Florijan Biber je profesor jugoistočnih istorijskih i političkih tema na Univerzitetu u Gracu. Rođen u Luksemburgu 1973, studirao na fakultetima u Americi i Evropi, Biber je izabrao Austriju za svoju akademsku, a post-jugoslovenski Balkan za interesnu domovinu. Pored bogate publicističke delatnosti i navijačke energije na društvenim mrežama, on je autor sedam monografija, od kojih je poslednja „Bure baruta Balkan. Uticaj diktatura na Evropu” (Ch.Links, Berlin, 2023) tema ovog teksta.
Biberovo najnovije delo motivisano je – po vlastitom objašnjenju – željom da se sruše evropski stereotipi o Balkanu kao „buretu baruta”, volatilnom regionu koji kvari mirnodopski duh šireg evropskog kontinenta. Rezultat je obrnut. Balkanskim stereotipima je ne samo udahnut novi život, već je čitav projekat postao školski primer kako dobronamernost – primenjena tračerski, bulevarski i aktivistički – rađa zlonamernost.
Kompozicija Biberove knjige Bure baruta Balkan teče i meandrira, pa ostaje teško uhvatljiva. Ona nije primarno hronološka, iako poseduje grubi vremenski kostur od 1995-2023. Prvu odrednicu treba razumeti kao znak da je Hrvatska uglavnom isključena iz razmatranja, jer više nije „ostatak Balkana” već EU-članica, drugu da je knjiga pisana u brzini.
Kao objašnjenje se može reći: takva je izdavačka kuća, preferira brzo, fragmentirano, ogovaračko – upravo onako kao u srpskim bulevarskim medijima – koje Biber kritikuje da su strašni i nasilni. Jesu, nema slova protesta s moje strane, ali ni Biberova knjiga se na momente ne uzdiže značajno s tog nivoa.
Berlinski izdavač „Aufbau” (Aufbau), vlasnik čitavog buketa manjih kuća – između ostalog i Č.Links (Ch.Links), koja je direktno štampala Bure baruta – ima sklonost ka narativnoj fah-literaturi. To još treba objasniti, pre svega zbog samog autora knjige, jer je praktično jedina stvar koja ga opravdava od manjkavosti dela, karakter izdavača. Č.Links/Aufbau preferira fabuliranje teme, narativni (erzählenden)/pričajući tok, „pričam ti priču” stil, što je već za nijansu niže od popularno-naučne literature, koja je opet, sasvim legitimno, za čitav sprat ispod prave naučne monografije.
Već je na tom nivou problematično šta je Biberova najnovija knjiga. Popularna nauka? Nažalost, ne doseže tako visoko. Previše je u njoj neosvešćenog, a prepoznatljivog stila Informera i Blica, dva čeda među mnogima koje je britanska žuta štampa u autohtonim procesima kloniranja izrodila po Evropi. S druge strane, knjigu potpisuje neko ko važi za pravog naučnika na tematskom polju koje pokriva. Neko sa dovoljno akademskih naslova, titula i medijskih gostovanja, između ostalog i na RTS-u. To bi podrazumevalo da je namera istraživački čista, vrednosno neutralna u Veberovom smislu, van svake sumnje u politički aktivizam, a ništa od toga nije poštovano u Buretu baruta.
Kolonijalni stereotip
„Bure…”, kralj svih stereotipa o Balkanu? Kakav je to uopšte naslov? Još od osnovne škole u Žarkovu, pa gimnazije na Banovom brdu, pratilo me „bure baruta” kao opisni simbol za geografske širine na kojima sam imala nesreću da se rodim. Interpretacija te mentalne ikonice je bila – džaba vam sve deco, kad ionako sedite na bombi. Naši nastavnici i profesori bi nekako uvek usitnili kad dođu do te sintagme, više bi je procedili kroz zube nego rekli. Sigurno, bio nam je poznat krvavi građanski rat 1941-1945, naveliko smo učili i o NDH i Jasenovcu, o četnicima manje, osim da su prljavi i verolomni, ali beščašća i gadosti tog vremena nisu izgledala ništa manja ni drugde u Evropi, naprotiv.
Zašto smo samo mi na Balkanu bombastični? Tek mi je krajem 1980-ih postalo jasno iz kojih razloga se ta vizuelna metafora uporno obnavlja. Njena funkcija je bila distinkcijska, da drži razliku između otmenih evropskih krvoprolića i primitivnih balkanskih. Tada su po medijskim, akademskim i jako-rado-akademskim sredinama SAD, Velike Britanije i Evrope počeli da niču specijalisti za balkanska pitanja/next generation. Nekima je to bilo sporedno polje delovanja, nekima povremeno, no najčešće su to bili mladi ljudi, koji bi tražili prazno, u svakom slučaju nedovoljno osvetljeno mesto unutar evropskih istorijskih i političkih tema.
Budući akademici su bili na početku svojih dvadesetih, ili jedva trideset godina, željni promocije, što im se kao takvo ne može zameriti, egzistencijalno gladni, što im se isto ne može staviti na dušu, jer opisuje svakog mladog čoveka na početku karijere, ne samo one koji bi da se bave Balkanom, žive od Balkana i napreduju od objašnjavanja Balkana onima u Evropi bez predznanja o Balkanu.
