрету признато да је био антифашистички, као и лична рехабилитација генерала Михаиловића.

После тога је наступио нови период ћутања, када је у највећим медијским кућама поново превладао југотитоистички дискурс. Све нас је тргао оштри и прецизни тон Александра Шапића – сигурно највећег поклоника ђенерала Драже у власти – када је изјавио да свако његово помињање Драгољуба Михаиловића у позитивном контексту, изазива бес код  југотитоиста. Александар Шапић дословце каже: „Ми, Срби, смо успели да, након Другог светског рата, Михаиловића прогласимо за издајника, да не знамо где му је гроб, јер су му комунисти и бољшевици наменски, ко зна где расули кости, а Броза чувамо на најлепшем пропланку и брду у Београду. И дан данас, он ту почива, без обзира на сво зло које је нанео српском народу, убијајући га у Првом светском рату, а онда преко 35 година затирући му семе на сваки могући начин, национално, политички, социолошки и културолошки”.

Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић (Фото: Танјуг/Марко Ђоковић)

Шапић јасно и децидирано показује да познаје и разуме историју, јер изводи закључак да је југотитоистички режим канцер српских националних интереса. Он схвата оно што многи у јавности не желе да разумеју или не смеју да кажу наглас, односно да су „авнојевске границе” вратиле Србију скоро на територију пре Балканских ратова из 1912. (академик Чавошки, научни рад из 1986. године). После два балканска рата и два светска рата – које је Србија све добила уз цену од скоро три милиона људских жртава – Србија је, уз помоћ Брозовог режима, кажњена због победа у ратовима!

Цену је платио и први антифашистички покрет у Европи на челу са Дражом Михаиловићем – кога је Брозов режим изједначио са зверски геноцидним режимом усташа – градећи тако „синдром српске кривице”. Александар Шапић, оправдано, не штеди ни Колективни запад, јер исправно критикује њихове намере да српски народ – кога су баш ти западњаци и њихови вазали немилосрдно и мучки убијали по логорима и стратиштима – прогласе геноцидним. Желим да верујем, да иницијатива Александра Шапића није само изборна пропаганда, већ да ће иза његових речи доћи и конкретна дела.

Примитивни расизам

У исто време нашу јавност је потресао случај ванредног професора на Универзитету у Новом Саду Динка Грухоњића. На једној трибини у Дубровнику (Хрватска), према извештајима које смо могли да видимо у медијима, професор Грухоњић је у „хумористичком” тону са укусом цинизма, напомињући како се поноси сопственим именом, дословце изјавио „ја имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић”. Након овога уследио је његов смех. Треба напоменути да управо професор Грухоњић преко деценију етикетира српски народ као геноцидан користећи синтагму да је Србија „постгеноцидно друштво”, а онда у сред Хрватске изражава солидарност са једним од највећих злочинаца у НДХ – Динком Шакићем?! Историјска наука нема дилеме да је Динко Шакић био заповедник најмонструознијег логора у историји – Јасеновца, где је наређивао убиства маљевима или камом више десетина хиљада логораша који су бацани у реку, као и убиства око 16.000 деце млађе од 14 година на брутално свиреп начин.

Лично је из разоноде убио преко двадесетак логораша, док је по извештају Земаљске комисије Хрватске предатом Међународном војном суду у Нирбергу у Јасеновцу убијено између 500.00 и 600.000 жртава. Уместо да целокупна јавност осуди овај беспризорни говор Динка Грухоњића, као и да се он јавности дубоко извини, део наше академске елите устао је у његову одбрану?! Кључни појмови у одбрани професора Грухоњића били су „слобода говора” и „аутономија универзитета”. Упадљиво је да је професор Грухоњић најчвршћу подршку добио од Филозофских факултета у Новом Саду, Београду и Нишу. Нико од њих није желео да говори о жртвама Јасеновца (и осталих стратишта!), нити о осећањима потомака тих мученика (ОВДЕ и ОВДЕ).

