Ruska renesansa

Ruski ljudi iz narodnog, radnog sloja, čak i kad su napustili pravoslavlje, produžili su da tragaju za Bogom i Božjom pravdom, da traže smisao života. Rusima je tuđ rafinirani skepticizam Francuza, oni veruju i onda kada propovedaju materijalistički komunizam

Tek početkom XX veka ocenjeni su rezultati ruske misli XIX veka i izvedeni zaključci. Sama problematika misli, međutim, postala je jako složena početkom XX veka, u nju su ušla nova strujanja, novi elementi. U Rusiji je početkom veka bila prava kulturna renesansa. Samo oni koji su živeli u to vreme znaju kakav je stvaralački polet bio kod nas, kakvo strujanje duha je obuzelo ruske duše. Rusija je doživela procvat poezije i filozofije, doživela snažna religiozna traženja, mistička i okultna raspoloženja. Kao što biva uvek i svugde, iskrenom poletu se priključila i moda, i bilo je ne malo laganja. U toku je bila kulturna renesansa, ali bi bilo pogrešno reći da je to bila religiozna renesansa. Za religioznu renesansu nedostajala je jaka i usredsređena volja, bilo je previše prefinjenosti u kulturi, malodušnosti u raspoloženjima kulturnog sloja, a najkulturniji sloj bio je preterano zatvoren u sebe. Činjenica koja poražava. Tek početkom XX veka kritika je na pravi način ocenila veliku rusku književnost, pre svega Dostojevskog i L. Tolstoja. Duhovna problematika velikana ruske književnosti bila je prihvaćena, njome su se svi ispunili, a istovremeno je došlo do promene, koja nije uvek bila pozitivna u poređenju sa književnošću XIX veka. Iščezla je neobična istinoljubivost i jednostavnost ruske književnosti. Pojavili su se ljudi dvosmislenog stava. Takav je, pre svega, bio D. Mereškovski. On ima nesumnjive zasluge za ocenu Dostojevskog i L. Tolstoja, koje tradicionalna publicistička kritika nije bila u stanju da oceni. Ali, kod Mereškovskog se već ne može naći ona retka istinoljubivost ruske književnosti, kod njega je sve dvosmisleno, on se igra spojevima reči, uzimajući ih za realnost. Isto se mora reći i za V. Ivanova i za gotovo sve ostale. Došlo je do jedne značajne promene – do promene svesti inteligencije. Tradicionalna shvatanja leve inteligencije su bila uzdrmana. V. Solovjov je pobedio Černiševskog. Ovo se pripremalo već u drugoj polovini 80-ih i u 90-im godinama. Osećao se uticaj Šopenhauerove filozofije na L. Tolstoja. Probudilo se interesovanje za filozofiju i formirala se kulturna filozofska sredina. U ovome je odigrao svoju ulogu Časopis za filozofiju i psihologiju, pod redakcijom N. Grota. Javili su se zanimljivi filozofi metafizičkog pravca – knez Trubecki i L. Lopatin. Promenilo se estetsko saznanje i umetnosti je poklanjana veća pažnja. Časopis Severni vesnik, sa svojim urednikom A. Volinskim, bio je jedan od simptoma ove promene. Tada su počeli da štampaju Mereškovskog, N. Minskog, K. Baljmonta. Kasnije su se pojavili časopisi kulturno renesansne orijentacije – Svet umetnosti, Vaga, Novi put, Pitanja života. U petrovskoj imperatorskoj Rusiji kultura nije imala celovit stil, gledalo se iz više uglova, sa raznih nivoa, kao da se živelo u različitim vekovima. U početku veka vodila se teška, često mučna borba sa ljudima renesanse protiv skučene svesti tradicionalne inteligencije – borba u ime slobode stvaralaštva i slobode duha. Ruska duhovno-kulturna renesansa bila je dočekana vrlo neprijateljski od strane leve inteligencije – kao izdaja tradicija oslobodilačkog pokreta, kao izdaja naroda, kao reakcija. Ovo je bilo nepravedno već i zbog toga što su mnogi predstavnici kulturne renesanse bili pristalice oslobodilačkog pokreta i učestvovali u njemu. Radilo se o oslobođenju duhovne kulture od pritiska socijalnog utilitarizma. Međutim, do promene osnova shvatanja sveta i novog pravca ne dolazi se lako. Borba se vodila u raznim pravcima, na nekoliko linija. Naša renesansa imala je nekoliko izvora i obuhvatala razne kulture. Ali, na svim linijama trebalo je prevladati materijalizam, pozitivizam, utilitarizam, od kojih se nije mogla osloboditi levo orijentisana inteligencija. Ovo je, istovremeno, bio povratak stvaralačkim dostignućima duhovne kulture XIX veka. No, nesreća je bila u tome što su ljudi renesanse, u jeku borbe, zbog prirodne reakcije protiv zastarelih shvatanja, često nedovoljno ocenjivali onu društvenu istinu koja je postojala kod leve inteligencije i koja je još bila na snazi. I dalje isti dualizam, ista podvojenost ostaju karakteristični za Rusiju. To će imati kobne posledice po karakter ruske revolucije, po njeno duhoborstvo. U našoj renesansnoj epohi estetski element, ranije potisnut, pokazao se jačim od etičkog elementa, koji je jako oslabljen. A to je značilo slabljenje volje, pasivnost. To se naročito nepovoljno moralo odraziti na pokušaje religiozne obnove. Među ruskim ljudima početkom veka bilo je mnogo talenata. Bila je to izuzetno darovita, blistava epoha. Bilo je mnogo nada koje se nisu ostvarile. Renesansa je bila ne samo u znaku Duha već i u znaku Dionisa. I u njoj se hrišćanska renesansa izmešala sa paganskim hrišćanstvom. Duhovni prelom – povezan sa ruskom renesansom – imao je nekoliko izvora. Za inteligenciju je veći značaj imao izvor povezan sa marksizmom. Deo marksista više kulture prišao je idealizmu i, na kraju, hrišćanstvu. Dobrim delom, odavde je potekla ruska religiozna filozofija. Ova činjenica može da izgleda čudno i traži objašnjenje. Marksizam je u Rusiji značio krizu leve inteligencije i prekid sa nekim njenim tradicijama. On se kod nas pojavio u drugoj polovini osamdesetih godina kao rezultat neuspeha ruskog narodnjačkog socijalizma, koji nije mogao da nađe oslone u seljaštvu, i poraza partije Narodne volje, posle ubistva Aleksandra II. Stare forme revolucionarnog socijalističkog pokreta su se pokazale preživelim i bilo je potrebno tražiti nove. U inostranstvu se formira grupa „Oslobođenje rada”, koja postavlja osnove marksizma. To su: G. V. Plehanov, B. Akseljrod, V. Zasulič. Marksisti preocenjuju narodnjačku ideju o tome da Rusija može i treba da izbegne period kapitalističkog razvitka. Oni su za razvoj kapitalizma u Rusiji ne zato što je kapitalizam sam po sebi nešto dobro, već zato što razvoj kapitalizma pomaže razvoju radničke klase, koja će i biti jedina revolucionarna klasa u Rusiji. U borbi za oslobođenje na radničku klasi se može više osloniti nego na seljaštvo, koje je, prema Marksu, reakcionarna klasa. Druge polovine 90-ih godina u Rusiji se razvija jak marksistički pokret, koji obuhvata sve šire slojeve inteligencije. Istovremeno se javlja i radnički pokret. U mnogobrojnim kružocima vodi se bitka između marksista i narodnjaka, i pobeda sve više naginje na stranu marksista. Pojavljuju se marksistički časopisi. Menja se duševni tip inteligencije: marksisti su grublji nego narodnjaci. Prvobitno, marksizam je, u poređenju sa starim narodnjaštvom, predstavljao zapadnjaštvo. Kod dela marksista druge polovine devedesetih godina jako se povećava nivo kulture, naročito filozofske, postavljaju se složenija pitanja koja se tiču kulture, dolazi do oslobađanja od nihilizma. Za staru narodnjačku inteligenciju revolucija je bila religija, odnos prema revoluciji bio je totalitaran, celokupni intelektualni i kulturni život bio je podređen oslobođenju naroda, svrgavanju samodržavne monarhije. Krajem XIX veka počinje proces diferencijacije, oslobađanja pojedinih sfera kulture od potčinjavanja revolucionarnom centru. Filozofija umetnosti, duhovni život uopšte, proglašavaju se za slobodne sfere. Ali, mi ćemo videti da će se ruski totalitarizam, na kraju krajeva, revanširati. Od marksizma je ostala široka istoriosofska perspektiva, u čemu je bila njegova najveća privlačnost. U svakom slučaju, na osnovu marksizma, istina kritičkog a ne ortodoksnog, postao je moguć umni i duhovni pokret, koji je bio gotovo zaustavljen kod staroevropske narodnjačke inteligencije. Neki marksisti – ostajući verni marksizmu u socijalnoj sferi – od samog početka nisu pristajali da budu materijalisti u filozofiji, oni su bili kantovci ili fihteovci, to jest idealisti. To je otkrivalo nove mogućnosti. Marksisti ortodoksnijeg tipa koji su se držali materijalizma odnosili su se vrlo sumnjičavo prema filozofskom slobodoumlju i najavljivali su napuštanje marksizma. Došlo je do podele na one koji su prihvatali marksizam totalitarno i one koji su ga prihvatali delimično. U drugoj grupi je i došlo do prelaska od marksizma na idealizam. Ovaj idealistički stadijum nije dugo trajao i uskoro se zapaža približavanje religiji, hrišćanskom pravoslavlju. Pokoljenju marksista koji su otišli u idealizam pripadali su S. Bulgakov, koji će vremenom postati sveštenik, autor ovih redova, P. Struve, najveći političar iz ove grupe, S. Frank. Svi su se oni okrenuli problemima duhovne kulture, koja je kod prethodnih pokoljenja leve inteligencije bila ugašena. Kao učesnik pokreta mogu da posvedočim da je ovaj proces pratio veliki zanos. Otvarali su se čitavi svetovi. Umna i duhovna glad bila je ogromna. Osetilo se strujanje Duha. Osećali smo kao da počinje nova era. Išlo se ka novom, ka nečemu čega još nije bilo. Ali, bilo je i vraćanja na tradicije ruske misli XIX veka, na religiozni sadržaj ruske književnosti, na Homjakova, Dostojevskog i V. Solovjova. Mi smo živeli u vremenu koje je u stvaralačkom smislu bilo neobično bogato. Uticaj Ničea bio je dominantan u ruskoj renesansi početkom veka. Ali tema Ničea se Rusima činila pretežno religioznom. Takođe je značajan bio Ibzen. No, uporedo s ovim, kao i u prvoj polovini XIX veka, ogroman značaj je imao nemački idealizam, Kant, Hegel, Šeling. Tako je nastajao jedan od pravaca koji je izazvao rusku renesansu.

