Moramo da razgovaramo o… nametnutim temama

„Moramo da razgovaramo o” – fraza koju nam vrlo često saopštavaju voditelji zabrinutih lica, još češće njihovi gosti – u najvećem broju slučajeva odnosi se na sasvim irelevantan problem u srpskom društvenom kontekstu

Opšte je mesto da mediji odavno ne služe za informisanje, već se putem odabranih sadržaja i pristupa problemima koje tretiraju koriste kao moćno sredstvo u kreiranju stvarnosti. Mediji ne prenose nego stvaraju vesti, jer neposredno utiču na mišljenje i izbore realnih društvenih činilaca. Upotreba vidljivosti kako bi se „ukazalo na određen problem” postala je legitimno sredstvo kojim se služe praktično svi ideološki zainteresovni akteri, tako da danas gotovo i ne postoji manifestacija u zapadnom svetu – ali bezmalo ni kod nas – koja ne šalje, izuzev osnovne, tematske, i neku drugu, globalno „važnu poruku”.

Ponekad te poruke mogu biti, namerno ili nenamerno, sarkastične. Tako je tema ovogodšnjeg „Met gala” događaja bila „Uspavana lepotica i moda ponovnog buđenja”, što se čini samo donekle odgovarajućim, s obzirom na to da su lepotice u glamuroznim haljinama šetale crvenim tepihom dok se u Gazi odigrava genocid – ali se nikakvo buđenje na kraju nije dogodilo, pošto je prihod sa ove dobrotvorne manifestacije poklonjen Institutu za kostime Metropoliten muzeja umetnosti na Menhetnu. Pretpostavljamo da je njima novac u ovom trenutku najpotrebniji.

Medijski prioriteti

Mediji kod nas – sledeći svoje svetski uspešne uzore – voljni su da prenesu svaku „važnu poruku” za koju su globalne strukture singalizirale „hitno”. I dok se, recimo, televizijske kuće „podizanjem svesti” o retkim bolestima ili realnim lokalnim problemima ljudi u Srbiji bave tek preko volje, u poslednjem fragmentu svojih informativnih emisija, ovakve teme i probleme preuzele su samostalne organizacije koje ne finansiraju stranci – patriotski profili na društvenim mrežama, svesni mladi ljudi kojima niko sa ekrana ne mora da objasni kako, zašto i prema kome treba da osećaju empatiju.

Prosto, prirodno saosećaju sa  onima čije stradanje svakodnevno gledaju u sopstvenom okruženju. Najveće humanitarne poduhvate u našoj zemlji, na dnevnom nivou, izvan medijskog fokusa – izvode upravo oni, uz pomoć našeg naroda koji još uvek nije postao uspavana lepotica – uprkos naporima medija glavnog toka da uvezu i kod nas ovu vrstu moralne apatije. „Moramo da razgovaramo o” – fraza koju nam vrlo često saopštavaju voditelji zabrinutih lica, još češće njihovi gosti – u najvećem broju slučajeva odnosi se na sasvim irelevantan problem u srpskom društvenom kontekstu. Čini se da mi ovih dana jedino moramo da razgovaramo o sprečavanju pokušaja da se uništi Republika Srpska. Jer moranje se valjda odnosi na samo pitanje opstanka, a ne proizvoljne prioritete određenih društvenih grupa.

Ipak, na primer, pravnik i aktivista Milan Antonijević, samo nekoliko dana nakon finala Evrovizije, rekao je za Juronjuz (Euronews) kako je bilo krajnje vreme da se i kod nas otvori pitanje nebinarnih osoba (OVDE). Tako, dakle, funkcioniše stvarnost. Na, nekada davno muzičkoj, manifestaciji u Malmeu pobedio je nebinarni Švajcarac, pa je tako njegov rodni identitet postao goruća tema srpskog društva. Ah, ne, izvinjavam se, on je samo „podigao svest” i „osvetlio probleme nebinarnih osoba”, zbog čega su mediji požurili da – na suštinski krajnje uvredljiv način – pokažu, kao da se radi o retkoj vrsti koja eto, ipak, postoji i kod nas, nekog konkretnog nebinarca.

