Pismo sa Kosova ili u susret Uskrsu

Uoči praznika nad praznicima mi samo molimo Gospoda da nam podari snagu da izdržimo još malo, kako nas ne bi srušili udarci koji nam slede. Molimo se da nas Gospod pogleda! Hristos vaskrse!

U Stradalnoj nedelji, pred najveći hrišćanski praznik Uskrs, neću pisati o prijemu tzv. Kosova u Savet Evrope, hapšenjima Srba na Kosovu i Metohiji, i dugom teroru koji se kontinuirano sprovodi. On toliko dugo traje da je postao naša mučna realnost koju svesno živimo, ubeđeni da nam neće biti bolje pa taman i da se formira 100 Zajednica srpskih opština – sve do nekih velikih promena na nivou čitavog sveta. Kakvo crno dobro možemo očekivati od onih koji su nas bombardovali i kojima je laž glavni pokretač? Zato neću ni da prozivam tzv. „Međunarodnu zajednicu” koja zatvara oči pred nepravdom koja nam se dešava, odnosno koju Srbi na Kosovu i Metohiji apsolutno ne zanimaju. Njih doživljavamo kao neprijatelje – i tu je tačka.

Međutim, moram postaviti pitanja: Da li nam se isplatila politika snishodljivosti koju godinama vode naši političari, nauštrb svojih nacionalnih interesa i protiv svog naroda na Kosovu i Metohiji? Našom patnjom, bez imalo dostojanstva i mudre politike, plaćali su put u Evropsku uniju i na sve to su njihovi „zapadni prijatelji” pljunuli, ne samo jednom. To su oni koji nam mozak ispiraju da prestanemo sa vraćanjem u prošlost i da stalno pominjemo NATO agresiju jer, valjda, samo oni imaju pravo da se vraćaju u još dalju prošlost i poturaju sramnu Rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici. Da li je običan narod u Srbiji (ne političari, jer oni vrlo dobro znaju šta rade) shvatio koliko je mnogo zbog te i takve politike izgubio i još uvek gubi, i koliko je bezvredno to što misli da je navodno dobio?

Svakodnevna borba

Na stranu sve to, pisaću o životu. O onome što imamo u našim getima, o čemu se gotovo i ne priča ili se govori toliko malo da se i ne zna da se mimo svih ružnih stvari dešava život, barem neki njegov oblik. Odavde u etar uglavnom idu vesti iz kulture i tu nema zamerke, jer, na primer, Dom kulture u Gračanici odlično radi. Tu je i Ansambl narodnih igara i pesama „Venac”. Kada je ostalo u pitanju, pomene se obeležavanje Vidovdana, eventualno neka manastirska slava i to je to. (Govorim o dešavanjima južno od Ibra. Sever pokrajine je do skoro bio izuzetak i sada je u prelaznom periodu, promena se desila od toga da su živeli potpuno drugačijim životom do toga da će, na žalost, da padnu na naše grane.)

Običan narod, zatvoren u svojim selima i večito na oprezu jer je strah sveprisutan, pokušava da organizuje sebi život najbolje što može. Ne mogu da ne pomenem obrađivanje zemlje, jer centralni deo Kosova i Metohije čine najveće obradive površine u ovom delu Srbije. Srbi još uvek obrađuju oko 5.000 hektara oranica, to sam već pominjala u svojim tekstovima. Kada sa njima razgovarate ne kriju razočarenje što nemaju gde da prodaju svoje proizvode, zbog čega su primorani da trguju sa nakupcima – Albancima, koji ih ucenjuju ili jednostavno ne plate kukuruz ili pšenicu koju od njih uzimaju na odloženo plaćanje – ima takvih primera. Bez obzira na mnogo prepreka, muku i nervozu, zemlju ne ostavljaju neobrađenu, već rade i trpe.

Slobodanka i Siniša Simić iz Gornje Gušterice pod voćem su zasadili preko tri hektara zemlje. To su mladi voćnjaci, a Slobodanka kaže: „Tri sina imamo i oni, Bogu hvala, imaju svoje porodice. Dok ja i Siniša možemo da radimo neka oni pomažu nama. Kada nas stignu godine oni će nastaviti i ostati da o njima brinu, jer vole to da rade. To me raduje. Vidim kroz desetak i više godina, njih i svoje unučiće na ovoj našoj zemlji. Porasli oni, poraslo i voće. Samo brinem što slobode nemamo.”