Протест студената на Филозофском факултету уз натпис „Мој синко само никад као Динко”, Нови Сад, март 2024. (Фото: БЕТА/Драган Гојић)

Наравно, подразумева се да наша академска „елита” са филозофских факултета по Србији није проговорила ни једну једину реч о чињеници да је ових неколико стотина хиљада људских бића (можда и читав милион!) страдало само зато што су Срби! Уместо тога, наши филозофи су изабрали да их више брине непоштовање слободе говора?! Наравно, наши филозофи мисле на ограничавање слободе говора њиховог колеге Динка Грухоњића – који већ деценију у јавности брутално вређа српски народ називајући га „малим примитивним народом”, чија деца само „желе да доврше покољ који су им очеви започели”. На једном месту професор Грухоњић демонстрира најпримитивнији расизам, када у сличном контексту дословце говори о „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи”. Ови искази су – према професорима Филозофских факултета у Новом Саду, Београду и Нишу – демонстрација „слободе говора”, а побуна против оваквих расистичких увреда је по тим истим академским грађанима, напад на слободу говора или чак на аутономију универзитета?!

Да би боље сагледали овај случај новосадсног професора и његов епилог, потребно је да медаљу истине окренемо и на другу страну. Тамо ћемо простим видом уочити да су наши филозофи у пракси гомила фолираната, неспремних за критичку мисао, а вољних само за преписивање фразеолошких мантри из постмодерне културе Колективног запада. Политичко биће Колективног запада на нашим просторима наслеђено је од политичког бића Коминтерне на тој истој геополитици, па тако постаје разумљива традиционална породична приврженост овој антисрпској политици. Биолошки и идеолошки преци наших философа живели су од масних „црвених плата” Коминтерне, а њихови потомци – ти „наши филозофи” – комфорно живе од западних грантова, белосветских пројеката или коруптивних стипендија дубоке глобалистичке  државе. Сви они скупа само раде посао за који су плаћени: чување југотитоистичког наратива и његових историјских тековина, као препреке било ком погледу са српског становишта.

Случај „Јавног сервиса”

Професор Динко Грухоњић само је један од њих. Понижавајуће је да се управо новцем обичног српског човека финансирају радна места ове професорско-академске „елите”, која у јавности перманетно спроводи идеологију југотитоизма – „антисрпску на унутрашњем плану и антируску на спољашњем плану” (професор Мило Ломпар). На овом месту било би сврсисходно да се позовемо на мисао некадашњег индијског премијера Нехруа: „Нема већег непријатеља сопственог народа од интилигенције коју је васпитавао колонизатор”. Тако српски народ финансира из сопственог плитког џепа борбу против његових националних интереса, јер пуни буџет из кога се исплаћују универзитетске плате професорима који бране и величају Јосипа Броза Тита и његове тековине. И поред свега, можда би било подношљиво да се ради само о овом усамљеном и не претерано скупом случају, у коме се на апстрахтан и уопштени начин бране тобожњи грађански принципи. Али шта чинити са Јавним сервисом грађана Србије (РТС) – који господари значајним буџетом који пуни читава Србија – а који је постао тврђава „авнојевске” антисрпске политике?

Већ смо се позвали на научно дело Косте Чавошког из 1986. године у коме је доказано да је „авнојевским границама” (Друго заседање АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу) Србија изгубила територије које је добила као победник у два балканска и два светска рата – а у којима је изгубила скоро три милиона људи – да би објаснили синдром „српске кривице”, наметнут од стране југотитоистичке идеологије. Разумљиво је да је ова идеологија чинила јавни дискурс у време владавине комунизма, али је здравом разуму необјашњиво због чега, три и по деценије од увођења вишестраначког друштвеног уређења, она и даље влада у Србији. Један од битнијих разлога којима се објашњава југотитоистичка окупација јавног простора у Србији, сигурно лежи у деловању оваквог „јавног сервиса”. На челу ове нетржишне медијске куће са снажним финансијским монополом, налази се „трећа генерација партизана” – потомци некадашњих Титових функционера, који су родитељски бољшевизам конвертовали у сопствени вестернизам – по рецепту политике Коминтерне на овим просторима, а коју је касније прихватио и Колективни запад. И југотитоизам и вестернизам (евро-центризам) имају заједничког непријатеља у српским националним интересима!