Nemački filozof Imanuel Kant (Foto: Wikimedia Commons/CC BY-SA 2.0)

2.

Drugi izvor renesanse bio je prvenstveno književni. Početkom veka, D. S. Mereškovski je igrao glavnu ulogu u buđenju religioznog interesa i nemira u književnosti i u kulturi. To je književnik koji je svim svojim bićem živeo u književnosti i to više u jezičkim figurama i metaforama nego u životu. On je imao veliki književni talenat i bio je neobično plodan pisac, ali nije bio značajan umetnik. Njegovi romani – koji su bili zanimljivo štivo za čitanje – svedoče o erudiciji, ali imaju krupne umetničke nedostatke, oni su realizacija njegovih ideoloških shema i za njih je bilo rečeno da su mešavina ideologije i arheologije. Glavni romani – Julijan-Otpadnik, Leonardo da Vinči, Petar Veliki – posvećeni su temi Hristos i Antihrist. Mereškovski je verovao u hrišćanstvo, ali ne u tradicionalno i crkveno hrišćanstvo, već u novo religiozno saznanje. Glavna njegova knjiga – po kojoj je postao značajan u istoriji ruske misli – jeste Tolstoj i Dostojevski. U njoj je prvi put veća pažnja posvećena religioznoj problematici dva najveća ruska genija. Knjiga je izvrsna, ali pati od uobičajenih nedostataka Mereškovskog – od retorike, ideološkog shematizma, nejasnih misli, prevage verbalnog nad realnim. Mereškovski nema moralno čulo koje je bilo razvijeno kod pisaca i mislilaca XIX veka. On teži sintezi hrišćanstva i paganstva i pogrešno je poistovećuje sa sintezom duha i ploti. Ponekad se dobija utisak da on želi da sintetizuje Hrista i Antihrista. Hrist i Antihrist su njegova osnovna tema. Mogućnost novog otkrovenja u hrišćanstvu za njega je povezana sa rehabilitacijom ploti i pola. Mereškovski je simbolista i plot je za njega simbol celokupne kulture i društvenosti. On se ne može shvatiti izvan uticaja koji je na njega imao V. V. Rozanov. Ovaj poslednji je genijalan pisac, njegovo pisanje je bilo prava magija reči i on mnogo gubi kad svoje ideje ne izlaže u književnoj formi. Rozano v nije odjednom pokazao svoju veličinu. Njegovi izvori su slovenofilsko-konzervativni i pravoslavni. Ali, on nije po tome zanimljiv. Njegova dela dobijaju na zanimljivosti kad on počinje da odstupa od hrišćanstva i postaje oštar kritičar hrišćanstva. On postaje monoideista i za sebe kaže: „ja sam bez talenta, ali je moja tema talentovana”. U stvari, on je bio vrlo talentovan, ali se njegov talenat razvijao na talentovanoj temi. To je tema pola uzeta kao religiozna. Rozanov deli religije na religije rođenja i religije smrti. Judaizam, veliki deo paganskih religija su religije rođenja, apoteoza života. Hrišćanstvo je, međutim, religija smrti. Senka Golgote je pala na svet i otrovala radost života. Isus je omađijao svet i u sladosti Isusa svet se pokvario. Rođenje je povezano sa polom. Pol je izvor života. Ako se blagosilja i osvećuje život i rođenje, onda treba blagosiljati i osvećivati pol. Hrišćanstvo na ovaj način ostaje dvosmisleno. Ono se ne usuđuje da osudi život i rođenje. Ono, čak, vidi opravdanje braka, sjedinjavanja muža i žene, u rođenju deteta. Ali se ono gnuša pola i zatvara oči pred njim. Rozanov smatra da je to licemerje i provocira hrišćane na jasan odgovor. On, na kraju, dolazi do toga da je hrišćanstvo neprijatelj života, da je ono religija smrti. On ne želi da vidi da poslednja reč hrišćanstva nije raspeće – već vaskrsenje. Za njega, hrišćanstvo nije religija vaskrsenja, već isključivo religija golgote. Nikada se sa takvim radikalizmom i takvom religioznom dubinom nije postavljalo pitanje pola. Rešenje Rozanova je bilo pogrešno, ono je značilo ili rejudaizaciju hrišćanstva ili povratak paganstvu. On ne insistira toliko na preobražaju pola i ploti sveta, koliko na njihovom osvećenju onakvim kakvi jesu. Međutim, pitanje je bilo dobro postavljeno, i to je velika zasluga Rozanova. On je imao mnogo poštovalaca-sveštenika koji su ga slabo razumeli, misleći da je reč o reformi porodice. Pitanje o odnosu hrišćanstva prema polu pretvorilo se u pitanje o odnosu hrišćanstva prema svetu uopšte i prema čovečanstvu. Postavilo se pitanje religiozne kosmologije i antropologije.

Ruski filosof, književni kritičar i publicista Vasilij Rozanov, 1917. (Foto: Wikimedia Commons/culture.ru/Public domain)

Godine 1903. u Petrogradu se organizuju religiozno-filozofski sastanci na kojima se ruska inteligencija najvišeg kulturnog sloja susreće sa predstavnicima pravoslavnog sveštenstva. Na sastancima je predsedavao rektor petrogradske Duhovne akademije, episkop Sergije, kasnije patrijarh moskovski. Od crkvene hijerarhije aktivnu ulogu je igrao još episkop Antonjin, kasnije živo-crkvenik. U ime svetske kulture istupali su D. Mereškovski, V. Rozanov, N. Minski, A. Kartašev (koji je izbačen iz Duhovne akademije; kasnije je bio ministar u Privremenoj vladi), apokaliptičar i hilijast Ternavcev, tada činovnik sa posebnim ovlašćenjima kod oberprokuratora Sv. Sinoda. Sastanci su bili vrlo živi i zanimljivi, novi po tome što su opštili razni ljudi suprotnih pogleda, a i po temama. Glavnu ulogu je igrao D. Mereškovski, a teme su bile u vezi sa Rozanovim. Njegov uticaj je bio preovlađujući, te su teme o polu dominirale. To je takođe bila i tema o odnosu hrišćanstva prema svetu i životu. Predstavnici kulture su ispitivali jereje crkve da li je hrišćanstvo isključivo asketska religija, neprijateljska prema svetu i životu, ili ono može da izvrši osvećenje sveta i života. Tako je tama o odnosu crkve prema kulturi i društvenom životu postala centralna. Sve što su govorili predstavnici svetske kulture pretpostavljalo je mogućnost nove hrišćanske svesti, nove epohe u hrišćanstvu. Jerersi crkve – čak i oni najprosvećeniji – teško su mogli sa ovim da se slože. Za predstavnike sveštenstva, hrišćanstvo je odavno postalo svakodnevna proza. Oni, pak, koji su tražili novo hrišćanstvo hteli su da ono bude poezija. Religiozno-filozofski sastanci bili su zanimljivi po pitanjima koja su postavljena, a ne po odgovorima. Tačno je da je na temelju istorijskog hrišćanstva bilo teško, gotovo nemoguće, rešiti pitanje o braku, o pravednom uređenju društva, o kulturnom stvaralaštvu, o umetnosti. Neki učesnici ovih sastanaka su ovo formulisali kao očekivanje novog otkrovenja pravde na zemlji. Mereškovski je sa ovim povezivao problem ploti, pri čemu je reč plot upotrebljavao u filozofski pogrešnom smislu. Upravo u istorijskoj crkvenosti bilo je odviše ploti i nedovoljno duhovnosti. Rozanov se udaljavao od lika Hrista, u kome je video neprijateljski stav prema životu, rođenju, ali je on voleo život pravoslavne crkve, u njemu je video mnogo ploti. I novo hrišćanstvo neće više biti plotsko, već više duhovno. A duhovnost, pak, nikako nije suprotna ploti, telu, već je suprotna carstvu nužnosti, porobljenosti čoveka prirodnim i društvenim poretkom. Na religiozno-filozofskim sastancima se odrazilo rusko očekivanje epohe Sv. Duha. Ovo očekivanje je u Rusiji dobilo različite forme, ponekad ne sasvim jasno izražene. Ali, to je bilo karakteristično za Rusiju. Najaktivniji u ovom smislu bio je N. Fjodorov. Njegovo mišljenje bilo je vrlo socijalno. Ovo se ne može reći za učesnike religiozno-filozofskih sastanaka. To su, pre svega, bili ljudi književnosti, koji nisu imali ni teorijsku, ni praktičnu spremu za rešavanje pitanja socijalne prirode. Međutim, oni su postavljali pitanja koja su se ticala hrišćanske društvenosti. Mereškovski je govorio da hrišćanstvo nije otkrilo tajnu trojstva, to jest tajnu društvenosti. V. Ternavcev, koji je pisao izvanrednu knjigu o apokalipsi, jako je verovao u prvu hipostazu, Oca, i treću hipostazu, Duha, ali je malo verovao u drugu hipostazu, Sina. Svi su osećali religioznu uzbuđenost, svi su bili u religioznoj groznici i traženju, ali istinskog religioznog preporoda nije bilo. On je najmanje mogao da potekne iz književnih krugova, koji su bili skloni dekadentnoj istančanosti. Ali, religiozna tema, koja je među inteligencijom dugo vremena bila zabranjena, bila je istaknuta u prvi plan. Bilo je vrlo dobro viđeno (bien vu) govoriti o religioznim temama, to je postalo gotovo moda. Zbog prirode ruske duše, nosioci renesanse nisu mogli da ostanu u krugu problema koji se tiču književnosti, umetnosti, čiste kulture. Postavljena su ključna pitanja. Pitanja o stvaralaštvu, o kulturi, o zadacima umetnosti, o uređenju društva, o ljubavi i sl. dobijala su karakter religioznih pitanja. To su pitanja onih istih „ruskih dečaka”, s tom razlikom što su oni sad postali obrazovaniji. Religiozno-filozofski sastanci se nisu dugo održavali, a ovakvi susreti inteligencije i sveštenstva se više nisu ponovili. Pa i sama inteligencija koja je prisustvovala ovim sastancima podelila se na razne struje. U početku veka kod nas je u delu sveštenstva, uglavnom belog, postojao liberalni pokret. Ovaj pokret je bio neprijateljski raspoložen prema episkopatu i monaštvu. Ali, u njemu nije bilo dubokih religioznih ideja, ideja koje bi postale sastavni deo ruske ideje. Protivljenje zvanične crkve je bilo veoma snažno, i crkvena reforma, koja je bila potrebna, nije uspela. Čudno je da na Saboru sedamnaeste godine – koji je postao moguć samo zahvaljujući revoluciji – nije pokazan nikakav interes za religiozne probleme, koji su pritiskali rusku misao XIX i početka XX veka. Sabor se bavio isključivo pitanjima crkvene organizacije.