Autori kao Kristijana Amanpur, Miša Gleni, Samanta Pauer, Kristofer Benet, iako različiti po autputu i ambicijama, stvorili su prototip „stručnjaka za Balkan” koji može i sme sve, osim da pokaže nezasopljen naučni interes za mrvicu srpskih nacionalnih interesa. I to, da se razumemo, ne srpskih „nacionalnih interesa” onda, pod Slobodanom Miloševićem, već danas, sada, ove godine i one pre nje.
U takvoj interpretativnoj atmosferi koja se nekad preliva iz akademske zajednice u medije, češće obrnuto, iz medija u obrazovne institucije koje dodeljuju katedre, seminare, stipendije i utiču na izdavačku delatnost, ustalilo se nekoliko stereotipa za istraživački objekat, tj. Balkan: „krvavi Šangri La”, „tamni vilajet”, „region ratova”, „vakum” i naravno, već spomenuto „bure baruta”.
Gledano unatrag, u 1970-e i 1980-e, ponašanje mojih profesora je postalo razumljivo. „Bure baruta” je verovatno najstariji termin u dramatizaciji i sentimentalizaciji balkanske istorije, on predatira i Veliki rat 1914. Uz to je fremdzuschreibung, što znači nije domaće izmišljen, već zalepljen sa strane. Ali, tu tek dolazi pravi problem, jer su ga balkanske nacije krotko prihvatile kao svoj, vlastiti atribut, kao selbstzuschreibung. Tek praksa u upotrebi tog termina uspeva da izoštri njegovu kolonijalnu matricu, da ogoli destruktivni potencijal mentalne slike „bureta baruta” kao nadgeneracijske analogije za eksplozivne političke gene čitavog regiona.
„Bure baruta” znači – nema nade. Ali mahom kod Srba i zbog Srba, ostali su – prema Biberu – već na putu izlečenja. Da region svejedno ne prizdravljuje, to po njemu ima veze sa ponašanjem srpske politike i njenih predstavnika bilo državnih, bilo manjinskih, u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i na Kosovu.
Razumljivo da je moja prva reakcija na Biberovu knjigu bila F-poruka autoru: „Bure baruta Balkan, pa kakav je to anahronizam. Ili bih u newspeaku trebalo da kažem kolonijalni pogled? Poznato mi je da važite za balkanskog eksperta, ali jedino što stiže od vas je gomila stereotipa.” Odgovor je brzo stigao: „Molim vas pročitajte knjigu. A onda možemo da razgovaramo o sadržaju. Naslov je pre svesna provokacija nego argumenat.”
Tu je bio u pravu. U principu, ne može se knjiga suditi po koricama. Stiglo je i dodatno objašnjenje od Bibera: „Kao što je rečeno, opisujem kako zanemarivanje Balkana od strane EU podgreva krizu u regionu. Naslov je usmeren ka ljudima koji imaju malo predznanja.”
A onda je sve u redu. To je dakle knjiga za čitaoce u Evropi koji o Balkanu znaju samo malo – uopšteno i stereotipno – ono što im za informaciju proslede balkanski specijalisti/next generation. A naslov kojim ih knjiga mami? Najstrašniji kolonijalni stereotip koji postoji o Balkanu – bure baruta.
Propagandni ton
U međuvremenu sam pročitala knjigu. I to iz biblioteke, pošto je izdavač odbio da RTS-u pošalje recenzentski primerak.
U 15 fabulirajućih poglavlja, plus dva poslednja u nekoj vrsti zaključka, autor posmatra šest preostalih država Zapadnog Balkana. Srbija bi, kao i pet EU zemalja, kao uostalom i blizu polovina članica UN-a, rekla pet: Albanija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija s Kosovom. Ili Kosovo bez Srbije. Zajedno te države/entiteti imaju 17 miliona stanovnika i potpuno su okružene Evropskom unijom. Činjenično stanje je šizofreno stanje: One su u EU, ali nisu EU.
Mereno ekonomski i demografski, EU bi, a da ne trepne, mogla sutra da ih primi, zajedno, takvi kakvi jesu, pa da ih onda pritiskom iznutra dovodi na liniju EU „vrednosti”. Biber to ne kaže tako direktno, „jer Srbija prvo mora da prizna Kosovo”, ali mimo toga, temeljno, za njega nema sumnje ko snosi odgovornost za uporno neprimanje Zapadnog Balkana u EU: sama EU.
Biber: „Da Evropa ne može da nametne vlastite vrednosti i integriše region, pokazuje strukturnu slabost Unije.” Zbog takve situacije na terenu nastaje „vakum moći” u koji se onda ubacuju vanevropske autokrate kao Putin, Si Đinping, Erdogan, Bin Zajed i jedan evropski, Orban. To je politička konstelacija koju Biber detektuje na Zapadnom Balkanu i koja je prava tema njegove knjige – EU oklevanje koje je otvorilo prostore za uticaj azijskih diktatora i autokrata. Sija, Putina, Erdogana i Bin Zajeda autor najčešće naziva autokratama, na momente diktatorima, pa su ti pojmovi u knjizi često sinonimi. Ne jedina nepreciznost.