Довољно је обратити пажњу како је Јавни сервис грађана Србије (РТС) – под маском „објективног информисања” – креирао специјалну емисију о случају професора Динка Грухоњића (ОВДЕ). У овој емисији из серијала „Око” – коју је, по инструкцијама, водила новинарка Милица Кулић, током емисије наклоњена Динку Грухоњићу – потпуно су скрајнуте теме евентуалне подршке професора Грухоњића монструозним усташким злочинима или његова квалификација о српском народу као геноцидном. Уместо тога, гледаоци РТС-а – од којих је бар четвртина потомака некадашњих усташких жртава или избеглица из „Бљеска” и „Олује” – морали су да слушају о финесама, попут рада „етичке комисије” или о суптилној дилеми колика су ограничења универзитетског професора у јавном наступу.

Историчар и редовни професор Факултета за медије и комуникације Предраг Марковић, шефица медијског одсека Филозофског факултета и ванредна професорка Смиљана Милинков и редовни професор Правног факултета у Новом Саду Слободан Орловић гости емисије „РТС Око” на тему Динка Грухоњића (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/РТС Око – Званични канал)

Наиме, водитељка је ужурбано прекидала редовног професора Правног факултета у Новом Саду, Слободана Орловића, када би овај покушао да објасни контекст целокупног деловања Динка Грухоњића у јавности. Још је била агресиввнија према професору Предрагу Марковићу када је оправдано поставио питање стручних компетенција професора Грухоњића у науци: нула научних књига, нула наставних књига, нула референтних радова… Испада да је код професора Грухоњића напретек било само увредљивих изјава против српског народа у континуитету и ничег више. Штета за гледаоце што је водитељка – стиче се утисак програмирано – спречила да се дискусија отвори до краја. Тада би гледаоци увидели просту чињеницу да је професор Динко Грухоњић огромну празнину у креативним делима надоместио увредама на рачун неистомишљеника, који су за разлику од њега – попут Емира Кустурице – оставили иза себе велико дело.

Таман када смо после „случаја Грухоњић” помислили да на Јавном сервису стиже доба невиности, начин на који је ова медијска кућа испратила упокојење режисера, Вељка Булајића, поново нас је уверио у мистичну оданост управљачког триа (Драган Бујошевић – Ненад Стефановић – Оливера Ковачевић) према култу Јосипа Броза, као и према југотитоистичкој идеологији. Посветили су незапамћен програмски простор у част Вељка Булајића, испраћајући га тако на промотиван начин који скоро да није додељен никоме на Јавном сервису Србије. Пре него што се мало детаљније осврнемо на наречено, битно је да подвучемо три основне везе између српког народа/државе и Вељка Булајића:

  1. Вељко Булајић је аутор ратних филмова који су са реалним историјским личностима настали на беспризорним фалсификатима историје;
  2. Вељко Булајић је осмислио визуелни и карактерни идентитет Равногорца (четника, борца ЈВуО, поклоника Драже Михаиловића) који представља бруталну лаж;
  3. Вељко Булајић је био и остао један од визуелно-идеолошких симбола југотиоизма, а након распада СФР Југославије био је велики противник српског света, као и присталица идеологије „монтенигринства” проистекле из авнојевског југословенства.
Југословенски режисер Вељко Булајић (Фото: IMDB)

Ово су лако доказиве чињенице, па је такође лако закључити и да Вељко Булајић није био пријатељ српског народа и државе Србије (која је власник РТС-а), па самим тим није заслужио такав постхумни третман на РТС-у. Али за уредништво нашег Јавног сервиса ове чињенице нису биле од великог значаја – већ је превагнуо њихов младалачки сентимент увијен у црвену пионирску мараму – као и породично наслеђе изграђено на култу личности „највећег сина наших народа и народности”. Волео бих да ми читаоци Новог Стандарда помогну око једног деликатног задатка: како да саопштимо госпођи Оливери Ковачевић и господи Драгану Бујошевићу и Ненаду Стефановићу да друг Тито више није жив.