Portret ruskog pisca, pesnika i verskog mislioca Dimitrija Mereškovskog, između 1890-1900 (Foto: Wikimedia Commons/Maxim Petrovich Dmitriev/runivers.ru/Public domain)

3.

Treći pravac u ruskoj renesansi vezan je za procvat ruske poezije. Ruska književnost XX veka nije stvorila veliki roman sličan romanu XIX veka, ali je dala izvanrednu poeziju. I ova poezija je veoma važna za rusku svest, za istoriju ruskih idejnih pravaca. To je bila epoha simbolizma. A. Blok, najveći ruski pesnik XX veka, A. Beli, koji je imao trenutke genijalnosti, Vjačeslav Ivanov, čovek univerzalan, glavni teoretičar simbolizma i mnogi pesnici i esejisti manjeg formata, svi su bili simbolisti. Simbolisti su smatrali da pripadaju novom pravcu i bili su u sukobu sa predstavnicima stare literature. Glavni uticaj na simboliste imao je V. Solovjov. On je, u jednoj od svojih pesama, ovako formulisao suštinu simbolizma:

Sve što vidimo
Samo je odblesak, samo su senke
Onoga što je očima nevidljivo.

Simbolizam vidi duhovnu stvarnost iza ove vidljive stvarnosti. Simbol je veza između dva sveta, znak drugoga sveta u ovom svetu. Simbolisti su verovali da postoji drugi svet. Njihova vera uopšte nije bila dogmatska. Samo je V. Ivanov, koji je kasnije prešao u katoličanstvo, bio jedno vreme blizak pravoslavlju. V. Solovjov je preneo simbolistima svoju veru u Sofiju. Ali je karakteristično da su simbolisti početkom veka, za razliku od V. Solovjova, verovali u Sofiju i očekivali njen dolazak u vidu Prekrasne Dame, ali nisu verovali u Hrista. I to treba definisati kao obuzetost kosmosom, pod čijim je znakom živelo ovo pokoljenje. Istina je ovde bila u traženju lepote preobraženog kosmosa. U svojim sećanjima A. Beli kaže: „simbol ‘žene’ postao je za nas zora (spajanje neba i zemlje) i on se vezuje za učenje gnostika o konkretnoj premudrosti, za ime nove muze koja stapa mistiku sa životom.” (1) Uticaj nije poticao od dnevnog V. Solovjova, sa njegovim racionalizovanim bogoslovskim i filozofskim traktatima, već noćnog Solovjova, koji se iskazao u stihovima i kraćim člancima, u mitu koji je o njemu stvoren. Uporedo sa V. Solovjovim osećao se uticaj Ničea. To je bio najjači zapadni uticaj na rusku renesansu. Ali, od Ničea nije bilo prihvaćeno ono o čemu se najviše pisalo na Zapadu – njegova bliskost biološkoj filozofiji, borba za aristokratsku rasu i kulturu, volja za moć, već religiozna tema. Niče je priman kao mistik i prorok. Od pesnika Zapada najveći značaj je, svakako, imao Bodler. Međutim, ruski simbolizam se jako razlikovao od francuskog. Poezija simbolista je prelazila okvire umetnosti, i to je bila čisto ruska crta. Period tzv. dekadentstva i estetizma kod nas se brzo završio i došlo je do prelaska na simbolizam, koji je značio traganje za duhovnim poretkom, i na mistiku. V. Solovjov je bio za Bloka i Belog prozor kroz koji je duvao vetar budućnosti. Okrenutost budućem životu, očekivanje neobičnih događaja u budućnosti je vrlo karakteristično za pesnike-simboliste. Ruska književnost i poezija s početka veka je imala profetski karakter. Pesnici-simbolisti, sa sebi svojstvenim senzibilitetom, osećali su da Rusija juri u bezdan, da se staroj Rusiji bliži kraj i da se mora pojaviti nova Rusija, još nepoznata. Slično Dostojevskom, oni su osećali da se odigrava unutrašnja revolucija. Za ruske ljude obrazovanog sloja XIX i XX veka karakteristična je brza smena pokoljenja i raspoloženja. Stalne diskusije između dece i očeva naročito su tipične za Rusiju. U svojim sećanjima A. Beli opisuje napetost pesnika-simbolista u svom kružoku kao očekivanje i viđenje zore. Očekivao se izlazak sunca budućeg dana. To je bilo očekivanje ne samo apsolutno nove kolektivne simboličke kulture, već i očekivanje buduće revolucije. A. Beli naziva „našima” samo one koji su videli „zoru” i predosećali njena otkrovenja. Ovo je takođe bio jedan od vidova iščekivanja dolaska epohe Sv. Duha. A. Beli izvrsno karakteriše atmosferu u kojoj je nastao ruski simbolizam. Vreme je bilo sasvim izuzetno. Ali je neprijatno delovalo zatvaranje mladih simbolista u kružoke, gotovo sekte, oštro podvajanje na „naše“ i ne naše, samouverenost i samodopadanje. Tom vremenu bilo je svojstveno preterivanje, sklonost ka preuveličavanju, naduvavanje ponekad beznačajnih događaja, nedovoljna iskrenost prema sebi i drugima. Tako je neobične, skoro kosmičke razmere dobila svađa između Belog i Bloka, iako su iza nje bila skrivena osećanja u kojima ničeg kosmičkog nije bilo. Žena A. Bloka je jedno vreme igrala ulogu Sofije, ona je bila prekrasna dama. U tome je bilo nešto lažno i neprijatno, bila je to igra sa životom, inače karakteristična za ovu epohu. Blok je u znatnoj meri od Solovjova prihvatio kult prekrasne dame, kojoj je posvećen ceo tom njegovih stihova. Razočaranost u prekrasnu damu on je izrazio u Lakrdijašu. Negodovanje Belog protiv tobožnje izdaje simboličke umetnosti od strane A. Bloka i petrogradske literature preuveličano je i ne odgovara istini, jer se iza ovoga krilo nešto lično. Prema sećanjima A. Belog, najbolji utisak ostavljao je A. Blok. U njemu je bilo više jednostavnosti, iskrenosti, bilo je manje laži nego kod drugih. Beli je bio raznovrsniji i složeniji po svom talentu nego Blok, on je bio ne samo pesnik nego i izvrstan romanopisac, voleo je da se bavi problemima filozofije i kasnije je postao antropozof. Beli je napisao podebelu knjigu o simbolizmu, koji je zasnovao uz pomoć filozofije Rikerta. On je čak kod nas bio jedini futurista. U vrlo originalnom romanu Petrograd, čovek i kosmos se razlažu na elemente, nestaje celovitost stvari i granice koje dele jednu stvar od druge; čovek može da se preobrazi u lampu, lampa u – ulicu, ulica se pretvara u kosmički beskraj. U drugom romanu prikazuje se život u utrobi žene pre rođenja. Bloka, za razliku od Belog, ne privlače nikakve teorije. On je isključivo lirski pesnik, najveći pesnik početka veka. Kod njega je postojalo jako razvijeno osećanje za Rusiju, i stihovi posvećeni Rusiji su genijalni. Kod Bloka je postojalo predosećanje da se nad Rusijom nadvija nešto strašno.

Oslobođene su divlje strasti
Pod teretom Meseca na uštapu . . .
 ***
Ja vidim nad Rusijom daleko
Široki i tihi požar.

U čudesnoj pesmi Rusija on pita u čije će se ruke Rusija predati i šta će iz toga proizići.

Kakvom god hoćeš čarobnjaku
Pokloni hajdučku lepotu!
Nek domami te i obmane –
Nećeš da propadneš, da kloneš
Samo u brigu magle rane
Tvoje će lice da utone.

Portret Aleksandra Bloka, Ilja Glazunov, crtež, 1956. (Foto: glazunov-gallery.ru)

Ali najzapaženija je njegova pesma Skiti. Ta pesma je proročka, posvećena temi Istoka i Zapada.

Vas – milioni. Nas je – tušta, tma.
Probajte-de, sukobite se sa nama!
Da, mi smo Skiti! Azijati, da,
Očiju kosih pohlepnoga plama…
***
Jer Rusija je Sfinga. S radošću i tugom,
U crnoj krvi već ne jednom,
Ona te gleda, gleda, gleda dugo
S mržnjom i s ljubavlju odjednom…
***
Da, voleti ko naša krv što voli
Međ vama niko kadar nije!
***
Mi volimo sve – datuma hladnih žar,
Vidovnjačku moć mudrih dana,
Mi shvatamo sve – britki galski dar,
I genij sumračni Germana…

 Evo stihova koji zloslutno zvuče ljudima Zapada, koji mogu da objasne nemir što ga izaziva Rusija:

Zar smo mi krivi ako skelet kojem
Od naših nežnih šapa pukne?

U završnim stihovima – obraćanje Zapadu:

Poslednji put – preni se, stari svete!
Na bratsku gozbu rada, mira,
Poslednji put na bratsku gozbu svetlu
Varvarska poziva te lira!

Ovde je sa neobičnom oštrinom postavljena tema o Rusiji i Evropi, osnovna tema ruske svesti XIX veka. Ona nije postavljena u hrišćanskim kategorijama, ali se hrišćanski motivi čuvaju. Moglo bi se reći da je osećanje sveta kod pesnika-simbolista bilo pod znakom kosmosa a ne logosa. Zato kosmos kod njih proždire ličnost; vrednost ličnosti je umanjena. Oni su imali jaku individualnost, ali slabo izraženu ličnost. A. Beli je, čak, za sebe govorio da nema ličnosti. U renesansi je postojao antipersonalistički element. Paganski kosmizam, makar i u jako preobraženom vidu, dominirao je nad hrišćanskim personalizmom.