Iako Biber eksplicitno kaže da mu je namera da sruši stereotipe o regionu – on već u naslovu i prvom poglavlju potvrđuje dva: „bure” i „vakum”. Jednu stvar treba uvek držati na umu kroz 230 stranica Biberovog barutnog bureta: to nije antisrpska knjiga u nekom vulgarnom smislu, kako srpski javni diskurs zna da okarakteriše dela koja se ne rasplaču nad tužnom srpskom istorijom. Usput, za Srbe: tuđe istorije nisu ništa manje tužne.
Autor detektuje problem, ima temu, fakte i brojeve, iako kod ovog poslednjeg nije uvek sigurno. Na 56. stranici kaže da je 1999. Miloševićeva vojska proterala 700.000 Albanaca, dok je na 114. stranici broj već narastao na 800.000. Prvo ili drugo? Anglosaksonski izvori bi rekli: nebitna dilema, isterano je najmanje milion. Kod Bibera, Srbi su u 58 stranica, čisto knjiškim metodama, uspeli da „etnički očiste” dodatnih 100.000 Albanaca.
Takva nehajnost u bitnom segmentu samo pojačava sumnju u procene koje su vodile do NATO bombardovanja 1999. No Biber upravo piše za čitaoca bez predznanja, koji neće povezati disciplinu albanskih izbegličkih reka sa izjavama američkih zvaničnika da se ponašanja diktatora (misli se na Miloševića) više neće trpeti. Da sam Biber razume o čemu se tu radilo, pokazuju rečenice kao ova: „Kosovo je bilo samo mesto gde su globalne napetosti postale očigledne.” (str. 65).
Sva nameravana neutralnost Biberove knjige gubi se u interpretativnoj manipulaciji i spinu, u propagandističkom tonu i, najveći greh, u prećutkivanju i preskakanju odlučujućih momenata. Najeklatantniji primer je Martovski pogrom iz 2004. – koji se ne spominje!
Mislim da sam u prvom čitanju naišla na lapidarnu konstataciju kako u Prizrenu nema Srba, jer su poslednji otišli posle pogroma. Kasnija opsežna potraga s moje strane više nije uspela da locira taj redak. Ako postoji, onda je autor spomenuo Pogrom, pa mu se izvinjavam. No i da jeste, događaj je potpuno sanitizovan. Kakav pogrom? Koji pogrom? Svega toga nema. Pri tome, uvek treba držati na umu, to je knjiga napisana za one bez predznanja, za evropske čitaoce koji tek trebaju da shvate zašto Srbija tvrdoglavo odbija da prizna Kosovo i time stavlja na kocku ne samo svoju, već i budućnost čitavog regiona.
Biberova prećutkivanja
Prećutkivanje 1. str. 55-56: „Tek kad mirni protesti Rugove nisu urodili plodom (…) radikalne snage su dobile premoć. Kosovska oslobodilačka vojska UČK, čiji su podržavaoci mahom živeli u zabačenim mestima, kao Drenica, počela je da izvodi napade na Srbe, snage reda i kolaborante, onako kako su ih oni definisali. Srpska policija i armija su reagovale brutalnom represijom.”
Šta ne kaže ta rečenica? Odnosno kaže, ali sve nezgodno je izblendovano iz slike, onako kao što je Staljinova propaganda brisala sa fotografija „izdajice” revolucije; tu su, a ne vide se, magija.
Interpretativno se da naslutiti da su radikalne albanske snage ubijale obične srpske civile („napadi na Srbe”), pripadnike policijskih snaga Srbije čije je Kosovo bio deo („snage reda”) i Albance koji nisu želeli da im se pridruže i koji su odbijali nasilje kao oblik političke borbe. Snage koje napadaju civile, policiju i kolaborante, dakle uzimaju moralno pravo da po potrebi ubijaju i vlastite civile, imaju svoje ime – teroristi.
UČK je svojevremeno za Vašington i službeno bio teroristička organizacija, ali ni to Biber ne kaže. U toj pažljivo sročenoj rečenici – pažljivo da ne pobudi sumnju da su izostavljeni fakti bitni za dokazni postupak današnje balkanske mizerije – teroristi se zovu „radikalnim snagama”, ubijanje „izvođenjem napada”, a brutalna samovolja „definicijom”. Tu svaka reč nosi mali osigurač za vrednosnu neutralizaciju.
Takvog neutralizatora nema u narednoj rečenici, onoj da su „srpska policija i armija reagovale brutalnom represijom”. Tu jezik odmah postaje jasan. Ali, na šta su to srpske snage reagovale „brutalnom represijom”? Na terorizam? Takav zaključak je za čitaoca bez predznanja unapred onemogućen, zato što u prethodnoj rečenici terorizma nema. Kad se ne spominje – nema ga.
