Genocidna rezolucija

Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru

Predlog rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o „Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine” iznova nas je podsetio na to da se genocid ne može ni sakriti niti prećutati. Pokušavajte da zaboravite, okrećite glavu na drugu stranu, učite svoju decu da se okrenu budućnosti. Oni koji su genocid počinili, ili njihovi potomci, doći će po vas. Na kraju će sebe proglasiti žrtvama, a vas – dželatima.

Zločin, jednostavno, ne da mira onome ko ga izvrši. Tako je i sa genocidom. On je opsesivna tema nacija koje su ovu rezoluciju predložile – Amerikanaca, Nemaca pa i, na balkanskom mikro-planu, Bošnjaka i Albanaca. Hrvati se ovom prilikom, za divno čudo, nisu isticali.

Zločini Anglosaksonaca

Mnogo puta pisao sam o tome da su Amerikanci počinioci najvećeg genocida u istoriji čovečanstva – uništenja starosedelaca američkog kontinenta (OVDE). Treba pogledati samo američku filmsku industriju – svo to besomučno ubijanje, sve te vesterne, te Osme putnike i ostale priče o svemirskim invazijama, kolonizacijama i sadističkim istrebljenjima kolonizovanih, naizmenična pozivanja na bogoizabranost američkog naroda i kajanja zbog zla koje su naneli starosedeocima, afričkim robovima, potom i ostatku sveta.

Taj genocid započeli su Britanci, da bi ga potom prepustili novouspostavljenoj američkoj naciji. Dok su Amerikanci uništavali svoje starosedeoce, Britanci su nastavili da to rade u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, širom svog kolonijalnog carstva. Za razliku od Amerikanaca – koji povremeno umeju i da se pokaju – Britanci će najčešće „prati ruke” tako što će upirati prstom na Amerikance, Kanađane, Australijance i Novozelanđane.

Borba protiv Indijanaca na železnici Union Pacifik u blizini reke Plat, 1869. (Foto: montgomerycollege.edu)

U Drugom svetskom ratu, Anglosaksonci su bombardovali srpske gradove i civile, da bi ih potom predali na milost i nemilost Josipu Brozu Titu. On će, u Srbiji, u prvom naletu ubiti skoro 60.000 ljudi. U ratovima u kojima su razbili Jugoslaviju iznova su nas bombardovali i neposredno učestvovali – preko svojih hrvatskih, bošnjačkih i albanskih pomoćnih vojski – u genocidu nad srpskim narodom u Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji. Sada pokušavaju da rasparčaju Srbiju, ugase Republiku Srpsku, da asimiluju u druge narode ostatke ostataka srpskog naroda u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Albaniji.

To unapred osmišljeno zatiranje Srba – koje se odigrava u ovom trenutku – sasvim odgovara definiciji genocida iz Konvencije UN (1948). U isto vreme, oni nas – bez ikakvog zazora ili osećanja stida – optužuju da smo mi počinili genocid, drže nam lekcije o tome šta su moral, pravda i sloboda. Iste metode – prethodno isprobane na Balkanu – sada pokušavaju da primene nad Rusima. Zlo koje se rodilo ovde, u genocidu nad Srbima, sada vuče ceo svet u nuklearni Armagedon.

Zločini Nemaca

Tim putem već su prošli Nemci. Da li iko može da posumnja da bi Hitler upotrebio i nuklearno oružje, da ga je imao? Onako kako su to učinili Amerikanci nad japanskim civilima? Treba li trošiti vreme i prostor na opisivanje nemačkih zločina? Nemci i ceo svet znaju gotovo svaki detalj o Holokaustu. Ali koliko i šta se zna o nemačkom genocidu nad Srbima, Rusima ili Poljacima? Kako reče Dušan Kovačević – ubijali su nas dedovi, sinovi i unuci, tri puta samo u 20. veku. Zločinci iz 1914. – kada je započet genocid nad Srbima – vratili su se 1941. da bi nastavili započeti posao.

Ubice srpske dece, žena i staraca – pripadnici regularne vojske, Vermahta – vratili su se svojim kućama i nastavili svoje mirne, građanske živote. Anglosaksonci su ih finansirali („Maršalov plan”), zajedno sa Vatikanom spasavali najgore zločince („Pacovski kanali”) i pripremali ih za novi obračun sa nama. Nemci su – zajedno sa ostalima – potom razbili Jugoslaviju, naoružali secesioniste (OVDE, OVDE i OVDE), da bi na kraju i sami uzeli učešća u novom bombardovanju i ubijanju Srba. Setimo se odlikovanja za nemačkog oficira koji je, pred kamerama, 1999. u Prizrenu pobio srpske civile koji su pokušavali da, pred albanskim teroristima, napuste grad (OVDE). Tamo gde su došli nemački „zaštitnici“ od albanskog terora, Srbi nisu imali šanse za opstanak. Evo ih i danas, kako se takmiče sa Anglosaksoncima u zatiranju i vređanju srpskog naroda.

