Ideja o svetskoj državi se od strane njenih zagovornika izjednačava sa idejom o večnom miru i u tom smislu preporučuje. Prevladavanje političke rasparčanosti čovečanstva treba da zaustavi trvenja koja odatle nastaju i da opšteljudske interese učini osnovom jedne svetske i, prema definiciji, neoborive političke organizacije.
Utoliko se ideja o svetskoj državi može nazvati politički artikulisanim pacifizmom, dakle onim koji zlu rata ne suprotstavlja jednostavno individualni etički akt odbijanja ratne službe, nego jedan pozivan institucionalni projekat. Ko, sa druge strane, kao antropološki pesimista, kao nacionalista ili iz kakvog god razloga ne deli pacifistički ideal, naginje po pravilu ka tome da poriče mogućnost svetske države, da njenu realizaciju izjednači sa – nezamislivim ili nepoželjnim – odumiranjem politike, ili da za pretpostavku te realizacije smatra – neverovatnu – pojavu zajedničkog neprijatelja čitavog čovečanstva.
Oba ova shvatanja vladaju u različitim varijantama političkim diskursom i markiraju frontove. Ipak, nijedno od njih nije neosporno. Jer, svetska država nije nikakva logička ili povesna nemogućnost, nikakva maštarija kojom bi trebalo da se zanose samo nepolitički sanjari. Istovremeno, međutim, mogućnost njene realizacije ne nudi garanciju za nastupanje večnog mira i univerzalne slobode, a ni za eliminaciju politike onako kako je poznajemo. Mnogo toga što misao, ili želja kao otac misli, anticipira, u istoriji se ili uopšte ne ostvaruje, ili se ostvaruje samo tako da sa tim povezana očekivanja izostaju i ranije stanje u nostalgičnoj retrospektivi izgleda podnošljivije.
Nastanak hegemonijalne sile
Karakter neke buduće svetske države bi zavisio od okolnosti njene izgradnje. Ovde su zamislive tri mogućnosti: slobodan konsenzus, konsenzus u nuždi i hegemonija jedne nacije ili saveza nacija. Sve tri impliciraju političke akte volje, u slučaju konsenzusa sa strane svih uključenih, u slučaju hegemonije sa strane budućeg hegemona. U perspektivi ekonomskog univerzalizma doduše izgleda kao da se svet ne mora ujediniti putem političkih akata volje, nego, naprotiv, preko njihove sve veće nevažnosti, dakle usled postepenog gubljenja političkog u funkcionalnosti ekonomskog.
Pri tome, svetskoprivredna integracija i globalna informatika bi učinile izlišnim one granice od čijeg je proširivanja ili odbrane politika do sada živela. Ovde se, očigledno, ne radi primarno o izgradnji svetske države, nego više o stvaranju jednog otvorenog svetskog društva, koje bi se možda moglo služiti političkom organizacijom u svetskodržavnoj formi, ali bi ovu degradirala na ulogu pukog instrumenta. Ono što građansko društvo u nacionalnom okviru nikada nije uspelo, naime, da se sasvim i potpuno izbori protiv države, deluje sada sprovodivo na svetskoj skali.
Za to ponuđena silogistika postulira jednu strogu determinisanost političkog od strane ekonomskog, koja podseća na najgrublje verzije istorijskog materijalizma. Onome ko je upućen u duhovnu istoriju moglo bi biti poznato poreklo centralnih komponenata marksizma iz misaonog sveta ekonomskog liberalizma; stoga ne čudi ako nakon političkog sloma marksizma ekonomističko tumačenje ponašanja i istorije nastavlja da živi pod liberalnim predznakom. Američki nobelovac Gari Beker (Gary Becker) je, na primer, predložio ekonomske interpretacije socijalnih fenomena – od braka do religije – koje po svojoj vulgarnosti nadmašuju sve što je vulgarni marksizam, sa svoje strane, izmislio.
Metodskim slabostima liberalno-ekonomsističkog shvatanja svetskog društva i svetske države dodaje se još jedna i vrlo realna. Ujedinjavanje sveta posmatra se sa stanovišta proizvodnje, trgovine i toka informacija, ali neuralgično pitanje raspodele ostaje izostavljeno i nije pokazano kako iz puke činjenice ujedinjenja u rečenim oblastima treba da nastane modus raspodele kojim bi zainteresovani bili zadovoljni ne tek apsolutno – u poređenju sa sopstvenim ranijim stanjem, nego takođe i relativno – u poređenju sa sadašnjim stanjem drugih.