Prećutkivanje 2, str. 56: „Posle propalih pregovora između Srbije i vođstva kosovskih Albanaca, pod posredovanjem SAD i EU u Rambujeu, jednom luksuznom predgrađu Pariza, u proleće 1999, intervenisao je NATO i bombardovao ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori.”
Preskočeno je dosta. Ali treba imati predznanja da bi se znalo šta – a Biberova knjiga je za one bez predznanja. Kako je to UČK – od terorizma koji je prećutan, preko „radikalne snage” koja napada civile – postao „vođstvo kosovskih Alabanaca”, opunomoćeno da sklapa državne ugovore? I to samo u dva reda iste stranice, ne posle 58 stranica kao u slučaju 100.000 dodatnih kosovsko-albanskih izbeglica.
Ni reči o Aneksu B iz Rambujea, ni reči o tome da je Slobodan Milošević bio slomljen, da je u Rambujeu prihvatio sve uslove, sve do momenta na samom kraju, kad mu je Klintonova administracija servirala Aneks B, koji nije mogao da prihvati. Lično mislim da je mogao, trebao i morao, ali je nebitno šta ja mislim.
Bitno je da su Olbrajt i Klinton sasvim svesno igrali na određeni tip istorijskog srpskog prkosa i hteli da dobiju intervenciju na svaki način. Jer, „Kosovo je bilo samo mesto gde su globalne napetosti postale očigledne”. Način na koji su pregovori u Rambujeu vođeni i okončani – kao i sve što je odatle proizišlo je „plod otrovnog drveta” (fruit of the poisonous tree) – da se poslužimo terminom iz američkog prava.
Zato se u toj rečenici – tesnoj za toliko istorije – našlo mesta za nove neutralizatore, kao „luksuz” i „proleće”.
Prećutkivanje 3, sličnog tipa, str. 117: „Vučić nije jedini koji se igra ratnom opasnošću. (…) 9. maja 2015. je u Kumanovu došlo do razmene vatre između teško naoružanih albanskih boraca i snaga bezbednosti.”
Napeto. Ko su ti „albanski borci” koje Biber nešto niže na istoj stranici zove „navodnim teroristima”? Ne spadaju u albansku Nacionalnu oslobodilačku armiju, jer se ona tada već „skinula” i prebacila na politički rad. Možda pozorišni akt premijera Gruevskog, kojim je hteo da spase vlast? Sve je moguće, zaključuje Biber. Jedna stvar je uvek sigurna kod Bibera – čim dođe do Albanaca na prostoru bivše Jugoslavije, on u vokabular ubacuje nano-neutralizatore, kao, na primer, „teško naoružani albanski borci”. Borci za šta? Za slobodu, nacionalnu emancipaciju, demokratiju, separatističke tendencije?
Prećutkivanje 4, str. 221: „Uticaj autokrata Putina, Sija, Erdogana i Bin Zajeda ne dolazi od toga da su se oni nametnuli Balkanu. Oni su pozvani. Moćnici Balkana su im otvorili vrata. Autoputevi, fabrike, luksuzne četvrti i naftna postrojenja, milijarde su dotekle na Balkan u poslednjih 15 godina, mnogo od toga bez prave državne kontrole.”
Ima tu nečeg, sigurno. Ali ista i još gora društvena dijagnoza bi mogla da se postavi i za predratnu i prekrimsku Ukrajinu – koja je u evropskim medijima, politici i ekonomiji važila za jednu od najkorumpiranijih država Evrope – a EU je sada spremna da uđe u direktni rat s Rusijom zbog „vrednosti” koje se brane u Ukrajini. Ono što ta dva primera, koruptivni Balkan i koruptivnu Ukrajinu, svodi na apstraktni imenitelj i omogućuje poređenje, jeste pitanje odluke – za koju korupciju bi EU išla u rat da je negira, opere i apologetski objasni?
Prećutkivanje 5, str. 61: „NATO intervencija 1999. se poklopila ca Putinovim brzim usponom u ruskom državnom aparatu.”
Istina koja zahteva kvalifikaciju. Prvo je bila NATO intervencija, pa je iza nje kao drugo došao brzi Putinov uspon. Nije Putin izrodio sve ofanzivniji stav NATO-a, nego je NATO-ov ofanzivni stav izrodio Putina, barem omogućio njegovo utvrđivanje na vlasti. To liči na razgovor šta je bilo ranije – kokoška ili jaje – dilema koju autor knjige preseca formulacijom „poklopili su se”. Za onog bez predznanja, to je dovoljno da shvati kako EU ima obavezu da se brani na glavnom frontu – u Ukrajini, zato što je zanemarila sporedni front na Zapadnom Balkanu.
Prećutkivanje 6, str. 12: „Milorad Dodik preti otcepljenjem i negira srpske zločine u ratu 1992-1995. (…) On to nije radio ranije.”
Ono što se ne kaže je sledeće: da je Dodik jednog momenta ranije osudio srpske zločine u Srebrenici i drugde, ali kad je shvatio da se njegovo priznanje od strane „moćnika Zapada” koristi na dnevno-aktivistički način za jednostranu reviziju Dejtona – kao nedavno sa otkazanom deklaracijom u UN o srpskom genocidu – onda se prešaltovao na tvrdoglavo.
