Kriza parlamentarizma u Nemačkoj

Skupštinske zgrade mogu ostati gde su, poslanici mogu nastaviti da dolaze na posao i da poslušno dižu ruke kada se začuje zvonce, ali bez mogućnosti za slobodnu razmenu argumenata ne može biti ni govora o parlamentarizmu

Španski konzervativac Donozo Kortes je buržoaziju video kao klasu koja diskutuje, čija je religija sloboda govora i štampe, i čija se ideologija zasniva na principima diskusije i konkurencije. Za Španca u tome nije bilo ničeg pohvalnog. Logično, klasa koja diskutuje zahteva i formu vladavine pomoću diskusije. Zato je za Karla Šmita parlamentarizam predstavljao takvu vrstu vladavine – government by discussion. Prema Šmitu, parlamentarizam i demokratija nisu isto. „Jer parlamentarni sistem nije izvođenje, niti primena demokratskog principa identiteta, već pripada modernom građansko-pravnodržavnom ustavu, kao njegov jedinstveni sistem vladavine.”

Nemački pravnik nije mnogo držao do diskusije, pa ni do vladavine diskusijom. Zapravo, verovao je da se epoha diskusije bliži kraju. Međutim, to ne znači da nije odlično poznavao ono što je kritikovao. Ratio parlamenta leži, prema zgodnoj oznaci Rudolfa Smenda, u onome što je ̕dinamičko-dijalektičko̕ tj. u procesu razjašnjavanja suprotnosti i mnjenja iz kojeg, kao rezultat, proizilazi ispravna državna volja.” Vladavina diskusijom zahteva partnere u diskusiji, odnosno postojanje institucionalne opozicije koja bi jednoga dana mogla preći na pozicije vlasti.

Razgovor između vlasti i opozicije ne završava se unutar parlamenta već njihovi argumenti moraju postati dostupni čitavom društvu. Tako se diskusija ne ograničava na parlament, nego se proteže na čitavo društvo i ceo narod se uključuje u veliki razgovor. Time u parlamentarizmu čitav narod postaje jedan ogroman debatni klub, sa nadom da će iz te debate na osnovu snage boljih argumenata na kraju glasanjem proizaći istina. Kao što je rečeno, Kortesu je sve to izgledalo neodrživo i politički štetno. On je u vladavini diskusijom video metod da se zaobiđe odgovornost i način da se izbegne donošenje odluke. I drugi protivnici parlamentarizma su umeli da prepoznaju ključnu tačku kada su na parlament gledali kao na brbljaonicu.

Parlamentarizam je sloboda

Važno je naglasiti da je Šmit razlikovao diskusiju od pregovaranja. U diskusiji je cilj da se putem otvorene razmene argumenata dođe do istine, dok kod pregovaranja u prvom planu nije istina, već strane nastoje da maksimalizuju svoj dobitak. Diskutanti, dakle, principijelno prihvataju mogućnost da su njihovi stavovi pogrešni i načelno su spremni da prihvate mišljenje druge strane ukoliko se ono pokaže kao ispravno. Bez ove spremnosti nema diskusije, pa ni parlamentarizma. Kako primećuje Šmit, sve parlamentarne ustanove su podešene da bi se osigurao princip slobodne diskusije. To važi ne samo za slobodu mišljenja i štampe, već i za instituciju slobodnog mandata. Reč je o tome da poslanik ne predstavlja samo stranku ili samo one koji su ga izabrali, već čitav narod. Slobodan mandat služi da omogući slobodnu razmenu argumenata, a ne da opravdava preletanje.

Da li je vera da se politički konflikti mogu transformisati u stvar mišljenja, te da će na kraju trijumfovati bolji argumenti beznadežno naivna predstavlja posebno pitanje. Odlučujuće je da tamo gde nema slobodne rasprave nema ni parlamentarizma (u širem smislu reči). Skupštinske zgrade mogu ostati gde su i bile, i nije nužno da u njih upadnu revolucionari. Poslanici mogu nastaviti da uredno dolaze na posao i da poslušno dižu ruke kada se začuje zvonce. Međutim, ako nema mogućnosti za slobodnu razmenu argumenata, ne može biti ni govora o vladavini diskusijom.