Ruski romanopisac, pesnik i književni kritičar Andrej Beli, Brisel, 1912. (Foto: Wikimedia Commons/peremeny.ru/Public Domain)

V. Ivanov je bio najkarakterističnija i najblistavija figura renesanse. On nije pripadao grupi mladih pesnika koji su videli zore. U to vreme on je bio u inostranstvu. On je bio učenik Momzena, napisao je na latinskom disertaciju o porezima u Rimu. To je bio čovek zapadnjačke obrazovanosti, vrlo velike erudicije kakvu nisu imali ni Blok, ni Beli. Na njega su, uglavnom, uticali Šopenhauer, R. Vagner, Niče; od Rusa – V. Solovjov, koga je lično poznavao. Najbliži je bio R. Vagneru. Pesme je počeo da piše kasno. Njegova poezija je teška, učena, visokoparna, puna izraza uzetih iz crkvenoslovenskog jezika, koja traži objašnjenja. On nije isključivo pesnik. On je, takođe, i naučnik filolog, najbolji ruski jelinist, izvrsni esejista, učitelj pesnika, on je i – teolog, i filozof, i teozof. To je univerzalni čovek sintetičkog duha. U Rusiji, bio je to čovek najrafiniranije kulture. Takvog ni Zapad nije imao. Cenila ga je, uglavnom, kulturna elita; širokim krugovima bio je nedostupan. On je ne samo briljantan pisac, već i odličan sagovornik (causeur). Sa svima je mogao da razgovara o temama iz različitih specijalnosti. Njegove ideje su se, kako se i vidi, menjale. On je bio konzervativac, mistički anarhista, pravoslavac, okultista, patriota, komunista, a završio je život u Rimu kao katolik i to dosta reakcionaran. Ali, u tom stalnom menjanju, on je, u suštini, uvek ostajao ono što je bio. U životu ovog šarmera bilo je mnogo igre. Doputovavši iz inostranstva, on je doneo sa sobom religiju Dionisa, o kojoj je napisao veoma zanimljivu knjigu. Želeo je ne samo da pomiri, već gotovo da poistoveti Dionisa i Hrista. V. Ivanov je, kao i Mereškovski, unosio mnogo paganskog u svoje hrišćanstvo, i to je bilo karakteristično za renesansu početkom veka. Njegova poezija je, takođe, nastojala da bude dionizijska, ali u njoj nema neposrednog, stihijskog dionisizma, njegov dionisizam je izveštačen. Problem ličnosti njemu je tuđ. V. Ivanov je bio sklon okultizmu, koji je, uopšte, cvetao u Rusiji oko prve decenije našeg veka. Kao i krajem XVIII i početkom XIX veka, kod nas su u ovim godinama tražili pravo rozenkrojcerstvo, tražili su ga čas kod R. Štajnera, čas u raznim tajnim društvima. Ali, veća rafiniranost kulture činila je ovaj pravac manje iskrenim i naivnim nego u početku XIX veka. V. Ivanov je bio vrlo složen i višestran čovek i mogao je pokazivati različite svoje strane. On je u sebi nosio velike kulture prošlosti, naročito grčku kulturu, i živeo je njima. On je često propovedao gledišta gotovo slovenofilska, ali njegova izuzetna kultura, njegova dekadentna rafinovanost nije bila ruska crta u njemu. Kod njega ne nalazimo ono traganje za istinom, za jednostavnošću koje nas plene u literaturi XIX veka. Ali, u ruskoj kulturi su se morali pojaviti i slike rafiniranosti i svestrane obrazovanosti. V. Ivanov će ostati jedan od najblistavijih ljudi početka veka, renesansni čovek, pre svega. U svemu suprotan V. Ivanovu bio je L. Šestov, jedan od najoriginalnijih i najistaknutijih mislilaca početka XX veka. Za razliku od V. Ivanova, L. Šestov je bio monoideist, čovek jedne teme, koja ga je okupirala u potpunosti i koju je on unosio u sve što bi napisao. On nije bio Helen već judejac. On predstavlja Jerusalim, ne Atinu. Ponikao je iz Dostojevskog, L. Tolstoja i Ničea. Njegova tema je povezana sa sudbinom ličnosti, pojedinačnom, neponovljivom, jedinstvenom. U ime ličnosti on se bori sa opštim, univerzalnim, sa opšteobaveznim moralom i opšteobaveznom logikom. On želi da se nađe s one strane dobra i zla. Sama pojava dobra i zla, samo njihovo razlikovanje je padanje u greh. Saznanje, sa svojom opštom obaveznošću, sa nužnošću koju rađa – ropstvo je čoveka. Kao filozof, on se bori protiv filozofije, protiv Sokrata, Platona, Aristotela, protiv Spinoze, Kanta, Hegela. Njegovi heroji su malobrojni ljudi koji su doživeli potrese – to su Isaija, apostol Pavle, Paskal, Luter, Dostojevski, Niče, Kjerkegor. Tema Šestova je religiozna. To je tema o neograničenim mogućnostima Boga. Bog može da učini da ono što je jednom bilo više ne bude, može da spreči da Sokrat bude otrovan. Bog nije podređen ni dobru, ni razumu, nije potčinjen nikakvoj nužnosti. Pad u greh za Šestova nije ontološki, već gnoseološki, on je povezan sa pojavom saznanja dobra i zla, to jest sa pojavom opšteg, opšteobaveznog, nužnog. Kod Dostojevskog Šestov naročiti značaj pridaje Zapisima iz podzemlja. On hoće da filozofira kao podzemni čovek. Iskustvo doživljenog potresa izvodi čoveka iz carstva prosečnosti, kome nasuprot stoji carstvo tragedije. Šestov nasuprot drvetu znanja dobra i zla stavlja drvo života. Ali, on je uvek mnogo jači u poricanju nego u potvrđivanju, koje je kod njega bilo prilično oskudno. Kada je pisao o Ničeu, Dostojevskom, L. Tolstoju, Paskalu, Kjerkegoru, on se nije interesovao toliko za njih koliko za svoju sopstvenu temu koju je unosio u njih. On je bio divan pisac i to je ublažavalo nedostatke njegove misli. Kod njega osvaja sloboda misli; on nikada nije pripadao bilo kom pravcu, nije se izlagao uticaju duha vremena. Bio je po strani od osnovnog toka ruske misli. Ali, Dostojevski ga je vezivao za osnovne ruske probleme, pre svega za problem sukoba ličnosti i svetske harmonije. Pri kraju života Šestov je sreo Kjerkegora, koji mu je bio vrelo blizak. L. Šestov je predstavnik svojevrsne egzistencijalne filozofije. Ali se ne može reći da je tačno shvaćen. U drugoj polovini života on se sve više obraćao Bibliji. Religioznost prema kojoj je išao bila je pre biblijska nego jevanđeljska. On se osećao bliskim Luteru koga je na originalan način povezivao sa Ničeom (s one strane dobra i zla). Glavno za Šestova bila je vera, ali on nije izrazio samo veru. Figura L. Šestova je mnogo značila za bogatstvo ruske renesanse početkom veka.

Knjiga Fjodora Dostojevskog „Zapisi iz podzemlja” (Foto: Kupindo)

4.