Prećutkivanje 7, str. 12: Na Zapadnom Balkanu, pre svega kod Srba, „vlada nacionalizam, revizionizam i glorifikacija ratnih zločina.”
Da, ima toga. Šta je prećutano? To da bi ta ista rečenica, ako se „Zapadni Balkan” zameni sa Istočnom Evropom, Baltikom i Poljskom, mogla da u dlaku opiše tamošnje stanje politike i duha. Nemačka politika i mediji, takođe, aktuelno stoje na startu takve trajektorije. A zbog Istočne Evrope, ili „Nove EU” kako je govorio Buš Junior – što je u njegovom sistemu vrednosti značilo Evropa spremne na ratne rizike – EU je danas spremna da uđe u direktni rat s Rusijom. Od svega toga Biberov čitalac bez predznanja dobija samo kontaminiranu geografiju, ne i informaciju da je na delu strahoviti trend opšteg, šireg tipa.
Biberove neutralizacije
Neutralizacija 1, str. 57: „Ono što je za NATO bila zaštita od etničkog čišćenja, za Rusiju i Kinu je bilo kršenje međunarodnog prava. I: Obe strane su u tome imale pravo.”
I tu pisac staje, da svoju ciljnu grupu – čitaoce s malo predznanja – ne bi naveo na previše razmišljanja. Jer ako su obe strane u pravu, zašto je samo jedna legitimna i legalna?
Neutralizacija 2, str. 64: „Kosovo je postalo simbol zapadne nadmoći i spremnosti SAD i njegovih saveznika da se postave iznad Ujedinjenih nacija. Rusija i Kina su, pri tome, ignorisale da je tek njihova politička blokada u Savetu bezbednosti dovela do toga.”
Ova logička konstrukcija je zaista vredna pažnje. Autor doslovce kaže da se SAD i njeni saveznici ne bi postavili iznad Saveta bezbednosti UN, da su ih Rusija i Kina pustile da u tom panelu (praktično svetskoj vladi) rade šta hoće. To je stav koji bi se mogao objasniti ovako: Da nas Rusi i Kinezi nisu ometali, mi bismo svakako radili što hoćemo, ali bi bilo mnogo lakše za sve da su nas pustili da radimo što hoćemo, jer onda ne bismo morali da namećemo svoju volju. To je otprilike i argumenat svih silovatelja kad se nađu na sudu.
Neutralizacija 3, str. 64: „Brutalno slamanje pokreta odvajanja čini ratove na Kosovu i u Čečeniji uporedivim.”
Žao mi je zbog rogobatnog prevoda nemačkog originala Absetztbewegung, što znači distinkciju, odvajanje od trenda, svi-drumom-jedan-šumom, u vojnom smislu povlačenje, ali insistiram da ostane. Absetztbewegung nije tako dramatična reč kao separatizam, otcepljenje, rušenje države i slično, a Biber je upotrebljava upravo u tom značenju, kao nasilno otcepljenje – jedino što ga zove „povlačenjem”. Njegova umetnost je u tome da čitaocu bez predznanja ponudi defanzivnu reč, „povlačenje” kako bi opisao jednu ofanzivnu – separatizam na Kosovu i u Čečeniji (Prvi i Drugi čečenski rat 1994-1999).
Zanimljivo je da autor nema problema da Republiku Srpsku eksplicitno optuži za separatističke namere, ali o tome se radi, da svi hodaju na prstima kad treba objasniti kako se zove ono što su „radikalne snage” kosovskih Albanaca učinile kad su se u aktu kršenja međunarodnog prava absetztbewegt/povukle na „nove položaje”, tj. u samoproglašenu državu Kosovo.
Dobre Osmanlije, brutalni Balkanci
Iako se Biberova knjiga bavi pre svega periodom od sredine 1990-ih do 2023, postoji nekoliko rakursa na noviju i srednjevekovnu istoriju. Tu je za srpske, uopšte sve balkanske čitaoce, od posebnog interesa pogled na period osmanske vladavine.
Misaoni konstrukt koji se naizgled neutralno prodaje kroz više poglavlja je da, nažalost, balkanski narodi ne cene dovoljno taj period. Mnoštvo religija/jezika/kultura/nacija na tom prostoru ima veze sa tolerancijom Osmanskog carstva, koje je na tim prostorima vladalo od 14. do, u recesiji, 20. veka.
Str. 18: „Dok su u ostatku Evrope inkvizicija i religiozni ratovi imali ulogu da homogenizuju države, mnoštvo različitosti je moglo da opstanu na Balkanu.”
Biber se time stavlja u grupu novijih političkih autora koji 19. vek fabuliraju sa obrnute interpretativne matrice. Istorijski fokus više nije na tome da su Turci srušili srpsko srednjevekovno carstvo, već da je srpski nacionalistički pokret srušio – zajedno sa ostalim nacionalističkim pokretima na Balkanu – Osmansko carstvo. Region se oslobađao Turaka zato što su balkanski narodi takvu lekciju izvukli iz Francuske revolucije, Romantizma i Grimovih bajki. Bolje da nisu, jer je propast Osmanskog carstva ostavila „vakum”.