Put ka svetskoj državi
Kada bi ujedinjenje automatski sa sobom donosilo opšteprihvatljivu raspodelu, tada bi se ovo ispoljilo već unutar nacionalnog tržišta. Sa druge strane, savršeno je jasno da su relativni dobici pri raspodeli, koje unutar date konstelacije uslovljava pozicija aktera, politički eksplozivniji od apsolutnih. To je odlučujuće. Jer ujedinjenje sveta mora zaoštriti pitanje raspodele u istoj meri kao što se sada svi bore za istu nagradu.
O mnogoobličnom pitanju raspodele prodire, dakle, politički faktor duboko u ekonomski. Ta činjenica čini politički akt volje neophodnim za izgradnju svetske države čak i unutar nekog privredno ujedinjenog svetskog društva. Istovremeno se, međutim, može pretpostaviti da taj akt volje jedva da može biti slobodan konsenzus svih strana. Jer jedan takav konsenzus pretpostavlja opšte zadovoljavajuće rešenje pitanja raspodele. A to je ponovo moguće samo ako snažniji odustanu od relativnih prednosti prema slabijima.
Nastaje, dakle, jedan neprevladiv paradoks: izgradnjom svetske države upravo bi one sile pretrpele gubitke, koje su trenutno najsnažnije i stoga bi jednom takvom projektu morale obezbediti pogonsku snagu, ako bi on uopšte trebalo da ima izgleda za ostvarenje. Taj paradoks može uzeti privredne, ali takođe i političko-vojne forme – već prema tome koja dobra su svagda oskudna i koji putevi za njihovo dobijanje deluju najsvrsishodnije. Ali, paradoks u svakom slučaju postoji i može se sažeti: svetskoj državi stoje na putu svetske sile.
U jednoj pukoj numeričkoj perspektivi mogao bi se steći utisak kao da bi nas smena mnoštva političkih kolektiva manjim brojem dovela bliže stanju jedinstva. Međutim, položaj se može i drugačije prosuđivati. Konflikti između malog broja svetskih sila moraju, doduše, brojčano ostati ograničeni, ipak istovremeno rastu u obimu zato što se potencijalno prostiru preko čitave planete i, osim toga, jedva da se mogu kratkoročno odlučiti. Poslednji koraci koji treba da vode ka jedinstvu su, dakle, daleko teži od prethodnih koji su se privremeno zaustavili kod oligarhije svetskih sila.
U okviru te oligarhije svaka svetska sila poseduje više od onoga što bi posedovala u svetskoj državi koja počiva na pravednoj raspodeli. Šta bi moglo da, na primer, SAD namami ka tome da svoju vodeću ulogu u današnjem svetu zamene za pristupanje nekoj svetskoj državi, u kojoj bi se predstavljanje građana upravljalo prema principu broja? O one world se rado govori iz superiorne pozicije moći i kada se zna da otvaranje granica izaziva porast sopstvenih mogućnosti uticaja.
Trenutak istine nastupa već kada se otkrije da to isto otvaranje munjevito uvećava relativne prednosti drugih sila, dok smanjuje sopstveni udeo u privrednim i političkim dobrima, i bilo da je to samo da bi se prilagodilo principu jednakosti. SAD, i Zapad uopšte, imaju ovo iskustvo još pred sobom. Stoga, ni njihovi principi još uvek nisu prošli vatreno krštenje. U svakom slučaju, može se pouzdano zamisliti da oni ostvarenje one world u režiji i prema zamislima Kine ne bi prihvatili bez daljnjeg.
Slobodnom pristanku svetskih sila na svetsku državu stoji, dakle, mnogo toga na putu. Jednako teško biće dobiti neiznuđeni pristanak manjih nacija, ukoliko bi se one plašile faktičke dominacije velikih u svetskoj državi. Pretpostavimo, međutim, sada da konsenzus nije slobodan, nego da je uspostavljen u nuždi, na primer, pod uslovima ekološke ili demografske katastrofe planetarnih razmera sa dugoročnim dejstvom. Nužde i krize mogu pokrenuti kako centripetalne tako i centrifugalne snage. Nije, dakle, unapred sigurno da će u tom položaju želja za političkom koordinacijom nadvladati staru maksimom delovanja „spasavaj se ko može”.
Za koordinaciju bi, u svakom slučaju, bila neophodna jedna za sve strane obavezna definicija položaja i onome ko bi tu definiciju formulisao morala bi biti dodeljena punomoć da donese neophodne mere. Kada bi ta nužda bila dovoljno teška da iznudi osnivanje svetske države, tada bi ona mogla biti savladana samo pomoću jedne vrlo grube svetske države. Nezavisno od objašnjenja i namera, logika situacije bi vodila ka obrazovanju hegemonijalne sile koja bi delovala prema principu „jednakost u nemaštini” ili prema nacionalnim simpatijama.