Kosovski Albanci dočekuju vojnike nemačkog Bundesvera u Prizrenu, jun 1999. (Foto: dpa)

Nedavno je, u izdanju Instituta istorijskih nauka Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Draga Mastilović objavio zbornik dokumenata o zločinima nacističkih divizija (7. SS „Princ Eugen”, 13. SS „Handžar”, 369. „Vražje” i 118. „Lovačke” divizije) na tlu Bosne i Hercegovine. Žrtve njihovih masovnih i bestijalnih zločina – koji ne zaostaju za nedelima hrvatsko-bošnjačkih ustaša – bili su gotovo isključivo Srbi, preci onih koje Nemci danas optužuju za genocid. Čak i u divizijama za koje su Bošnjaci i Hrvati davali vojnike, komandni kadar činili su Nemci („Handžar” i „Vražja” divizija). Meša Selimović – koji je video nedela „Handžar” divizije i ustaša nad Srbima u Bosni i Hercegovini – u svojim Sjećanjima izričito ih je nazvao genocidom.

Bratstvo i jedinstvo

Kada se govori o ustašama i Jasenovcu – Bošnjaci upiru prstom u Zagreb i Hrvate. Za njih je, u zapadnim medijima, rezervisan status žrtava. Propaganda, međutim, ne može da sakrije činjenice o njihovom učešću u ustaškom genocidu nad Srbima (OVDE i OVDE). Nedavno snimljen dokumentarni film Garavice Dragana Radovića potvrđuje da su cela muslimanska sela i porodice učestvovale u ubijanju Srba. Čak su i hrvatske ustaše bile zgrožene. Objektivna, celovita istorija učešća Bošnjaka u Drugom svetskom ratu još nije napisana. Nemamo ni istoriju Bošnjaka u Prvom svetskom ratu, kada su ne samo učestvovali u zločinačkom pohodu Austro-Ugarske na civile u Srbiji, nego su i kao „šuckori“, preteče ustaša, istrebljivali Srbe u Bosni i Hercegovini. Možemo se, tako, vraćati sve do turskih vremena, kada su se, u gušenju srpskih ustanaka, isticali besprimernom surovošću prema svojim srpskim susedima i neretko, srodnicima.

Sve to, međutim, nisu teme koje zauzimaju bilo kakvo značajnije mesto u srpskoj kulturi i istoriografiji. Još u 19. veku Srbi su – imajući na umu svoje nacionalne, ujediniteljske ciljeve – prećutkivali i prikrivali ove neprijatne činjenice. Posle dva svetska rata oni, suštinski, nisu umeli, niti su zaista pokušavali da objasne zla koja su im nanosili ljudi srpskog porekla i jezika. Znalo se i za osvetničke zločine koje su, usred genocida, Srbi počinili nad Bošnjacima. Istoričari su pokazali da izvor genocida iz 1914. i 1941. nije bio u Sarajevu, nego u Vatikanu, Beču, Berlinu, Zagrebu. „Bratoubilački ratovi”, tako je nazivano doba genocida. Trebalo je sačuvati zajedničku, jugoslovensku državu. Pod Titom se o tome više nije ni smelo glasno govoriti (OVDE, OVDE, OVDE i OVDE). Unutar porodica, između četiri zida, međutim, ništa nije zaboravljeno. Kada je rat obnovljen, sve se nastavilo tamo gde se stalo 1945, kao da mira, bratstva i jedinstva nikada bilo nije.

Sleva nadesno: musliman iz BiH, Džafer Kulenović u prisustvu muftije Ismeta Muftića i ustaškog čelnika Ante Pavelića polaže zakletvu za potpredsednika Vlade Nezavisne države Hrvatske (Foto: Wikimedia Commons/historija.info/Public domain)

Makedonski Albanci i Albanija istakli su se i u ovoj, najnovijoj harangi protiv Srba na Ist Riveru. U albanskom genocidu nad Srbima Stare Srbije i Makedonije nije uočavana bratoubilačka komponenta i možda je zato u srpskoj postkomunističkoj istoriografiji mnogo više obrađivan. Van struke istoričara i krugova obrazovanih Srba sa Kosova i Metohije, u srpskoj kulturi ne postoji jasna svest o tome da deo tamošnjih Albanaca potiče od islamizovanih, potom i poarnaućenih Srba, nekada nazivanih „Aranutašima”. Samo čitanje dela Marka Miljanova dovoljno je da se razumeju mnogostruke niti koje spajaju Srbe i Albance. Albanski genocid nad Srbima Kosova i Metohije – kao svesna namera da ceo jedan narod bude uništen, proteran i opljačkan – traje vekovima, sa prekidom od 1912-1941, sve do dana današnjeg (OVDE).