Oko 1908. godine u Moskvi je, na inicijativu S. N. Bulgakova, formirano religiozno-filozofsko društvo, u Petrogradu – na moju inicijativu, u Kijevu – na inicijativu profesora Duhovne akademije. Religiozno-filozofsko društvo je postalo centar religiozno-filozofske misli i duhovnih traženja. U Moskvi se društvo zvalo „U spomen na V. Solovjova”. Ovo društvo je odražavalo jačanje originalne religiozne filozofije u Rusiji. Za njih je bila karakteristična velika sloboda misli, nesputanost školskim tradicijama. Misao nije bila toliko bogoslovska koliko religiozno-filozofska. Ovo je karakteristično za Rusiju. Na Zapadu je postojala oštra podela između bogoslovije i filozofije, religiozna filozofija je bila retka pojava i nju nisu voleli ni bogoslovi, ni filozofi. U Rusiji je početkom veka filozofija, koja je bila u cvetanju – dobijala religiozni karakter – i ispovedanje vere se zasnivalo filozofski. Filozofija se uopšte nije dovodila u zavisnost od bogoslovije i od crkvenog aparata, ona je bila slobodna, ali iznutra je zavisila od religioznog iskustva. Religiozna filozofija je obuhvatala sva pitanja duhovne kulture i, čak, sva principijelna pitanja društvenog života. Religiozno-filozofska društva su prvobitno imala veliki uspeh, javna zasedanja sa referatima i diskusijama bila su vrlo posećena, dolazili su na njih i ljudi koji su imali intelektualna i duhovna interesovanja, a ne samo religiozno-hrišćanska. U Moskvi je centralna figura religiozno-filozofskog društva bio S. N. Bulgakov, koji tada još nije bio sveštenik. Došlo je do spajanja sa strujama XIX veka, uglavnom sa Homjakovim, V. Solovjovom, Dostojevskim. Počelo je traganje za istinskim pravoslavljem. Bilo je pokušaja da ono nađe u sv. Serafimu Sarovskom, omiljenom svecu te epohe, i u starčestvu. Okrenuli su se, takođe, grčkoj patristici. U religiozno-filozofskom društvu učestvovali su, takođe, ljudi kao što je bio V. Ivanov. Učestvovali su i antropozofi. Ruska religiozna filozofija se pripremala sa raznih strana. Vrlo karakteristična figura renesanse bio je otac Pavle Florenski. On je bio svestrano nadaren čovek. Bio je matematičar, fizičar, filolog, bogoslov, filozof, okultist, pesnik. Priroda vrlo složena i nimalo neposredna. Proistekao je iz kružoka Sventickog i Erna, koji su jedno vreme nastojali da sjedine pravoslavlje i revoluciju. Ali, postepeno, on je postajao sve konzervativniji i među profesorima moskovske Duhovne akademije bio je predstavnik desnog krila. Uostalom, njegov konzervativizam i desničarstvo imali su više romantičarski nego realistički karakter. U to vreme ovo se često dešavalo. P. Florenski je, najpre, završio matematički fakultet Moskovskog univerziteta i obećavao mnogo kao matematičar. Posle duhovne krize on stupa na moskovsku Duhovnu akademiju, postaje profesor Akademije i želi da postane monah. Po savetu starca ne postaje monah, već sveštenik. U to vreme mnogi ljudi iz inteligencije primaju sveštenstvo – P. Florenski, S. Bulgakov, S. Solovjov, S. Durilin i drugi. Ovo ukazuje na želju da se pronikne u dubine pravoslavlja, da se uđe u njegovu tajnu. P. Florenski je bio čovek istančane kulture kod koga je postojala sklonost ka dekadentnoj rafinovanosti. U njemu uopšte nema jednostavnosti i otvorenosti, nema ničeg neposrednog, on sve vreme nešto skriva, često govori sračunato i predstavlja interes za psihološku analizu. Ja sam okarakterisao njegovo pravoslavlje kao stilizovano pravoslavlje. (2) On je stilizator u svemu. On je esteta, u tome je čovek svoje epohe, ravnodušan prema moralnoj strani hrišćanstva. U ruskoj pravoslavnoj misli prvi put se pojavljuje takva figura. Ovaj je reakcionar po estetskom osećanju u mnogo čemu je novator u bogosloviji. Njegova izvanredna knjiga Stolp i tvrđa istine ostavila je veliki utisak u nekim krugovima i na mnoge je uticala, na primer, na S. N. Bulgakova, čoveka sasvim drugačijeg sklopa. Knjiga P. Florenskog svojom muzikom izaziva utisak padanja jesenjeg lišća. U njoj je razlivena melanholija jeseni. Napisana je u obliku pisama prijatelju. Nju bismo mogli uvrstiti u tip egzistencijalne filozofije. Najvrednija strana knjige je njena psihološka strana, naročito glava o εποχη. Pozitivna je takođe borba sa racionalizmom u bogosloviji i filozofiji i odbrana antinomičnosti. P. Florenski traži da bogoslovlje bude duhovno-empirijsko. Za njegovu misao, ipak, ne možemo reći da predstavlja stvaralačku reč u hrišćanstvu. On previše stilizuje, previše nastoji da bude tradicionalan i ortodoksan. Ali, po svom duševnom sklopu, on je ipak novi čovek, čovek svoga vremena, čak čuvenih godina početka XX veka. On je kretanje Duha više shvatao kao reakciju, a ne kao kretanje napred. Međutim, on postavlja probleme koji nisu tradicionalni. Takav je, pre svega, problem Sofije – Premudrosti Božje. Ovaj problem sam po sebi nije tradicionalno-bogoslovski, ma koliko se Florenski trudio da se osloni na učitelje crkve. Postavljanje problema Sofije znači već drugi odnos prema kosmičkom životu, prema svetu tvari. Razvijanje teme o Sofiji i njeno bogoslovsko formulisanje pripašće ocu S. Bulgakovu. Ali, otac P. Florenski je davao prve podsticaje. On je s nestrpljivošću i čak sa prenebregavanjem govorio o „novom religioznom saznanju“, ali, i pored toga, on u velikoj meri ostavlja utisak savremenika D. Mereškovskog, V. Ivanova, A. Belog, A. Bloka. Naročito je blizak Rozanovu. On je ravnodušan prema temi o slobodi, pa stoga i prema moralnoj temi. Utonuo je u atmosferu magije. Karakteristično je da u knjizi koja predstavlja čitav bogoslovski sistem, istina, ne u sistematizovanoj formi, gotovo uopšte nema Hrista. P. Florenski se trudi da sakrije da on živi pod kosmičkom sablazni i da je čovek u njemu sputan. Ali, kao religiozni mislilac, on takođe na svoj način očekuje epohu Sv. Duha. Izražava on to sa velikim strahom, jer je njegova knjiga bila disertacija za Duhovnu akademiju na kojoj je postao profesor i sveštenik. U svakom slučaju, P. Florenski je zanimljiva figura iz vremena ruske renesanse.

Dva dela knjige „Stub i tvrđava istine” autora Pavla Florenskog (Foto: Kupindo)

Međutim, centralna figura u razvoju ruske misli ka pravoslavlju bio je S. Bulgakov. U mladosti je bio marksista, profesor političke ekonomije na Politehničkom institutu. Poreklom je iz duhovnog staleža, preci su mu bili sveštenici, prvobitno se školovao u duhovnom seminariju. U njemu je duboko bila usađena pravoslavna osnova. On nikada nije bio ortodoksni marksista, u filozofiji nije bio materijalista, već kantovac. Prelom koji je doživeo opisao je u knjizi Od marksizma ka idealizmu. On je prvi u ovom pokretu koji je postao hrišćanin i pravoslavac. U određenom trenutku glavni uticaj na njega imao je V. Solovjov. Njegova interesovanja prelaze sa ekonomskih na filozofska i bogoslovska pitanja. Po svom sklopu uvek je bio dogmatičar. Godine 1918. postaje sveštenik. Proteran 1922. godine sa grupom naučnika i pisaca, on postaje profesor dogmatske bogoslovije u Pravoslavnom bogoslovskom institutu u Parizu. Već tamo on stvara čitav bogoslovski sistem pod opštim nazivom: O Bogočoveštvu. Prvi tom se zvao Jagnje Božje, drugi – Utešitelj, treći – Nevesta Jagnjeta. Još do rata 1914. godine, on je izložio svoju filozofiju u knjizi Svet Nevečernji. Nemam nameru da izlažem ideje oca S. Bulgakova. On je savremenik. Ukazaću samo na najopštije karakteristike. Njegov pravac zovu sofiologijskim. Njegovu sofiologiju oštro napadaju ortodoksni krugovi. Bulgakov nastoji da ruskim sofiologijskim traženjima da apstraktni – bogoslovski izraz. On ne želi da bude filozof, već bogoslov, ali u njegovoj bogosloviji ima filozofskih elemenata. Za njegovu misao veliki značaj imaju Platon i Šeling. On ostaje predstavnik ruske religiozne filozofije. Bulgakov ostaje veran osnovnoj ruskoj ideji o Bogočovečanstvu. Bogočovečanstvo jeste obožavanje tvari. Ono se ostvaruje preko Sv. Duha. Sofiologijska tema jeste tema o Božanskom svetu tvari. Ovo je pre svega kosmologijska tema, koja je više zanimala rusku religioznu misao od zapadne. Nema apsolutne podele između tvorca i stvorenog. Postoji jedna predvečna, ne tvarna Sofija u Bogu, svet platonovskih ideja, kroz nju je naš svet stvoren – i postoji Sofija tvarna, koja prožima stvoreno. Otac Bulgakov naziva svoje gledište panenteizmom (termin Krauzea) za razliku od panteizma. Ono bi se moglo nazvati i panpneumatizmom. Dešava se nešto nalik na silazak Sv. Duha u kosmos. Panpneumatizam je uopšte karakterističan za rusku religioznu misao. Najveće teškoće za sofiologiju su vezane za problem zla, koji nije postavljen i razrešen kako valja. To je – optimistički sistem. Osnovu ne čini ideja slobode, već ideja Sofije. Sofija je Večna ženstvenost Božja, što izaziva najveću osudu. Sam problem oca Bulgakova ima veliki značaj i on nije sasvim rešen u hrišćanstvu. Njegovo postavljanje ukazuje na stvaralačku misao u ruskom pravoslavlju. Ali, kritiku izaziva nejasnost određenja toga šta je Sofija. Izlazi da je Sofija i Sv. Trojica, i svaka od Hipostaza Sv. Trojice, i kosmos, i čovečanstvo, i Majka Božja. Postavlja se pitanje: ne umnožava li se preterano broj posrednika? Otac S. Bulgakov je odlučno protiv poistovećenja Sofije sa Logosom. Nejasno je šta treba pripisati otkrovenju, šta bogoslovlju, a šta filozofiji. Takođe je nejasno kakvu filozofiju treba smatrati nužno povezanom sa pravoslavnim bogoslovljem.

Filozofi, Pavel Florenski i Sergej Bulgakov, Mihail Nesterov, ulje na platnu, 1917, Tretjakovska galerija Moskva (Foto: artsdot.com)