Biber, str. 26: „Veliki izazov posle 1878. je bila istovremenost stvaranja nacije i države.”
Čudna redundantnost. Koliko mi je poznato, nacije su stvarane tokom 19. veka, i tu je Balkan bio unutar voznog reda. Državnost je bila druga stvar, stvarali su je kad su mogli i kako su postepeno slamali osmansku okupaciju. SAD su, recimo, takođe stvarale paralelno naciju i državu. Nije ta paralelnost sama po sebi nešto što posebno predodređuje na propale projekte.
Ali Biber svoje konstatacije o „dobrom” Osmanskom carstvu – u svakom slučaju boljem od „ostatka Evrope” – daje iz jednog misaonog konstrukta koji bi bio osmansko-romantični da nije direktno aktuelno politički. Da Srbi i ostali nisu rušili Osmanlije, danas bi to sve bila Turska – demokratska i verovatno decentralizovana Turska – sa autonomijama na terenu, i sa arbitrom u Istanbulu/Konstantinopolju, koji bi u međunarodnim poslovima govorio jednim glasom. Osmanska društvena i religiozna tolerancija dolazi kao bonus.
Paradigma o „dobrim Osmanlijama” i „brutalnim Balkancima” nije nova. Ona je deo britanske istoriografije. Ono što je novo je to da se sve više prihvata i od centralno-evropskih autora, kao sada u ovoj Biberovoj knjizi. Ili, ako se pogleda esej još jednog balkanskog znalca, Norberta Mapesa Nidiga, iz januara ove godine u časopisu Frajtag (Freitag), naći će se ista tužbalica, samo malo izmeštenog fokusa. U oba slučaja težište je na tome koliko bi Evropskoj uniji danas bilo lakše da region govori jednim državnim glasom, a kako je poslednji ujedinjujući glas na tom području bio osmanski, onda počinje traženje odgovornih što Paks Osmane više nema.
I politika EU proširenja bi time bila neverovatno pojednostavljena, jer bi EU, umesto da ne primi mnoštvo nacionalnih državica, mogla da ne primi samo jednu – današnju Tursku. Biber, u svom, reklo bi se, realističnom momentu o Osmanlijama i balkanskim nacijama, str. 150: „Slika prijateljskog Osmanskog carstva je istorijska izmišljotina jednako kao i mit o turskom jarmu.”
Onda je sve u redu. Po tome, Osmansko carstvo je imalo svojih mana, ali je daleko od toga da ga treba doživeti kao „jaram”. I pored toga što te autorove izjave treba videti u uporednom odnosu, da je u „ostatku Evrope” bilo gore, to je opet gruba relativizacija činjenice da su balkanski narodi – ne samo Srbi – sa osmanskom okupacijom izgubili države, elite, obrazovanje, kulturnu koherentnost, nauku, umetnost, socijalnu mobilnost (osim kod dobrovoljnog ili nasilnog prelaska na islam), mogućnost sudelovanja u evropskim tokovima.
Praktično sve, iako im je verovatno ostala poneka tolerantna seoska crkvica i okućnica. Ostao je i poneki vredan manastir, ali da su to bila ostrva izolovana od sveta, da su gorela po nekoliko puta, i da su uvek bila na ivici gašenja – ne vatre nego opstanka – to svakako nije dovoljno za tvrdnju da je turski jaram „mit”.
Ako je Osmansko carstvo bilo tolerantno/tolerantnije od ostalih, zašto mu se Austrijanci i Mađari nisu prepustili, nego su naprotiv svoje nacionalne mitove upravo izgradili na odbrani od Osmanlija?
„Ja nisam odavde”
Biber, str.63: „7. maja 1999. palo je pet NATO bombi na kinesku ambasadu u Beogradu. Da li je to bio tragični udes ili namera, do danas nije razjašnjeno. CIA i NATO tada još nisu imali novu kinesku ambasadu na svojim kartama.”
Čitalac bez predznanja sada može odahnuti. Ne da on/ona ne zna da li su Amerikanci namerno bombardovali kinesku ambasadu i ubili pet ljudi, nego niko ne zna. Takve epizode će moći da cene ljubitelji Hašekovog Dobrog vojnika Švejka, kad austrougarska tajna služba kodira vojne poruke po prvom delu „Grehova otaca” Ludviga Ganghofera, ali svim jedinicama greškom pošalje drugi deo. Rat piše komedije, u ovom slučaju komedije pišu rat. Biber s tim nema problema – njegovi čitaoci ionako malo znaju.
Biber, str. 141: „’Ruska opasnost’, bilo kao stvarna ili dramatizovana pretnja, na kraju krajeva služi elitama na Balkanu da osiguraju vlastitu moć. Nezavisno od toga, da li se pri tome predstavljaju kao prijatelji ili protivnici Rusije.”