Разлика између РТС-а и Н1?

Сада нешто детаљније о „магијској вези” филмског ствараоца Вељка Булајића и Јавног сервиса грађана Србије (РТС), која у континуитету траје практично од рођења ове телевизије. Вратићемо се мало у историју, у период од пре скоро 15 година. Те 2010. године на званичном порталу РТС-а, највљена је поновна (ко зна која по реду?) реприза филма Битка на Неретви у режији Вељка Булајића. У опису овог скупог и атрактивног филмског спектакла, РТС описује историјске мотиве по којима је снимљен истоимени филм. И тада – као да је Јосип Броз у пуној снази на власти – износи беспризорне фалсификате, попут оних на којима се пре пола века базирало наше школство. РТС дословце каже:

„Почетком 1943. године, немачки генерали су, по Хитлеровом личном наређењу, почели са спровођењем плана ‘Ваис’, како би уништили партизанске јединице. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани са врховним штабом и 4.500 рањеника нашли су се опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост, на чијој другој страни су чекале јаке непријатељске снаге, припремајући се за масакр раљених бораца и беспомоћног народа. Тито наређује да се сруши мост. Изненађени непријатељ пребацује своје снаге на другу страну, предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој. Међутим, у току само једне ноћи, партизани граде нови мост покрај срушеног и пребацују се на другу страну, изигравши непријатеља”.

Срушени мост на Неретви  (Фото: Wikimedia Commons/Nenad Martinovič/CC BY-SA 3.0 DEED)

Буквално све што је објавио РТС у овом тексту је лаж! Чак су и сами комунисти – између осталих, партизански командант Коча Поповића и пуковник Мишо Лековић – признали да није било „пребацивања непријатеља на другу страну”, као и да се у долини Неретве нису борили против Немаца (већ против четника!), јер су са њима склопили примирје (у историјској науци познати „Мартовски преговори”). Одмах после Брозове смрти многи партизански официри и борци су оспорили исправност идеје рушења моста, чак су аргументовали и погубност ове одлуке која је директно одговорна за погибју многих рањеника и бораца. У изванредном тексту поводом овог догађаја Милослав Самарџић на сајту „Погледи”, у краћој форми објашњава историјску позадину, тако да препоручујем сваком читаоцу да га прочита. Као сиже овог дела, навешћу само очигледне чињенице извучене из њега:

  1. Опреција „Ваис” није била спојена са Битком на Неретви, већ је била уперена против „Бихаћке републике”;
  2. У повлачењу партизани заузимају неколико италијанских гарнизона и плене тешко наоружање;
  3. Партизани намеравају да продуже уз Неретву према Фочи, али их испред Коњица напада равногорски капетан Лукачевић и наноси им тежак пораз;
  4. Партизани одлучују да се због овог пораза врате у централну Босну и тада руше сва три моста на том делу реке, јер сматрају да ће тако зауставити четнике;
  5. Због рушења мостова партизани морају да баце око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су запленили Италијанима у њиховим гарнизонима;
  6. Четници прелазе Неретву лако, јер је она газна у то доба године и немају тешко наоружање, због овога партизански генерали Јакшић и Жујовић дефинишу рушење мостова као најкатастрофалнију грешку Јосипа Броза Тита;
  7. Четници не смеју даље на запад да гоне партизане јер сазнају за „Мартовске преговоре” и немачко-партизански пакт, а тамо их чекају снажне немачке формације у приправности;
  8. Трају битке у Херцеговини између врховног партизанског штаба и њихових елитних јединица са једне стране и локално-регионалних четничких јединица са друге стране (команданти: Баћовић, Лукачевић, Ђуришаћ и Станишић);
  9. Са партизанске стране учествују усташе из Фазлагића Куле, а са четничке италијанска група „Скоти”;
  10. Партизани пробијају четнички обруч и успевају уз огромне жртве да се спасу, али четници нису поражени на Неретви;
  11. Немци не нападају партизане јер све до 17. маја 1943. године између њих влада примирје;
  12. Део партизана који је прошао до Лима успева да растури Ђуришићеве јединице, као и Станишићеве на западу Црне Горе;
  13. Почетком маја, Немци почињу операцију „Шварц” (ову операцију је одобрио лично Хитлер), која је осмишљена за уништење четника а не партизана;
  14. Четници успевају да се извуку из обруча захваљујући обавештајним подацима, делом захваљујући Италијанима, Немци само хапсе Ђуришића и његових 2.000 четника у Колашину;
  15. Партизани трпе огромне губитке у обручу, јер Немци 17. маја крше споразум о примирју, тада убијају и око 4.000 партизанских рањеника;

Каснији комунистички историчари фалификују исход битке на Неретви приписујући Јосипу Брозу генијални план рушења моста, измишљају сарадњу Немаца и четника да би прикрили сопствену сарадњу са војском Вермахта, као и да је након ове „одлучујуће” битке Черчил наводно одлучио да пошаље своју мисију у партизански штаб. Дакле, све у филму Вељка Булајића је срамотна лаж, а посебно полтронске секвенце о ингениозном команданту Титу и његовом „ратном лукавству”, због кога одлучује да поруши мост.

Телевизија Н1 – која нема националну фреквенцију и која је, за разлику од Јавног сервиса Србије, отворено про-НАТО – поводом смрти Вељка Булајића износи потпуно идентичне ставове у опису овог историјског догађаја. Обе ове телевизије – у време када су одавно доступне све историјске чињенице – својим тумачењем фалсификата као истине, диретно вређају све потомке Равногорског покрета, као уосталом и све који желе да ствари посматрају са српског становишта. Међутим, разлика је у томе што нас Јавни сервис – вређе за наше паре!

На политичком плану Вељко Булајић је био велики противник српског света и српске државе – типични „монтенигрин” (милогорац) васпитаван на југо-титоистичкој идеологији – који је отворено нападао СПЦ и њеног патријарха. Током дугачке и плодоносне каријере, одисао је дубоким провинцијалним комплексом према свему кроатоцентричном, у коме је видео одсјај западног. Треба му одати признање за нека уметничка дела која нису постављена на фалсификованим историјским темељима, али он ни по ком основу није смео добити такав третман на Јавном сервису Србије! Није био српски редитељ, није био српски пријатељ, није био значајан за српску културу.

Бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић уручује орден првог степена режисеру Вељку Булајићу (Фото: predsjednik.me)

Улога Вељка Булајића у југословенској култури – како у периоду конкретне владавине титоизма, тако и након тога доба па све до данашњих дана – симболички би представљала поље темпираног савеза „дубоке партизанске државе” и „дубоке НАТО државе” (ОВДЕ) упереног против српских националних интереса.

Три наизглед независна догађаја – смрт режисера Булајића, „случај Грухоњић” и отпор уклањању Куће цвећа из Београда – заједно чине мало огледало у коме се огледа трагична историјска истина за српски народ. А на њеној површини, по ко зна који пут, видимо како је Колективни запад, преузимајући политику Коминтерне на овим просторима – преузео и обавезе према култу личности друга Тита – уздижући га и бранећи као своје чедо.

Да завршимо са анегдотом, насталом у једној београдској школи. Пре извесног времена, вршена је анкета међу ученицима са намером да аутори сазнају шта се највише гледа у њиховим домовима. Један ученик, чији су родитељи пребегли током рата из Хрватске, одговорио је се у његовом дому најчешће гледа „једна хрватска и једна усташка телевизија”. „Шта је то ‘усташка’ телевизија”, питали су га у школи, „сигурно ХРТ”? – „Не”, одговорио им је ученик, „ХРТ је хрватска, а РТС је усташка телевизија”.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

 

БОНУС ВИДЕО:

Пратите нас на YouTube-u