U tom slučaju bi nastala hegemonija putem uzurpacije širokih punomoći u nuždi, koja bi kao takva morala pogodovati koncentraciji političke moći koja se ne može kontrolisati na svetskom nivou. Hegemonija, međutim, nije zamisliva samo kao zloupotreba konsenzusa, nego i bez konsenzusa: kao rezultat planetarno primetne prevage jedne svetske sile nad ostalima i/ili putem uspešnog vođenja rata protiv ovih.
Hegemonija koja cilja na izgradnju svetske države i, dakle, na ukidanje suvereniteta svih ostalih političkih subjekata je principijelno nešto drugačije od hegemonije koja se faktički vrši u jednom svetu barem formalno suverenih političkih jedinstava. Potonjoj nije bezuslovno potrebno vođenje rata protiv podređenih svetskih sila, dok se ova bez vođenja rata samo tada može ojačati ako su njeni protivnici tako oslabljeni da bezuslovnoj kapitulaciji daju prednosti nad otporom.
Stoga, san o svetskoj državi može se pod određenim uslovima realizovati samo putem krvavih konflikata besprimernog intenziteta i proširenja. Između etičko-humanističkih premisa zahteva za svetskom državom i realpolitičkog sprovođenja tih zahteva ne postoji povezanost. Ko jednu takvu vezu uspostavlja, taj iz željenog stanja svetskog mira – do koga svetska država treba da dovede – pogrešno izvodi mirovni karakter sredstava putem kojih bi se ono moralo izgraditi. I čak ako bi svetska država mogla trajno učvrstiti svetski mir, to ne bi bezuslovno bio mir u slobodnom samoodređenju svih grupa i individua.
Etičko-humanistički pleodaje za svetsku državu stoji u znaku jedne protivrečnosti. Sa jedne strane propagira se svetska država kao sada potrebno prevladavanje nacionalne države i nacionalizma, koji se proglašava izvorom svih zala – kao da su ta zla u prednacionalnom svetu bila nepoznata. Sa druge strane, ta ista nacionalna država služi kao uzor za svetsku državu time što ona treba da raspolaže nad monopolom legitimne sile i uz to da pomoću jedinstvenog i univerzalnog zakonodavstva osigura pravnu jednakost svih ljudi. Moderna evropska nacionalna država je kao prva i jedina država u istoriji programski težila i takođe široko ostvarila monopol sile i pravnu jednakost.
Ali ne može se dati nikakva istorijska garancija za to da će se svetska država prilagoditi političko-pravnom modelu evropske nacionalne države, osim ako ne bi nastala slobodnim konsenzusom prema njenom uzoru. Ali čak ni nacionalna država nije nastala na taj način. U svakom slučaju, njen nastanak nije bio pravolinijski proces pri kome su monopolizacija sile i jedinstveno zakonodavstvo neusiljeno, ali neminovno sledili zgušnjavanje privrednog prometa. Jer u nekim slučajevima bili su državna oblast i pojam države prisutni još pre pojave nacije koja je onda iznutra osvojila državu.
Nasuprot tome, u drugim slučajevima je nacionalna država proizašla tek iz osvajanja politički rasparčane nacije od strane jedne od onih država koje su se izjašnjavale za dotičnu naciju. Zato što je postojalo više nacionalnih država moglo se takođe poći različitim putevima ka nacionalnoj državi. Svetska država, međutim, mora biti jedna jedina i stoga se sa njom ne može izvoditi više istorijskih eksperimenata istovremeno. Između nastanka nacionalnih država i nastanka svetske države ne mora, u svakom slučaju, postojati nikakva paralelnost.
Isto tako ni u strukturnom rezultatu ne mora nastupiti analogija. Ako je tačna pretpostavka da se svetska država najpre može osnovati putem hegemonije jedne svetske sile nad ostalima, tada deluje plauzibilno čak i pretpostavka da bi njena političko-pravna struktura više podsećala na imperije prednacionalne prošlosti nego na modernu nacionalnu državu. Jer koliko god hegemonijalna svetska sila bila snažna u demografskom, tehničko-ekonomskom i vojnom pogledu, ona jedva da bi mogla biti u položaju da svakog pojedinca na globusu direktno kontroliše, dakle da prema načinu nacionalne države sprovodi državnu neposrednost pojedinačnog, i da uvede jedinstveno zakonodavstvo koje bi izravnalo sve ranije kulturne i nacionalne različitosti.
