„Музеј страве и ужаса” као опомена

Неки добронамерни људи предлажу да Србија с титоизмом раскине тако што ће цивилизовано, демократском процедуром, његове посмртне остатке вратити у Хрватску. Све је то прилично наивно и тешко изводљиво

Одломак из књиге Радована Калабића „Под прекорним погледом историје (књига друга)”, прочитан на научном скупу „Тито и ми” у Удружењу књижевника Србије у Београду, 2. марта 2013, у организацији Издавачке куће „Catena mundi”.

***

Јосип Броз Тито – као геополитичка парадигма српског историјског полома и удеса – искрсава пред новим генерацијама са стотину лажних имена, кринки и образина. И са само једним правим, аутентичним и демонским лицем, које се још брижно крије и упорно медијски маскира. То је наказно лице туђина, самозванца, завојевача и ништитеља српске државности и националне слободе, српског духа и народног бића.

Броз је Србији наметнут испод бомби наших англоамеричких савезника и инсталиран на гусеницама совјетских тенкова пре скоро седам деценија. Па је остављен да без надзора и контроле пирује по њој у осветничком заносу. Да без суда и пресуде за кратко време целу Србију претвори у велику гробницу својих противника и неистомишљеника. Да српску младост жртвује на касапници Сремског фронта, а најумније српске главе са жигом издајника осуди на смрт и вечно прогонство.

Слаба Србија = јака Југославија

Као најперверзнија освета историје, он је сума и највећи заједнички именитељ свих антисрпских програма у 20. веку. И оних хабзбуршких и оних коминтерновских. И ватиканских и усташких. И свих интернационалистичких. С пушком у руци као аустријски каплар из 1914, или Валтер у белим рукавицама између два рата; агент Коминтерне и професионални ликвидатор у Шпанији; комунистички револуционар и немачки сарадник који заподева грађански рат у Србији и кидише на власт под окупацијом; стаљиниста који се супротставља Стаљину стаљинистичким и голооточким методама; масон 32. реда, британски агент и тројански коњ Запада у Источном блоку; пројектовани лидер несврстаних у тзв. Трећем свету; лажни миротворац, а прави и велики лиферант наоружања по свету, који је Југославију још 1954. посредно увео у НАТО кроз војни савез с Турском и Грчком; првак експерименталне друштвене оперете од самоуправног социјализма; разметљивац и гиздавац, аутократа и југословенски диктатор, он је мењао маршалске униформе као чарапе, а само антисрпски шињел никада није одлагао. Јер се тек заогрнут њиме доживотно одржавао на власти, својој јединој животној страсти.

Свој владарски трон ојачавао је сталним слабљењем Србије, доследно спроводећи програмске одлуке из Дрездена, Петог конгреса Коминтерне (1924) и Четвртог конгреса КПЈ (1928), по којима свако има право на свој сепаратизам и своју државу на Балкану. Сем Срба, који су због свог наводног хегемонизма и угњетавања свих других народа у окружењу изгубили право и на државу и на постојање. Нема тог српског душманина с којим није правио краткорочне и дугорочне савезе – од Бугарина Ивана Караиванова, енкаведеовца у апарату Коминтерне, преко усташе Анте Павелића, до немачког окупатора у Србији. Да би се прво ослободио свих српских кадрова у партији који нису пристајали на терористичко уништење свега српског у Југославији. Да би га по окончању нашег несрећног грађанског и братоубилачког рата пустили да умаршира у Београд и „пусти крв Србији”, те га коначно окитили ловоровим венцем победника и прогласили „највећим сином свих наших народа и народности”.

Порушен камен за обележавање границе из времена Југославије, 22. септембар 2015. (Фото: Elvis Barukcic/AFP via Getty Images)

Кукавица, која је на први знак опасности била спремна да бежи с опљачканим благом, као што је бежао из Ужица жртвујући Раднички батаљон састављен од српских сељака и занатлија на Кадињачи. Да на милост и немилост окупатору оставља рањенике на Палисаду и на Сутјесци. Или да се у паници преда, као што је покушао у Дрвару после немачког десанта. Генијални стратег бежаније тек је у мржњи према Србима и Русима показивао свирепост, због које су га његови претпостављени у аустријској војсци два пута одликовали. Његово прво одликовање подудара се с првим геноцидом у 20. веку, почињеним над Србима у Мачви и Подрињу. Његова је јединица, 25. домобрански пук, била у саставу оне злогласне 42. домобранске Вражје дивизије, иза које су од лета 1914. остајали пустош и смрт хиљада српских цивила, деце, жена и стараца. Прекомандован на руски фронт, Броз је добио нову сребрну медаљу за храброст исказану у борби против руског војника.