Obradive površine u Kosovu Polju (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Jovanovići iz Ugljara kod Kosova Polja najveći su uzgajivači povrća u plastenicima, među Srbima u centralnom delu Kosova i Metohije. Konkurenciju nemaju ni u Metohiji ni u Sirinićkoj župi, ali imaju u Pomoravskom okrugu. U gnjilanskom kraju čitava sela žive od povrtarstva, dok u nekoliko mesta proizvodnju i preradu ne samo povrća i voća, već i mleka i mesa, uspešno sprovodi organizacija „Majka devet Jugovića”, koja vodi narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji.

Tu je i manastir Visoki Dečani sa svojim mlečnim proizvodima, vinom, rakijom, kao i vredni Srbi iz Velike Hoče sa svojim vinogradima i vinom vrhunskog kvaliteta. Sirinićka župa se prepoznaje po bobičastom voću i proizvodima od njega. Da li je sve što sam pomenula organizovano kako treba i da li su svi ovi vredni ljudi zadovoljni? Naravno da nije i da je nezadovoljstvo veliko, ali, kao što rekoh, ne pišem o tome, već pominjem sve u kontekstu toga da narod ne sedi dokon i čeka da mu se nešto pokloni. Bori se i trpi koliko ko može.

Na primer, Simići koje pominjem, dobili su od Kancelarije za KiM 480 sadnica šljive, dok su još toliko sadnice oraha i jabuke sami kupili. Siniša i Slobodanka primaju minimalac i do pre godinu dana njihova zajednička primanja bila su oko 23.000 dinara. Prvih godina nisu mogli drugačije da organizuju zalivanje sadnica, već su vodu nosili od kuće i kofom svaku voćku ručno polivali. Svaki dinar koji mogu uštede i ulažu u svoje voćnjake, takođe i njihovi sinovi. Na takvu borbu mislim.

Posebno mesto u našim životima, u ovome što imamo, imaju mladi ljudi, deca, i najveći je problem kako njih organizovati. Proteklih 25 godina svako od nas bio je doveden u situaciju da mora da organizuje decu na neki način, kako bismo im skrenuli misli i barem za trenutak oterali strah zbog svega što se dešava oko njih. Taj vid borbe i dalje traje.

Pomenuću nešto od toga: Muzička škola „Stevan Mokranjac” iz Prištine, koja trenutno radi u Gračanici, odnosno njen direktor Andrija Jović, nada se da će od 1. septembra krenuti sa radom odeljenje niže muzičke škole u Štrpcu. Papirologija se već sređuje, međutim, sve ide sporo. Prijemni je održan, i odziv dece je bio neverovatno veliki. Odeljenje će imati 15 učenika, ali dok se ne krene sa nastavom sa decom besplatno vežba Miloš Radonoćević iz Štrpca, student Muzičke akademije na Prištinskom univerzitetu sa trenutnim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Čas violine u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac” iz Prištine (Foto: magazineforyou.com)

Samim tim što odrastaju u getima, znajući da je mnogo više onoga što ne smeju od onoga što smeju, i deca se na Kosovu i Metohiji bore i trpe, ali nisu toga svesni koliko njihovi roditelji koji su odrastali u istim uslovima. Oni koji su 1999. godine bili deca sada su odrasli ljudi. Miloš iz Štrpca, koga pominjem, svestan je koliko znači odeljenje muzičke škole u njegovom rodnom mestu i pomaže koliko može, želja mu je da se izbori za njega.

Pored baletske škole, Amaterskog pozorišta „Janićije Popović” koje radi pri Domu kulture u Gračanici, zatim Venčeve škole folklora koja okuplja mlade svih uzrasta, pomenute muzičke škole u Gračanici, ali i muzičke škole „Stevan Hristić” iz Gnjilana koja radi u Stanišoru, brojnih Kulturno umetničkih društava, različitih sekcija pri svakoj školi, čini se da su mladi i deca najbolje organizovani u sportu. U ponudi imaju fudbal, odbojku i karate, ali i letnju školu plivanja na bazenu u Gračanici, koju vodi bivši vaterpolista Nikola Rađen, a koju pohađaju deca iz svih krajeva Kosova i Metohije.

