Velika sila i granice

Budući da samo velike sile planiraju i deluju u strategijskim, globalnim okvirima, hoće li samo one imati privilegiju da postavljaju „strategijske granice”? To bi značilo da će u skorijoj budućnosti njihovo formiranje zavisiti od „velike četvorke”

Nedavno je Dmitrij Medvedev u jednom govoru, koji je 15. aprila 2024. preneo ruski biznis-magazin Ekspert, podsetio na svevremenu važnost teritorija i granica. Napomenuo je nekadašnji predsednik i premijer Rusije, a sada potpredsednik njenog Saveta bezbednosti, da država – posebno velika sila kakva je Rusija – „ima strategijske granice, koje su daleko izvan geografskih”.

Medvedev je, u stvari, hteo da kaže da pored političkih – međunarodno priznatih državnih granica kojima je opasana njena suverena teritorija – Rusija kao globalni geopolitički „igrač” ima i međe do kojih sežu njene (ne)posredne geokulturne, geopolitičke, geostrategijske i druge aspiracije, odnosno da ima granice svoje interesne sfere.

One se neće, podvlači on, zasnivati na prepravljanju političke karte vojnom silom – već na principima ravnopravnosti, uzajamne koristi i partnerstva – što će biti smisao novog međunarodnog poretka koji već postepeno uklanja unipolarnost.

Kraj unipolarnog (ne)poretka

Uspostavljanjem Paks Amerikana (Pax Americana) ne samo da je Fukujama proglasio „kraj istorije” – proistekao iz trijumfa liberalnog kapitalizma – već su mnogi poverovali da je zaista u „globalnom selu” nastupio i makluanovski „kraj geografije”, te da će na lutvakovski način geoekonomija zameniti geopolitiku. Na tom talasu, „Ujka Sem” je proklamovao da njegovi interesi sežu do „svakog kutka planete”, što je trebalo da znači da su američke „strategijske granice” u to vreme bile – bezgranične.

Međutim, demontaža unipolarnog (ne)poretka – čemu svedočimo – sledstveno će rezultirati (i već rezultira) okončanjem takve američke razobručene dominacije, te namerom svakog geopolitičkog aktera globalnog nivoa da formira svoju interesnu sferu i „strategijske granice”.

Karikatura Ujka Sem u unipolarnom svetu (Foto: thecolumnist.org)

Na to ukazuje i Medvedev. One će se neminovno preklapati i presecati, a velike sile jedne drugima zalaziti u oblasti koje smatraju sopstvenom zonom uticaja i nastojati da pomere „strategijske granice”.

I – eto sukoba. Upravo to se događa u Ukrajini – koju Rusi vide ne samo unutar tzv. prvog nivoa svojih „strategijskih granica” – nego većim delom kao neupitni integralni deo same istorijsko-geografske Rusije. A Zapad nastoji da izvrši geopolitičku i civilizacijsku pirateriju: da Ukrajinu preotme od „ruskog sveta” i priključi svojoj interesnoj sferi i civilizaciji.

„Pulsiranje” Rusije

Nije Medvedev smislio ništa novo. Velike sile – imperije – uvek imaju manje ili veće pulsirajuće frontijere i pomerive zonalne granice svog ekspanzionizma, sa promenljivim prioritetima zavisno, s jedne strane, od prostornih težišta sopstvenih aspiracija i, s druge strane, od koncentracije moći suparnika u konkretnim oblastima. Shodno tome, širila se i pokazivala pretenzije na prostranstvima Evroazije carska Rusija. O tome, na primer, svedoči centralnoazijska „Velika igra” sa Britanskom imperijom.

Geopolitički mislioci među izvornim evroazijcima (prvenstveno P. Savicki) slično su razmišljali. Za zapadnu granicu (prema Evropi) „zasebnog, trećeg kontinenta” Rusije-Evroazije imali su dve varijante:

  1. jednu, državnu granicu ruske imperije duž strategijskog istočnoevropskog kontinentalnog suženja (aproksimativno Odesa-Narva), i
  2. drugu, liniju dometa ruskih interesa duž strategijskog centralnoevropskog kontinentalnog suženja (aproksimativno Trst-Gdanjsk).