Nejasno je kako pomiriti eshatološku perspektivu sa sofiologijskim optimizmom. Dolazi do identifikacije crkve sa Carstvom Božjim, što protivureči eshatološkom očekivanju. Ja ne prihvatam sofiologijski pravac, ali kod oca S. Bulgakova jako cenim razvijanje misli u pravoslavlju, postavljanje novih problema. Njegova filozofija ne pripada egzistencijalnom tipu. On je objektivist i univerzalist, u svojoj osnovi – platoničar, on duboko veruje u bogospoznanje preko pojma, katafatički element znatno dominira nad apofatičkim. Kao i svi predstavnici ruske religiozno-filozofske misli, on teži ka novom, ka Carstvu Duha, ali ostaje nejasno u kojoj meri on priznaje mogućnost novog, trećeg otkrovenja. Otac S. Bulgakov predstavlja jedan od pravaca ruske religiozne misli, koji su uglavnom usredsređeni na temu o Božanskoj prirodi kosmosa. Najveća njegova istina jeste njegova vera u Božansko načelo u čoveku. On je vatreni pobornik sveopšteg spasenja. U tom smislu njegova misao je suprotna tomizmu a naročito bartijanstvu, isto tako tradicionalno-pravoslavnom monaško-asketskom bogoslovlju. Što se mene tiče, ja pripadam pokolenju ruske renesanse, učestvovao sam u njenom pokretu, bio blizak sa nosiocima i stvaraocima renesanse. Ali, u mnogo čemu sam se razilazio sa ljudima ovog značajnog vremena. Ja sam jedan od osnivača religiozne filozofije koja se formirala u Rusiji. Ne nameravam da izlažem svoje filozofske ideje. Koga interesuje može se upoznati iz mojih knjiga. Knjige veoma važne za mene napisane su u inostranstvu, u emigraciji, to jest prelaze granice renesansne epohe o kojoj pišem. Ali, ja smatram korisnim da u cilju isticanja raznovrsnosti naše renesansne epohe odredim crte po kojima se razlikujem od drugih, sa kojima sam nekad delovao zajedno. Posebnost mog pogleda na svet izražena je u mojoj knjizi Smisao stvaralaštva. Pokušaj opravdavanja čoveka, napisanoj 1912-1913. godine. To je bio Sturm und Drang. Knjiga je bila posvećena osnovnoj temi mog života i moje misli – čoveku i njegovom stvaralačkom pozivu. Misao o čoveku kao tvorcu bila je zatim razvijena u mojoj knjizi O misiji čoveka. Iskustvo paradoksalne etike, izdatoj već na Zapadu – i to bolje razvijena, ali sa manje strasti. Mene su ne bez osnova nazvali filozofom slobode. Tema o čoveku i stvaralaštvu je povezana sa temom o slobodi. To je bila moja osnovna problematika, koju su često slabo razumeli. Veliki značaj za mene je imao J. Beme, koga sam u određenom periodu svog života sa entuzijazmom čitao. Od čistih filozofa najviše dugujem Kantu, mada se umnogome razilazim sa kantovstvom. Međutim, prvobitan, odlučujući uticaj za mene je imao Dostojevski. Kasnije su mi mnogo značili Niče i, naročito, Ibzen. U mom odnosu prema nepravdi istorije i civilizacije, u vrlo ranoj mladosti veliki značaj za mene je imao L. Tolstoj, a zatim – K. Marks. Tema mog stvaralaštva, bliska renesansnoj epohi, ali ne i većem delu filozofa tog vremena, nije tema o stvaralaštvu u kulturi, o stvaralaštvu čoveka u „naukama i umetnosti”, to je dublja tema, metafizička tema, tema o produžavanju sveta od strane čoveka, o odgovoru čoveka Bogu, koji može da obogati sam Božanski život. Moji pogledi su se, površinski, mogli menjati, uglavnom u zavisnosti od mojih ponekad suviše naglih i strasnih reakcija na ono što je u datom momentu dominiralo, međutim, ja sam celog života bio branilac slobode duha i višeg dostojanstva čoveka. Moja misao je orijentisana antropocentrično, a ne kosmocentrično. Sve što sam napisao spada u filozofiju istorije i etiku. Ja sam pre svega – istoriosof i moralist, možda teozof u smislu hrišćanske teozofije F. Badera, Češkovskog ili V. Solovjova. Mene su nazivali i modernistom, i to je bilo tačno u tom smislu što sam verovao i što verujem u mogućnost nove epohe u hrišćanstvu – epohe Duha, koja će biti stvaralačka epoha. Za mene je hrišćanstvo religija Duha. Tačnije bi bilo moju religioznu filozofiju nazvati eshatološkom. Ja već dugi niz godina pokušavam da usavršim svoje shvatanje eshatologije. Moje shvatanje hrišćanstva je eshatološko, i ja ga suprotstavljam istorijskom hrišćanstvu. Moje shvatanje eshatologije je aktivno-stvaralačko, a ne pasivno. Kraj ovog sveta, kraj istorije zavisi i od stvaralačkog akta čoveka. Istovremeno, ja samo otkrivao tragediju ljudskog stvaralaštva, koja se sastoji u tome da postoji nesklad između stvaralačke zamisli i stvaralačkog produkta; čovek ne stvara novi život, novo biće, već stvara kulturu. Osnovni filozofski problem za mene je problem objektivacije, koja je zasnovana na otuđenju, gubitku slobode ličnosti, potčinjavanju opštem i nužnom. Moja filozofija je izrazito personalistička, i, po sada modernoj terminologiji, nju možemo nazvati egzistencijalističkom, mada u sasvim drugom smislu nego što je primer filozofije Hajdegera. Ja ne verujem u mogućnost metafizike i teologije zasnovane na pojmovima i nikako ne želim da gradim ontologiju. Biće je samo objektivacija postojanja. Bog-Otac, Bog-Sin, Bog-Duh su slike i simboli neizrecivog Božanstva, i ovo ima ogroman egzistencijalni značaj. Metafizika je samo simbolika duhovnog iskustva, ona je – ekspresionistička. Otkrovenje Duha je otkrovenje duhovnosti u čoveku. Ja utvrđujem dualizam sveta fenomenalnog, koji jeste svet objektivacije i nužnosti, i sveta numenalnog, koji je svet stvarnog života i slobode. Ovaj dualizam je moguće prevladati samo eshatološki. Moja religiozna filozofija nije monistička, i mene ne mogu nazvati platoničarem kao oca S. Bulgakova, oca P. Florenskog, S. Franka i druge. Više od svega ja se protivim onome što nazivam lažnim objektivizmom i što vodi podređivanju individualnog opštem. Čovek, ličnost, sloboda, stvaralaštvo, eshatološko-mesijansko razrešenje dualizma dva sveta – to su moje osnovne teme. Socijalni problem igra kod mene daleko veću ulogu nego kod drugih predstavnika ruske religiozne filozofije. Ja sam blizak onom pravcu koji se na Zapadu naziva religiozni socijalizam, ali taj socijalizam je neosporno persolnalistički. U mnogome, i to ponekad vrlo važnom, ostajao sam i ostajem usamljen. Ja predstavljam radikalnu levicu u ruskoj religioznoj filozofiji renesansne epohe, ali vezu sa pravoslavnom crkvom ne gubim i neću gubiti.

Protojerej Sergej Bulgakov (Foto: publicorthodoxy.org)

Religiozno-filozofskom pravcu početka veka pripadali su takođe knez E. Trubeckoj i V. Ern. Knez E. Trubeckoj, blizak V. Solovjovu, bio je aktivan učesnik Moskovskog religiozno-filozofskog društva. Njegova orijentacija je bila više akademska. Najveći interes predstavlja njegov Pogled na svet V. Solovjova, sa vrednom kritikom. Shvatanja samog E. Trubeckog su prošla kroz nemački idealizam, ali on želi da bude pravoslavni filozof. On se vrlo kritički odnosi prema sofiološkom pravcu oca P. Florenskog i S. Bulgakova, vidi u njemu skretanje ka panteizmu. V. Ern, koji nije stigao da se u potpunosti iskaže jer je rano umro, bio je najbliži sofiologiji oca P. Florenskog i oca S. Bulgakova. Njegova celokupna kritika, često nepravedna, bila je, uglavnom, usmerena protiv nemačke filozofije, koja je bila naročito popularna u krugovima ruske filozofski nastrojene omladine. Ruska renesansa je takođe bila i filozofska renesansa. Nikada, čini mi se, nije kod nas bilo takvog interesovanja za filozofiju. Nicali su filozofski kružoci u kojima se odvijao intenzivan filozofski život. Najistaknutiji predstavnici čiste filozofije bili su N. Loski i S. Frank, koji su dali originalne filozofske sisteme, koje možemo nazvati ideal-realizmom. Sam njihov manir filozofiranja više je podsećao na nemački. Međutim, njihova orijentacija je bila metafizička još u vreme kada je u Nemačkoj dominiralo neokantovstvo, koje je imalo odbojan stav prema metafizici. N. Loski je stvorio originalnu formu intuitivizma, koji bismo mogli nazvati kritičkom obnovom naivnog realizma. On nije proizišao iz filozofije Kanta, Fihtea, Šelinga, Hegela. Njegovi izvori bili su drugi, bliski Lajbnicu, Loceu, Kozlovu. S. Fank je bliži klasičnom nemačkom idealizmu. On, slično V. Solovjovu, želi da stvori filozofiju svejedinstva. Sam sebe naziva nastavljačem Plotina i Nikole Kuzanskog, naročito poslednjeg. Uopšte uzev, njegova filozofija pripada platonovskoj struji u ruskoj filozofiji. Njegova knjiga Predmet znanja je vrlo dragocen doprinos ruskoj filozofiji. Mnogo kasnije, u Nemačkoj, N. Hartman će braniti gledište blisko S. Franku. I N. Loski i S. Frank će na kraju krajeva preći na hrišćansku filozofiju i ući u opšti tok naše religiozno-filozofske misli početka veka. Osnovna tema ruske misli početka XX veka je tema o Božanskom kosmosu i o kosmičkom preobražavanju, o energijama Tvorca u stvorenom; tema o Božanskom u čoveku, o stvaralačkom pozivu čoveka i smislu kulture; tema eshatološka, tema filozofije istorije. Ruski ljudi su razmišljali o svim suštinskim problemima kao da se nalaze pred tajnom bića. Zapadni ljudi su, međutim, opterećeni svojom prošlošću, mislili o svim problemima preko njihovih kulturnih odraza, to jest, u ruskoj misli bilo je više svežine i neposrednosti. I može se konstatovati nešto zajedničko između bogotražiteljstva u narodnoj sredini i bogotražiteljstva u najvišem sloju inteligencije.

Lutalica iz Svetloga grada, Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1933. (Foto: gallerix.org)