Ljubav prema sportu

Osim karatea, u ostalim pomenutim sportovima ekipe se takmiče u zonskim ligama u centralnoj Srbiji – dva fudbalska kluba i jedan ženski odbojkaški klub. Žalosno je što svoje utakmice kao domaćini igraju u Lebanu, Kuršumliji, i ostalim mestima bliže administrativnoj liniji, jer zbog bezbednosnih uslova ekipe iz ostatka Srbije odbijaju da dolaze na Kosovo i Metohiju. Sada i policija pravi problem i ne dozvoljava sportistima da pređu administrativnu liniju, posebno na prelazu Jarinje.

Pomenuću ovom prilikom i odbojkaša Aleksandra Rašića iz Lipljana, koji sa ocem Svetom i sa bratom Markom vodi odbojkaški klub „Partizan”. Naime, to je klub koji postoji od sredine prošlog veka i koji se u bivšoj SFRJ takmičio u Drugoj saveznoj ligi. Ove godine se ne takmiče, jer nisu uspeli da obezbede novac za celu sezonu i odlučili su da pauziraju. Ovaj klub je godinama volonterski vodio školu odbojke i sa preko 200 dečaka i devojčica trenirao odbojku. Zbog velikog odziva dece, zakupljivali su sportsku salu u Lipljanu od Albanca radi vežbanja. Na treninge su dolazila deca iz samog grada i okolnih sela, a Aleksandar je znao da kaže da „nije odbojka najvažnija, već da se deca druže, igraju i, barem tih sat-dva, budu srećna i bezbrižna, jer ništa drugo nemaju”.

U Gračanici već desetak godina postoji i ženski odbojkaški klub „Vidovdan”. Sada je on nastavio tradiciju odbojkaškog kluba „Partizan” i okuplja blizu 300 devojčica, ali i dečaka, iz centralnog dela Kosmeta. Sestre Smiljana i Mirjana Jovanović su u klubu od osnivanja, još kao devojčice igrale su odbojku. Potom su otišle na studije, završile fakultete i vratile se u rodno selo. Nastavile su sa odbojkom, sada kao treneri, jer, Bogu hvala, toliko ima dece zaintresovane za sport da je pored njih potrebno da volonterski rade još dva trenera.

„Deca u ovim našim uslovima nemaju mnogo izbora oko toga čime žele da se bave, devojčice posebno. Ima i onih što treniraju karate, na primer, ali kada je reč o kolektivnim sportovima odbojka je najkonstantnija. Sećam se koliko su nama značili odlasci na treninge, takmičenja, koliko smo uživale i zaboravljale sve ono ružno što se oko nas dešava. Zato smo se vratile i radimo sa decom, jer iz svog iskustva znamo koliko je to druženje korisno. Imamo i veliku podršku roditelja koji, najvećim delom, sve sami finansiraju”, kaže Smiljana i dodaje da se OK „Vidovdan” takmiči u ligi „Istok” i kao domaćini – iz već gorepomenutih razloga – utakmice igraju u Lebanu.

Kada je sport u pitanju, za kraj sam ostavila najuspešnije – a to je karate klub „Senši” iz Lapljeg Sela. „Takmičimo se na teritoriji cele Srbije. Učestvujemo na kup takmičenjima, prvenstvima regiona, prvenstvu države, na turnirima kako domaćim tako i međunarodnim. U zavisnosti od ostvarenih rezultata karatisti dobijaju poziv za reprezentaciju, odlaze na pripreme i oni najbolji predstavljaju prvo Srbiju na Balkanskom prvenstvu, a potom i na evropskom i svetskom. Do sada je klub dao desetak reprezentativaca i osvajali su medalje na različitim takmičenjima.

Treneri Milan Rašić (levo) i Stefan Perenić (desno) sa mladim nadama karate kluba „Senši” uoči takmičenja na kupu Srbije u Čačku, novembar 2022. (Foto: Medija centar Čaglavica/medijacentar.info)

Isidora Stojanović je na poslednjem državnom prvenstvu bila četvrta od 24 takmičarki, i malo je trebalo da osvoji treće mesto. Ja sam i tim rezultatom prezadovoljan, ali ona vredno trenira i nada se da će ove godine popraviti rezultat. Isidora je pre nekoliko godina bila vicešampion sveta u svojoj kategoriji. Izuzetno dobre takmičare imamo u mlađim kategorijama, oni su prošle godine napravili odlične rezultate. Imamo tri bronze i jedno zlato sa državnog prvenstva, pa planiramo ove godine da prvo mesto odbranimo a ostale rezultate popravimo”, kaže trener karatista Milan Rašić.