Dobar deo knjige je posvećen, eksplicitno, tome kako Vučić i Dodik koriste prijateljstvo s Putinom da prodrmaju EU da ih primi što pre – jer ako ih neće EU, ima ko ih hoće. Ali oni drugi, oni koji Putinovo ime koriste da uplaše Zapad i navedu ga na oštriji odgovor, možda ograničenu vojnu intervenciju protiv tih što paradiraju s Putinom – to Biber ne pominje. Glavni „protivnik Rusije” koji rusku opasnost koristi u propagandne svrhe je Kurti, ali Biber, naravno, ne bi spomenuo njegovo ime u tom kontekstu. Neki tamo, to je dovoljno.
I inače je vrlo blag prema Kurtiju. Kad govori o toku izbora za gradonačelnike srpskih opština na severu prošlog maja, Biber kaže (str. 223) kako je to bila manipulacija s Kurtijeve strane, zbog koje je opomenut od američkih i evropskih posrednika, ali, dodaje, čudno je kako su oni, posrednici, bili popustljivi prema Srbiji, jer je demonstracije na terenu vodilo „kriminalno podzemlje” kosovskih Srba. Ukratko, poruka koja se šalje čitaocu bez predznanja je – da, Kurti pravi greške, ali pogledajte s kim se on tu nosi, s kriminalcima.
Sitne pakosti
O Vučiću 1, str. 78: „Od jednog nacionalističkog Savla ne može se napraviti proevropski Pavle. Vučićeva transformacija je površna.”
Tako je, Vučić treba da postane Litvanac, ako želi da vodi nacionalističku politiku. To implicira ova površna knjiga u pokrivanju velikih površina.
O Vučiću 2, str. 203: „Na početku epidemije je EU zabranila izvoz medicinske robe za sve koji nisu u EU, pa i za Zapadni Balkan. Vučić je rekao da je evropska solidarnost ‘bajka’ i prihvatio kinesku pomoć. I onda je koristio kinesku vakcinu da polira ugled Srbije u regionu.”
Ako EU u jednom kriznom momentu proglasi medicinski embargo prema Zapadnom Balkanu, zašto je zaključak o regionu prepuštenom samom sebi nelegitiman? Jer to je ono što se dogodilo u prvim mesecima epidemije COVID-19 – region je bio odsečen i napušten. Svejedno, nije legitimno mrdnuti prstom u tom „vakumu” koji su regionu drugi smestili. Treba čekati i umirati, dok se neko iz „ostatka Evrope” ne smiluje. Biberovi nano-neutralizatori koji haraju po jeziku su brutalni kao srpska policija.
O Vučiću 3, prepričano sa str. 212-213: Autor se naveliko smeje srpskom predsedniku koji je ceremonijalno najavio učenje francuskog, nemačkog, ruskog, čak i mandarinskog, sve za Srbiju. Biberu je komična ta vrsta samooptimizacije. Istina, sad govori autorka ovog teksta, Vučić u svojim javnim nastupima ima nenameravano komičnih momenata, kao đak „štreber” koji se uvek trudi da bude najbolji, da da sve od sebe, da sledi profesore koji cene marljivost i talenat.
Ali, o svakom evropskom i američkom lideru mogao bi se napisati sličan komičan osvrt o njegovim/njenim idiosinkrazijama – kako govore, šta su lupili, šta plagirali, kako hodaju, kakav im je engleski. Važnije je da Biber propušta da napomene kako Vučić govori izvrstan engleski jezik i da ga tu niko ne može ismejavati zbog izgovora, poput recimo nekih nemačkih i austrijskih političara. Za ono što radi, dobar engleski je dovoljan. Sve ostalo je deo globalnog političkog performansa – u kome Vučić nije ni jedini, ni najgori. Ali upravo je to poruka koju Biberov čitalac s malo predznanja treba da izvuče iz knjige: Vučić je pajac.
Biber o žrtvama, str. 113-114: „Spomenik za ubijenu decu na Tašmajdanu u centru Beograda nosi naslov ‘Bili smo samo deca’. Zaboravljeno je 800.000 Albanaca koji su prognani s Kosova. Ili oko 10.000 uglavnom albanskih žrtava srpskog nasilja na Kosovu. Takođe je zaboravljeno da većina od oko 450 civilnih žrtava koje su ubile NATO bombe nisu bili Srbi, već Albanci.”
Kakva je to uopšte jednačina? Čak i ako se zanemari činjenica da se 800.000 i više Albanaca, minus onih koje je u kolaterali ubio NATO, vratilo na Kosovo.
Poglavlje 8 posvećeno je „balkanskom bulevaru”, uglavnom srpskom. Misli se na žutu štampu i ostalu medijalnu produkciju, kao film. Da se ne prepričava sve, zna se šta je „bulevar” u žargonu. Razumem problem i očajavam zbog njega. Ali nije srpski ni gori ni bolji od drugih. Na jednom mestu, gde govori o „otrovnoj atmosferi srpskog bulevara”, stoji rečenica (str. 111) „Muharem Bazdulj, kontroverzni bosanski novinar sa mestom prebivališta u Beogradu”. Muharem bi mogao da doda adresu.
Knjiga za pritisak
Kao što postoje grupe za pritisak, Biberovo najnovije delo je knjiga za pritisak. Ona je deo aktuelne ratne literature čiji je cilj da spusti toleranciju za rat kod „neobaveštenih” čitalaca, onih koji još imaju neku iluziju da se sa Moskvom može razgovarati.
