Da li je Zapad zaustavio Milanovića?

Iako je bilo razlika u odnosu na prethodne izbore i po broju osvojenih glasova i prema broju raspodeljenih mandata, izgleda kako je u Hrvatskoj sve ostalo isto, uključujući i odnos snaga pred predstojeće predsedničke izbore

Prema broju glasova najznačajniji učesnici izborne trke u Hrvatskoj dobili su više nego pre četiri godine. Izlaznost je ovoga puta bila veća za pola miliona birača. Prema broju raspodeljenih mandata i procentima osvojenih glasova neki su dobili manje, a neki više. Iako relativno male, razlike ipak postoje. Zbog tih razlika, vodeći HDZ je u nepovoljnijoj poziciji nego nakon prošlih parlamentarnih izbora (sa 61 mandatom njihova lista je ubedljivo prva, ali joj nedostaje 15 glasova u Saboru kako bi osigurali parlamentarnu većinu). Istovremeno, najveći opozicioni blok okupljen oko SDP nije u povoljnijoj poziciji (42 mandata), prošli su lošije od (na početku kampanje) očekivanog.

Kandidati Samostalne demokratske srpske stranke suvereno su zauzeli prva tri mesta na manjinskoj srpskoj listi, svih troje prebacivši granicu od 10.000 glasova, ali je ukupan broj glasača i dalje skroman (ovoga puta glasalo je nešto ispod 16.000 birača, što je više za oko 2.000 u odnosu na prethodne izbore), imajući u vidu da se na nedavno održanom popisu ispostavilo kako je 3,2% Srba među blizu 3,9 miliona stanovnika. Da li Srbi pretežno glasaju za druge stranke? Ili ne glasaju? Moguće i da je nešto treće u pitanju?

Uprkos svemu, ovakav rasplet HDZ-u omogućava izvesnu političku prednost (ili, tačnije rečeno: psihološku prednost). Domovinski pokret (14 mandata), grupacije Most (11) i Možemo (10) imaju razloga za zadovoljstvo, bez obzira što su neki od njih mislili (i najavljivali) kako mogu više. Mada je otvoreno koliko će biti u mogućnosti da kapitalizuju te svoje razloge za zadovoljstvo… Jer, ovakav epilog pokazao je stvari koje se tiču ili opšteevropskog trenda ili istočnoevropskog trenda. Prvo, kada se radi o opšteevropskom trendu, „homogene” vlasti koje imaju američku podršku vrlo je teško smeniti u državama sa relativno malim biračkim korpusom.

Demokratija dok traje rat?

Bilo da se tu radi o direktnoj podršci vašingtonske administracije ili indirektne podrške preko briselske birokratije. Američki uticaj u Evropi i ranije bejaše širok i dubok, a posle februara 2022. godine postao je po mnogo čemu presudan. SAD su u ratu, NATO je u ratu, EU je u ratu… Dok traje rat nema demokratije, važna je samo hijerarhija.

Andrej Plenković se pokazao kao čvrst oslonac SAD, NATO i EU (ili kako god da nazovemo evroatlantističku elitu koja rukovodi Kolektivnim zapadom u sukobu protiv Rusije). Ne samo da nije postavljao suvišna pitanja, već je u odnosu prema Rusiji prelazio „crvene linije” zbog kojih se dugoročno dovode u pitanje relacije Zagreba sa Moskvom. A to u perspektivi može biti jako nezgodno. Verovatno zbog toga i figurira danas kao jedan od mogućih naslednika Ursule fon der Lajen na mestu predsednika Evropske komisije.

Premijer Andrej Plenković gestikulira pristalicama u izbornom štabu u Zagrebu, 17. april 2024. (Foto: Igor Soban/PIXSELL via Xinhua)

Nasuprot njemu, Zoran Milanović jeste postavljao suvišna pitanja, upozoravajući da upravo Evropa (ma šta pod tim pojmom podrazumevali) prelazi neke „crvene linije” zbog čega se dugoročno dovode u pitanje relacije Brisela sa Moskvom – a što ceo kontinent vraća nekoliko decenija unazad, sa svim posledicama koje to donosi.

Mišljenje Ustavnog suda Hrvatske, kojim je Milanović faktički sprečen da učestvuje u kampanji koalicije predvođene SDP-om nije rezultat samo političkog uticaja „unutrašnjih čimbenika” na pravosudne institucije, nego i određenih eksternih aktera. Milanović je u pravu, i baš zbog toga što je u pravu on mora biti „amortizovan”.