Karl Šmit (Foto: carl-schmitt.de)

Šmit je pre nešto više od 100 godina zapazio da je parlamentarizam zapao u duboku krizu. O dubini te krize svedoči i srpski slučaj. O slobodnoj diskusiji i o spremnosti da se barem saslušaju argumenti druge strane u srpskoj skupštini ne može biti govora. Zapravo, može se reći da poslanici vlasti već dugo sistematski rade na onemogućavanju svakog smislenog razgovora. Povrh toga, svakome je jasno da političke odluke ne nastaju kroz proces razmene argumenata, odnosno da se ni ne donose u skupštini. Nije bez značaja ni to što se ovde sve češće govori o pregovorima između vlasti i opozicije. To što tim pregovorima sada prisustvuje i strani ambasador dosta govori kako o stanju našeg parlamentarizma, takođe i o položaju zemlje.

Ipak, Srbija ne predstavlja jedini primer rastakanja parlamentarizma. Širom Evrope se sve manje pažnje polaže na stručnu razmenu argumenata između političkih protivnika, a sve više na moć propagande i ubeđivanja. Tako je postalo sasvim uobičajeno govoriti o tome da se desničarima ne sme davati prostor u medijima, da im se mora oduzeti platforma, odnosno da se njihovi argumenti ne smeju uzimati u obzir. Kada se sa desnom opozicijom ne razgovara, ostaje samo mogućnost da se govori o desnici i to, naravno, iz negativne perspektive. Samo po sebi se razume da u atmosferi bojkota opozicije i svesnog prenebregavanja njenih zakonom garantovanih prava ne može biti govora o parlamentarizmu, ma koliko se oni koji takvu atmosferu kreiraju pravdali odbranom demokratije i pravne države. Ako je parlamentarizam u opasnosti – to nije zbog opozicije, već naprotiv, zbog onih koji se predstavljaju kao njegovi branioci.

Nepoželjna debata

O krizi parlamentarizma govori i to što su debata i sučeljavanje mišljenja umesto da budu pravilo postali incident, nešto retko i neočekivano. Zgodan primer pruža i nedavni televizijski duel između Marija Foigta (CDU) i Bjerna Hekea (AfD). Već to što je debata organizovana predstavlja neočekivan iskorak. Ipak, duel nije organizovala neka od državnih televizija, već Velt TV, što pokazuje da mediji finansirani iz budžeta nastavljaju da ignorišu desnu opoziciju i u terminu predviđenom za političke emisije radije prikazuju razgovore među istomišljenicima. Da je politička debata u Nemačkoj postala nepoželjna pokazuju i to što je Socijaldemokratska partija poručila građanima da bi bolje bilo da gledaju nešto drugo nego emisiju sa Hekeom. „Bolje Vuk sa Volstrita, nego vuk u jagnjećoj koži”, glasila je parola.

Debata je organizovana pre izbora za evropski parlament i pre zemaljskih izbora u Tiringiji koji su zakazani za septembar, a na kojima će Heke i Foigt predvoditi svoje stranke. Ako je suditi prema anketama, reč je o dve vodeće partije u ovoj pokrajni. Za sada AfD može računati na oko 30% glasova, a CDU na oko 20%. Za njima sledi Levica sa 17%, i Savez Sare Vagenkneht sa 14%, te SPD sa oko sedam odsto. Zeleni u Tiringiji uživaju pet odsto podrške, što znači da se nalaze na ivici i moglo bi se dogoditi da ostanu ispod cenzusa, kao i FDP koji mogu računati na tek dva odsto, odnosno Unija vrednosti koja se odvojila od CDU. Drugim rečima, u odnosu na situaciju iz 2019. sve stranke su u opadanju izuzev AfD, koja beleži rast od preko šest odsto, i novoformiranog Saveza Sare Vagenkneht koji je najviše oštetio Levicu.

Bjern Heke (AfD) i Mario Foigt (CDU) u TV duelu uoči izbora u Tiringiji (Foto: Michael Kappeler/dpa)

Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su ovi izbori toliko bitni. Razloga je više. Koliko god da je AfD na meti kritičara, toliko je to slučaj i sa šefom stranke u Tiringiji. Za velike medije, Heke je desni ekstremista i, prema tome, otelotvorenje svega najgoreg. Međutim, Alternativa, pod vođstvom Hekea, u Tiringiji zauzima prema anketama prvo mesto. Štaviše, stranka je u ovoj pokrajni u odnosu na prošle izbore dodatno ojačala. Tako je Heke označen kao predstavnik desnog krila stranke, ali je istovremeno i jedan od najuspešnijih regionalnih šefova. Ta činjenica stavlja CDU u posebno težak položaj.