Марта 1943. он преко својих изасланика Милована Ђиласа, Владимира Велебита и Коче Поповића нуди Немцима примирје и савезништво, поручујући да ће се у случају искрцавања савезника на Јадрану борити и против њих. Јер он има само једног ратног противника – првог герилца у окупираној Европи: ђенерала Драгољуба, Дражу Михаиловића. Чича Дражу – симбола српске непокорности и слободарског духа. Онога који је раме уз раме с војводама Мишићем, Путником, Степом и Бојовићем бацио на плећа моћну Хабзбуршку монархију и припремио гробницу Отоманском царству. Оног српског див-јунака и најодликованијег војсковођу нашег за кога је владика Николај рекао: „Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније.”

Прећутна сагласност за НДХ

Броз је мењао личне податке, имена, занимања, идентитет, савезнике, ставове, мишљења, брачне и ине наложнице са истом оном лакоћом с којом их се и одрицао. Остао је доследан само својој разорној антисрпској делатности. И кад је, уз помоћ гласова српских изрода, доносио законе о забрани повратка на Косово и Метохију Србима протераним за време Другог рата. И кад је пустошио српска индустријска постројења и пресељавао их у Албанију Енвера Хоџе. И кад је планирао да се од Стаљина брани буквалним потапањем Србије. Кад је окрутним методама титоистичког удбашења растурао Српску православну цркву код куће и на страни. А њене епископе тровао, злостављао и уцењивао. И кад је, уз прећутну сагласност својих западних партнера, ликвидирао прваке српске политичке емиграције на том истом „демократском” Западу. Он је, истовремено, склањао, чувао и пазио у Сарајеву „душу пацовских канала” – католичког свештеника фрањевачког реда Врхбосанске надбискупије – Крунослава Драгановића.

Предратном доценту црквене повијести на Католичком богословском факултету у Загребу, Броз је омогућио да после рата предаје исти предмет на Сарајевској богословији. Док је немачког сужња, Светог Николаја Српског, осудио као непријатеља и издајника народа и прогонио до последњег дана чак и у САД, дотле је с кардиналом Алојзијем Степинцем „мушки разговарао” телефоном и по сат времена, остављајући га да мирно сконча у некој врсти кућне изолације. У топлини породичног дома. Усташког поглавника Анту Павелића није се трудио ни да задржи у земљи ни да му суди, па нам остаје да и данас нагађамо на шта се све обавезао приликом своје ратне посете папи Пију XII, августа 1944, а пре него што су га устоличили у Београду. Као што не знамо ни детаље његовог разговора с папом Павлом VI из 1971, који је трајао пуних 75 минута и за који се једино поуздано зна да је био до тада најдужи разговор који је неки државник имао са званичним представником Свете столице.

Посета југословенског председника Јосипа Броза Тита и његове супруге Јованке папи Павлу VI, Ватикан, 31. март 1971. (Фото: AP Photo/Alamy Stock Photo)

Елитним усташким легионарима, попут Марка Месића, одликованог за храброст у Стаљинградској бици, Броз је дао шансу да командују, да се „искупљују и доказују” у партизанским јединицама, које је гурнуо на Србе у Чачку. За то време, заповедник усташке одбране, Вјекослав Макс Лубурић, на миру је уништавао у марту и априлу 1945. све трагове геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу. Прве партизанске јединице пуштене су у опустели Јасеновац 2. и 3. маја 1945, неколико дана пред капитулацију Трећег рајха. Тито није презао ни од тога да челне функције у тајној политичкој полицији поверава бившим припадницима „Хитлерјугенда”, попут Станета Доланца. Ни да спречава изношење истине о Курту Валдхајму, нацистичком убици српске деце с Козаре. Он је, уз прећутну помоћ југословенског титоизма, постао ни мање ни више већ генерални секретар послератне ОУН.

Међу Србима је непогрешиво за сараднике и за послугу бирао најгоре. Од острвљених Стамболића, преко развратних Марковића, притупастих Ранковића, ретардираних имитатора попут генерала Љубичића, крволочних Пенезића и будаластог полтрона Видића, званичног предлагача да Ужице понесе Титово име… Уставним променама из 1974. Броз је Србију додатно територијално осакатио, ослабио и понизио. Главу часног професора Михаила Ђурића, с Правног факултета Београдског универзитета – који се стручно успротивио новом убија­њу Србије – на тацни, као на поклон, однела му је на Брионе садашња свештенослужитељка европске и модерне анти-Србије. Само је Броз имао оне србофобе Латине и Латинке који су за време свог слепог служења њему забранили највише књига, филмова, позоришних представа и изложби, да би се, притом, назвали – српским либералима.