Kad nisu sprečili Fica…

Između ostalog i zbog toga što SAD, NATO i EU nisu uspele da spreče povratak Fica na vlast u Slovačkoj. Previše bi bilo da se nešto slično ponovilo u Hrvatskoj. Nije Milanović protiv SAD, NATO i EU, ali u vremenu rata ta „olakšavajuća okolnost” ne igra neku veliku ulogu.

Pogotovo što je nasuprot aktuelnog predsednika Hrvatske političar koji se dokazao i kao lojalan partner i kao sposoban rukovodilac na čelu Vlade i na čelu partije (HDZ). To što mu opozicija prigovara da se sposobnosti u rukovođenju baziraju na zloupotrebama i manipulacijama ne ugrožava njegov legitimitet sve dok ima podršku SAD, NATO i EU, te i taj argument (makar bio zasnovan i na činjenicama) igra malu ulogu. U ratu je važno održavanje hijerarhije koja omogućava organizovano delovanje – a cilj opravdava sredstva, čak i kada su ta sredstva zloupotrebe i manipulacije.

Sastanak bivšeg premijera Slovačke Roberta Fica sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Kremlju, Moskva, 25. avgust 2016. (Foto: kremlin.ru)

Kada je reč o istočnoevropskom trendu, primetno je da oni koji ostaju da žive i stvaraju u svojim rodnim zemljama imaju sasvim drugačije poglede od onih koji odlaze ili se spremaju da odu. Odlazilo se u talasima, odlaziće se u talasima (imajući u vidu brojnost onih koji se spremaju da odu), depopulacija istočnoevropskog pojasa poprima pandemijske razmere. Oni koji emigriraju tako izražavaju svoje nezadovoljstvo stanjem u državi, dok su oni koji ostaju prinuđeni na adaptaciju.

Fred Matić iz opozicionog bloka „Rijeke pravde”, izgleda revoltiran rezultatom, konstatovao je kako građani „podržavaju lopove i krađu.” Iz njegovog ugla to tako izgleda. Iz ugla tih građana ili nekih užih društvenih grupa slika je dijametralno suprotna. Za njih je generalno politika „lopovluk i krađa”, odavno su izgubili poverenje u institucije, a na postojeći poredak (koji dugo traje) već su se navikli i u njemu našli neko svoje mesto.

Nisu oni za Plenkovića zato što podržavaju „lopovluk i krađu”, već zato što više nisu sigurni šta se promenama postiže. Uz to, promene uvek donose neizvesnost. U uslovima rata (Istočnoj Evropi Ukrajina je u komšiluku) ta neizvesnost može biti put ka gorem, a ne put ka boljem. Taj fenomen već je detektovan u određenim balkanskim državama 1990-ih godina 20. veka.

Pred opozicijom dva puta

Iz ovog razloga se može desiti da tri opozicione liste, i pored razloga za zadovoljstvo (zadržali su svoje biračko telo i parlamentarni status), ipak ostanu bez prostora za kapitalizaciju tog rezultata. Odnosno, njihov uticaj na proces donošenja odluka ostaće nesrazmerno manji u odnosu na broj osvojenih glasova i mandata.

Ukoliko žele veći uticaj na proces donošenja odluka imaju dva puta: ili da uđu u vlast (naravno, samim tim i izgube opozicioni status) ili da paktiraju sa ostatkom opozicije i definišu jedinstvenu platformu (iskustva iz Poljske i Slovačke pokazuju da se tako može i pobediti na izborima).

Premijer Slovačke Robert Fico u EU, Brisel (Foto: EPA-EFE/Stephanie Lecocq)

Politički sistemi istočnoevropskih država suštinski se polarizuju, a to je uočljivije nakon pomenutog februara 2022. godine. Da li je ovo odraz trenutka ili će potrajati pokazaće vreme…

Tek, posle parlamentarnih izbora, iako je bilo razlika u odnosu na prethodne i po broju osvojenih glasova i prema broju raspodeljenih mandata, izgleda kako je u Hrvatskoj sve ostalo isto. Uključujući i odnos snaga pred predstojeće predsedničke izbore. Koji jesu bitni, ali se na njima ne menja državna politika! Državna politika ostaje ista. U tom kontekstu je sve ostalo isto.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Foto Hina/Damir Senčar

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u