Ta „zona dileme”, u stvari, nalazi se – terminologijom Medvedeva – između zapadne ruske „geografske” i „strategijske granice”. Slično je važilo i za hladnoratovski period, kada se „geografska granica” nalazila duž zapadne granice Sovjetskog Saveza, a „strategijska granica” duž gvozdene zavese spuštene kroz centralnu Evropu.

Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije i predsednik političke partije „Jedinstvena Rusija”, Dmitrij Medvedev, na plenarnoj sednici 21. kongresa Jedinstvene Rusije na međunarodnoj izložbi i forumu „Russia Expo” u izložbenom centru VDNK, Moskva, 17. decembar 2023. (Foto: RIA Novosti/Sergeй Guneev)

Posle rušenja Berlinskog zida, samoukidanja Istočnog bloka i „geopolitičke katastrofe” (V. Putin) rastakanja SSSR-a, ruske „strategijske granice” potisnuta su na „geografske granice” Rusije, uz pretnju da to bude čak i unutar njene državne teritorije. Sada, kako unipolarizam ustupa mesto multipolarizmu, započeo je povratni proces.

Strategijske granice

Budući da samo velike sile planiraju i deluju u strategijskim, globalnim okvirima, hoće li samo one imati privilegiju da postavljaju „strategijske granice”? To bi značilo da će u ne tako dalekoj budućnosti njihovo formiranje zavisiti od „velike četvorke” – SAD, Kine, Rusije i Indije (ili ne tim redosledom) – naravno, pod uslovom da države i dalje ostanu glavni nosioci svetskog sistema.

Da li to implicira da će postojati četvoropolarni svet, odnosno četiri velike zone interesa slične geostrategijskim sferama, koje je u nekoliko varijanti svojevremeno predviđao američki geopolitički mislilac S. Koen?

A šta će biti sa „nepokrivenim arealima”, među-prostorima do kojih, moguće, neće dosezati „strategijske granice” vodećih svetskih sila? Gde će biti islamski svet, koji već sada čini više od dve milijarde ljudi, prostire se u savremenom Hartlandu (Heartland) planete i kontroliše njene „oslone” geopolitičke tačke, a nema tzv. vodeću državu?

Mapa Hartlenda i Rimlenda (Foto: Wikimedia/Macedonian Academy of Sciences and Arts/Nicolas Spykman, CC BY-SA 4.0)

Takođe, imaju li „stožeri” regionalnog ranga pravo na sopstvene „strategijske granice”, a unutar onih (i kojih?) trasiranih od strane globalnih „igrača”? Na primer, Nemačka u mitteleurop-skim obrisima i Turska shodno davutogluovskoj „strategijskoj dubini”.

Još delikatnije pitanje jeste da li koncept „strategijskih granica”, tj. interesnih sfera – naravno, znatno nižeg nivoa – važi i za manje države? Za države koje su „obuzdavane”, potiskivane i sadašnjim „geografskim granicama” ograđene u negativnim istorijsko-geopolitičkim „otklonima klatna”, baš zahvaljujući nenaklonjenim velikim i regionalnim silama?

U prvom redu, važi li za one kojima nije dozvoljeno nacionalno ujedinjenje u integralnu državu, već su sažimane i fragmentirane usled geopolitičkih razloga i etno-inženjeringom stvaranih „instant-nacija”? Odnosi li se to, konkretno, na postjugoslovensku, rezidualnu Srbiju? Ima li ona pravo na „strategijske granice” – makar u koordinatama srpskih zemalja – kada joj Zapad dovodi u pitanje čak i međunarodno priznate „geografske granice”?

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Robert Laberge/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet, Filozofija
Pratite nas na YouTube-u