Milan Antonijević, bivši izvršni direktor Soroševe „Fondacije za otvoreno društvo”, tokom panela „Jedna godina od Strategije za Zapadni Balkan: Može li Srbija u EU 2025”, april 2019. (Foto: Wikimedia Commons/Flickr/European Western Balkans/CC BY 2.0 DEED)

Izvesni Valerijan Savić bio je ovih dana zvezda nekoliko televizija, ispovedajući svoje gorko nebinarno iskustvo. Tako, mi saznajemo da su reakcije ljudi, nakon što je odabrao da se izjašnjava kao nebinaran bile, ni manje ni više, nego različite. Verovali ili ne, reakcije čitalaca na ovaj moj tekst biće takođe različite, neretko mnoge budu vrlo grube, ali sumnjam da ću zbog toga tražiti od države da me uzme u zaštitu, niti će me mediji saletati da im prepričam svoje iskustvo. Svaka naša akcija izaziva reakciju i javno izlaganje uvek podrazumeva rizik da se nekome neće dopasti ono što jesmo. Nažalost, sve više je ličnosti koje ne mogu da se izbore sa negativnim reakcijama drugih – i to je sasvim poseban problem o kome, takođe, treba govoriti.

Uglavnom, Savić kaže i da su ga neka deca pljuvala i vređala (uzrasta između 6-10 godina) što jeste nedopustivo – ukoliko se zaista desilo – ali pošto je ovo jedini incident u njegovoj ispovesti koji sadrži ikakvo nasilje, lako ćemo zaključiti da upravo u ovom trenutku postoje ljudi koji podnose mnogo teže oblike opresije, fizičkog nasilja i pretnji, poput recimo, Srba na Kosovu i Metohiji, pa se čini da su oni ipak u ovom trenutku žrtve o kojima moramo da razgovaramo.

Valerijan ima mnogo više da kaže o stanju našeg „društva” i o rodnoj teoriji u koju je odlično upućen. Deluje kao aktivista. Zato što jeste. „Rod je društveni konstrukt koji se ne sme upotrebiti kao alatka kojim se vrši opresija nad ljudima kroz bavljenje identitetskim politikama i to je veoma blisko svim nebinarnim osobama. Ta opresija od strane konzervativnog, patrijarhalnog i fašističkog društva je ono što nas često čini saborcima u borbi za ljudska prava svih ljudi koji su lišeni svojih prava i sloboda”, kaže Savić.

O uslovima života Srba na Kosovu i napadima na Republiku Srpsku, o zabrani srpskom patrijarhu da uđe na Kosovo i Metohiju, Valerijan se – zabavljen pravima i slobodama „svih ljudi” – još nije oglašavao. Neko surevnjiv pomislio bi da ova nebinarna osoba Srbe ne smatra ljudima. On tvrdi da trans, nebinarne, i rodno varijantne osobe svakoga dana doživljavaju nasilje i diskriminaciju u Srbiji. Ostaje stvar našeg ličnog izbora da li ćemo mu verovati ili ne, pošto ne bi bilo maliciozno pretpostaviti da se radi samo o ličnom utisku osobe koja je nesigurna u svoj identitet ili aktivističkoj mantri koja služi da se „podigne svest neosvešćenih”. Svakako, neka nezavisna, ozbiljna statistika nije ponuđena.

Ko su nebinarne osobe?

U svakom slučaju, Nemo je pobedio glasovima žirija, Valerijan je postao vidljiv u nekoliko senzacionalističkih priloga proevropskih medija, portal RTS-a je obznanio da je u Malmeu ipak „pobedila muzika” (OVDE) i reklo bi se, do sledećeg evropskog defilea „različitosti” bićemo ostavljeni na miru. Međutim, nećemo. Valerijan Savić, inače student medicine koji ne želi da bude primarno identifikovan putem roda, ali ipak istupa kao nebinarna osoba, kaže i ovo: „Srbija je mnogo stvari potpisala, poput univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN-a, Srpsko lekarsko društvo je usvojilo i prati propise SZO, a i sami smo doneli Zakon o zabrani diskriminacije. Sve to treba implementirati i sprovesti u praksi.”