Naime, demohrišćani će morati mnogo toga da objašnjavaju svojim biračima. Pre četiri godine, AfD je takođe ostvarila dobar rezultat i postignut je dogovor da ova stranka podrži manjinsku koaliciju između liberala (FDP) i CDU. To je učinjeno sa željom da se levičarski blok – predvođen bivšim nepokajanim komunistima (Levica) pokrajinskog premijera Rameloa – konačno smeni sa vlasti. Dogovor je postignut, a za predsednika vlade izglasan je Tomas Kemerih (FDP). Međutim, tada je došlo do zanimljivog obrta. Ekstremna levica je mobilisala svoje pristalice i usledila je serija pretnji i napada na FDP. Da je situacija ozbiljna videlo se i po tome što su Kemerihova deca u školu išla pod policijskom pratnjom.

Dogovor između tri stranke nije, međutim, razjario samo levičarske nasilnike, koji u nemačkom društvu uživaju privilegovan status. Za reč se javila i Angela Merkel, koja je iz inostranstva kratko poručila da se koalicija mora raskinuti. Kritičarima nije promaklo da je Merkel tom izjavom prekršila ustav, jer kao savezni kancelar nema prava da se meša u koalicije ne nivou federalnih jedinica. Njenoj želji je ipak udovoljeno, pa je koalicija Levice, socijaldemokrata i Zelenih nastavila da vlada, iako je većina građana Tiringije glasala protiv takve opcije. To što je vlada formirana pomoću nasilja i kršenja ustava koalicionim partnerima nije smetalo.

Koalicija AfD i CDU?

CDU se posle pet godina nalazi u procepu, odnosno pred izborom da li da formira koaliciju sa AfD ili da i sama uđe u nekakav aranžman sa Levicom, koja je naslednik vladajuće stranke istočnonemačkih komunista (SED). Birači CDU su možda do sada morali da prihvate mnogo toga, ali bi ovakva koalicija predstavljala istinski skandal, posebno što bi to praktično značilo ujedinjenje svih u jedan front protiv pojedinačno najjače AfD. CDU, istina, ponavlja da želi da smeni Rameloa i njegovu manjinsku levičarsku vladu, ali je u stvarnosti to nemoguće bez dogovora sa Alternativom.

Sa svoje strane AfD ima druge probleme, jer protiv sebe ima ne samo sve stare partije, već i medije, Antifa grupe, levičarsko civilno društvo, pa naposletku i Službu za zaštitu ustava. Naime, stranka u Tiringiji važi za partiju „desnog ekstremizma”, a Heke se otvoreno naziva fašistom. U društvu u kome je antifašizam uzdignut na nivo vladajuće ideologije takva optužba predstavlja poziv na progon. I zaista, Bjern Heke već godinama živi pod konstantnim pritiskom zbog svog političkog angažmana. Sada je, međutim, posle više godina, Heke pozvan u debatu.

Jednostavno, sa podrškom od oko 30% šef AfD-a iz Tiringije se više nije mogao ignorisati. Foigt je na duel došao u nameri da raskrinka Hekea, odnosno sa željom da pokaže da on i AfD nemaju nikakve argumente. Međutim, tu se dolazi do još jedne zanimljivosti ove debate. Naime, ovde nisu razgovarali vlast i opozicija, već dve opozicione stranke. S jedne strane, to govori da Bodo Ramelo ne drži mnogo do parlamentarizma i da bi se sa desnom opozicijom obračunao u starom, staljinističkom maniru samo kada bi mu se za to ukazala prilika. Sa druge strane, izgleda da je cilj unutaropozicione debate bio da se barem malo popravi položaj CDU kao „poželjne” ili „lojalne opozicije”. Kao povod za duel izabrana je jedna rečenica Bjerna Hekea: „Ova EU mora umreti da bi prava Evropa živela”. Foigt je to shvatio kao priliku da se profiliše kao dobar branilac EU.

Bjern Heke, šef AfD-a iz Tiringije (Foto: Tanjug/AP Photo/Michael Reichel)

Debata između Foigta i Hekea ne samo što predstavlja incident, nego teško i da je ličila na razmenu argumenata kakvu su zamišljali rani zagovornici parlamentarizma. Može se reći da je Heke stavove svoje stranke iznosio samouvereno i da je umeo da ih brani. Pokazao se sposobnim da označi problem i da ponudi rešenje. To se odnosi na pitanja EU, ekonomije, migracija, politike sećanja, te rata u Ukrajini. U početku je pokazao inicijativu i podsećao Foigta na sve katastrofalne greške politike Angele Merkel. Za EU je kazao da je „plod globalizacije”, odnosno čedo birokrata i velikih koncerna, te da to nije Evropa koju AfD hoće. Naglasio je i da AfD želi evropski savez koji će omogućiti vojnu autonomiju, kako bi Evropa postala novi pol u budućem multipolarnom svetu.

