O roditeljstvu i (ne)zrelosti

Treba naći meru između brižnosti i slobode – i to je najveća teškoća roditeljstva. Mlad čovek prosto mora ponekad lupiti glavom u zid, da bi ponešto naučio. Jer pre ili kasnije će ga učiti život – a on je mnogo strog učitelj

Kada bilo šta radimo sa ljudima brzo se uverimo da nam je najvažnije da to budu relativno psihički stabilne i zrele osobe, jer sve drugo se onda može naučiti i unaprediti.

A šta podrazumevamo pod (ne)zrelošću? Ako krenemo od toga da su deca i veoma mladi oni kojima pripisujemo nedostatak zrelosti – ali uz očekivanje da budu na putu njenog sticanja – najpre imamo na umu pojmove zavisnosti i odgovornosti. Dete je zavisno od drugih, pre svega od roditelja i njima delegira mnoge životne odgovornosti, koje bi vremenom trebalo i samo da prihvati i za njih bude spremno. Zavisnost i neodgovornost su u tom smislu bliski pojmovi, gotovo sinonimi.

Ali kako čovek odrasta, on bi trebalo i da sazreva, a to podrazumeva da preuzima odgovornost za svoje izbore, odluke i postupke, i da su u njegovom životu i u odnosu drugih prema njemu ništa ne podrazumeva. Ne podrazumeva se da će drugi prema njemu biti popustljivi, da neće ponekad biti grubi i nepravedni, da će uvek postupati kako njemu odgovara i da će mu sve biti potaman.

Čemu učiti decu?

Shvatiće, dakle, da mora da se trudi, da brine o osećanjima i interesima drugih, da se ne vređa na svaku sitnicu, da ne pada u malodušnost pred svakom preprekom i da nastavlja dalje uprkos različitim problemima i nevoljama koji će ga neizbežno čekati u životu.

To ne znači da treba da bude konformiran i da radi samo ono što se od njega očekuje i što je društveno propisano, ali ne bi bilo na odmet da ima svest o realnosti i kontakt sa njom, a ona svakako nije entitet koji se automatski oblikuje u skladu sa željama, potrebama i interesima svakog od nas.

U tom smislu, roditelji treba što je moguće ranije decu da uče odgovornosti, da prihvate ono što su njihove obaveze, u skladu sa njihovim mogućnostima, u različitim životnim periodima. Prezaštićivati decu nije rešenje i nije znak ljubavi, nego sopstvene nesigurnosti ili sopstvene želje za kontrolom i dominacijom.

Ilustracija (Foto: Juliane Liebermann on Unsplash)

Treba naći meru između brižnosti i slobode – i to je najveća teškoća roditeljstva. Dete i mlad čovek prosto mora ponekad lupiti glavom u zid, da bi ponešto naučio. Jer pre ili kasnije će ga učiti život – a on je mnogo strog učitelj.

A mi sami, kad smo već u nekim godinama – i to ne četrdesetim nego već dvadesetim – ne bi trebalo da se izgovaramo na greške roditelja ili mentalno istrajavamo u životu na majčinoj sisi. Treba prihvatiti rizik života, ne bežati, ne očekivati bilo šta, jer nam ništa nije zagarantovano. Naši roditelji su ljudi ograničenih sposobnosti i smrtni, makar bili i milijarderi, i neće biti uvek tu da nam rešavaju probleme. Niti će nam ih rešavati bilo ko drugi, ni država, pa ni crkva. Ni životni partner, kad smo već kod toga.

O odgovornosti

Dakle, nismo nežni cvetići, nego ljudi, ne živimo u snovima i svetovima od čokolade, nego u realnosti, u kojoj nam ništa nije zagarantovano, od prirodnih pojava, društvenih procesa, ratova i nasilja, do odnosa sa drugim ljudima; ništa zapravo osim smrti. Apsolutno nam niko ne garantuje da ćemo se probuditi sledećeg jutra, da već u narednom minutu nećemo postati invalid ili izgubiti nekog najbližeg. Tako je to, ali moramo dalje.

Zapravo, i ne moramo, ništa se ne mora, ali ipak ne bi trebalo tek tako odustajati. Od sebe, od onoga što bismo mogli da budemo, ali i od drugih, jer uvek nekoga imamo, nekoga koga bi naše odustajanje bolelo ili osujetilo. Svaka odgovornost je zapravo odgovornost prema svom životu – jedinstvenom i neponovljivom – i prema drugima koji su nam dati na tom putu.

Ilustracija (Foto: Tyler Nix on Unsplash)

A za odgovornost su potrebni hrabrost i sloboda, to nisu prazne reči. Potrebna je i vera, ne da će sve biti dobro u ovom svetu, nego da ovaj svet i ovaj vek nije sve, da ne živimo samo u ovom trenutku i za njega, već da smo ipak dublje fundirani, da možemo više od toga, da sve ovo ima nekog smisla, a i ako nema – da i tu postoji neki razlog zašto je tako, jer naši kriterijumi su pogrešni, a samo onaj koji nas je stvorio i koji nas hrabri kroz život zna kako zapravo stoje stvari.

Naše neznanje u svemu tome nas samo još više obavezuje na život, jer to je jedino što sigurno znamo da imamo i što ima nas, da je naše i da smo u njemu. Svaka naša borba, pa i ona najmanja, svakodnevna, stoga je borba za život sveta, samim tim i za večnost i za dobro, dok god smo tu i dok istrajavamo, dok živimo i ne predajemo se.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Žurnal

 

Naslovna fotografija: Ioann-Mark Kuznietsov on Unsplash

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u