Pa i pored ovoga, mora se priznati da je postojao nesklad između interesa najvišeg kulturnog sloja renesanse i interesa revolucionarnog socijalnog pokreta u narodu i kod leve inteligencije, koja još nije doživela intelektualnu i duhovnu krizu. Živelo se na raznim spratovima kulture, gotovo u raznim vekovima. Ovo je imalo kobne posledice po karakter ruske revolucije. Časopis Pitanja života, koji smo uređivali S. N. Bulgakov i ja, pokušavao je da sjedini razne pravce. To je bilo vreme prve male revolucije, i časopis je mogao da poživi samo godinu dana. Politički, časopis je bio leve, radikalne orijentacije, ali je on prvi put u istoriji ruskih časopisa sjedinjavao takve socijalno-političke ideje sa religioznim traženjima, metafizičkim pogledom na svet i novim tokovima u literaturi. To je bio pokušaj zbližavanja bivših marksista, koji su postali idealisti i približavali se hrišćanstvu, sa Mereškovskim i simbolistima, delom sa predstavnicima akademske filozofije idealističkog i spiritualističkog pravca, i sa publicistima radikalnog usmerenja. Sinteza je bila nedovoljno organska i nije mogla da bude čvrsta. Bilo je to veoma zanimljivo i napregnuto vreme, kada su se najobrazovanijem delu inteligencije otkrivali novi svetovi, kada su se duše oslobađale za stvaranje duhovne kulture. Najbitnije je bilo to da su se pojavile duše koje su izašle iz zatvorenog imanentnog kruga zemaljskog života i okrenule se transcendentalnom svetu. Ali, ovo se desilo samo kod jednog dela inteligencije, veliki njen deo nastavio je da živi sa starim materijalističkim i pozitivističkim idejama, neprijateljskim religiji, mistici, metafizici, estetici i novim pravcima u umetnosti, i takav stav se smatrao obaveznim za sve koji su učestvovali u oslobodilačkom pokretu i borili se za socijalnu pravdu. Ja se živo sećam slike raskida i raskola u ruskom životu. Kod V. Ivanova, na „kuli” – tako su nazivali njegov stan na uglu najvišeg sprata visoke kuće preko puta Tavričkog dvorca – sredom, u toku nekoliko godina okupljala se kulturna elita: pesnici, romanopisci, filozofi, naučnici, umetnici, glumci. Na „Ivanovljevim sredama“ su se čitali referati, vodile najrafiniranije diskusije. Govorilo se ne samo o književnosti, već i o filozofskim, religioznim, mističkim, okultnim temama. Prisustvovao je cvet ruske renesanse. U to vreme, dole, u Tavričkom dvorcu i unaokolo, besnela je revolucija. Aktivisti revolucije uopšte se nisu interesovali za teme „Ivanovljevih sreda”, a ljudi kulturne renesanse, koji su sredom vodili na „kuli” sporove (premda nisu bili ni konzervativci, ni desničari, štaviše, neki su bili levo orijentisani i spremni da saosećaju sa revolucijom), dakle, većina tih ljudi bila je asocijalna i daleko od interesa revolucije koja je besnela. Kad su 1917. godine pobedili aktivisti revolucije, oni su aktiviste kulturne renesanse proglasili za svoje neprijatelje i srušili ih, uništivši njihovo stvaralačko delo. Krivica je bila obostrana. Aktivisti renesanse, koji su otkrivali nove svetove, imali su slabu moralnu volju i bili su suviše ravnodušni prema društvenoj strani života. Aktivisti revolucije, pak, bili su nošeni nerazvijenim i elementarnim idejama. U tome su se razlikovali od aktivista francuske revolucije. Aktivisti francuske revolucije su se rukovodili naprednim idejama svog vremena, idejama Ž. Ž. Rusoa, prosvetiteljske filozofije XVIII veka. Aktivisti ruske revolucije su živeli od ideja Černiševskog, Plehanova, materijalističke i utilitarne filozofije, od standardne tendenciozne literature. Oni se nisu interesovali za Dostojevskog, L. Tolstoja, V. Solovjova, nisu poznavali nove pokrete u zapadnoj kulturi. Zato je revolucija predstavljala kod nas krizu i sputavanje duhovne kulture. Ratoborno bezbožništvo komunističke revolucije objašnjava se ne samo stanjem sveti komunista, vrlo složene i zavisne od ressentiments raznih vrsta, već i istorijskim gresima pravoslavlja, koje nije ispunjavalo svoju misiju preobražavanja života, podržavajući sistem zasnovan na nepravdi i ugnjetavanju. Hrišćani moraju da priznaju svoju krivicu, a ne samo da okrivljuju protivnike hrišćanstva i da ih šalju u pakao. Nije neprijatelj hrišćanstvu i svakoj religiji društveni sistem komunizma, koji više odgovara hrišćanstvu nego kapitalizam, već lažna religija komunizma, kojom žele da zamene hrišćanstvo. Ali, lažna religija komunizma je nastala zato što hrišćanstvo nije ispunjavalo svoj dug i što je bilo izopačeno. Zvanična crkva je zauzela konzervativnu poziciju u odnosu na državu i društveni život i bila ropski podređena starom režimu. Neko vreme posle revolucije 1917. godine, znatan deo sveštenstva i svetovnjaka, onih koji su se, pre svega, osećali kao pravoslavci, bio je raspoložen kontrarevolucionarno, i tek kasnije su se pojavili sveštenici novoga tipa. Do crkvene reforme i obnavljanja crkvenog života na osnovu stvaralačkih ideja XIX veka i početka XX veka nije došlo. Zvanična crkva je živela u zatvorenom svetu, sila inercije u njoj bila je ogromna. Ovo je takođe bila jedna od manifestacija raskida i raskola, koji je pogađao čitav ruski život.

Tavričevski park i Tavričevska ulica sa „kulom” Vjačeslava Ivanova, Sankt Peterburg (Foto: Wikimedia Commons/Pavlikhin/CC BY-SA 3.0 DEED)

5.

Oko 1917. godine, u atmosferi neuspešnog rata, sve je sazrevalo za revoluciju. Stari režim se raspao i nije imao valjane branioce. Pala je sveta ruska imperija, koju je poricala i s kojom se ceo vek borila ruska inteligencija. U narodu su oslabila i počela da se raspadaju ona religiozna uverenja koja su podržavala samodržavnu monarhiju. Iz zvanične frazeologije „pravoslavlje, samodržavlje i narodnost” iščezao je realni sadržaj, ova frazeologija je postala neiskrena i lažljiva. U Rusiji je liberalna buržoaska revolucija, koja traži desničarski sistem, bila utopija koja nije odgovarala ruskim tradicijama i vladajućim revolucionarnim idejama. U Rusiji je revolucija mogla da bude samo socijalistička. Liberalni pokret bio je povezan sa državnom Dumom i Kadetskom partijom. Ali, on nije imao oslonac u narodnim masama i bio je lišen ideja koje su nadahnjivale. Prema ruskom duševnom sklopu revolucija je mogla da bude samo totalitarna. Sve ruske ideologije su uvek bile totalitarne, teokratske ili socijalističke. Rusi su maksimalisti, i upravo ono što se čini utopijom – u Rusiji je najviše realistično. Kao što je poznato, reč „boljševizam” je došla od „boljšinstva” (većine) na kongresu Socijal-demokratske partije 1903. godine, a reč „menjševizam” od „menjšinstva” (manjine) na ovom kongresu. Reč boljševizam se pokazala kao odličan simbol za rusku revoluciju, dok je reč menjševizam bila loš simbol. Za rusku levu inteligenciju ruska revolucija je uvek bila religija, i filozofija, revolucionarna ideja je bila celovita. To nisu shvatali umereniji pravci. Vrlo je lako dokazati da je marksizam sasvim neadekvatna ideologija za revoluciju u zemljoradničkoj zemlji sa ogromnim brojem seljaštva, sa zaostalom industrijom i malobrojnim proleterijatom. Ali, simbolika revolucije je uslovna, nju ne treba shvatati suviše bukvalno. Marksizam je bio prilagođen ruskim uslovima i rusificiran. Mesijanska ideja marksizma, povezana sa misijom proleterijata, sjedinila se i poistovetila sa ruskom mesijanskom idejom. U ruskoj komunističkoj revoluciji nije vladao empirijski proleterijat, već ideja proleterijata, mit o proleterijatu. Ali, komunistička revolucija, koja je bila prava revolucija, predstavljala je univerzalni mesijanizam, ona je htela da donese celom svetu blagostanje i oslobođenje od ugnjetavanja. Istina, ona je donela najveće ugnjetavanje i uništila svaku slobodu, ali činila je to iskreno verujući da je to privremeno sredstvo, neophodno za ostvarenje višeg cilja. Ruski komunisti, koji su nastavili da sebe smatraju marksistima, vratili su se nekim narodnjačkim idejama, koje su vladale u XIX veku. Oni su priznali mogućnost da Rusija preskoči kapitalistički stadijum razvitka i direktno uđe u socijalizam. Industrijalizacija je morala da se odvija pod znakom komunizma, i ona se tako odvijala. Komunisti su, pokazalo se, bili bliži Tkačevu nego Plehanovu i, čak, Marksu i Engelsu. Oni su negirali demokratiju, kao što su je negirali mnogi narodnjaci. Istovremeno, praktikovali su despotske forme upravljanja, svojstvene staroj Rusiji. Unosili su izmene u marksizam, koji je trebalo da bude usklađen sa epohom proleterskih revolucija, koje Marks još nije poznavao. Lenjin je bio istaknuti teoretičar i praktičar revolucije. To je bio tipično ruski čovek, sa primesom tatarskih crta. Lenjinisti su egzaltirali revolucionarnu volju i proglasili svet plastičnim, pogodnim za svaku izmenu od strane revolucionarne manjine. Oni su počeli da utvrđuju formu dijalektičkog materijalizma u kojoj nestaje determinizam, koji je ranije toliko bio uočljiv u marksizmu; gotovo da iščezava i materija, kojoj se pripisuju duhovna svojstva – mogućnost samokretanja unutra, unutrašnja sloboda i razumnost. Došlo je, takođe, do jake nacionalizacije Sovjetske Rusije i do vraćanja na mnoge tradicije ruske prošlosti. Lenjinizam-staljinizam nije više klasični marksizam. Ruski komunizam je deformacije ruske mesijanske ideje. On proglašava svetlost sa Istoka, koja mora da osvetli buržoasku tamu Zapada. Komunizam ima svoju pravdu i svoju laž. Pravda je socijalna, otkrivanje mogućnosti bratstva ljudi i naroda, prevladavanja klasa: laž je u duhovnim osnovama koje dovode do procesa dehumanizacije, do negacije vrednosti svakog čoveka, do sužavanja čovečije svesti, čega je bilo već u ruskom nihilizmu. Komunizam je ruska pojava bez obzira na marksističku ideologiju. Komunizam je ruska sudbina, trenutak unutrašnje sudbine ruskog naroda. I on mora biti iživljen unutrašnjim snagama ruskog naroda. Komunizam mora biti prevladan, a ne uništen. U viši stadijum, koji dolazi posle komunizma, mora dođi i pravda komunizma, ali oslobođena od laži. Ruska revolucija je probudila i oslobodila okova ogromne snage ruskog naroda. U tome je njen glavni smisao. Sovjetska konstitucija iz 1936. godine ostvarila je najbolje na svetu zakonodavstvo o svojini. Lična svojina se priznaje, ali u formi koja ne dopušta eksploataciju. Sazreo je novi društveni tip sa dobrim i lošim crtama. Ali, slobode još nema.