Да ли би од српске културе остао камен на камену да су се којим случајем назвали правим именом – титоисти и антисрпски антилиберали? Да би могло да се пева како се он воли више од маме и тате, морали су деценијама да буду ућуткивани и живи сахрањивани Црњански и Дучић, Слободан Јовановић, Лазо М. Костић, Станислав Краков, Ђоко Слијепчевић, Марко С. Марковић, Марко Милуновић Пипер, Димитрије – Мита Ђорђевић, Владимир Велмар Јанковић, Доброслав Јевђевић, Ратко Парежанин, Ратко Обрадовић, Божидар Пурић, Радоје Вукчевић, Иван Авакумовић… Да би он изгледао што већи, морали су да буду опатуљени Стефан Немања, Свети Сава, цар Душан, краљ Милутин, Карађорђе и Милош, Јован Ристић, Илија Гарашанин, Милован Миловановић Балачко, краљ Петар Први Ослободилац, краљ Александар Први Ујединитељ… Сад нас уверавају да он од 1976. није владао ни собом ни Југославијом. Можда његова телесна лутка и није од тог времена владала оном несрећном земљом, али је злодух титоизма владао сваким педљем српског етничког простора.

Демонска некропола

За место свог лечења он је изабрао провинцијску Емону, како би и у последњим часовима био ближи Бечу и Ватикану. Дедиње и Београд су, међутим, одредили као место његове последње воље. Највећа подвала Србима у 20. веку није могла ни да умре ни да се сахрани као човек. Узурпатор српске земље и фатални уљез српске историје – према сведочењу најближих сарадника и службених лица – два пута је сахрањиван у истом дану. Први пут – јавно, церемонијално и за камере. Дакле, лажно. Други пут – тајно, под окриљем мрака и уз светлост рефлектора, у најужем кругу службених лица. Тек тада је на његову фараонску гробницу, помоћу тешких грађевинских машина, наваљена мермерна стена од неколико тона како им идеолошки вампир не би утекао.

Или да неком неверном Томи будућих српских нараштаја не би пало на памет да проверава шта је стварно положено у ту демонску некрополу на Дедињу, из које и данас по Србији исијава штетна политичка радиоактивност, која одржава на ногама идеолошке утваре и саплиће тек проходале генерације Срба? Насамарени представници тзв. међународне заједнице и југословенска јавност стрпљиво су одстојали Титову прву, лажну сахрану. Он им се свима наругао с оне стране свог фингираног гроба. Чини то и садашњим генерацијама Срба. Као што надахњује своје данашње идеолошке потомке, који своју србофобију заклањају иза широко развијених застава у борби за тзв. људска и мањинска права.

Окупљање симпатизера Југославије испред Куће цвећа у Београду, 25. мај (Фото: Reuters)

Неки добронамерни млади људи предлажу да Србија с титоизмом раскине и тако што ће цивилизовано и демократском процедуром отворити његову хумку на Дедињу, а његове посмртне остатке – као оца нације – вратити у Аграм, у Хрватску. Све је то прилично наивно и тешко изводљиво. Данашњој ЕУ-Хрватској идеолошка стрвина титоизма не треба ни зарад археолошке атракције. Њега се одричу и у Словенији, БиХ, Македонији, Црној Гори, па чак и на отетом Косову и Метохији. Од његовог наслеђа ограђују се сви они који се, без његове помоћи и помоћи странаца, никада не би дочепали својих суверених држава. Њега нерадо помињу – иако га у срцу носе – чак и војвођански сепаратисти. Сви они процењују, уосталом не без основа, да је Броз изникао, израстао и мултипликовао се на заблудама, слабостима, поразима, наивностима, незнањима и интернационалним утопијама наших предака. На нашој несрећи и греху. На нашој незрелости.

Баш због тога његово гробно место – ма шта оно заиста било – треба да остане у Београду. Као „Музеј страве и ужаса”. Као опомена и као истинска прилика за горко покајање. Као болно и исцелитељско подсећање на деценије нашег самопорицања и нестајања у титоистичком пандемонијуму. Како бисмо, у мислима пречишћени и од греха прочишћени, могли да се вратимо Богу, себи, свом правом српском идентитету. Светосављу и косовском завету. А да, истовремено, с лакоћом препознајемо ововремену титоистичку менажерију, која се прерушила у модерне ЕУ-Талибане. Који нас – баш као и Броз – штапом и шаргарепом, колективно и маме и нагоне у „светлу будућност”. У којој бисмо били само добро ухрањени сужњи. Без имена, без вере, без срца, без мозга и без душе. Где бисмо живели живот без смисла и чекали смрт без наде. Уосталом, као и сви безбожници и заточеници глобалног цивилизацијског логора. Или вечити подстанари нове Вавилонске куле.

 

Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу „Награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су „Српска емиграција“, „Грофовска времена“ и „Равногорска историја“. 

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Shutterstock

 

БОНУС ВИДЕО:

Историја, Политика
Пратите нас на YouTube-u