Ko je kriv?

Besmisleno je, naravno, govoriti o kolektivnoj krivici Albanaca, Bošnjaka, Nemaca, Britanaca, Amerikanaca, ili o bezgrešnosti Srba. No, namerna pojednostavljenja i političke zloupotrebe nameću se upravo onda kada se sakrivaju činjenice – imena i nacionalna pripadnost zločinaca i njihovih žrtava. Cilj pitanja koja konačno moraju da budu postavljena trebalo bi da nude isključivo i samo dosezanje istine. Tek tada moći ćemo da razumemo zločine Srba u Srebrenici, prethodne zločine Bošnjaka u selima opština Srebrenica, Bratunac i Milići, ili činjenicu da ovu rezoluciju pred Ujedinjenim nacijama podnose baš Nemci, Amerikanci, Bošnjaci i Albanci.

Jesu li nam zaista za sve krivi Amerikanci, Englezi, Nemci, Bošnjaci i Albanci? Šta smo mi uradili da sebi i svetu objasnimo ono što se sa nama događa od 1914. do današnjeg dana? Na prste jedne ruke mogu se izbrojati stručne monografije o genocidu nad Srbima, objavljene na svetskim jezicima. Koliko puta ste čuli Srbe kako se vajkaju da su im dosadile te mračne priče o genocidu, o Jasenovcu, Jadovnu, Starom Brodu, Garavicama, Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji? Čemu sva ta ponavljanja i trovanja mržnjom mladih naraštaja? Dokle više sa tom „samoviktimizacijom”? Jesmo li mi bezgrešni? Šta je sa srpskim zločinima? Dokle ćemo da preterujemo – hajde da umanjimo brojeve srpskih stradalnika, onoliko koliko je potrebno da bi nacionalistički sukobi i mržnje konačno prestali? Ima li u istoriji još nekih, malo vedrijih tema? Zar nije došlo vreme da se konačno okrenemo budućnosti?

Srpsko društvo nije osvestilo temu genocida, niti činjenicu da su Srbi samo u 20. teku tri puta bili izloženi tom zlu. To se najbolje vidi po nedostojnim, javnim, spolja podstaknutim raspravama o broju Srba ubijenih u Jasenovcu i NDH. Zapanjujuće je slušati sa kakvom se lakoćom Srbi upuštaju u licitiranje brojevima svojih mučenika. Ni to nije sve. Iza ovih poricatelja genocida stali su ljudi koji trenutno vode srpsku državu (OVDE). Štaviše, oni legalizuju genocid na Kosovu i Metohiji, tako što albanskim šovinistama nude „razgraničenje” između Srbije i „Kosova”.

Srpske zastave na barikadama u Zvečanu, jun 2023. (Foto: RT Balkan)

Pošto do sada u tome nisu uspeli, tamošnje Srbe de fakto predaju na milost i nemilost režima u Prištini (OVDE i OVDE). Sa takvom politikom oni, međutim, dobijaju izbore u Srbiji. O moralnom rasulu u Srbiji svedoči i činjenica da se nedavno preko 700 zaposlenih na srpskim univerzitetima javno založilo za pravo jednog profesora novosadskog univerziteta da otvoreno propoveda neoustaške ideje (OVDE). Da bi stvari bile baš svima jasne, pomenutog gospodina je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posetio i javno podržao sam kolonijalni upravnik Srbije, američki ambasador Kristofer Hil (OVDE i OVDE).

Tekst koji upravo čitate, naravno, neće promeniti ishod glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Tamo će odlučivati interesi država i odnosi snaga velikih sila. Privremeno odlaganje glasanja, zakazanog za 2. maj, pokazuje intenzitet diplomatske borbe koja se vodi na Ist Riveru. Nanošenje zla Srbima je uostalom, po svemu sudeći, sekundarna namera SAD i Nemačke. One pokušavaju da – pošto podržavaju zločine nad Palestincima u Pojasu Gaze – poprave svoje odnose sa muslimanskim svetom.

Velike sile i moćne države imaju i imaće svoje interese, i tu se ništa ne može učiniti. Najvažnije je, međutim, da mi osvestimo sopstvenu prošlost, da naučimo nešto iz sopstvenog iskustva. Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Iskra

 

Naslovna fotografija: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Politika
Pratite nas na YouTube-u