Ruski Uskrs, Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1924. (Foto: arthive.com)

I pored podvojenosti ruske kulture i suprotnosti između revolucionarnog pokreta i renesanse, među njima je bilo nešto zajedničko. Dionističko načelo je probijalo i tu i tamo, mada u raznim oblicima. Ja nazivam ruskom renesansom onaj stvaralački polet koji je kod nas postojao početkom veka. Ali, po svom karakteru, ona nije ličila na veliku evropsku renesansu. Iza nje nije bilo srednjovekovlje, epoha prosvećenosti, koju je inteligencija proživela. Rusku renesansu je bolje uporediti sa nemačkim romantizmom početka XIX veka, kome je takođe prethodila epoha prosvećenosti. Ali, ruski pokret tog vremena imao je specifične ruske crte koje su povezane sa ruskim XIX vekom. To su, pre svega, religiozni nemir i religiozno traženje. To je, u filozofiji, stalno prelaženje granica filozofskog saznanja, u poeziji – granica umetnosti, u politici – granica politike u pravcu eshatološke perspektive. Sve se odvijalo u mističnoj atmosferi. Ruska renesansa nije bila klasična, ona je bila romantična, ako upotrebimo uslovnu terminologiju. Ali, ovaj romantizam je bio drugačiji od onog na Zapadu, u njemu je postojala usmerenost ka religioznom realizmu, mada se taj realizam i nije dostizao. U Rusiji nije bilo samodovoljne zatvorenosti u kulturi, koja je tako karakteristična za Zapadnu Evropu. Bez obzira na zapadne uticaje, naročito Ničea, nekad shvaćenog i na poseban način, uticaj zapadnih simbolista, postojala je usmerenost ka ruskom samosaznanju. U ovoj epohi bila je napisana već citirana pesma A. Bloka Skiti. Tek u renesansnoj epohi  postao nam je istinski blizak Dostojevski, zavoleli smo poeziju Tjutčeva i ocenili V. Solovjova. Paralelno sa ovim, bio je prevladan nihilistički negativizam XIX veka. Kulturna renesansa je bila prekinuta, a njeni tvorci potisnuti iz prednjeg plana istorije, delom primorani da odu u emigraciju. Neko vreme trijumfovale su najpovršnije materijalističke ideje, a u kulturi je došlo do vraćanja na staru racionalističku prosvećenost. Socijalni revolucionar je bio kulturni reakcionar. Ali sve ovo, svedočeći o tragičnoj sudbini ruskog naroda, nikako ne znači da su sve rezerve stvaralačke energije i stvaralačkih ideja propale uzalud i da neće imati značaja u budućnosti. Ali, tako se odigrava istorija. Ona protiče u raznovrsnim psihičkim reakcijama, u kojima se svest čas sužava, čas širi. Mnogo šta čas nestaje u dubinu, gubeći se sa površine, čas se opet pomalja i na površini dolazi do izražaja. Tako će biti i kod nas. Rušenje duhovne kulture koje se kod nas odigralo jeste samo dijalektički momenat u sudbini ruske duhovne kulture i govori o problematičnosti kulture za Ruse. Sve stvaralačke ideje prošlosti ponovo će imati plodotvorni značaj. Duhovni život ne može biti ugušen, on je besmrtan. U emigraciji, reakcija je protiv revolucije stvorila reakcionarnu religioznost. Ali, ova pojava je beznačajna u svetlu daljih perspektiva. Ruska misao, ruska traženja početkom XX veka svedoče o postojanju ruske ideje koja odgovara karakteru i misli ruskog naroda. Ruski narod je religiozan po svom tipu i po svojoj duševnoj strukturi. Religiozni nemir je svojstven onima koji ne veruju. Ruski ateizam, nihilizam, materijalizam dobijali su religioznu boju. Ruski ljudi iz narodnog, radnog sloja, čak i kad su napustili pravoslavlje, produžili su da tragaju za Bogom i Božjom pravdom, da traže smisao života. Rusima je tuđ rafinirani skepticizam Francuza, oni veruju i onda kada propovedaju materijalistički komunizam. Čak i kod onih Rusa koji ne samo da nemaju pravoslavnu veru nego čak preduzimaju progone pravoslavne crkve ostaje u dubini duše sloj koji je formiralo pravoslavlje. Ruska ideja je eshatološka, okrenuta kraju. Otuda ruski maksimalizam. Ali, u ruskom saznanju eshatološka ideja prima vid stremljenja ka sveopštem spasenju. Ruski ljudi stavljaju ljubav iznad pravednosti. Ruska religioznost ima saborni karakter. Hrišćani Zapada ne znaju za takvu komunitarnost koja je svojstvena Rusima. Sve su to crte koje nalaze svoj izraz ne samo u religioznim pravcima, već i u socijalnim. Poznato je da je najveći praznik ruskog pravoslavlja Uskrs. Hrišćanstvo se pre svega shvata kao religija Vaskrsenja. Ako se pravoslavlje ne uzima u njegovoj zvaničnoj, državnoj, izopačenoj formi, onda je u njemu više slobode, više osećanja bratstva ljudi, više dobrote, više istinskog smirenja, manje vlastoljublja nego u zapadnom hrišćanstvu. Iza spoljašnjeg hijerarhijskog sistema, Rusi su u najvećoj svojoj dubini uvek bili anti-hijerarhični, gotovo anarhični. Kod ruskog naroda, nema one ljubavi prema istorijskoj veličini koja tako privlači narode Zapada. Narod koji ima najveću državu na svetu ne voli državu i vlast i okrenut je nečem drugom. Nemci su davno izgradili teoriju da je ruski narod – narod ženstven i duševan, nasuprot muškom i duhovnom nemačkom narodu. Muški duh nemačkog naroda mora da ovlada ženskom dušom ruskog naroda. Sa ovom teorijom išla je i odgovarajuća praksa. Čitava teorija je izgrađena da bi se opravdao nemački imperijalizam i nemačka volja za moć. U stvarnosti, ruski narod je uvek bio sposoban da ispolji veliku muževnost i on će ovo dokazati i dokazivao je već nemačkom narodu. U njemu je bilo viteško načelo. Ruska traženja ne nose duševni, već duhovni karakter. Svaki narod mora da bude muževno-ženstven, on mora da sjedini oba načela. Tačno je da u nemačkom narodu preovlađuje muško načelo, ali to je pre deformacija nego kvalitet, i to ne vodi dobrome. Ovakvi sudovi imaju, naravno, ograničeno značenje. U epohi nemačkog romantizma došlo je do izražaja i žensko načelo. Ali, tačno je da su nemačka i ruska ideja suprotne. Nemačka ideja je ideja vladanja, dominacije, moći; ruska ideja, međutim, jeste ideja komunitarnosti i bratstva ljudi i naroda. U Nemačkoj je uvek postojao jako izražen dualizam između njene države, militarističkog i osvajačkog duha, i njene duhovne kulture, ogromne slobode njene misli. Rusi su vrlo mnogo dobili od nemačke duhovne kulture, naročito od njene velike filozofije, ali nemačka država je istorijski neprijatelj Rusije. U samoj nemačkoj misli postoji element, nama neprijateljski, naročito kod Hegela, kod Ničea, i, ma kako da je čudno, kod Marksa. Mi treba da težimo bratskim odnosima sa nemačkim narodom, koji je stvorio toliko velikog, ali pod uslovom da se odrekne volje za moć. Volji za moć i vladanje mora biti suprotstavljena muška snaga odbrane. Moralna svest Rusa jako se razlikuje od moralne svesti zapadnih ljudi, ova svest je više hrišćanska. Ruske moralne ocene se određuju odnosom prema čoveku, a ne prema apstraktnim načelima svojine, države, ne prema apstraktnom dobru. Kod Rusa postoji drugačiji odnos prema grehu i zločinu, postoji sažaljenje prema onima koji su posrnuli, prema uniženima, postoji odbojnost prema veličini. Rusi su manje porodični od zapadnih ljudi, ali su daleko više komunitarni. Oni ne traže toliko organizovano društvo koliko zajedništvo, opštenje, malo su pedagogični. Ruski paradoks je u tome što je ruski narod mnogo manje socijalizovan nego narodi Zapada, ali i daleko više komunitaran, više spreman za opštenje. Moguće su mutacije i nagle promene pod uticajem revolucije. To je moguće i kao posledica ruske revolucije. Ali, Božja zamisao o narodu ostaje ista, i stvar je ljudskog napora i njegove slobode da ostane veran toj zamisli. Postoji nekakva nedeterminisanost u životu ruskog čoveka koja je malo shvatljiva racionalnije determinisanom životu zapadnog čoveka. Ali ova nedeterminisanost otkriva mnoge mogućnosti. Kod Rusa nema takvih podela, klasifikacija, grupisanja po raznim sferama kao kod zapadnih ljudi, postoji veća celovitost. Međutim, ovo stvara i teškoće, mogućnost mešanja. Treba imati na umu da je priroda ruskog čoveka jako polarizovana. S jedne strane – poniznost, odricanje; s druge strane, bunt izazvan sažaljenjem i potrebom za pravičnošću. S jedne, sažaljenje, samilost, s druge, moguća surovost, s jedne, ljubav prema slobodi, s druge, spremnost da se prihvati ropstvo. Kod Rusa je drugačije osećanje zemlje i zemlja sama je drugačija, nego na Zapadu. Rusima je tuđa mistika rase i krvi, ali im je vrlo bliska mistika zemlje. Ruski narod, prema svojoj večnoj ideji, ne voli ustrojstvo ovog zemaljskog grada i ustremljen je ka Gradu Budućnosti, Novom Jerusalimu. Ali, Novi Jerusalim  nije otrgnut od ruske zemlje, on je s njome vezan, i ona će u njega ući. Za Novi Jerusalim je potrebna komunitarnost, bratstvo ljudi, a za to je neophodno još doživeti epohu Sv. Duha, u kojoj će doći do otkrovenja novog društva. U Rusiji se ovo pripremalo.

 

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

 

(1) Sećanja A. Belog na A. Bloka, objavljena u četiri toma „Epopeje”, izvanredan su materijal za karakterisanje atmosfere renesansne epohe, ali faktički u njima ima mnogo netačnosti.

(2) Moj članak u „Ruskoj misli” o knjizi P. Florenskog Stolp i tvrđa istine nosio je naslov „Stilizovano pravoslavlje” – prim. aut.

 

Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard

 

Izvor: Nikolaj Berđajev, Ruska ideja (osnovni problemi ruske misli XIX i početkom  XX veka), Prosveta, Beograd, 1987.

 

Preveli s ruskog: Branislav Marković i Marija Marković

 

Naslovna fotografija: arthive.com

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u