Nažalost, čini se da implementiranje mnogih potpisanih dokumenata – o kojima znamo malo ili ništa – otvara vrata pozitivnoj diskriminaciji različitih manjina, koje nakon što budu ideološki kreirane, i vrlo često jesu finansirane spolja, počinju da oduzimaju jedno po jedno pravo navodno „konzervativnoj, patrijarhalnoj i fašističkoj” većini. Zvuči kao paranoja? Pogledajte samo koliko su nas revnosno ovih dana mediji obučavali obraćanju nebinarnim osobama, kao da smo zaista okruženi njima.

Valerijan Savić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Valerijan je uputio ljude da jednostavno pitaju takvu osobu kako želi da bude oslovljena. Imaju li drugi građani Srbije takvu privilegiju? Ja bih, recimo, mogla zahtevati da me uvek i svuda ljudi pozdravljaju sa „pomaže Bog”. Međutim, iz nekog razloga, nikada me niko nije pitao kako želim da mi se obrati. Zašto? Da li ja imam pravo da biram? Nemam, zato što pripadam „konzervativnoj, patrijarhalnoj i fašističkoj” većini. Srećom, ovakav tretman ne bih ni poželela.

Ostaje jedino žal što nikada nećemo saznati da li je gospođi Brankici Janković, poverenici za zaštitu ravnopravnosti, neko, bar kad su se kamere isključile, objasnio da otac Velibor Džomić ipak nije protojeVrej. Ili je načinila lapsus, pa je mogla sama da se ispravi i izvini. U svakom slučaju, mediji su imali nekoliko prilika da nas izveste i o tome šta znači kada je neko jerej, protojerej, ili stavrofor. Prosečni stanovnik Srbije ima veće šanse da u toku svog života licem u lice sretne protojereja-stavrofora nego nebinarnu osobu. Barem za sada.

I ko su, dakle, nebinarne osobe? Sasvim je u redu da ne znate odgovor. U onom trenutku kada upoznate nekoga od njih – pitaćete ga, i on će vam odgovoriti. Vaš odnos prema njegovom odgovoru i izboru spada u domen vaše lične slobode, koju ne smeju da ugroze njegova prava, jer u suprotnom, on postaje opresor. Sa druge strane, razume se, ni vi nećete biti agresivni prema njemu, jednostavno, imate pravo da isključite iz svog ličnog okruženja i života svakoga ko vam, iz bilo kog razloga, ne prija.

Šta mi ne moramo?

Dakle, mi ne moramo da u svoje privatne živote implementiramo smernice SZO i UN – zato što smo slobodni građani – barem na papiru, suverene države. Ne moramo, kako nam je sugerisala Bojana Vunturišević u svojoj emisiji „Uz kafu sa”, da se navikavamo na rodno-senzitivni jezik. Možda moraju oni koji su na platnom spisku organizacija za promociju određenih vrednosti – medijski zastupnici opadajućeg svetskog poretka, pojedinci koji se kače na različite agende da bi stekli ličnu afirmaciju ili korist.

Jedan pristojan stanovnik Srbije, koji plaća svoj porez i gleda svoja posla, saživljen sa sopstvenim realnim kulturnim okruženjem, ne mora da sledi instrukcije otuđenih medija niti mu trebaju enciklopedijska znanja iz nametnutih ideoloških „različitosti”. Iako otpor nije uvek lak – i pretpostavlja različite posledice – gubitak lične slobode, dostojanstva i prava na izbor znači konačnu kapitulaciju ne samo naroda i države pred globalističkim sistemom, nego i lični poraz svakoga od nas, uzmicanje kojim ugrožavamo svoju decu i njihovu budućnost.

Protest protiv održavanja Evroprajda u Beogradu, 28. avgust 2022. (Foto: Reuters/Zorana Jevtić)

Još uvek se nije desio „veliki reset” – i neće, zato treba da se dogode hiljade i milioni malih. Ali, oni neće reanimirati globalizam i različite varijacije nakaradne levoliberalštine, naprotiv. Iznova će pokrenuti sistem koji je prethodio kulturnoj okupaciji. Svi smo mi Bora Majstorović i vreme je da isključimo ringišpil.

 

Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021),  Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Andrej Cukić

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Politika
Pratite nas na YouTube-u