Građanski ratovi
Hegemonijalna svetska sila bila bi upućena kako na politiku „Zavadi pa vladaj” (Divide et impera), tako i na zastupnike koji bi se morali regrutovali ili kod savladanih svetskih sila, ili u različitim srednjim silama kao lokalni vazali. Ovi, svakako, prema nosiocu hegemonije ne bi posedovali nikakvo suvereno pravo – u tome bi se zasnivala državnost svetske države. Ali, kao delegirani čuvari poretka ili satrapi oni bi morali raspolagati legalnim sredstvima sile – kao i ograničenim pravnim kompetencijama – koje bi se u višoj instanci mogle poništiti.
Tako bi unutardržavna piramida feudalnih ili polufeudalnih imperija, koje je nacionalna država u Evropi i takođe Aziji velikim delom nivelisala, uskrsnula u novom smislu i sa novim funkcijama. Labavi odnos između vrha i baze piramide imao bi za posledicu da bi van privredno i strateški vitalnih centara, koji bi morali biti potčinjeni direktnoj kontroli imperijalne svetske sile, mogla vladati anarhična ili anomična stanja. Svetski hegemon ne bi imao nikakav izrazit interes za to da ih eliminiše, a njegovi vazali ne bi za to imali dovoljnu moć.
Svetska država, dakle, jedva da bi dostigla institucionalnu celovitost nacionalne države. Ipak, od toga bi zavisila njena sposobnost da obezbedi sigurnost i mir. Takođe bi i sadržaj i primena ljudskih prava od toga zavisili. Jer o ljudskim pravima se najpre govorilo iz pozadine pravne države, a prva pravna država bila je moderna zapadna nacionalna država. Ali, nacionalna država ne može svim ljudima obezbediti ono što mi nemarno nazivamo „ljudskim pravima”, nego samo sopstvenim građanima.
Utoliko govor o ljudskim pravima juristički vodi na stranputicu. Jer, u njima se meša pravni aspekt, koji je vezan za postojanje jedne odvojene pravne države, sa etičko-humanitarnim aspektom, koji se odnosi na idealnu univerzalnost svih ljudi kao ljudi. Ljudska prava u pravnom smislu mogla bi obezbediti svetska država, zato što bi se samo u njoj pojmovi „čovek” i „građanin” poklapali. Objavljeno pravo bi se samo u svetskoj državi ticalo svih ljudi u njihovoj pukoj osobini kao ljudi, bez posredovanja određenog državljanstva.
Na osnovu temeljnog razlikovanja između pravnog i etičko-humanističkog aspekta ljudskih prava sada sledi da bi se ljudska prava u etičko-humanističkom smislu već kao građanska prava i bez izgradnje svetske države mogla ostvariti tako što bi se sve države pretvorile u pravne države prema zapadnom idealnom obrascu. Objavljivanje nekog opšteg ljudskog prava preko svetske države, nasuprot tome, nikako ne bi nužno impliciralo da bi bilo obezbeđeno ono što danas na Zapadu čini etičko-humanistički sadržaj ljudskih prava. Pravno bi pravo svetske države, dakle, bilo ljudsko pravo, etički međutim ono to ne bi bilo bezuslovno. Jer nikako nije sigurno da će svetska država biti uređena prema obrascu nacionalne pravne države.
Ove refleksije ne sadrže nikakvu prognozu o tome da li će svetska država postati stvarnost ili neće. One iznose zasnovanu hipotezu da bi ona mogla biti izgrađena pod okolnostima pod kojima sa time višestruko povezana nadanja ne bi bila ispunjena. Za svetsku državu bi važilo ono što je važilo za svaku dosadašnju državu:
- ona bi mogla ponekad biti stabilna i integrisana iznutra ili lomljiva i nekoherentna, ona bi mogla štititi ili ugnjetavati.
- pre svega, međutim, ona ne bi dovela do nepromenljivog konačnog stanja.
Kao i svaka druga država ona bi bila jednako malo u položaju da jamči za večni mir. Jedna takva garancija dala bi se iz njenog postojanja izvesti samo onda ako su u prošlosti ratovi postojali samo između država. Bilo je, međutim, takođe i strašnih građanskih ratova koje čak ni državni monopol sile nije mogao otkloniti. Jedino, dakle, za čega bi svetska država mogla jamčiti bilo bi pretvaranje svih ratova u građanske ratove.
Članak je izvorno objavljen pod nazivom „Ausschau nach einer planetarischen Politik“ u Frankfurter Allgemeine Zeitung, 21. oktobra 1995. Isti članak prenesen je u knjizi Das Politische im 20. Jahrhundert: Von den Utopien zur Globalisierung, Manutius Verlag, Heidelberg, 2001. S. 149-159.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Dušan Dostanić/Novi Standard
Naslovna fotografija: archive.org
BONUS VIDEO:
