Дуго путовање од Јуника до Новог Сада

Америчка дипломатија делује на два плана – јавном и тајном. Функција оног јавног је најчешће само да се пошаље порука о томе ко или шта се подржава, иза кога или чега стоје САД, ко су им савезници или штићеници

Америчка дипломатија (као, уосталом, и свака друга) делује на два плана – јавном и тајном. Суштина оног тајног је да се нешто издејствује, договори, организује, сазна… Функција оног јавног је најчешће само да се пошаље гласна и отворена порука о томе ко или шта се подржава, иза кога или чега стоје САД, ко су им савезници или штићеници.

Тако је 24. јуна 1998. године дошло до чувеног сусрета тадашњег специјалног изасланика председника САД Ричарда Холбрука и америчког амбасадора у Скопљу Кристофера Хила са припадницима тзв. Ослободилачке војске Косова у Јунику. Тада су настале оне чувене фотографије на којима Холбрук у чарапицама седи на поду поред припадника ОВК у камуфлажној униформи наоружаног „калашњиковом”.

Борци за слободу

Званично образложење овог сусрета било је успостављање контакта са припадницима тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) у оквиру шатл-дипломатије између Београда и албанских терориста. Ово је, међутим, неистина и свима нам је јасно да је и пре тог 24. јуна 1998. било прегршт оваквих састанака ментора и штићеника, али тајних. Разлог те тајновитости је и у томе што је ОВК првобитно сматрана терористичком организацијом. О томе сведочи и изјава изасланика за Балкан Стејт департмента Роберта Гелбарда од 23. фебруара 1998. године да је „ОВК без дилеме терористичка организација”.

Важно сведочанство је и чињеница да је Гелбард мање од месец дана касније, 13. марта 1998, морао да ревидира став и истакне да „САД никада нису ОВК званично прогласиле терористичком организацијом”.

Да је овај сусрет требало да буде симболично увођење тзв. ОВК на званичну политичку сцену, ипак више указује чињеница да се озбиљнији дипломатски рад није могао обавити са нижерангираним припадником те организације као што је био Хајдин Абази, наоружани „војник” који је седео поред Холбрука у Јунику.

Бивши амерички амбасадор у УН и специјални изасланик за Косово, Ричард Холбрук, са борцем албанске терористичке организације ОВК у Јунику поред Приштине, 24. јун. 1998. (Фото: AFP)

Према „Белој књизи” српских власти о албанском тероризму и организованом криминалу на Косову и Метохији, Абази, односно Љум Хаџију како му је било „ратно име” које му је наденуо лично Рамуш Харадинај је „са члановима своје породице, био укључен у криминалне активности на подручју Урошевца; по његовом налогу, убијено је неколико Албанаца који су покушали да се супротставе њиховом разбојништву, пљачки и репресији; поред тога, јавља се као организатор и учесник у више политичких убистава почињених, такође, над Албанцима, пре свега, члановима ДСК, партије коју је предводио Ибрахим Ругова”.

Али Абази/Хаџију није само „борац за слободу”, он је – како га представља БИРН – и писац, песник и филозоф. Ренесансна личност. По повратку из Аустралије, где је био „амбасадор” тзв. Косова, запослио се на приватном ААБ колеџу у Приштини где се бави „друштвеном и политичком филозофијом”.

Исти фронт

На ову „дипломатску” мисију америчког амбасадора Кристофера Хила из 1998. подсетила ме је једна новија његова мисија – по суштини иста овој претходној – он се из Београда запутио на Филозофски факултет у Новом Саду како би показао подршку једном новијем „борцу за слободу”, условно речено филозофу, Динку Грухоњићу.

Иако ванредни професор, Грухоњић није Хила дочекао у униформи и наоружан, а овај се није изуо и седео на поду, порука је иста: овај човек ужива нашу пуну подршку и ако га неко буде дирао упркос томе што, да парафразирамо Гелбарда, нема дилеме да шири мржњу, биће последица, биће оптужен за „прекомерну употребу силе” и „заједнички злочиначки подухват”.

Кристофер Хил је овим јасно ставио до знања да је Динко Грухоњић за њега „борац за слободу”, као што је то некада био Абази. Истина је да Грухоњић није наоружан и да се „за слободу” бори другим средствима, али то су радили и Адем Демаћи, и Фљора Бровина, и Аљбин Курти. Све песници, писци и филозофи које је угрожавао „злочиначки Милошевићев режим” (иако је Демаћи због свог екстремизма био у затвору у време оне „дивне” Југославије) који су поставили политичко-идеолошке темеље за терористе из ОВК који су уследили.

„Људи имају право да кажу оно што желе да кажу и најбољи начин да се супротставите нечему што је неко рекао је да имате боље аргументе”, рекао је Кристофер Хил бранећи Грухоњићево право да велича име усташког кољача. Али којим се аргументом човек супротставља изјави да је име Динка Шакића лепо? Којим се аргументом супротставља тврдњама да су Срби онтолошки нацисти и да су такви од малих ногу (од рођења?), већ када се играју у паркићу испред зграде?

Амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил (Фото: БЕТА/Милан Обрадовић)

Амбасадор Хил тврди да је право на слободу говора неприкосновено, али зашто онда професори на факултетима у његовој земљи остају без посла само зато што су се некој ЛГБТ особи обратили у погрешном граматичком роду? Да се професори прогоне због политичке некоректности у овом смислу већ постаје норма и код нас. Сетите се само примера Бранислава Ристивојевића, Милана Брдара или Уроша Шуваковића. А то је била норма и у оној Југославији о којој Грухоњић и његови саборци сањају.

Хил и Грухоњић су и ту, рекло би се, на истом фронту. Није ни Хил оперисан од проглашавања Срба за геноцидне. Држава чији је амбасадор снажно подржава резолуцију о томе чије се усвајање планира на Генералној скупштини УН, а гласали су и за ону британску из 2015. чије је усвајање спречио руски вето (још једном хвала Виталију Чуркину).

Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) – чија је Грухоњић сива еминенција – такође подржава ту резолуцију и чак, са још неколико сличних организација, позива и саму Србију да је подржи. Да ли тај исти фронт, с обзиром на „угњетавање Војвођана” и „досрбљавање” Војводине значи да ће једног дана можда бити формирана и ослободилачка војска Војводине? Политичко крило већ имају. И идеологију. За разлику од терориста из ОВК, они не би цркве минирали и претварали у јавне тоалете, него у пабове. То је европскије.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: Новости 

 

Насловна фотографија: Prinscreen/X/@autonomijandnv

 

БОНУС ВИДЕО:

Друштво, Политика
Пратите нас на YouTube-u