Kada je u pitanju pomoć, Rašić kaže da im lokalna samouprava (Opština Gračanica) često izlazi u susret, ali i da ih je Karate federacija Srbije oslobodila plaćanja određenih taksi. U zavisnosti od situacije na Kosovu i Metohiji oslobođeni su i pojedinih kvalifikacija. Uslovi u kojima sada rade više su nego zadovoljavajući. Treniraju u novoj sportskoj hali, i posle dosta godina imaju svoje prostorije, grejanje, ali i svu neophodnu opremu. Saradnja sa roditeljima je odlična, i oni pomažu kada je potrebno. Bore se svi zajedno za dobrobit dece, i trpe.

Trener karatista iz Lapljeg Sela, Milan Rašić, počeo je da trenira u karate klubu „Sloga” iz Kraljeva. Bio je član reprezentacije Srbije i takmičio se na evropskim i svetskim šampionatima na kojima je osvajao medalje. „Osim te moje lične karijere, najveći rezultati su mi crni pojasevi Jelene Todorović i Stefana Perinića iz kluba ‘Senši’. To je za mene ogroman uspeh, pored činjenice da klub, uprkos svemu, funkcioniše”, kaže Rašić.

Milan Rašić je sa Kosova i Metohije, još kao dete želeo je da trenira karate. Jedini klub je tada postojao u Prištini. Nije mogao da putuje na treninge, jer je živeo u selu koje je 15 kilometara udaljeno od grada. Uslovi ni tada nisu bili bezbedni, a sloboda kretanja je takođe bila ograničena. Znajući u kakvim uslovima deca žive i odrastaju posle 1999, Milan je odlučio da se vrati na Kosovo i Metohiju i pokuša da pomogne u onome što najbolje zna da radi – karate.

Pobeda života nad smrti

Sve se ovo dešava dok trpimo udarce proistekle iz odluka, usmenih i pismenih dogovora između naših i belosvetskih političara, koji otežavaju život preostalih Srba na Kosovu i Metohiji. Sve gorepomenuto je malo, skromno, a ima još mnogo toga što nisam ni pomenula u tekstu.

Na primer, za nas je život sređivanje dvorišta oko kuće u kojoj ne živite, jer ste proterani 1999. godine i ne dozvoljavaju vam povratak, ali vi, uprkos svemu, ne dopuštate da vaše ognjište zaraste u korov. Život je kada obrađujemo zemlju, renoviramo kuću. Ti obični poslovi ovde dobijaju drugačiju dimenziju i značajniji su nego bilo gde u ostatku Srbije. To Albanci tumače kao guranje prsta u oko. Kao poruku da će nas ovde biti još dugo, da se borimo i da smo naučili da trpimo. Otuda sputavanje na svakom koraku, dok mi samo čuvamo svoje, ni manje ni više od toga.

Prolaznici ispred grafita „Kosovo republika” na albanskom, Priština (Foto: Flickr/Allan Leonard)

Ovo su dani najveće tuge za nas hrišćane, ali i uvod u pobedu života nad smrti, dobra nad zlom. Potrebno je samo da verujemo, ali i da svako od nas doprinese koliko može. Naša jedina nada je da će Gospod prepoznati našu borbu i trpljenje. Da smo sa jedne strane mi – zatvoreni u getima i bez slobode, a sa druge – oni koji su nas tu smestili, koji nas drže zatvorene više od dve decenije i kažnjavaju samo zato što smo Srbi. Uoči praznika nad praznicima mi samo molimo Gospoda da nam podari snagu da izdržimo još malo, kako nas ne bi srušili udarci koji nam slede. Molimo se da nas Gospod pogleda! Hristos vaskrse!

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Manastir Visoki Dečani

 

BONUS VIDEO:

 

Društvo
Pratite nas na YouTube-u