Branio je tezu da je fiskalno rasterećenje građana moguće sprovesti tako što bi se uštedelo na drugoj strani, odnosno tako što bi se, na primer, prestalo sa finansiranjem džender (gender) projekta u Africi. Uspeo je da objasni šta njegova stranka podrazumeva pod pojmom reemigracije, i zašto zahteva pozitivnu politiku sećanja. Po pitanju Ukrajine, govorio je o potrebi brzog okončanja rata i suprotstavio se isporukama oružja. Kada je pokušao da pruži diferenciraniju sliku rata, voditeljka ga je prekinula i insistirala da se priča o sledećoj temi. Jedno je, međutim, sigurno, ovim duelom Heke je svakako ojačao sopstvene pozicije unutar stranke, i polako se kreće ka vodećoj poziciji. Niko iz AfD do sada nije u ovolikoj meri skrenuo pažnju na sebe.

Nasuprot tome Foigt je često delovao neuverljiv, njegovi argumenti zvučali su kao da ih je upravo pročitao iz neke briselske brošure, što se posebno odnosi na pitanje EU. Tako je za njega EU sinonim za blagostanje, mir i stabilnost, pa ko god se usudi da nešto kritikuje ispada nosilac smutnji i nemira. Stoga, ako Heke priželjkuje smrt ovakve unije – on želi kraj stabilnosti, blagostanja i mira. Istina, i Foigt priznaje da EU nije savršena, ali stvari su u suštini dobre i potrebna su tek manja poboljšanja. To je bio stav koji je zastupao tokom čitave debate. Foigt je pokazao da njegova stranka nema ništa bolje da ponudi osim politike da sve ide po starom. Nakon par prigodnih fraza, vraćao se na početnu poziciju da sadašnje stanje i nije tako loše i da bi svaka temeljna promena politike donela teške posledice. Ilegalne migracije su nedopustive, ali su migracije neophodne, smanjenje poreza je potrebno, ali bez velikih rezova, patriotizam je prihvatljiv, ali ako je „moderan”.

Mario Foigt, lider CDU iz Tiringije (Foto: dpa/Martin Schutt)

Na kraju krajeva, za loše stanje kriv je uvek neko drugi. Najbizarnija stvar koja se mogla čuti je da za migranstku krizu 2015. i otvaranje granica nije kriva ni Angela Merkel, ni levičarska „kultura dobrodošlice” već Vladimir Putin. Foigtova strategija sastojala se u tome da plaši birače katastrofom koja bi usledila ako bi AfD sprovodila svoju politiku. Čudna je stvar da je Foigt više nastupao kao predstavnik vlasti nego opozicije i pokazao da se među starim strankama ideološke razlike moraju tražiti lupom. Takođe, demonstrirao je nerazumevanje za identitetska pitanja današnjice i to kako u slučaju EU, tako i po pitanju reemigracije, odnosno politike sećanja. Pored toga Foigt je nastojao da diskredituje Hekea poznatim provokacijama. Već na početku indirektno ga je nazvao fašistom, da bi docnije AfD optužio za rasizam. Nasuprot tome, nastojao je da sopstvenu stranku prikaže kao razumnu i građansku opciju.

Na osnovu debate je jasno da je koalicija između AfD-a i CDU-a teško moguća. To uostalom nije skrivao ni Foigt. Iako je kazao da ne želi koaliciju sa AfD, ali da želi da smeni levičarsku vladu, ostalo je nejasno kako to misli da učini, osim ukoliko CDU ne bude vodeća snaga nekog opšteg fronta protiv desnice, što bi dovelo do daljeg gubitka identiteta CDU. Unutar opoziciona debata pokazala je da jedna opoziciona stranka može da zagovara istu politiku kao i stranke na vlasti, a da sebe ipak smatra opozicijom. Imajući u vidu frazerstvo i bezidejnost koji se kompenuju spremnošću da se protivnik moralno diskredituje, može biti da je Šmit bio u pravu i da se epoha diskusije zaista bliži kraju.

 

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters/Liesa Johannssen/File

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u