Zapadni Balkan je, da recikliram citat od pre nekoliko godina, samo malo poglavlje koje Zapad piše u knjizi o Rusiji. Ideja iza Bureta baruta je apologetika + pripremni rad za masovno prihvatanje moguće direktne zapadne intervencije u Ukrajini, možda i preko njenih istočnih granica.
Dok piše o sporednom propagandnom frontu na Zapadnom Balkanu, Biber gleda na glavni – ukrajinski. Ne samo kroz knjigu, već i u posebnom zaključku pred kraj kad (str. 227) raširi blendu: „Samo šarena mešavina levih i desno-ekstremnih partija, kao i navodnih prijatelja Rusije i zalutalih pristaša jedne bezuslovne mirovne politike podržava Putinov rat.”
„Oni”, tu spomenuti, ne podržavaju rat, već mogućnosti da se on zaustavi, ali to nije knjiga koju bi zanimale finese. Ko zucne – taj nema svoje mišljenje, već Putinovo. Mirovnjaštvo je proglašeno beščasnim – u efektu ilegalnim. „Zalutale pristaše pacifizma” (kao Alis Švarcer, Sara Vagenkneht i ostali) u nemačkom originalu su verirrt, što ne znači samo „zalutali”, već i zbunjeni, smušeni, smotani.
Naravno da Biber time samo ponavlja krilatice koje stižu iz Baltika, NATO-a, Vašingtona, od EU vrhuške i kvalitetnih (nisu „bulevar”) evropskih medija. Ali, može li se napisati knjiga od opštih mesta? Može, tvrdio je Flober. Može, kad se piše za „čitaoca s malo predznanja”.
Srpska politika i javnost bi ovu Biberovu knjigu trebalo da shvate vrlo ozbiljno. Jedna stvar je da je to fabulativno političko štivo koje se kao takvo može čitati ili ignorisati. Sasvim drugo je njegova politička upotreba. Nemačka centrala za političko obrazovanje BPB (Bundeszentrale für politische Bildung) je već prepoznala potencijal te knjige za brzo političko obrazovanje neodlučnih i reprintovala je u posebnom izdanju.
BPB je tip kancelarije koja pod drugim imenima verovatno postoji u svim državama. Ukratko bi se mogla mogla opisati kao institucija za utvrđivanje i subvencionisanje „državno korisne knjige”. Nemačka BPB centrala je pod Ministarstvom unutrašnjih poslova i policije, austrijska pod Ministarstvom obrazovanja. U oba slučaja, državne „centrale za političko obrazovanje” formiraju preporuke za obrazovni sistem, školske programe i omasovljenje poželjnog znanja.
Biberova knjiga u knjižarama košta oko 20 evra, u preštampanom izdanju nemačkog BPB-a – u zavisnosti od toga u kojoj federalnoj jedinici – od dva do šest evra.
Bure baruta Balkan – nameravano kao „obračun sa stereotipima” – sada se praktično besplatno deli po nemačkim školama, parlamentima i partijskim kružocima za političko obrazovanje, gde u takvoj konstelaciji ne može drugo nego da zgušnjava postojeće stereotipe. Na Biberove stereotipe sada je dodan još jedan, relativno noviji – religija. Na naslovnici je – kao vizuelni kod bogatih interpretacija – fotografija gde Vučić, Putin i tadašnji patrijarh SPC-a Irinej stoje pred mozaikom u nastanku Hrista Pantokratora u beogradskom Hramu Svetog Save 2019. godine.
Pored svog propagandističkog tona, Biber se vrlo pazio da ne upliće religiju u priču. Toliko mu se mora priznati. Religije praktično nema u knjizi. Spomene je, ali ne u nekom konkretnom smislu „kvaritelja” mira na Zapadnom Balkanu. Međutim, BPB izdanje sad radi upravo to što on nije hteo, i kreće od slike gde državne i religiozne vođe Srbije i Rusije (fali Kiril) stoje u simbiozi i gledaju put kojim im je ići i na kome ih EU ne može pratiti.
To je dodani manipulativni potez Berlina u vizuelizaciji pravoslavne „simfonije”/συμφωνία. To je državni bonus na Biberovo fabuliranje, elemenat koji treba da ojača legitimitet nemačke politike u oštrom tretmanu Srbije ovog momenta. Ono što ta fotografija kaže, kad bi se radila analiza slike po nekoj od vizuelnih metoda je – ostavite svaku nadu, vi koji se nečem dobrom nadate od Beograda.
Koliko je poznato, Biberu nije neprijatno zbog takve (zlo)upotrebe od strane državne politike. Na svojoj F-stranici kaže da je ponosan. Ja sam bila ponosna kad su me Miloševićevi mediji oterali s posla 1991, jer mi je bilo nezamislivo da bi me neka politika koristila za ratne ciljeve. Svakom svoje. Neki vole da čitaoce s malo ili bez predznanja ispraćaju u ratove.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Printscreen/X/@fbieber
BONUS VIDEO:
